Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 30. јуна 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба чл. 44. и 70. Закона о задужбинама и фондацијама ("Службени гласник РС", број 88/10).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба чл. 44. и 70. Закона о задужбинама и фондацијама ("Службени гласник РС", број 88/10). У иницијативи се наводи да су оспореним одредбама Закона повређена основна људска права грађана корисника станова у стамбеним зградама задужбина, а посебно право једнакости у смислу чл. 19. и 21. Устава. Наиме, чланом 44. Закона се даје право задужбинама и фондацијама на стицање имовине, између осталог, и од закупнина. „Обзиром да корисници и закупци станова у стамбеним зградама задужбина према важећем Закону о становању плаћају закупнине по нетржишним условима, примена овог члана Закона о задужбинама и фондацијама даје могућност да се увођењем тржишних закупнина грађани корисници станова у стамбеним зградама задужбина, избаце из станова које користе и више од 50 година као савесни корисници станова стечених на законит начин“. Такође, наведена категорија грађана је дискриминисана и стављена у неједнак положај у односу на друге грађане, јер им одредбом члана 70. оспореног Закона ускраћује могућност права на откуп друштвених станова у задужбинама и стицање својине на становима који су им додељени на једнак начин као и осталим грађанима Републике Србије, па су, стога, по мишљењу иницијатора, оспорене одредбе Закона несагласне и са чланом 58. Устава, којим је загарантовано право на имовину. У допуни иницијативе наводи се да су оспореним одредбама чл. 44. и 70. Закона о задужбинама и фондацијама повређена и основна људска права, и то: право на дом из члана 8. Европске конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, потписане у Риму 4. новембра 1950. године, право на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију, од 20. марта 1952. године, забрана дискриминације из члана 14. Конвенције и општа забрана дискриминације из члана 1. Протокола 12 уз наведену Конвенцију, од 4. новембра 2000. године, као и забрана злоупотребе права из члана 17. наведене Конвенције.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним и са њима повезаним одредбама Закона о задужбинама и фондацијама ("Службени гласник РС", број 88/10) прописано: да управни одбор, поред осталог, одлучује о начину коришћења имовине задужбине и фондације (члан 37. став 1.); да имовину задужбине чини основна и друга имовина, да задужбина и фондација могу стицати имовину од добровољних прилога, поклона, донација, финансијских субвенција, заоставштина, камата на улоге, закупнине, ауторских права, дивиденди и других прихода остварених на законом дозвољен начин (оспорени члан 44.); да се забрањује отуђење и оптерећење имовине која је одузета задужбинама у периоду од 1945. године, до доношења закона којим се уређује враћање одузете имовине и накнаде за одузету имовину (оспорени члан 70.).
Уставом Републике Србије утрђено је: да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да су пред Уставом и законом сви једнаки; да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст 1. до 3.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (члан 58. ст. 1. до 3.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина, да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе и дас сви облици својине имају једнаку правну заштиту, да се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом и да се средства из јавне својине отуђују се на начин и под условима утврђеним законом (члан 86.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине; друге економске и социјалне односе од општег интереса и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 7, 8. и 17.).
Европском Конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, која је од стране Државне заједнице Србија и Црна Гора ратификована 26. децембра 2003. године, утврђено је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (члан 8. став 1.); да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус (члан 14.). Чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију прописано је да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права и да претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни. Чланом 1. Протокола 12 уз Конвенцију предвиђено је да ће се свако право које закон прописује остваривати без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу (става 1.) и да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1. овог члана (став 2.).
Приликом оцене уставности оспорених одредаба члана 44. Закона о задужбинама и фондацијама у делу у коме је предвиђено да имовину задужбине чине, поред осталог и закупнине, Уставни суд је имао у виду и одредбе члана 2. став 1. наведеног Закона, према којој је задужбина правно лице без чланова којем је оснивач наменио одређену имовину (основна имовина) ради доброчиног остваривања општекорисног циља или приватног интереса, односно циља који није забрањен Уставом или законом, као и одредбу члана 37. став 1. Закона којом је прописано да управни одбор, поред осталог, одлучује о начину коришћења имовине задужбине. Сагласно наведеним овлашћењима, управни одбор задужбине може одлучити да непокретност која припада задужбини изда у закуп ради остваривања прихода, који ће омогућити постизање циљева и сврхе ради којих је задужбина основана, из чега произлази да закупнине у сваком случају представљају имовину задужбине.
Уставни суд је имао у виду и одредбе члана 32. Закона о становању ("Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 и 101/05), према којима се закупнина за стан у друштвеној и државној својини и својини грађана, који користи закупац стана на неодређено време, утврђује у зависности од површине стана, квалитета стана и зграде у којој се налази стан, а изражава се бројем бодова за квалитет стана и зграде, површине стана и коефицијента, у складу са актом о начину утврђивања закупнине који доноси министар, висина месечне закупнине из става 1. овог члана утврђује се за шестомесечне обрачунске периоде јануар - јуни и јули - децембар, утврђивање, обрачун и наплату закупнине врши власник стана, односно носилац права располагања или предузеће за стамбене услуге или друго правно лице коме се повере ти послови, а министар надлежан за стамбене послове ближе прописује начин утврђивања закупнине из става 1. овог члана. Из наведеног произлази да носиоци станарског права, који су према одредбама Закона о становању наставили да користе станове у задужбини као закупци на неодређено време, плаћају закупнину која је утврђена одредбама члана 32. Закона о становању, док према оспореној одредби члана 44. Закона о задужбинама и фондацијама, закупнина представља имовину задужбине, што значи, да и закупнина утврђена одредбама члана 32. Закона о становању, такође, представља имовину задужбине. Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да су нетачни и неосновани наводи подносиоца иницијативе да одредба члана 44. оспореног Закона „даје могућност да се увођењем тржишних закупнина грађани корисници станова у стамбеним зградама задужбина, избаце из станова које користе“, па стога није нашао основа за прихватање поднете иницијативе. С друге стране, уређивањем питања која се односе на ствари и права који чине имовину задужбине на начин предвиђен чланом 44. оспореног Закона, законодавац је поступио сагласно уставном овлашћењу из члана 97. тачка 7. Устава, да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине.
Уставни суд није нашао основа за прихватање иницијативе ни у односу на одредбу члана 70. Закона о задужбинама и фондацијама, којом је предвиђено да се забрањује отуђење и оптерећење имовине која је одузета задужбинама у периоду од 1945. године, до доношења закона којим се уређује враћање одузете имовине и накнаде за одузету имовину, јер се ради о прелазној законској одредби, којом се уводи привремена и временски ограничена забрана располагања имовином задужбина, и то не целокупном имовином, већ само имовином која је одузета задужбинама у периоду од 1945. године. По оцени Суда, прелазна одредба члана 70. оспореног Закона је и упућујућа норма, којом законодавац преузима обавезу да се отклони једна историјска неправда настала одузимањем имовине која је припадала задужбинама у периоду од 1945. године, путем доношења посебног закона који ће, нужно, уредити и права трећих лица на непокретности која је предмет враћања, у овом случају закупаца станова који припадају задужбинама. Стога, по схватању Уставног суда, не постоје оправдани разлози за даље отуђење или оптерећење имовине која је већ била одузета задужбинама, а која ће, по доношењу посебног закона, бити предмет враћања задужбинама.
Будући да, иницијатор повреду уставног принципа једнакости који произлази из начела забране дискриминације везује за немогућност откупа станова у задужбинама, Уставни суд налази да, оспорене одредбе чл. 44. и 70. Закона о задужбинама и фондацијама не уређују ни питање висине закупнине која се плаћа за коришћење станова у задужбинама по основу закупа на неодређено време, а ни право откупа станова у задужбинама, већ су наведена питања предмет уређивања Закона о становању, док оспорене одредбе Закона о задужбинама и фондацијама утврђују закупнине као врсту прихода задужбина и фондација и уређују прелазни режим имовине која је одузета задужбинама до доношења закона којим ће се уредити враћање одузете имовине и накнаде за одузету имовину. Стога је Суд оценио да оспореним одредбама Закона није повређено напред наведено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, односно члана 14. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 12 уз Конвенцију. Уставни суд је, такође, оценио да наведене оспорене одредбе Закона о задужбинама и фондацијама нису у несагласности ни са одредбом члана 58. став 1. Устава, којом се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, јер се ова уставна одредба односи на уживање својине која је стечена на основу закона и не односи се, као ни одредба члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију, на право на стицање имовине, на намеру и интенцију да се стекне својина на стварима, а такође, није повређено ни право на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. наведене Конвенције. Оспореним одредбама Закона није повређено ни начело забране злоупотребе права из члана 17. наведене Европске конвенције, према коме се ништа у овој конвенцији не може тумачити тако да подразумева право било које државе, групе или лица да се упусте у неку делатност или изврше неки чин који је усмерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена Конвенцијом, јер из свих напред наведених разлога, Уставни суд не налази да се, у конкретном случају, ради о злоупотреби права, јер по природи ствари, закупнина је приход који припада титулару права својине на непокретности, а такође, злоупотреба права не постоји ни у оносу на прелазну одредбу члана 70. оспореног Закона, јер не постоје оправдани разлози за даље отуђење или оптерећење имовине која ће, доношењем посебног закона, бити враћена бившим власницима и којим ће се, нужно, уредити и права трећих лица на непокретности која је предмет враћања, у овом случају закупаца станова који припадају задужбинама.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да нема основа за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима оспорених одредаба чл. 44. и 70. Закона о задужбинама и фондацијама, па је сагласно члану 53. став 3. Закона о Уставном суду ("Службени гласник Републике Србије", број 109/07), решио да не прихвати поднету иницијативу.
На основу изложеног и одредбе члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић