Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Велимира Јарића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 31. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неснована уставна жалба Велимира Јарића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2379/07 од 22. септембра 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Велимира Јарића у делу којим се оспорава „законитост притварања“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Велимир Јарић из Суботице поднео је Уставном суду 3. децембра 2008. године, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2379/07 од 22. септембра 2008. године, којом је преиначена пресуда Окружног суда у Суботици К. 1/04 од 24. новембра 2006. године у погледу одлуке о казни, док су у осталом делу одбијене као неосноване изјављене жалбе, и то због повреде начела судске заштите људских права, права на правично суђење и посебних права окривљеног зајемчених одредбама члана 22 став 1, члана 32. став 1. и члана 33. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи исте разлоге који су били истакнути и у жалби против првостепене кривичне пресуде. Сматра, између осталог: да подносиоцу није било омогућено да присуствује седници Врховног суда Србије приликом одлучивања о жалби, јер није био уредно позван и да је у оспореној пресуди само констатовано да подносилац уставне жалбе није могао бити пронађен на адреси из списа, чиме му је повређено право на правично суђење; да првостепена пресуда није писмено израђена у року из члана 360. став 1. Законика о кривичном поступку, чиме је учињена битна повреда поступка а тиме и повреда права на правично суђење; да је изрека првостепене пресуде неразумљива и противречна разлозима пресуде, као и да су разлози о одлучним чињеницама противречни изведеним доказима; да изрека објављене пресуде и отправљене пресуде није идентична и да је нетачно наведено да је пресуда објављена 24. новембра 2006. године, већ да је по његовом сећању иста објављена 27. новембра 2006. године, чиме су учињене битне повреде одредаба кривичног поступка; да одлука о изузећу судије никада није била достављена браниоцу подносиоца уставне жалбе, чиме је суд учинио битну повреду поступка и повреду права на правично суђење и делотворни правни лек; да подносиоцу уставне жалбе није достављена прецизирана оптужница, чиме је суд учинио битну повреду поступка и повреду права на правично суђење и делотворни правни лек; да је суд незаконито обавезао окривљене да солидарно накнаде штету оштећеном, а да се у кривичном поступку окривљени могу обавезивати „само лично и појединачно“; да је суд неосновано одбио доказне предлоге подносиоца уставне жалбе да се поново саслушају сведоци и вештаци; да је нејасно како је суд утврдио да је међу окривљенима постојао претходни договор и да су окривљени били свесни заједничког деловања; да је чињенично стање током поступка погрешно и непотпуно утврђено.
На крају уставне жалбе подносилац додаје да је током поступка био незаконито притворен „на основу неуредног извештаја МУП РС“, што је Врховни суд пропустио да оцени у оспореној пресуди.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји и оспорену пресуду Врховног суда поништи.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Окружног суда у Суботици К. 1/04 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Против подносица уставне жалбе и још два лица вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Суботици у предмету К. 1/04, који је правноснажно окончан.
Оптужницом Окружног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 174/03 од 31. децембра 2003. године подносиоцу уставне жалбе и другим лицима стављено је на терет извршење кривичног дела превара из члана 171. став 3. у вези са ставом 1. тада важећег Кривичног закона Републике Србије.
Дана 1. јануара 2006. године ступио је на снагу нови Кривични законик.
Окружно јавно тужилаштво у Суботици је својим актом Кт. 174/03 од 11. јануара 2006. године прецизирало оптужницу, тако што је подносиоцу уставне жалбе и другим окривљенима стављено на терет извршење кривичног дела преваре из члана 208. став 3. у вези са ставом 1. и у вези са чланом 33. Кривичног законика, јер је нови Кривични законик блажи за учиниоце.
Окружни суд у Суботици је 24. новембра 2006. године донео пресуду којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела преваре из члана 208. став 3. у вези са ставом 1. и у вези са чланом 33. Кривичног законика и изрекао му је казну затвора у трајању од две године. У изречену казну затвора подносиоцу уставне жалбе је урачунато време проведено у притвору од 11. октобра 2005. године па до 2. новембра 2005. године.
Врховни суд Србије је 22. септембра 2008. године донео оспорену пресуду Кж. I 2379/07 којом је преиначена првостепена пресуда у погледу одлуке о казни, па је подносилац уставне жалбе осуђен на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци, док су остале жалбе одбијене као неосноване. У делу пресуде којом се одбијају као неосноване изјављене жалбе, Врховни суд Србије је дао исцрпне ралоге за своју одлуку, детаљно се изјашњавајући о наводима из жалби.
4. Одредбом члана 22. став 1. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је свакоме право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), који је важио у време доношења оспорене пресуде, било је прописано: да у другом степену судови суде у већима састављеним од пет судија за кривична дела за која се по закону може изрећи казна затвора у трајању од петнаест година или тежа казна, а у већима састављеним од тројице судија - за кривична дела за која је прописана блажа казна (члан 24. став 2.); да ће се о седници већа обавестити онај оптужени и његов бранилац који је у року предвиђеном за жалбу захтевао да буде обавештен о седници, а да недолазак странака које су уредно обавештене не спречава одржавање седнице већа (члан 375. ст. 1. и 4.); као и да ће другостепени суд пресудом одбити жалбу као неосновану и потврдити пресуду суда првог степена кад утврди да не постоје разлози због којих се пресуда побија нити повреде из члана 380. став 1. овог законика (члан 388.); да ће се претрес пред другостепеним судом одржати само ако је потребно да се због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања изведу нови докази или понове већ раније изведени докази и ако постоје оправдани разлози да се предмет не врати првостепеном суду на поновни главни претрес (члан 377. став 1.).
5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредаба члана 22, члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2, 3. и 5. Устава и наведених одредаба Законика, утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. I 2379/07 од 22. септембра 2008. године нису повређена уставна права подносиоца на која се у уставној жалби позвао.
Наиме, Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица.
Уставни суд је становишта да је оспорену пресуду Врховног суда Србије Кж. I 2379/07 од 22. септембра 2008. године донео Уставом и законом установљен суд, који је поступао у границама своје надлежности, у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање, те је Суд утврдио да се оспорена пресуда заснива на поступку спроведеном у складу са законом и на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права и не указује на повреду права на правично суђење подносиоца уставне жалбе. У жалбеном поступку Врховни суд Србије је, након свестране оцене жалбених разлога, утврдио да је суд првог степена на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио одговарајуће одредбе Кривичног законика, те да у поступку нису почињене повреде одредаба Законика о кривичном поступку, за шта је у оспореној пресуди дао детаљне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге, који наводима уставне жалбе нису доведени у сумњу. Стога се, по оцени Уставног суда, оспорена одлука Врховног суда Србије се не може се сматрати произвољном и арбитрерном, нити указује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење. У односу на истакнуту повреду права на судску заштиту, гарантовану уставним начелом о заштити људских и мањинских права и слобода из члана 22. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе ову повреду заправо заснива на повреди права на правично суђење, због чега се изнета оцена Уставног суда о неоснованости уставне жалбе односи и на ову истакнуту повреду.
У односу на посебна права окривљеног која су гарантована одредбама члана 33. Устава, Уставни суд је из садржине уставне жалбе утврдио да подносилац уставне жалбе истиче повреде права из ст. 2, 4. и 5. наведеног члана Устава. Уставни суд је оценио да је у поступку одлучивања о жалби против првостепене пресуде, Врховни суд Србије одржао седницу већа у одсуству подносиоца уставне жалбе, али у присуству његовог браниоца. На седницу већа подносилац уставне жалбе је био позван, али му позив није могао бити уручен, јер на адреси из списа није могао бити пронађен. Како је на седници другостепеног већа био присутан бранилац подносиоца уставне жалбе, то је Уставни суд оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору. Такође, Уставни суд истиче да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право да му се суди у присуству, имајући у виду да се пред Врховним судом Србије, као другостепеним судом, није држао претрес, већ седница већа, на којој присуство окривљеног није обавезно и на којој се не испитују сведоци одбране и оптужбе. Сходно изнетом, Суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. I 2379/07 од 22. септембра 2008. године подносиоцу уставне жалбе нису повређена ни Уставом зајемчена посебна права окривљеног.
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. став 1. („Службени гласник РС“, број 109/07), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. У односу на наводе подносиоца уставне жалбе да је током поступка био незаконито притворен „на основу неуредног извештаја МУП РС“, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор укинут 2. новембра 2005. године.
Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. става 1. Закона о Уставном суду по својој садржини истоветна је наведеној одредби члана 170. Устава.
Из изнетог произлази да је заштита Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода у поступку по уставној жалби установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Отуда се уставном жалбом може истицати повреда или ускраћивање неког од зајемчених људских права само када је акт или радња којом су те повреде евентуално учињене, донет, односно радња предузета након ступања на снагу Устава.
Како се уставном жалбом оспорава радња која је окончана пре ступања на снагу Устава, то је Уставни суд оценио да је уставна жалба недопуштена и из наведеног разлога је у овом делу уставну жалбу у тачки 2. изреке одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана члана 45. тачка 9) и 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић