Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Заде Зећировић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јануара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Заде Зећировић изјављена против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2056/07 од 26. јуна 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 374/07 од 12. фебруара 2008. године и утврђује да је наведеним судским одлукама повређено право подноситељке уставне жалбе на имовину зајемчено чланом 58. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије из тачке 1. и одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку по ревизији тужиоца „МUKI TRADE" ДОО из Приштине изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2056/07 од 26. јуна 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зада Зећировић из Београда, преко пуномоћника - адвоката Стојадина Митића из Ниша, поднела је Уставном суду 3. јуна 2008. године благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2056/07 од 16. јуна 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 274/07 од 12. фебруара 2008. године. Подноситељка уставне жалбе сматра да је оспореним пресудама повређено њено право на имовину зајемчено чланом 58. Устава Републике Србије и начело забране дискриминације због припадности националној мањини утврђено чланом 76. Устава. Навела је да је као власник предузећа „МUKI TRADE" из Приштине обављала трговинску делатност до 24. марта 1999. године, када је цео простор Спортско пословног центра „Боро и Рамиз" у Приштини, где се налазио и њен магацин са разном прехрамбеном робом, запосела Војска Југославије и без икаквог правног основа обила магацин и узела прехрамбену и другу робу велике вредности. Истичући да одузимање робе није учињено у јавном интересу утврђеном на основу закона, већ да се радило о „ратном плену" и повреди имовинских права само у односу на припаднике албанске националне мањине, предложила је „да Уставни суд поступи по Уставу и закону и на тај начин заштити уставна и законска права подносиоца ове жалбе као припадника албанске националне мањине".
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Вишег трговинског суда Пж. 2056/07 и целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском поступку:
Предузеће „МUKI TRADE" ДОО из Приштине, чији је оснивач, власник и директор подноситељка уставне жалбе, поднело је 11. јануара 2005. године тужбу Трговинском суду у Нишу против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора, Војска СЦГ - ВП 1410 Ниш, ради исплате - накнаде вредности за одузету робу, по основу стицања без основа. Пресудом Трговинског суда у Нишу П. 1393/2005 од 5. јуна 2006. године обавезана је тужена ДЗ СЦГ, Војска СЦГ - ВП 1410 Ниш да тужиоцу - правном лицу исплати износ од 11.177.963,10 динара, са затезном каматом почев од 10. децембра 2004. године па до коначне исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 1.186.557,00 динара, а све у року од 8 дана од дана пријема пресуде. Истом пресудом одбијен је тужбени захтев тужиоца за исплату затезне камате на износ главног дуга од 11.177.963,10 динара, за период од 11. јуна 1999. године па до 10. децембра 2004. године. У спроведеном поступку, Трговински суд у Нишу је утврдио да је, према записнику о примопредаји магацина у Спортско пословном центру „Боро и Рамиз" у Приштини од 11. јуна 1999. године, финансијска полиција извршила издавање заплењене робе за потребе Војске Југославије. Записником је, такође, констатовано да су преузети и издати прехрамбени производи и други артикли из магацина бр. 9 тужиоца дана 26. априла 1999. године, за време трајања НАТО агресије на нашу земљу, док средства затечена у канцеларији овог магацина нису узета, осим два компјутера и једног монитора који су такође дати на употребу Војсци Југославије. По налажењу првостепеног трговинског суда, предметна роба је одузета по основу Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ", брoj 36/98), донете на основу чл. 30. и 39. тада важећег Закона о одбрани. Чланом 39. Закона о одбрани одређено је да се одредбе чл. 24, 26, 27, 29. и 30. овог Закона (које се односе на права и дужности грађана у одбрани земље) о давању материјалних средстава за одбрану земље односе и на предузећа и друга правна лица. Чланом 27. овог Закона прописано је да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану, на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају напред наведена неопходна материјална средства, а што значи да је таква могућност обавезивања на предају истих предвиђена и за предузећа и друга правна лица. У смислу наведеног, а при околности да је Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе, којом је ближе уређено организовање и извршавање материјалне обавезе грађана, предузећа и других правних лица, односно власника ствари, и то тако што је одредбом члана 4. тачка 12. Уредбе предвиђена обавеза власника ствари да за потребе одбране земље предају друге потребне ствари, као и прехрамбене производе, сагласно одредбама Закона о одбрани, по налажењу првостепеног суда, на предметни однос страна у спору не може се применити институт стицања без основа. Полазећи од изнетог, као и чињенице да је предметна роба тужиоца одузета и предата Војсци Југославије за потребе исте у условима ратног стања, тужиоцу припада накнада вредности несталих реквирираних стари, сагласно одредбама члана 19. Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, а у вези са чланом 29. Закона о одбрани. Будући да Уредбом није уређено питање доспелости обавезе тужене на плаћање ове накнаде, Трговински суд у Нишу је оценио да је истакнути приговор тужене о застарелости потраживања неоснован, јер је тужба поднета 11. јануара 2005. године, односно пре истека општег рока застарелости од 10 година, сагласно одредби члана 371. Закона о облигационим односима.
Виши трговински суд је, одлучујући о жалбама тужиоца и тужене против наведене првостепене пресуде Трговинског суда у Нишу, донео оспорену пресуду Пж. 2056/07 од 26. јуна 2007. године којом је одбио жалбу тужиоца, а усвојио жалбу тужене и преиначио пресуду Трговинског суда у Нишу П. 1393/2005 од 5. јуна 2006. године у првом ставу изреке, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му исплати износ од 11.177.963,10 динара са затезном каматом почев од 10. децембра 2004. године па до коначне исплате, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 1.186.557,00 динара, све у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде. Другостепени суд је у образложењу пресуде, поред осталог, истакао да је у конкретном случају роба тужиоцу одузета на основу Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, као подзаконског акта. С обзиром на то да се свакако не ради о стицању без основа, жалбени суд налази да се не може досудити, како то погрешно налази првостепени суд, износ који одговара велепродајним ценама одузетих покретних ствари на дан одузимања. Виши трговински суд даље истиче да би накнада могла да се досуди само у случају да је тужилац тражи по наведеном закону и подзаконском акту, али да тужилац тако одређену накнаду у овој парници и не тражи, те да првостепени суд такву накнаду није ни утврдио. Такође је наведено да суд није везан правним основом захтева тужбе, али је везан чињеницама које образују стварни и правни идентитет захтева тужбе. Оно што тужиоцу припада и што тужилац може тражити у посебној парници, по налажењу вишег суда, јесте накнада за одузету робу, али у износу како се поменутим прописима та накнада утврђује.
Одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2056/07 од 26. јуна 2007. године, Врховни суд Србије је на седници одржаној 12. фебруара 2008. године, донео оспорену пресуду Прев. 374/07 којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца. Ово из разлога што је утврдио да је радњом туженe, учињеном на основу овлашћења из Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, умањена имовина тужиоца за вредност одузете робе, у ком смислу је дефинисана штета чланом 155. Закона о облигационим односима, чија је накнада прописана чланом 29. Закона о одбрани и чланом 19. Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе. Констатујући да потраживање накнаде штете застарева најкасније истеком објективног рока од пет година од када је штета настала, Врховни суд је оценио да је основан приговор застарелости потраживања истакнут од стране тужене у првостепеном поступку, „због чега је другостепени суд правилно одлучио када је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиоца."
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (члан 58. ст. 1. до 3.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини (члан 76. ст. 1. и 2.).
Законом о одбрани („Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 и 3/02) било је прописано: да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, њему равном или вишем положају, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају неопходна материјална средства (члан 27. став 1.); да власнику материјалних средстава узетих за потребе одбране земље припада накнада (члан 29.); да Савезна влада одређује материјална средства, прописује евиденцију тих средстава, начин њиховог узимања и висину накнаде за допремање и коришћење, као и поступак за утврђивање накнаде за оштећена, уништена или нестала средства узета за потребе одбране земље (члан 30.).
Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ", бр. 36/98, 32/99 и 9/01) било је прописано: да су власници ствари дужни да, за потребе одбране земље, предају друге потребне ствари (производе од посебног интереса за одбрану земље) (члан 4. тачка 11.); да ствари из члана 4. ове Уредбе пописују и о њима воде евиденцију надлежни подручни органи Савезног министарства за одбрану на основу евиденције коју воде органи управе надлежни за имовину, унутрашње послове, јавне приходе и други државни органи (члан 5.); да су власници ствари дужни да надлежном подручном органу, на његов захтев, ставе на увид податке и исправе о стварима из члана 4. ове уредбе и да му омогуће преглед ствари ради пописа и вођења евиденције (члан 6. став 1.); да ако се за поједине ствари из става 1. овог члана не води евиденција или подаци из те евиденције нису потпуни, надлежни подручни орган врши преглед тих ствари и устројава њихову евиденцију (члан 6. став 2.); да за коришћење ствари из члана 4. ове уредбе власнику ствари припада накнада одређена Тарифом за одређивање накнаде за коришћење пописаних ствари за потребе Војске и друге потребе одбране земље која је одштампана уз ову уредбу и чини њен саставни део (члан 19. став 1.). Према одредби тачке 6. Тарифе за одређивање накнада за коришћење пописаних ствари за потребе војске и друге потребе одбране земље, за коришћење ствари које нису наведене у Тарифи примењује се проценат који је утврђен за најсличније ствари из Тарифе.
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да се за штету без обзира на кривицу одговара у другим случајевима предвиђеним законом (члан 154. став 3.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да ће суд досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања (члан 185. став 4.); да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, а ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе (члан 324. ст. 1. и 2.); да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости (члан 371.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које штету учинило а у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава, Закона о одбрани, Закона о облигационим односима и Уредбе о организовању и извршењу материјалне обавезе, Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије повређено Уставом зајемчено право подноситељке уставне жалбе на имовину .
По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди Вишег трговинског суда је изнето уставноправно прихватљиво становиште да је роба подноситељки уставне жалбе одузета априла 1999. године за време трајања ратног стања, на основу цитираних одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, тако да не постоји стицање без основа на страни тужене, а што је изричито и децидно наведено као правни основ на коме се заснива тужбени захтев ради исплате новчане накнаде, истакнут од стране правног лица чији је подноситељка оснивач и власник. Међутим, у складу са одредбом члана 187. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС", број 125/04), одређивање правног основа тужбеног захтева није нужан (обавезан) елемент тужбе. Шта више, према ставу 4. истог члана Закона, суд ће поступити по тужби и кад тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је тужилац навео правни основ, суд није везан њиме. Све то констатује и другостепени суд у својој одлуци, али из тога извлачи уставноправно неприхватљив закључак да тужилац, погрешно полазећи од института стицања без основа на страни тужене као правног основа свог тужбеног захтева, заправо и не тражи накнаду за одузету робу, односно да такав захтев, наводно, уопште није био предмет спора о коме би суд могао да расправља и одлучује у предметној парници, већ да тужилац овакву накнаду треба да потражује у посебној парници. При томе, основ за доношење оспорене другостепене пресуде којом је усвојена жалба тужене и преиначена првостепена пресуда у усвајајућем делу тужбеног захтева, није било позивање на материјалноправни институт застарелости потраживања који је тужени истакао као приговор пред првостепеним судом, нити је другостепени суд сматрао да је одузимањем тужиочеве робе за потребе одбране земље у условима ратног стања дошло до наношења штете на његовој имовини, као основа за тражење исплате.
Са друге стране, у оспореној ревизијској пресуди Врховног суда Србије, констатовано је да је радњом Војске Југославије, чији су правни следбеници имали својство тужених у предметном спору, учињеном на основу овлашћења из Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, умањена имовина правног лица у власништву подноситељке уставне жалбе за вредност одузете робе, у ком смислу је дефинисана обична штета (damnum emergens) у члану 155. Закона о облигационим односима. Имајући у виду да је штета за тужиоца настала најкасније престанком бомбардовања наше земље 11. јуна 1999. године, а да је тужба у предметној парници „за накнаду штете" поднета суду 11. јануара 2005. године, Врховни суд Србије је нашао да је основан приговор застарелости потраживања истакнут од тужене у првостепеном поступку, „због чега је" правилно одлучио другостепени суд када је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиоца. При томе, како је већ наведено, Виши трговински суд уопште није сматрао да се радило о накнади штете, нити је сходно томе извео закључак о застарелости потраживања тужиоца. По оцени Уставног суда, да би се спорни правни однос могао решавати по прописима који регулишу накнаду штете, пре свега мора да постоји штета на имовини тужиоца, која може бити обична штета или измакла корист, а која по свом настанку може бити из уговора, из скривљене (деликтне) штетне радње или настала без обзира на кривицу (проузрокована опасном ствари или делатношћу). У конкретном случају не постоји ни један од наведених основа за проузроковање штете, јер између страна у спору не постоји уговор, нити је у понашању тужене било противправности, пошто је тужиоцу роба из магацина одузета (реквирирана) за законом предвиђене потребе одбране земље у условима проглашеног ратног стања. Самим тим, питање накнаде тужиоцу за одузету робу, која је потрошне и заменљиве природе, мора бити регулисано применом одговарајућих одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, уз поштовање уставног начела да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
Наведеним законским и подзаконским одредбама је установљено право на накнаду за одузету робу. За остваривање тог права није прописан посебан рок. Стога се, у циљу правичног пресуђења овог спора, мора оценити могућност пружања судске заштите истакнутог потраживања подноситељке уставне жалбе у складу са одредбом члана 371. Закона о облигационим односима. Међутим, Врховни суд Србије у оспореној одлуци није ценио могућност пружања судске заштите подноситељки у границама општег рока застарелости потраживања. С тим у вези, Уставни суд је становишта да дати разлози у оспореној пресуди Врховног суда за примену посебног рока застарелости који се односи на примењени правни институт накнаде штете, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних чињеница не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је утужено потраживање подноситељке застарело.
Из свега наведеног, Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама Вишег трговинског суда Пж. 2056/07 од 26. јуна 2007. године и Врховног суда Србије Прев. 374/07 од 12. фебруара 2008. године повређено право подноситељке уставне жалбе на имовину из члана 58. Устава, којим се јемчи мирно уживање имовине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Стога је Суд уставну жалбу у овом делу усвојио и, као меру отклањања последица утврђене повреде Уставом зајемченог права, поништио оспорену ревизијску пресуду Врховног суда Србије, уз одређивање да Врховни касациони суд, који ће преузети надлежност Врховног суда Србије по ванредним правним лековима у парничном поступку, донесе нову одлуку по ревизији тужиље - подноситељке уставне жалбе, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду.
Уставни суд је, истовремено, одбио уставну жалбу у делу у коме је посебно указано на повреду права подноситељке уставне жалбе на једнаку законску заштиту као припадника албанске националне мањине зајемченог чланом 76. Устава, из разлога што подноситељка уставне жалбе није пружила несумњиве доказе да су оспорене пресуде донете због дискриминације према њој као припаднику националне мањине, нити такви наводи имају било каквог упоришта у садржини и датим разлозима оспорених пресуда. Што се тиче тврдње подноситељке да је Војска Југославије током ратног стања 1999. године узимала робу само из магацина у Приштини који су били у власништву припадника албанске националне мањине, Уставни суд указује да је период у коме се у Републици Србији остварује уставносудска заштита повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода почео да тече 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије. Наиме, тек је важећи Устав у члану 170. установио уставну жалбу као посебно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, која се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, тако да предметни наводи подноситељке, ratione temporis, нису од значаја за одлучивање Суда у овој правној ствари.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |