Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. јуна 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 16. ст. 1. и 2, члана 32. и члана 39. став 2. Закона о становању ("Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 и 101/05) и члана 5. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о становању ("Службени гласник РС", број 76/92).
2. Одбацују се захтеви за оцену уставности одредаба члана 20. став 1. Закона из тачке 1. и члана 1. Закона о измени Закона о становању ("Службени гласник РС", број 26/01).
3. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката или радњи предузетих на основу оспорене одредбе члана 20. став 1. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду, на основу члана 12. став 2. Закона за спровођење Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора ("Службени лист СЦГ ", број 1/03) и члана 129. Закона о суду Србије и Црне Горе ("Службени лист СЦГ", број 26/03), Суд Србије и Црне Горе је уступио 14. јануара 2006. године предлог за оцену сагласности одредаба чл. 40. до 43. и 48. Закона о становању ("Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 и 101/05) са Уставом Републике Србије и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода. Уставном суду је поднето и више иницијатива (8) и њихових допуна за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 16. ст. 1. и 2, члана 20. став 1, члана 32, члана 39. став 2. и члана 40. Закона о становању и члана 5. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о становању ("Службени гласник РС", број 76/92), а једна иницијатива је поднета из разлога што је Законом о измени Закона о становању ("Службени гласник РС", број 26/01) брисан члан 44. Закона о становању.
Предлогом Удружења корисника станова у приватном власништву из Београда од 12. октобра 2005. године и допуном предлога од 3. новембра 2008. године, покренут је поступак за оцену уставности одредаба чл. 40. до 43. и члана 48. Закона о становању. Подносиоци предлога наводе да је Законом о становању из 1992. године носиоцима станарског права на становима у друштвеној и државној својини омогућен откуп тих станова под нетржишним условима, а власници су обавезани да им те станове продају. Овакав бенефицирани откуп образложен је дугогодишњим издвајањем носилаца станарског права у стамбени фонд и њиховим трошковима за редовно одржавање тих станова. Носиоци станарског права на становима у приватној својини, на које се исто образложење могло применити у потпуности, нису добили право откупа станова, нити им је законском регулативом омогућено да на други повољан начин трајно реше своје стамбено питање, иако су и они на потпуно исти начин учествовали у стварању стамбеног фонда наше земље и издвајали стамбени допринос, чиме је настала разлика у законском третману две групе грађана које су до доношења овог закона имале идентичан статус, права и обавезе. Неједнак положај носилаца станарског права на становима у својини грађана у односу на носиоце станарског права на становима у друштвеној - државној својини, који је утврђен одредбама Закона о становању из 1992. године и његовим изменама и допунама, и то не само у погледу права на откуп већ и у погледу свих других права, иако су сви они третирани као закупци на неодређено време, несагласан је са правима која гарантују члан 18. став 2, чл. 19. до 21. и члан 58. Устава Републике Србије и члан 1. Протокола 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је право закупа на неодређено време својинско право, део права својине и вид поседовања имовине, а сама Конвенција о људским правима обавезује све државе да сваком грађанину обезбеде право на мирно уживање имовине. Одредбама члана 58. Устава Републике Србије јемчи се мирно уживање не само својине него и других имовинских права стечених на основу закона. Станарско право, односно право закупа не неодређено време, свакако представља имовинско право стечено на основу закона.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 42. став 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), према оспореним правним питањима раздвојио поступак за оцену уставности одредаба чл. 40. до 43. и члана 48. Закона о становању и формирао посебан предмет.
У иницијативама којима је оспорена одредба члана 16. став 1. Закона о становању наводи се да оспорена одредба не даје правни основ за откуп станова у државној својини и да није донет посебан закон којим би била уређена стамбена материја за лица код корисника средстава у својини државе, па је тако настала правна празнина, да је Влада Републике Србије донела Уредбу о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини ("Службени гласник РС", бр. 41/02, 76/02, 125/03 и 88/04), али је, поред уређивања услова, начина и поступка давања на коришћење станова у државној својини и давања зајмова ради решавања стамбених потреба, уредила у члану 50. и начин стицања својине на становима у државној својини, иако законско овлашћење републичком органу није гласило на уређивање стицања својине на становима. Одредба члана 16. став 1. Закона оспорава се и из разлога што предвиђа да станове могу да откупљују само лица која су одређено својство (носилац станарског права, закупац стана у државној својини) стекла до дана ступања на снагу овог закона, а не и лица која су то својство стекла након ступања на снагу оспореног Закона, као и што не предвиђа могућност откупа стана који није у целини у друштвеној или државној својини, већ је делимично у приватној својини или тзв. мешовитој својини. У иницијативи којом је оспорен став 2. члана 16. Закона наводи се да оспорена одредба у случају кад носилац станарског права откупљује стан после развода брака, други брачни друг који није био потписник уговора о закупу, не може откупити стан без сагласности носиоца станарског права, што је супротно тада важећем члану 321. Закона о браку и породичним односима ("Службени гласник РС", број 22/80), који је прописивао да заједничку имовину супружника стечену радом у току брачне заједнице чине стварна и тражбена права, а да откупом стана један од брачних другова то право трансформише у право својине, док то није могуће за другог брачног друга.
Иницијативом више подносилаца оспорена је одредба члана 20. став 1. Закона, којом је прописано да се стан откупљује под условима који су важили на дан подношења писменог захтева за откуп стана, а у случају захтева који су поднети пре ступања на снагу овог закона, под условима на дан ступања на снагу овог закона. Иницијатори сматрају да је овом одредбом Закона онемогућено лицима који су били на ратиштима 1992. године да благовремено поднесу писмени захтев за откуп стана, будући да се овај закон, према одредби члана 56, односи на све станове у Републици Србији, што значи и на војне станове, па се предлаже да Суд до доношења коначне одлуке обустави откуп војних станова како би се отклониле све штетне последице примене неуставне одредбе овог закона, као и да Уставни суд обавеже Републику Србију да у најкраћем року донесе законска решења којима ће се отклонити наведене повреде људских права, на начин како предлажу подносиоци иницијативе.
У иницијативама којима се оспоравају одредбе члана 32. Закона, наводи да се за закуп стана у друштвеној и државној својини и својини грађана плаћа закупнина одређена на начин утврђен прописима, а ова одредба се према члану 40. Закона примењује и на носиоце станарског права, односно закупце стана на неодређено време који то право имају на стану у својини грађана, док се према члану 7. Закона за закуп стана закупнина уговара између власника стана, односно носиоца права располагања на стану и закупца. Овакво уређивање питања закупнине за станове који се користе по основу станарског права, односно закупа на неодређено време, а који станови су у својини грађана, је различито од генералног приступа у погледу закупа станова прописаних у одредбама чл. 7. - 11. Закона о становању, јер се према члану 7. став 2. Закона о становању, висина закупнине уговара између власника стана и закупца, без било каквих прописаних правила о утврђивању, односно одређивања висине закупнине. Док према одредбама чл. 7. - 11. Закона о становању власници породичних стамбених зграда и станова могу користећи своје право својине да слободно и по тржишним ценама уговарају са закупцима висину закупнине, то право слободног уговарања висине закупнине власници станова или породичних стамбених зграда које користе носиоци станарског права које су стекли на основу раније важећих принудних прописа и без сагласности и пристанка власника, а силом принудних административних прописа, немају. Одредба члана 32. Закона оспорава се и из разлога што се закупнина за стан у својини грађана утврђује у складу са актом који доноси министар надлежан за стамбене послове. Исти иницијатор оспорава и одредбу члана 40. став 1. Закона, која предвиђа примену одредаба, поред осталих, и члана 32. овог закона када су у питању носиоци станарског права, односно закупци стана на неодређено време који то право имају на стану у својини грађана.
У иницијативи којом је оспорена одредба члана 39. став 2. Закона наводи се да се овом одредбом из откупа станова по критеријумима из Закона о становању искључују закупци станова на одређено време, што је несагласно са одредбом члана 21. Устава.
У иницијативи којом је оспорена одредба члана 5. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о становању ("Службени гласник РС", број 76/92), која се односи на измену одредбе члана 23. став 3. Закона, наводи се да се овом одредбом купцу ускраћује право ослобађања од ревалоризованог остатка дуга, већ се „продавцу даје могућност поновне продаје неотплаћеног дела већ продатог стана“ под условима који купцу нису били познати на дан склапања уговора о откупу стана, па иницијатор предлаже Суду да испита уставност ове одредбе Закона о становању.
Једном иницијативом Закон о становању је оспорен из разлога што је чланом 1. Закона о измени Закона о становању ("Службени гласник РС", број 26/01) брисан члан 44. Закона о становању. По наводима иницијатора, брисањем одредаба члана 44. Закона о становању законодавац је „оставио неуређену материју која се односи на станове солидарности“, па иницијатор сматра да је неуставно и недопустиво материју уређену законом потпуно брисати. С обзиром да материја станова солидарности није уређена другим законима или другим прописом, предлаже да Уставни суд донесе одлуку којом ће Закон о становању огласити неуставним, из разлога што није регулисао материју станова солидарности.
Иницијативе за оцену уставности одредаба члана 16. став 1. и члана 20. став 1, као и иницијатива којом је оспорено брисање одредаба члана 44. Закона, поднете су пре ступања на снагу Закона о Уставном суду. Како је одредбом члана 112. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) прописано да ће се поступци пред Уставним судом започети пре дана ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона, то је Уставни суд у овом поступку одлучивао по одредбама наведеног Закона.
На седници Уставног суда одржаној 25. новембра 2010. године закључено је да се предлог и иницијативе за оцену уставности наведених одредаба Закона о становању доставе Народној скупштини на одговор и мишљење. Одговор и мишљење нису достављени у остављеном року, а ни по његовом истеку. Стога је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду, поступак настављен.
Оспореним одредбама Закона о становању ("Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 и 101/05) прописано је:
- да је носилац права располагања на стану у друштвеној својини и власник стана у државној својини, дужан да носиоцу станарског права, односно закупцу који је то својство стекао до дана ступања на снагу овог закона, на његов захтев у писменој форми омогући откуп стана који користи, под условима прописаним овим законом и да је носилац права располагања дужан да омогући откуп стана под условима прописаним овим законом и брачном другу и деци рођеној у браку и ван брака, усвојеној и пасторчади, који заједно са носиоцем станарског права станују у том стану, уз писмену сагласност носиоца станарског права, с тим што се сагласност може дати само једном лицу (члан 16. ст. 1. и 2.);
- да се стан откупљује под условима који су важили на дан подношења писменог захтева за откуп стана, а у случају захтева који су поднети пре ступања на снагу овог закона под условима на дан ступања на снагу овог закона (члан 20. став 1.);
- да се закупнина за стан у друштвеној и државној својини и својини грађана, који користи закупац стана на неодређено време, утврђује у зависности од површине стана, квалитета стана и зграде у којој се налази стан, а изражава се бројем бодова за квалитет стана и зграде, површине стана и коефицијента, у складу са актом о начину утврђивања закупнине који доноси министар, да се висина месечне закупнине из става 1. овог члана утврђује за шестомесечне обрачунске периоде јануар - јуни и јули – децембар, да утврђивање, обрачун и наплату закупнине врши власник стана, односно носилац права располагања или предузеће за стамбене услуге или друго правно лице коме се повере ти послови и да министар надлежан за стамбене послове ближе прописује начин утврђивања закупнине из става 1. овог члана (члан 32.);
- да се одредбе овог закона о коришћењу друштвеног стана по основу уговора о закупу друштвеног стана, примењују и на коришћење станова у друштвеној и државној својини који буду дати у закуп на неодређено време, као и да закупац на неодређено време стана из става 1. овог члана, може тај стан да откупи по одредбама овог закона (оспорена одредба става 2.) (члан 39.).
Одредбом члана 5. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о становању ("Службени гласник РС", број 76/92) измењена је одредба члана 23. став 3. Закона о становању која прописује да ако купац захтева измену уговореног начина отплате дуга, измењени услови плаћања утврдиће се према условима који важе на дан подношења одговарајућег захтева, у складу са овим законом.
Одредбом члана 1. Закона о измени Закона о становању ("Службени гласник РС“, број 26/01) брисан је члан 44. Закона о становању, којим је било прописано: да предузећа, установе и државни органи, од дана ступања на снагу овог закона до 31. децембра 1995. године, издвајају средства по стопи од 1,3% на износ бруто исплаћених зарада, односно плата, за решавање стамбених потреба запослених у предузећима, установама и државним органима који за ову намену не располажу довољним средствима (станови солидарности став 1.); да ће извршавање обавеза из става 1. овог члана пратити служба за платни промет и финансијски надзор (став 2.); да скупштина општине, односно града, прописује начин, услове и рокове коришћења средстава из става 1. овог члана (став 3.) и да у одлучивању о коришћењу средстава из става 1. овог члана, учествују и представници синдиката (став 4.).
Устав Републике Србије од 1990. године, који је важио у време подношења више иницијатива у овом предмету, престао је да важи 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу новог Устава Републике Србије. Сагласно одредбама члана 167. Устава, којима је утврђена надлежност Уставног суда, Уставни суд, оцену уставности закона и других општих аката врши у односу на важећи Устав.
Уставом је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне и да се законом може ограничити начин коришћења имовине. (члан 58. ст. 1. до 3.); да се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом (члан 86. став 2.); да Република Србија уређује и обезбеђује: остваривање и заштиту слобода и права грађана; уставност и законитост, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине; економске и социјалне односе од општег интереса; и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 2, 7, 8. и 17.).
Разматрајући оспорене одредбе члана 16. став 1. Закона, као и разлоге и наводе подносилаца иницијатива, Уставни суд је имао у виду овлашћења законодавног органа из члана 86. став 2. и члана 97. тач. 2, 7, 8. и 17. Устава, према којима се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом и да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана, уставност и законитост, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, економске и социјалне односе од општег интереса и друге односе од интереса за Републику, у складу с Уставом. Уређивање својинских права и обавеза, по схватању Суда, значи уређивање садржине својинских овлашћења, обавеза и ограничења различитих врста и обима. То уставно овлашћење, као и посебно овлашћење за прописивање услова својинских промена, јесу, по оцени Уставног суда, уставни основ да законодавни орган, уређујући својинске промене на оном делу средстава у друштвеној, односно државној својини, који чине станови у тим облицима својине, пропише обавезу носиоца права располагања, односно власника да омогући откуп станова лицима која за то испуњавају законом прописане услове. По схватању Уставног суда, откуп станова, утврђен овим одредбама Закона, има значење уређивања једног од облика у којем се остварује претварање средстава у друштвеној и државној својини у друге облике својине, које утврђује Устав, па су стога, неосновани разлози оспоравања Законом утврђене садржине ових права и обавеза, односно, услова за њихово остваривање. Стога Суд није нашао основа за прихватање иницијатива којима је одредба члана 16. став 1. Закона оспорена из разлога што предвиђа да станове могу да откупљују само лица која су одређено својство (носилац станарског права, закупац стана у државној својини) стекла до дана ступања на снагу овог закона, а посебно када се имају у виду одредбе члана 39. Закона, нарочито одредба става 2. овог члана, која управо предвиђа могућност откупа, по одредбама овог закона, станова у друштвеној и државној својини који буду дати у закуп на неодређено време. Суд, такође, из напред наведених разлога, није нашао основа за прихватање иницијативе којом се наведена одредба Закона оспорава из разлога што Закон не предвиђа могућност откупа стана који није у целини у друштвеној или државној својини, већ је делимично у приватној својини, односно мешовитој својини. С друге стане Уставни суд није надлежан, у смислу члана 167. Устава, да оцењује уставност оспореног Закона из разлога што није донет посебан закон којим би била уређена стамбена материја за лица код корисника средстава у својини државе, па је, по мишљењу иницијатора, настала правна празнина, као и зато што је одредбом члана 1. Закона о измени Закона о становању ("Службени гласник РС", број 26/01) брисан члан 44. Закона, који је уређивао расподелу станова солидарности, јер наведена питања спадају у питања законодавне политике, а не у надлежност Уставног суда.
Уставни суд није нашао основа за прихватање иницијативе ни у односу на одредбу члана 16. став 2. Закона, полазећи од тога да су међусобни односи разведених брачних другова у погледу права на откуп стана уређени одредбом члана 35. став 4. Закона, према којој се у случају развода брака разведени супружници споразумевају о томе ко ће наставити са коришћењем стана у својству закупца, а ако споразум не постигну, на предлог једног од супружника, надлежни суд ће у ванпарничном поступку донети решење о одређивању супружника који наставља са коришћењем стана у својству закупца, водећи рачуна о стамбеним потребама разведених супружника и њихове деце, о томе ко је закупац стана, материјалном и здравственом стању супружника и друго, из чега произлази да се наводи и разлози оспоравања одредбе члана 16. став 2. Закона показују као неосновани, јер у случају да разведени супружници постигну споразум о томе ко ће наставити са коришћењем стана, такав споразум подразумева и давање сагласности носиоца станарског права другом брачном другу, односно деци рођеној у браку и ван брака, усвојеној и пасторчади, а у случају да такав споразум није могуће постићи, супружник који наставља са коришћењем стана у својству закупца одређује се решењем суда. Осим тога, Уставни суд није надлежан, у смислу одредаба члана 167. Устава, да оцењује сагласност оспорене одредбе члана 16. став 2. са одредбом члана 321. раније важећег Закона о браку и породици ("Службени гласник РС", број 22/80).
Одредбама члана 32. Закона, којима се прописује начин утврђивања закупнине за стан у друштвеној и државној својини и својини грађана, који користи закупац стана на неодређено време, успостављен је, поред основног облика права закупа, уређеног одредбама чл. 7-11. Закона, специјалан вид закупа ("закуп на неодређено време") и то у виду гаранције затеченим носиоцима станарског права да наставе коришћење стана са другим правним основом, који наступа по сили закона. Тако успостављен нови правни режим стамбених односа непосредно је условљен уставном променом напуштања института станарског права и успостављањем уставног основа за трансформацију својинских односа, путем закона. По оцени Суда, право законодавца да успостави овај институт засновано је на овлашћењима из члана 97. тач. 7. и 8. Устава да уређује својинске и облигационе односе, да уређује остваривање својинских права на непокретности према њеној природи и намени, те да уређује економске и социјалне односе од општег интереса. При томе, питање закупнине као елемента права закупа дели судбину садржине самог права закупа, односно сваког његовог облика. Са овлашћењем да установљава различите облике закупа, законодавац је био овлашћен да на различит начин уреди и питање закупнина, односно, да у једнак положај стави власнике чија је ствар оптерећена трајним правом закупа, без обзира на облик својине. Овлашћивање министра да својим актом ближе прописује начин утврђивања закупнине на основу параметара утврђених самим законом, има значење одређивања посла државне управе које је учињено у границама одредаба чл. 123. и 136. Устава, из којих следи да је доношење прописа за примену закона, један од послова државне управе које обављају министарстава. Из наведених разлога, Уставни суд није нашао основа за прихватање поднетих иницијатива за оцену уставности одредаба члана 32. Закона.
Одредбама чл. 30. - 39. Закона уређује се режим превођења станарског права као имовинског права у закуп на неодређено време, који представља трајно решење стамбеног питања закупца и чланова његовог породичног домаћинства, а престаје на један од начина утврђених чланом 33. Закона, с тим што се ово право у случају смрти закупца или његовог исељења из стана преноси на члана породичног домаћинства по редоследу који је утврђен чланом 34. Закона, што значи да је у питању уговорни однос који, поред облигационог има и стварноправно дејство. С друге стране, закуп стана на одређено време је право чија је садржина суштински другачија, јер не представља трајно решење стамбеног питања, већ закупцу даје право привременог коришћења стана за време које је одређено уговором, а овакав однос престаје истеком времена на које је уговор закључен, споразумним раскидом, отказом и др. (члан 9.), па стога закуп стана на одређено време као однос привременог и чисто облигационог карактера не даје могућност стицања својине путем откупа на стану који је предмет таквог закупа, а који је иначе уређен одредбама чл. 7. до 11. Закона. С обзиром на то да се ова два права суштински и садржински разликују, то се закупац стана на одређено време не налази у истом правном положају нити има иста права на стану који је предмет уговора о закупу као закупац стана на неодређено време, па самим тим одредбом члана 39. став 2. Закона, по оцени Уставног суда, није повређено уставно начело једнакости пред законом и забране дискриминације из члана 21. Устава.
Уставни суд је оценио да оспорена одредба члана 5. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о становању ("Службени гласник РС", број 76/92), којом је измењена одредба члана 23. став 3. Закона о становању у смислу да ће се, у случају ако купац захтева измену уговореног начина отплате дуга, измењени услови плаћања утврдити према условима који важе на дан подношења одговарајућег захтева, у складу са овим законом, није несагласна са напред наведеним овлашћењима законодавног органа из члана 86. став 2. и члана 97. тач. 2, 7, 8. и 17. Устава. У конкретном случају, измена уговореног плаћања је предвиђена као право и могућност купца, а не и његова обавеза, који ће измену уговореног начина плаћања захтевати само ако за то има интереса. Осим тога, из оспорене одредбе Закона о изменама и допунама Закона о становању не произилази, како то сматра иницијатор, да се тиме „продавцу даје могућност поновне продаје неотплаћеног дела већ продатог стана“ под условима који купцу нису били познати на дан склапања уговора о откупу стана, јер су купцу у моменту подношења захтева за измену уговореног начина плаћања свакако познати услови који важе у том моменту.
Полазећи од тога да Уставни суд није нашао основа за покретање поступка за оцену уставности одредаба закона из тачке 1. изреке, то иницијативу није прихватио, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду.
У вези са оспоравањем одредбе члана 20. став 1. Закона, којом је предвиђено да се стан откупљује под условима који су важили на дан подношења писменог захтева за откуп стана, а у случају захтева који су поднети пре ступања на снагу овог закона под условима на дан ступања на снагу овог закона, из разлога што оспореном одредбом није предвиђен изузетак, односно што није предвиђен дужи рок за лица који су били на ратиштима 1992. године, како би могла да благовремено поднесу писмени захтев за откуп стана, Уставни суд је оценио да, сагласно члану 167. Устава, није надлежан за поступање по таквом захтеву и да оцењује уставност оспорене одредбе Закона из разлога што одређено питање није уређено на начин како то предлажу подносиоци иницијативе, односно да оцењује оправданост и целисходност одређених законских решења, а такође није надлежан да обавеже Народну Скупштину да усвоји законска решења у смислу како то предлажу подносиоци иницијативе, па је одлучио као у тачки 2. изреке.
Како је донео коначну одлуку, Суд је, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду, одбацио захтеве за обуставу извршења појединачних аката или радњи донетих, односно предузетих на основу оспорене одредбе члана 20. став 1. Закона, одлучујући као у тачки 3. изреке.
На основу изложеног и одредаба члана 46. тачка 5) и члана 48. Закона о Уставном суду и члана 82. став 2. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић