Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Радише Стојиловића из Мишљеновца, општина Кучево, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 31. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Радише Стојиловића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1273/07 од 26. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радишa Стојиловић из Мишљеновца, општина Кучево, поднео је 17. јула 2008 године, преко пуномоћника Бранка Војводића, адвоката из Пожаревца, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1273/07 од 26. децембра 2007. године, због повреде права на рад из члана 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је Врховни суд Србије преиначио нижестепене пресуде са образложењем да се радни однос који је подносилац засновао на одређено време код туженог, почев од 6. септембра 1994. године до 17. фебруара 2003. године, није могао преобразити у радни однос на неодређено време, јер за то у конкретном случају нису били испуњени законом прописани услови; да је првостепени суд утврдио да дужина рада подносиоца код туженог указује на чињеницу да су послови које је обављао били трајни, те да је тужени био дужан да јавно огласи слободно радно место на коме је подносилац радио и спроведе поступак за попуну тог радног места; да је у спроведеном поступку такође утврђено да је на страни туженог било злоупотребе права и поступања са позиција монополског положаја, те кршења Закона о раду и Правилника о радним односима, јер није оглашено слободно радно место на коме је подносилац радио; да је Врховни суд Србије повредио и члан 3. став 3. Закона о парничном поступку, као темељни члан за законито пресуђење, јер је стао у заштиту туженог, који је супротно пословном моралу злоупотребио право и обавезу да са подносиоцем заснује радни однос на неодређено време; да је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено како право на рад из члана 60. Устава, тако и право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и право на достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи пресуду Врховног суда Србије Рев. II 1273/07 од 26. децембра 2007. године. 2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудској ствари:
Општински суд у Великом Градишту је 9. новембра 2006. године донео делимичну пресуду П1. 92/03 којом је: у ставу првом изреке одбио предлог туженог Д.П. „Челик“, Велико Градиште, за враћање у пређашње стање као неоснован; у ставу другом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, те је утврдио да је тужилац на радном месту КВ металостругара засновао радни однос на неодређено време код туженог почев од 6. септембра 1994. године и обавезао туженог да тужиоца врати на рад, у року од осам дана по пријему пресуде; у ставу трећем изреке је одредио да ће о траженој штети у висини изгубљене зараде и трошкова спора, суд одлучити накнадно, по правноснажности делимичне пресуде. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац засновао радни однос код туженог на основу решења туженог број 724 од 6. септембра 1994. године, на 30 дана без јавног оглашавања; да је радни однос код туженог након протека рока од 30 дана продужаван на по месец дана све до ступања на снагу Закона о радним односима из 1996. године; да је ступањем на снагу наведеног Закона тужилац закључио са туженим уговор о раду, опет без јавног оглашавања; да је тужиоцу у време важења тог закона продужаван радни однос на по месец дана, све до ступања на снагу Закона о раду из 2001. године; да је ступањем на снагу наведеног Закона тужилац закључио са туженим уговор о раду на одређено време у трајању од годину дана, од 17. фебруара 2002. године до 17. фебруара 2003. године; да је обавештењем од 5. фебруара 2003. године тужени обавестио тужиоца да му уговор о раду истиче 17. фебруара 2003. године и да ће му тог дана престати радни однос и да ће са тим даном бити одјављен; да дужина рада тужиоца код туженог указује на чињеницу да су послови које је тужилац обављао од самог почетка били трајни, те да је тужени био дужан да јавно огласи слободно радно место на коме је тужилац радио и спроведе поступак за попуну тог радног места; да је у радњама туженог било злоупотребе права и поступања са позиција монополског положаја, јер није оглашено слободно радно место на коме је тужилац радио, мада су послови овог радног места од самог почетка били трајни; да како је утврђено да у радњама туженог има злоупотребе права у смислу да се јавно огласи слободно радно место, а како се о ради о трајним пословима, тј. о пословима који од самог почетка били трајни, није ни било услова за заснивање радног односа на одређено време, те је суд усвојио тужбени захтев тужиоца и утврдио да је исти засновао радни однос на неодређено време и обавезао туженог да тужиоца врати на рад, у року од осам дана по пријему пресуде.
Окружни суд у Пожаревцу је 16. маја 2007. године, одлучујући о жалби туженог, донео пресуду Гж1. 5/07 којом је одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио делимичну пресуду Општинског суда у Великом Градишту П1. 92/03 од 9. новембра 2006. године.
Врховни суд Србије је 26. децембра 2007. године, одлучујући о равизији туженог, донео оспорену пресуду Рев. II 1273/07 којом је преиначио пресуду Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 5/07 од 16. маја 2007. године и делимичну пресуду Општинског суда у Великом Градишту П1. 92/03 од 9. новембра 2006. године, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, да се утврди да је на радном месту КВ металостругара засновао радни однос на неодређено време код туженог Д.П. „Челик“, Велико Градиште, почев од 6. септембра 1994. године и туженог обавеже да тужиоца врати на рад у року од осам дана, као неоснован. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац са туженим закључио уговор о раду на одређено време у смислу члана 11. тачка 8. Закона о радним односима („Службени гласник РС'“, број 45/91, са изменама), односно у смислу члана 14. став 1. тачка 8. Закона о радним односима („Службени гласник РС'“, број 55/96), а према тим законима такав радни однос, радни однос без јавног оглашавања не може се преобразити у радни однос на неодређено време; да се радни однос тужиоца на одређено време није могао преобразити у радни однос на неодређено време ни по условима предвиђеним чланом 23. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време заснивања радног односа закључењем уговора о раду број 229 од 21. фебруара 2002. године, с обзиром на то да је тужиоцу престао радни однос истеком рока за који је заснован (17. фебруара 2003. године), а пре истека рока од три године прописаног наведеном одредбом члана 23. став 1. Закона о раду, те да тужилац није доказао да је радио најмање пет радних дана по истеку овог рока да би се применио став 4. наведеног члана 23. Закона о раду: да стога тужбени захтев тужиоца за утврђење да је код туженог засновао радни однос на неодређено време почев од 6. септембра 1994. године и у вези с тим обавезивање туженог да тужиоца врати на рад, није основан.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе, са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 23. Устава утврђено је да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите (став 1.), да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (став 2.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбама члана 60. Устава утврђено је: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да свако има право на слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.); да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
Одредбама члана 7. Закона о радним односима („Службени гласник РС“, бр. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95, 53/95, 24/96, 26/96 и 39/96) било је, поред осталог, прописано: да слободно радно место и услове за рад на одређеном радном месту предузеће пријављује организацији надлежној за послове запошљавања (став 3.); да је организација за запошљавање дужна да, најдоцније у року од пет дана од дана пријема пријаве, слободно радно место јавно огласи у средствима јавног информисања и на огласној табли, а да за радна места за која се захтева стручна спрема нижа од трећег степена, оглас може да се објави само на огласној табли организације за запошљавање (став 4.).
Одредбама члана 10. наведеног Закона било је прописано: да радни однос може да се заснује на одређено време кад се привремено повећа обим рада, али не дуже од шест месеци (став 1. тачка 2.); да радник који је засновао радни однос на одређено време заснива радни однос на неодређено време, ако раднику кога је замењивао престане радни однос или када привремено повећани обим рада постане трајан (став 3.); да се привремено повећани обим рада, у смислу става 3. овог члана, сматра трајним ако радник послове за које је примљен на одређено време обавља непрекидно дуже од шест месеци (став 4.).
Одредбом члана 11. став 1. тачка 9. истог Закона било је прописано да радни однос може да се заснује без јавног оглашавања ако због хитности посла није могуће спровести поступак јавног оглашавања, уз посредовање организације за запошљавање, али не дуже од 90 радних дана.
Одредбама члана 9. Закона о радним односима („Службени гласник РС“, бр. 55/96, 28/01 и 43/01) било је, поред осталог, прописано: да слободно радно место и услове за рад на одређеном радном месту предузеће пријављује организацији обавезног социјалног осигурања надлежној за послове запошљавања (став 1.); да је организација за запошљавање дужна да, најдоцније у року од пет дана од дана пријема пријаве, слободно радно место јавно огласи у средствима јавног информисања и на огласној табли, а да за радна места за која се захтева стручна спрема нижа од трећег степена, оглас може да се објави само на огласној табли организације за запошљавање (став 4.).
Одредбама члана 13. наведеног Закона било је прописано: да радни однос може да се заснује на одређено време кад се привремено повећа обим рада, али не дуже од шест месеци (став 1. тачка 2.); да запослени који је засновао радни однос на одређено време заснива радни однос на неодређено време, ако запосленом кога је замењивао престане радни однос или када привремено повећани обим рада постане трајан (став 3.); да се привремено повећани обим рада, у смислу става 3. овог члана, сматра трајним ако запослени послове за чије обављање је примљен у радни однос на одређено време, обавља непрекидно дуже од шест месеци (став 4.).
Одредбом члана 14. став 1. тачка 8. истог закона било је прописано да радни однос може да се заснује без јавног оглашавања на радним местима која се, у смислу овог закона, не сматрају слободним, и то на одређено време, ако због хитности посла није могуће спровести поступак јавног оглашавања, уз посредовање организације за запошљавање, али не дуже од 90 радних дана.
Одредбама члана 23 Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01) било је прописано: да радни однос на одређено време може да се заснује за обављање одређених послова само за период који непрекидно или са прекидима траје најдуже три године (став 1.); да радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос (став 4.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено овом уставном одредбом.
Према одредбама Закона о радним односима, само радни однос на одређено време који је заснован на законит начин путем јавног оглашавања могао се преобразити у радни однос на неодређено време. Такође, сагласно одредби члана 23. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01), радни однос на одређено време могао је да се заснује за обављање одређених послова само за период који непрекидно или са прекидима траје најдуже три године, а сагласно одредби члана 23. став 4. истог закона, радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос.
У парничном поступку је утврђено да је приликом сваког заснивања радног односа на одређено време са подносиоцем уставне жалбе до ступања на снагу Закона о раду изостало јавно оглашавање. Такође је утврђено да је након ступања на снагу Закона о раду подносилац уставне жалбе закључио уговор о раду на одређено време од годину дана, те да није доказао да је радио најмање пет радних дана по истеку овог рока.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да је Врховни суд Србије навео уставноправно прихватљиве разлоге за преиначење нижестепених пресуда и одбијање тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе. По налажењу Уставног суда, Врховни суд Србије је образложио своје правно становиште заузето у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то становиште последица произвољног тумачења и неприхватљиве примене материјалног права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1273/07 од 26. децембра 2007. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено чланом 60. Устава.
6. У вези са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на правично суђење и права на достојанство и слободан развој личности, зајемчених чланом 36, чланом 32. став 1. и чланом 23. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду ових права превасходно везује за исход предметне парнице. Имајући у виду да је Уставни суд већ оценио да је Врховни суд Србије навео уставноправно прихватљиве разлоге за преиначење нижестепених пресуда и одбијање тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе, следи и да наводи подносиоца о повреди наведених уставних права нису основани.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио уставну жалбу у целини као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
7. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић