Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Миличевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милана Миличевића и утврђује да је пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 5351/08 од 24. јуна 2009. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Миличевић из Београда је 14. септембра 2009. године, преко пуномоћника, адвоката Јовице Косића из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 5351/08 од 24. јуна 2009. године, због повреде права из члана 21. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да, након окончања штрајка у Јавном предузећу “JAT AIRWAYS“, послодавац подносиоца уставне жалбе није поступио сходно закљученом споразуму и Одлуци број 2741 од 29. новембра 2004. године, па је поднео Четвртом општинском суду у Београду тужбу ради исплате разлике зараде; да је пресудом првостепеног суда П1. 1669/07 од 17. марта 2008. године усвојен тужбени захтев подносиоца и да је, одлучујући о жалби туженог, Окружни суд у Београду донео оспорену пресуду Гж1. 5351/08 од 24. јуна 2009. године којом је усвојио жалбу и преиначио првостепену пресуду, одбијајући тужбени захтев као неоснован; да је другостепени суд погрешно применио материјално право, неосновано истичући да директор туженог мора тражити сагласност оснивача у погледу одређивања стимулација (бонус на зараду) за запослене раднике; да тужени није тражио сагласност на споразум број 2740 од 28. новембра 2004. године, “јер га ни Закон о оснивању ЈП за ваздушни саобраћај, нити Закон о јавним предузећима на то обавезују“; да је одређивање висине појединачних зарада или стимулација део пословне политике предузећа у коју није овлашћен да се меша оснивач предузећа, ни када се ради о јавном предузећу, те да је из тих разлога другостепени суд своју одлуку засновао на погрешној примени материјалног права; да постоји недоследна пракса Окружног суда у Београду, јер је у предметима са истим чињеничним и правним ситуацијама (предмети Четвртог општинског суда у Београду П1. 1314/05, П1. 1258/05, П1. 1256/05, П1. 1316/05, П1. 1273/05, П1. 1226/05 итд.) као другостепени суд доносио другачије одлуке. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужилац Милан Миличевић, овде подносилац уставне жалбе је 9. марта 2005. године поднео Четвртом општинском суду у Београду тужбу против туженог послодавца Јавног предузећа “JAT AIRWAYS“, ради исплате разлике зараде за новембар и децембар 2004. године. У тужби је наведено: да је након окончања преговора са штрајкачким одбором, генерални директор туженог закључио 28. новембра 2004. године споразум број 2740 са представницима синдиката коме припада и тужилац; да је генерални директор туженог у извршавању наведеног споразума донео Одлуку број 2741, којом је предвиђено да се до доношења појединачног колективног уговора, коначни обрачун зараде врши по основу вредности реперног радног места, али да тужиоцу у означеном периоду зарада није исплаћена у складу са овом одлуком, те да је на име разлике зараде послодавац дужан да му исплати износе опредељене тужбеним захтевом.
Четврти општински суд у Београду је пресудом П1. 1669/07 од 17. марта 2008. године усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да, на име разлике зараде за новембар и децембар 2004. године, исплати одговарајуће новчане износе, са законском затезном каматом. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужбени захтев тужиоца основан, јер тужени није поступио по споразуму број 2740 од 28. новембра 2004. године и Одлуци генералног директора туженог којим се он обавезао да донесе одлуку о исплати посебне стимулације запосленима, односно члановима Самосталног синдиката инжењера ваздухопловства Србије, на основу остварених резултата рада у трећем кварталу 2004. године; да чињеница да је тужени јавно предузеће није од утицаја на однос туженог према тужиоцу као његовом раднику, јер је овде реч о уговорном односу и овлашћењу пословодства – генералног директора да стимулише радника сходно Закону о раду.
Одлучујући о жалби туженог, Окружни суд у Београду је оспореном пресудом Гж1. 5351/08 од 24. јуна 2009. године усвојио жалбу и преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован. У образложењу оспорене другостепене пресуде је истакнуто: да је за расправљање спорног односа меродаван Закон о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, с обзиром на то да је тужени у овој парници јавно предузеће које обавља делатност од општег интереса, у коме право оснивача, у смислу члана 4. наведеног закона, остварује Влада Републике Србије; да према одредби члана 21. Закона, одлуку о расподели добити доноси управни одбор јавног предузећа уз сагласност оснивача и да је Влада Републике Србије на основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима; да је Влада Републике Србије била овлашћена да наведеном Уредбом одреди укупан износ средстава за зараду код туженог; да, у конкретном случају, Влада није дала сагласност на исплату увећане стимулативне зараде запосленима у "ЈАТ", по споразуму закљученом између Самосталног синдиката инжењера ваздухопловства Србије и генералног директора туженог, нити на на одлуку директора туженог о исплати такве зараде, па су код постојеће правне регулативе такви акти правно непостојећи, те на основу неважећих аката тужилац неосновано потражује исплату стимулативног дела зараде за новембар и децембар 2004. године.
4. Уставни суд је извршио увид у првостепену и другостепену пресуду које су донете у предмету Четвртог општинског суда у Београду П1. 1273/05, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Четврти општински суд у Београду је 16. децембра 2005. године донео пресуду П1. 1273/05 којом је усвојио тужбени захтев тужиоца В.М, запосленог на пословима самосталног инжењера II групе на летачкој делатности, те је обавезао Јавно предузеће за ваздушни саобраћај “JAT AIRWAYS“ из Београда да тужиоцу на име разлике зараде за новембар 2004. године исплати износ од 37.057,00 динара, са законом припадајућом каматом од дана 1. децембра 2004. године до коначне исплате и да му на име разлике зараде за децембар 2004. године исплати износ од 53.630,50 динара, са законом припадајућом каматом од дана 1. јануара 2005. године до коначне исплате.
Одлучујући о жалби туженог, Окружни суд у Београду је 31. маја 2006. године донео пресуду Гж1. 1080/06, којом је одбио жалбу и потврдио пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 1273/05 од 16. децембра 2005. године. У образложењу наведене пресуде другостепеног суда је, поред осталог, истакнуто: да је првостепени суд правилно утврдио да је тужбени захтев тужиоца основан, јер тужени није поступио по споразуму број 2740 од 28. новембра 2004. године и одлуци генералног директора туженог којим се он обавезао да донесе одлуку о исплати посебне стимулације запосленима, односно члановима Самосталног синдиката инжењера ваздухопловства Србије, на основу остварених резултата рада у трећем кварталу 2004. године; да су без утицаја наводи жалбе туженог да Влада утврђује масу зараде, те да је тужени дужан да се придржава аката којима се спроводи буџетска и економска политика Владе Републике Србије, управо имајући у виду Одлуку генералног директора број 2741 од 29. новембра 2004. године, која је донета на основу члана 32. Статута ЈАТ-а и Споразума број 2740 од 28. новембра 2004. године, закљученог између Самосталног синдиката инжењера ваздухопловства Србије и туженог.
5. У току поступка пред Уставним судом, Европски суд за људска права у Стразбуру (у даљем тексту: Европски суд) је 1. децембра 2009. године објавио пресуду у предмету Винчић и други против Србије. Предмет је формиран поводом 31 појединачне представке апликаната који су били чланови Самосталног синдиката “JAT AIRWAYS“ и који су водили спорове пред Четвртим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду, због неисплате накнаде зараде утврђене споразумом закљученим између Синдиката и послодавца и одлуком генералног директора предузећа "JAT AIRWAYS". Подносиоци представки су се, по члану 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), жалили на „флангрантну недоследну судску праксу Окружног суда у вези са исплатом истих накнада по основу рада“. Према утврђеном чињеничном стању у наведеној пресуди Европског суда, одређени подносиоци представки су „имали успеха“ код Четвртог општинског суда у Београду, али сви подносиоци представки су били „неуспешни“ у жалбеном поступку пред Окружним судом у Београду, који је у образложењима пресуда утврдио да генерални директор предузећа “JAT AIRWAYS“ није био овлашћен да одобри исплату предметне накнаде без изричитог овлашћења Владе. Европски суд је утврдио и да је Окружни суд у Београду у најмање 17 других пресуда, донетих између 31. маја 2006. године и 5. децембра 2007. године, „пресудио у корист колега подносилаца представки“, без обзира на околност што су њихови захтеви засновани на истом чињеничном и правном основу. Окружни суд у Београду је у образложењима ових пресуда наводио да је предузеће “JAT AIRWAYS“ морало да се придржава споразума од 28. новембра 2004. године, као и одлуке генералног директора од 29. новембра 2004. године. Европски суд је наведеном пресудом утврдио да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције, налазећи да „иако се могу прихватити одређена одступања у тумачењу као природно својствена сваком правосудном систему који је, као и систем у Србији, заснован на мрежи првостепених и другостепених судова који имају надлежност на одређеној територији, у предметним случајевима у којима противречна тумачења проистичу из исте судске надлежности, тј. судске праксе Окружног суда у Београду који је суд последње инстанце у овом питању (видети, mutatis mutandis, "Tudor Tudor против Румуније", одлука број 21911/03, став 29, од 24. марта 2009. године) и укључује недоследно пресуђивање о захтевима многих лица у идентичним ситуацијама чак и после усвајања „мишљења“ Окружног суда од 27. септембра 2006. године, пошто ове противречности нису институционално решене, све је то створило стање сталне несигурности, што је заузврат морало смањити поверење јавности у правосуђе, при чему је то поверење, јасно, једно од основних компоненти државе засноване на владавини права. Суд, према томе, налази, а да не сматра да је прикладно да проглашава који је стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки (видети, mutatis mutandis, "Garcia Ruiz против Шпаније" [ВВ], одлука број 30544/96, став 28, ЕСЉП 1999-I) да их је предметна судска несигурност сама по себи лишила правичног суђења пред Окружним судом у Београду. Због тога је дошло до повреде члана 6. став 1. по овом основу (видети, mutatis mutandis, "Tudor Tudor против Румуније", цитиран у горњем тексту, став 32, 24. март 2009. године)“. Поводом захтева подносилаца представки којим су тражили да се „туженој држави наложи да исплати, из својих средства, одговарајуће суме које су тражили у њиховим парницама покренутим против предузећа JAT AIRWAYS“, Европски суд је ове захтеве одбацио, уз образложење да имајући у виду утврђену повреду и разлоге због којих је то учинио (правна сигурност), као и с обзиром на одредбе члана 422. тачка 10) Закона о парничном поступку из 2004. године (којим је као разлог за понављање поступка предвиђен случај када је Европски суд у међувремену донео пресуду у односу на Србију у вези са истим или сличним правним питањем), није у надлежности тог суда да проглашава који је стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки.
6. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да странке имају право на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права (члан 2. став 1.); да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено и да одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.); да се поступак који је одлуком суда правноснажно завршен може по предлогу странке поновити, ако је накнадно пред надлежним органом правноснажно решено претходно питање (члан 12.) на коме је одлука заснована и ако је, по правноснажно окончаном поступку пред домаћим судом, Европски суд за људска права донео одлуку о истом или сличном правном односу против Србије и Црне Горе (члан 422. тач. 8) и 10)).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да се запослени не може стављати у неповољнији положај у односу на друге (запослене), поред осталог, и без обзира на чланство у синдикатима (члан 12.); да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду, те да се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца, да зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друго примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона, као и да се општим актом или уговором о раду утврђују елементи за одређивање зараде и начин утврђивања зараде (члан 81.); да запослени има право на увећану зараду, у складу са општим актом или уговором о раду, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан, ноћни рад и рад у сменама, а да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду (члан 82.).
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000 и 25/02), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да је јавно предузеће - предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да су делатности од општег интереса, у смислу овог закона, делатности које су као такве одређене законом у области, између осталог, ваздушног саобраћаја (члан 2. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће оснива Република Србија и да право оснивача из става 1. овог члана остварује Влада Републике Србије (члан 4. ст. 1. и 2.); да јавно предузеће за сваку календарску годину доноси годишњи програм пословања и доставља га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину и да се програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа, те да програм, поред осталог, нарочито садржи планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада за годину за коју се програм доноси, као и да Влада, до доношења програма, може да уреди услове и начин обрачуна укупног износа средстава за зараде у јавним предузећима и предузећима чији је оснивач јавно предузеће (члан 22.).
На основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, Влада је донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", бр. 127/03 и 126/04). Овом уредбом, која је такође била на снази у време настанка спорног правног односа, било је прописано да се зараде у јавним предузећима и предузећима која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месец јануар 2004. године (члан 1.). Чланом 2. Уредбе прописано је шта чини укупан износ средстава за зараде исплаћен за месец децембар 2003. године, а чланом 3. да предузећа до доношења Програма пословања за 2004. годину обрачунавају и исплаћују зараде за јануар и наредне месеце 2004. године највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе. Одредбом члана 4. став 2. Уредбе било је предвиђено да предузеће чији је оснивач Република укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада може да увећа уз сагласност Владе, на предлог министарства надлежног за послове финансија, министарства надлежног за послове рада и министарства надлежног за одговарајућу област. Чланом 9. Уредбе било је прописано да ће се, ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од утврђеног у складу са овом уредбом, извршити умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата. Одредбе члана 10. Уредбе предвиђале су да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату у складу са овом уредбом, а да ће оснивач предузећа предузети одговарајуће мере у складу са законом, ако предузеће врши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе. Такође, вршење исплате зарада супротно одредбама ове уредбе било је санкционисано као привредни преступ (члан 12. Уредбе).
7. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да право на правично суђење представља једно комплексно право које, поред права на суђење у разумном року, садржи и низ других права која обезбеђују одређене процесне гаранције странкама у поступцима у којима судови одлучују о њиховим правима и обавезама – право на приступ суду, право на независан, непристрасан и законом установљен суд, право на правичну и јавну расправу, право на једнакост процесних средстава, право на образложену судску одлуку.
Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносилац уставне жалбе темељи тврдње о повреди права на правично суђење у другостепеном парничном поступку, Уставни суд је оценио да се он у суштини жали на примену материјалног права и различито поступање и одлучивање Окружног суда у Београду поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Уставни суд и у овом уставносудском спору констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили прописе у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку од стране редовних судова дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд приликом испитивања навода о повреди права из члана 32. став 1. Устава сагледава спроведени поступак као јединствену целину, те утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе обезбедио право на правично суђење.
Другим речима, правилну примену материјалног права је пре свега надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и погрешна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Сагласно изложеном, Уставни суд је у конкретном случају прво испитивао наводе уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације, а касније је разматрао да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, нарочито примена матријалног права била, евентуално, произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а све на штету подносиоца уставне желбе.
У том контексту, Уставни суд је оценио да различита пракса редовних судова сама по себи не указује нужно на повреду права на правично суђење, тим пре што уједначавање праксе судова опште надлежности не спада у надлежност Уставног суда, већ Врховног касационог суда. Међутим, полазећи од тога да је у парничном поступку поводом кога је поднета уставна жалба и у поступку у којима су судили Четврти општински суд у Београду и Окружни суд у Београду у предмету П1. 1273/05 утврђено да су тужиоци били у радном односу код Јавног предузећа “ЈАТ AIRWAYS“, на пословима радног места - самостални инжењер II групе, да су у време закључења споразума број 2740 од 28. новембра 2004. године и Одлуке генералног директора туженог број 2741 од 29. новембра 2004. године тужиоци у оба предмета били чланови Самосталног синдиката инжењера ваздухопловства, те да су тужиоци поднели првостепеном суду тужбе ради исплате накнаде зараде за месеце новембар и децембар 2004. године, а на основу наведеног споразума и Одлуке генералног директора, Уставни суд је оценио да у наведеним предметима неспорно постоји идентитет чињеничног и правног стања. Такође, Суд је утврдио да је код овако утврђеног чињеничног и правног стања, Четврти општински суд у Београду у оба предмета усвојио тужбене захтеве тужилаца. С друге стране, Окружни суд у Београду је одлучујући по жалбама, у предмету подносиоца уставне жалбе преиначио првостепену пресуду одбијајући тужбени захтев, док је у предмету П1. 1273/05 потврдио првостепену пресуду усвајајући истоветни тужбени захтев. Дакле, исти суд је поводом исте чињеничне и правне ситуације доносио различите пресуде, при чему је подносилац уставне жалбе у том поступку био „неуспешан“, док је у другом предмету „колега“ подносиоца био „успешан“ у постављеном тужбеном захтеву.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Окружни суд у Београду у идентичној чињеничној и правној ситуацији донео различите одлуке о основаности тужбених захтева и да је на тај начин подносиоца уставне жалбе, одбијајући његов тужбени захтев, довео у битно различит положај од онога у коме је био тужилац чији је истоветни тужбени захтев усвојен. Како је Окружни суд у Београду, као суд највише инстанце у конкретном случају, у периоду од три године донео различите пресуде, које су за последицу имале то да је тужбени захтев тужиоца за исплату разлике зараде у једном случају правноснажно усвојен, док је у другом случају истоветни тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, постављен према истом туженом, правноснажно одбијен као неоснован, Уставни суд је становишта да је таква пракса наведеног другостепеног суда у погледу заштите права на увећану зараду супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима Santos Pinto против Португалије од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године). Стога је Уставни суд оценио да је различитим правним становиштем Окружног суда у Београду изнетим поводом исте чињеничне и правне ситуације, повређено право подносиоца уставне жалбе на правну сигурност, као саставни део права на правично суђење. Уставни суд указује да је оваква оцена Уставног суда у складу са оценом Европског суда у предмету Винчић и други против Србије, коју је наведени међународни орган за заштиту људских права донео уз констатацију да није у његовој надлежности да процењује који је стварни исход требало да имају парнице подносилаца представки. Овом приликом Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-322/08 већ заузео став да, различитим одлучивањем суда највише правне инстанце у више предмета са истим чињеничним и правним стањем, долази до повреде права на правну сигурност као елемента права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Дакле, у досадашњој пракси у поступцима по уставној жалби, Уставни суд је у случају када су надлежни судови у предметима у којима постоји идентичност чињеничне и правне ситуације доносили различите одлуке, утврђивао постојање повреде права на правично суђење, указујући да различито поступање судова у тој ситуацији повређује принцип правне сигурности, јер су тужиоци као учесници у тим поступцима били стављени у различит положај. Међутим, Уставни суд је у тим ситуацијама ценио да ли је примена материјалног права поводом спорног правног питања била, евентуално, произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а све на штету подносиоца уставне жалбе.
С тим у вези, Уставни суд је у овој уставносудској ствари испитивао да ли је у конкретном случају поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, нарочито примена материјалног права била, евентуално, произвољна или дискриминациона.
Разматрајући да ли је у предметном парничном поступку дошло до арбитрерне примене материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја у овом спорном односу, Уставни суд је утврдио следеће:
Неспорно је да, сагласно одредбама раније важећег Закона о раду (а и по позитивним прописима у овој области), сваки запослени има право на одговарајућу зараду, при чему се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Такође, Законом о раду од 2001. године, чије су одредбе биле меродавне за одлучивање о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе, било је прописано да се под појмом "зарада" подразумева и увећана зарада, при чему случај који је био предмет спора пред судом није спадао у Законом прописане случајеве када запосленом припада право на увећану зараду, већ је одредбом члана 82. став 2. Закона била предвиђена могућност да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду.
Међутим, Уставни суд је констатовао да је у конкретном случају својство туженог имао не било који послодавац, већ јавно предузеће чији је оснивач Република и чије пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада је било регулисано принудним прописима - Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и Уредбом донетом у извршавању овог закона. Наведене одредбе Закона и Уредбе су ограничавале туженог, под претњом прописаних санкција, да самостално, без сагласности надлежног органа доноси опште акте којима се уређује питање зарада и да врши обрачун и исплату зарада без претходно добијене сагласности Владе. У том случају се, по оцени Уставног суда, не могу прихватити као основани наводи уставне жалбе да "чињеница да је тужени јавно предузеће ништа не мења у његовом пословању, односно правима и дужностима према запосленима, јер је реч о уговорном односу, односно овлашћењу пословодства - генералног директора да стимулише радника и одреди висину зараде". Ово из разлога што је одредбама члана 22. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог програма послодавца, на који сагласност даје Влада, а који обавезно садржи све позиције расхода за читаву наредну календарску годину и то по наменама, дакле и за зараде, као и елементе за целовито сагледавање политике зарада у истом предузећу. Додатно, планирана политика зарада се мора утврдити у складу са политиком пројектованог раста зарада коју утврђује Влада. Коначно, Влада је на основу изричитог законског овлашћења наведеном Уредбом прецизно уредила питање зарада у јавним предузећима. Из изнетог следи да је у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу однос послодавца и запосленог уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. По оцени Уставног суда, није спорно да оснивач јавног предузећа нема овлашћење да одређује висину појединачне зараде или стимулације за сваког запосленог, али како од збира појединачних зарада и стимулација зависи укупна маса зарада, то сагласно члану 4. став 2. Уредбе, свако увећање појединачних зарада и стимулација подлеже сагласности Владе када утиче на увећање прописане масе зарада, као што је неспорно било у конкретном случају, јер увећање зарада није било праћено смањењем зарада другим запосленим лицима код туженог или смањењем укупног броја запослених, чиме би се једино могла очувати иста маса зарада. Уз све наведено, Уставни суд је констатовао и да је током првостепеног парничног поступка утврђено да је тужени у 2004. години пословао са губитком, као и да су запосленима, укључујући и подносиоца уставне жалбе у пуном износу исплаћене основне зараде утврђене уговором о раду.
На основу свега изнетог, Уставни суд је оценио да је оспорена пресуда Окружног суда у Београду Гж1. 5351/08 од 24. јуна 2009. године била заснована на примени меродавног материјалног права и да се образложење пресуде темељи на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари, те да материјално право у конкретном случају није било примењено на штету подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је имао у виду и то да је током првостепеног парничног поступка неспорно утврђено да је споразум који је генерални директор туженог закључио са Самосталним синдикатом, а који је био основ за доношење Одлуке генералног директора о обрачуну и исплати посебне стимулације, изричито предвиђао да се посебна стимулација по основу остварених резултата рада у трећем кварталу 2004. године, исплаћује само запосленима који су чланови тог синдиката и то према списку овереном од стране овлашћеног лица Синдиката. Како је наведени основ за обрачун и исплату посебне стимулације, а тиме и за потраживање увећане зараде по овом основу, супротан принудним прописима, у конкретном случају одредби члана 12. тада важећег Закона о раду, јер међу запосленима код туженог ствара дискриминацију по основу чланства у синдикату и то одређеном, стављајући, супротно изричитој законској забрани, подносиоца уставне жалбе у повољнији положај од запослених који раде на истим пословима, а нису чланови синдиката који је са генералним директором закључио споразум, то Уставни суд налази да и ова околност додатно указује да примена материјалног права у оспореној пресуди није довела до повреде права подносиоца на правично суђење.
Међутим, Уставни суд је оценио да сама чињеница да је исти суд - Окружни суд у Београду, поводом исте чињеничне и правне ситуације доносио различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе, те да та околност сама по себи представља, у конкретном случају, довољан разлог да се утврди постојање повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Из изнетих разлога, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), те је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Испитујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је закључио да су очигледно неосноване тврдње да је Окружни суд у Београду, доношењем оспорене пресуде, на било који начин дискриминисао подносиоца уставне жалбе. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали да је подносиоцу уставне жалбе због неког личног својства повређено право на правично суђење у другостепеном парничном поступку, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације. Стога је Уставни суд одбио као неосновану уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Имајући у виду да је у овој уставноправној ствари утврђено да се оспорена другостепена пресуда заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права и да је Окружни суд у Београду дао ваљане, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге за своје правно становиште, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на правично суђење, оствари објављивањем ове одлуке у “Службеном гласнику Републике Србије“.
9. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић