Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зоре Веселиновић Обрадовић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Зоре Веселиновић Обрадовић и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Ки. 20008/10 од 14. јануара 2010. године, у коме је донето оспорено решење Вишег суда у Београду Кв. 461/10 од 19. јануара 2010. године, повређено Уставом гарантовано право подноситељке уставне жалбе из члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зора Веселиновић Обрадовић из Београда, преко пуномоћника Александра Ивковића, адвоката из Обреновца, поднела је Уставном суду 3. фебруара 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Ки. 20008/10 од 14. јануара 2010. године и решења Вишег суда у Београду Кв. 461/10 од 19. јануара 2010. године, због повреде права која су притвореном лицу зајемчена одредбом члана 30. став 3. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе наводи да јој је истражни судија Вишег суда у Београду одредио притвор и решење о одређивању притвора уручио након 24 сата од лишења слободе, чиме је повредио одредбу члана 30. став 3. Устава да се решење о одређивању притвора мора уручити притворенику одмах, а најкасније у року од 12 сати од тренутка довођења истражном судији од стране овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова. Наводи да су је овлашћена службена лица Министарства унутрашњих послова привела истражном судији Вишег суда у Београду 13. јануара 2010. године у 16,30 часова и од тада се сматра да је са осталим окривљенима приведена истражном судији Вишег суда у Београду. Након обављеног испитивања свих окривљених, 14. јануара 2010. године у 16,10 часова, истражни судија је донео решење Ки. 20008/10 којим је подноситељки уставне жалбе, као и другим лицима у односу на које је донето ово решење, одредио притвор. Виши суд у Београду је, решавајући о жалби подноситељке уставне жалбе против првостепеног решења о одређивању притвора, 19. јануара 2010. године, донео решење Кв. 461/10 којим је жалбу одбио као неосновану „а да притом није ни образложио разлоге због којих сматра да нису повређена права окривљене да јој се решење о притвору уручи најкасније 12 часова од часа привођења истражном судији“.
Осим наведеног, подноситељка истиче да решење којим је жалба одбијена као неоснована није достављено ни њој ни њеном браниоцу у року од 48 часова.
Предлаже да Уставни суд утврди повреду наведеног уставног права, поништи оспорена решења, подноситељки уставне жалбе укине притвор и пусти је на слободу. Накнаду нематеријалне штете није тражила.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорена решења утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Одељење за сузбијање привредног криминалитета Министарства унутрашњих послова је 12. јануара 2010. године у 7,00 часова лишило слободе осумњичену, овде подноситељку уставне жалбе и још пет лица и донело решење Ку. 669/10 којим је подноситељки уставне жалбе, у смислу члана 229. Законика о кривичном поступку, одредило задржавање до 48 сати.
Подноситељка уставне жалбе је 13. јануара 2010. године у 16,30 часова, уз достављање кривичне пријаве, предата истражном судији Вишег суда у Београду.
Надлежни виши јавни тужилац је 13. јануара 2010. године Вишем суду у Београду поднео захтев за спровођење истраге Кт. 28/10 против подноситељке уставне жалбе и других осумњичених лица предатих истражном судији.
Истражни судија Вишег суда у Београду је по довођењу осумњичених започео њихово саслушање по поднетом захтеву за спровођење истраге и након њиховог саслушања донео решење о спровођењу истраге и то према Зори Веселиновић Обрадовић због постојања основане сумње да је извршила три кривична дела злоупотребе службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 4. у вези ст. 3. и 1. у вези члана 33. Кривичног законика и једно кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
По саслушању окривљених и након доношења решења о спровођењу истраге, а у смислу члана 142а Законика о кривичном поступку, истражни судија Вишег суда у Београду је, поводом предлога Вишег јавног тужиоца у Београду, нашао да има места одређивању притвора свим саслушаним окривљеним, те је истог дана – 14. јануара 2010. године, донео оспорено решење Ки. 20008/10 којим је према свим окривљеним лицима одредио притвор на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку, а према З.В. и на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика, који по том решењу може трајати најдуже месец дана, а који се свим лицима рачуна од 12. јануара 2010. године у 7,00 часова, када су лишени слободе. Према наводима подноситељке уставне жалбе, ово решење јој је уручено 14. јануара 2010. године у 16,10 часова.
Против првостепеног решења о одређивању притвора бранилац окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, изјавио је жалбу 18. јануара 2010. године.
Виши суд у Београду је 19. јануара 2010. године, решавајући по жалби браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, и жалбама бранилаца дугих окривљених лица, донео оспорено решење Кв. 461/10, којим је све жалбе бранилаца окривљених одбио као неосноване. У образложењу другостепене одлуке наведени су, у односу на сваки законски основ по коме је окривљенима одређен притвор, разлози због којих кривично веће Вишег суда у Београду налази да је првостепено решење о одређивању притвора основано.
Наредба о експедовању другостепеног решења странкама донета је 19. јануара 2010. године, а решење је из тог суда послато 21. јануара 2010. године.
Подноситељка уставне жалбе је оспорено другостепено решење примила 22. јануара 2010. године.
4. Одредбом члана 30. став 3. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Одредбом става 1. члана 30. Устава утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Члан 141. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), прописује да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером.
Према одредби члана 142а став 1. ЗКП, одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, док се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика.
Чланом 143. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се притвор одређује решењем надлежног суда (став 1.); да се решење о притвору предаје лицу на које се односи у часу лишења слободе, а најдоцније у року од 12 сати од часа лишења слободе, односно привођења истражном судији, као и да се у списима мора назначити дан и час лишења слободе и предаје решења (став 3.); да ће суд ако је решење о одређивању притвора донето без саслушања окривљеног, у року од 48 сати од часа лишења слободе окривљеног поступити у складу са чланом 142а ст. 1. до 4. овог законика (став 7.).
Према одредби члана 227. став 1. ЗКП, овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу неко лице лишити слободе ако постоји ма који разлог предвиђен у члану 142. овог законика за одређивање притвора, али су дужна да такво лице без одлагања спроведу надлежном истражном судији, осим у случају из члана 229. овог законика, а овлашћено службено лице органа унутрашњих послова ће, приликом довођења, обавестити истражног судију о разлозима и о времену лишења слободе.
Одредба члана 228. став 4. ЗКП прописује да ће истражни судија, одмах после саслушања, одлучити да ли ће лице лишено слободе пустити на слободу или ће одредити притвор.
Сагласно одредбама члана 229. ст. 1. и 2. ЗКП, лице лишено слободе према члану 227. став 1, као и осумњиченог из члана 226. ст. 7. и 8, орган унутрашњих послова може изузетно задржати ради прикупљања обавештења (члан 226. став 1.) или саслушавања, најдуже 48 сати од часа лишења слободе, односно одазивања на позив (став 1.), при чему о задржавању орган унутрашњих послова одмах, а најкасније у року од два сата, доноси и задржаном лицу уручује решење, с тим да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања (став 2.).
Чланом 243. ЗКП је прописано: да ће истражни судија кад прими захтев за спровођење истраге, размотрити списе и ако се сложи са захтевом, донеће решење о спровођењу истраге, које треба да садржи податке наведене у члану 242. став 3. овог законика, као и да ће се решење доставити јавном тужиоцу и окривљеном (став 1.); да ће пре доношења решења истражни судија саслушати осумњиченог, осим ако постоји опасност од одлагања (став 2.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6.) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд истиче да одредба члана 30. став 3. Устава, поред осталог, гарантује лицу лишеном слободе да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је окривљена, овде подноситељка уставне жалбе, преко браниоца 18. јануара 2010. године изјавила жалбу на решење којим јој је одређен притвор и да је Виши суд у Београду 19. јануара 2010. године о жалби одлучио и исти дан наложио да се одлука достави странкама. Међутим, другостепено решење је отпремљено из тог суда 21. јануара 2010. године, дакле два дана након дононошења решења. Подноситељка уставне жалбе је решење по жалби примила 22. јануара 2010. године, односно три дана након његовог доношења. Дакле, поступак по жалби на решење Вишег суда у Београду Ки. 20008/10 од 14. јануара 2010. године трајао је четири дана, рачунајући од 18. јануара 2010. године, када је жалба изјављена, до 22. јануара 2010. године, када је подноситељка уставне жалбе одлуку о жалби примила.
Уставни суд је следом изнетог оценио да је жалба браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, на решење о одређивању притвора Вишег суда у Београду била размотрена у року од 48 часова, али да одлука о жалби није у истом року и достављена подноситељки, како то јемчи одредба члана 30. став 3. Устава, те је у овом делу уставну жалбу усвојио.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 30. став 3. у делу којим се притвореном лицу јемчи да ће му писмено и образложено решење суда о притвору бити уручено најкасније 12 сати од притварања, Уставни суд указује на следеће:
Одредбе члана 30. Устава упућују на то да се лице лишено слободе сматра притвореником од момента доношења решења о одређивању притвора од стране надлежног суда. Један од основних циљева уставних права која се јемче у случају лишења слободе уопште, па тако и у случају одређивања притвора, је да притвореник, имајући у виду тежину ове мере, у што краћем року буде упознат са разлозима због којих је притворен и законским основом по коме му је притвор одређен, како би могао ефикасно остварити право на жалбу против такве одлуке и потом у што краћем року добити правноснажну судску одлуку о законитости притварања. Полазећи од наведеног, Устав у одредби члана 30. став 3. утврђује да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику највише 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и уручује притворенику у року од 48 часова. Из наведене уставне одредбе произлази да се притварањем не сматра лишење слободе неког лица од стране органа унутрашњих послова, нити његово довођење – предавање надлежном суду, већ притварање наступа оног часа када је надлежни суд према неком лицу донео решење о одређивању притвора, од ког тренутка то лице има својство притвореника. Стога се и Уставом утврђени рок од најкасније 12 часова од притварања односи на уручење решења суда о одређивању притвора, дакле на уручење писменог отправка овог решења, а који се рачуна од тренутка његовог доношења. Ово из разлога што тек увид у писмени отправак решења о одређивању притвора, који садржи не само законски основ по коме је притвор одређен и време за које је одређен, већ и образложене разлоге суда о основаности одређивања притвора, омогућава притворенику да делотворно користи право на жалбу против таквог решења, па је зато од изузетног значаја за притворено лице да ово решење добије у што краћем року, који према наведеној уставној одредби не може бити дужи од 12 часова од његовог доношења. Са друге стране, да се рок утврђен одредбом става 3. члана 30. Устава управо односи на уручење писменог отправка решења о одређивању притвора, након његовог доношења, упућује и право које јемчи одредба става 1. истог члана. Наиме, не само да одредба става 1. овог члана Устава појам притварања везује за доношење одлуке суда, а не за „привођење“ надлежном суду, већ да би притвор био допуштен у смислу става 1. члана 30. Устава, потребно је да су кумулативно испуњена два услова: 1) да надлежни суд утврди да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело које му се ставља на терет и 2) да суд утврди да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Правилно и потпуно утврђење постојања ова два услова захтева одређено време, и то пре свега за саслушање окривљеног, као и за утврђивање других чињеница које су од значаја за законито одређивање притвора, време које је, по природи ствари, различито у зависности од тога да ли се окривљеном ставља на терет извршење једног или више кривичних дела, као и од тога да ли постоји основана сумња да је у извршењу кривичног дела учествовало више лица, те би ограничавање овог времена уставном нормом могло да буде на штету лица према коме се одређује притвор. Овакав став Уставни суд је изнео у својој Одлуци Уж - 1113/09 од 20. маја 2010. године (став пет).
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је лишена слободе 12. јануара 2010. године у 7,00 часова. Из садржине поднете уставне жалбе Уставни суд закључује да подноситељка не указује на било коју повреду њених Уставом зајемчених права у фази лишења слободе од стране органа унутрашњих послова, из чега следи да је одмах по лишењу слободе орган унутрашњих послова, у складу са овлашћењем из члана 229. ЗКП, донео решење о задржавању које може трајати најдуже 48 сати од часа лишења слободе, уз обезбеђивање свих права која јој по закону припадају (доношење и уручење решења о задржавању одмах, а најкасније у року од два сата, навођење дела за које се осумњичена терети, навођење основа сумње, навођење дана и часа лишења слободе, право на жалбу која се одмах доставља истражном судији, дужност истражног судије да о жалби одлучи у року од четири сата од пријема жалбе и др.). Задржавање осумњичене (овде подноситељке уставне жалбе) могло је по том решењу трајати до 14. јануара 2010. године у 7,00 часова. Међутим, више од 14 сати пре истека тог рока, 13. јануара 2010. године у 16,30 часова орган унутрашњих послова је подноситељку, уз достављање кривичне пријаве, предао дежурном истражном судији надлежног суда. Истражни судија је одмах започео саслушање шесторо осумњичених који су доведени, и након саслушања свих осумњичених, а на основу захтева за спровођење истраге надлежног јавног тужиоца, донео 14. јануара 2010. године решење о спровођењу истраге. Одлучујући о предлогу јавног тужиоца за одређивање притвора, истражни судија је донео оспорено решење Ки. 20008/10 о одређивању притвора, чији је образложени писмени отправак уручен подноситељки уставне жалбе истог дана, 14. јануара 2010. године у 16,10 сати. У уставној жалби се не указује да је од доношења решења о одређивању притвора до његовог уручења подноситељки уставне жалбе протекло више од 12 часова, већ да јој је ово решење уручено одмах по доношењу, али да је до његовог доношења протекло више од 12 часова од момента довођења подноситељке код истражног судије. Оспорена одлука надлежног суда по жалби браниоца подноситељке уставне жалбе на ово решење, Кв. 461/10, донета је 19. јануара 2010. године, дан након што је жалба изјављена (18. јануара 2010. године) и истог дана је стављен налог за експедовање решења странкама, по коме је поступљено 21. јануара 2010. године.
Из наведених чињеница следи да је од тренутка када је подноситељка уставне жалбе први пут фактички лишена слободе од стране надлежног државног органа, па до тренутка када јој је истражни судија, након саслушања, донео и уручио решење о спровођењу истраге и решење о одређивању притвора, протекло укупно мање од 58 сати. Истовремено следи и да је, довођењем шесторо осумњичених, међу којима је и подноситељка уставне жалбе, код истражног судије, знатно пре истека Уставом и Законом о кривичном поступку дозвољених 48 часова колико може да траје лишење слободе од стране државног органа који није суд, обезбеђено да се, посматрајући укупно време, за свега непуних 10 сати преко овог времена пред судом саслушају сви осумњичени и да суд одлучи о основаности покретања кривичног поступка и одређивања притвора, чија се законитост у материјалноправном смислу са становишта Уставом зајемчених права, уставном жалбом не оспорава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подноситељки уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и да јој је пружена заштита од произвољног поступања државних органа, те да стога оспореним решењима Вишег суда у Београду није повређено право на које се позвала. Ово из разлога што је оспорено првостепено решење подноситељки уставне жалбе уручено одмах по његовом доношењу, чиме је надлежни суд у свему поступио сагласно означеној уставној одредби. Уставни суд додатно оцењује да је довођењем подноситељке уставне жалбе и још петоро лица лишених слободе пред истражног судију знатно пре истека максимално дозвољеног рока задржавања, као и доношењем одлуке о спровођењу истраге и одређивању притвора, након саслушања свих осумњичених, у року од 24 часа, подноситељки у пуној мери обезбеђено да суд о основаности вођења кривичног поступка и одређивању мере притвора одлучи без одлагања, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
С обзиром на обавезу суда да испита све околности које су од значаја за одлуку о одређивању притвора, дежурни истражни судија Вишег суда у Београду је имао обавезу да пре одлучивања саслуша како подноситељку уставне жалбе, тако и петоро саосумњичених. Наиме, да би био испуњен први услов уставне допуштености притвора, одлучивању о притвору, у конкретном случају, морало је да претходи доношење решења о спровођењу истраге, којим се у процесном смислу утврђује постојање основане сумње да је неко лице учинило кривично дело које му се ставља на терет, а доношењу овог решења најчешће претходи саслушање осумњиченог, других саосумњичених ако их има, као и увид надлежног суда у све до тада прикупљене доказе. Тек након тога суд може да приступи испитивању постојања другог утврђеног услова, а то је да ли је одређивање притвора неопходно као мера за несметано вођење кривичног поступка. Становиште Уставног суда, као и Европског суда за људска права у Стразбуру, је да захтев за посебном ажурношћу не подразумева да хитност треба да замени на било који начин прописно спровођење правде и обавезу судије да разјасни све чињенице и околности битне како за конкретан кривични предмет, тако и за одлучивање о притвору. Суд у Стразбуру закључује: „Суд мора показати посебну ажурност у вођењу предмета лица која су у притвору, без обзира на постојање јаке сумње или друге релевантне околности за лишавање слободе (Iwanczuk против Пољске, број 25196/94 од 15.11.2001. године)“; „Међутим, још увек се не сматра да захтев за посебном ажурношћу треба да замени на било који начин прописно спровођење правде и постоји обавеза судија да разјасне чињенице и прикупе доказе пре суђења (Matznetter против Аустрије, одлука број 2178/64 од 10.11.1969. године и B. против Аустрије, одлука број 11968/86 од 28.03.1990. године)“.
Имајући у виду све наведено, као и чињеницу да је подноситељки пружена потпуна и суштинска заштита од незаконитог и самовољног лишења слободе, Уставни суд оцењује да околност да подноситељки уставне жалбе решење о одређивању притвора није уручено најкасније 12 сати од привођења истражном судији, како је то прописано одредбом члана 143. став 3. ЗКП, нема значај и тежину повреде Уставом зајемченог права из члана 30. став 3. Устава.
У односу на наводе уставне жалбе о томе да се Виши суд у Београду, одлучујући о жалби подноситељке уставне жалбе против првостепеног решења о одређивању притвора, није осврнуо на наводе о прекорачењу законског рока за уручење овог решења, Уставни суд, одлучујући у границама уставном жалбом постављеног захтева, оцењује да ови наводи нису од утицаја на другачију одлуку Суда у овој уставноправној ствари, јер се уставном жалбом не указује на повреду Уставом зајемченог права на правично суђење у оквиру кога би се, евентуално, могло разматрати оспорено поступање другостепеног суда.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подноситељке уставне жалбе зајемчена одредбом члана 30. став 3. Устава, па је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Уставни суд је на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подноситељке уставне жалбе у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, јер подноситељка није тражила накнаду нематеријалне штете.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић