Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. априла 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 169љ став 1. тачка 5) Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС". бр. 80/02, 70/03, 55/04, 61/05, 61/07 и 20/09).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 169љ став 1. тачка 5) Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС", бр. 80/02, 70/03, 55/04, 61/05, 61/07 и 20/09). У иницијативи се наводи да је оспореном одредбом Закона предвиђено да је један од услова за стицање вишег звања пореског службеника да се против њега не води кривични поступак за кривично дело за које се гони по службеној дужности, нити дисциплински поступак због повреде радне дужности и да је такво прописивање у супротности са одредбом члана 34. став 3. Устава којом је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, као и са одредбом члана 60. став 3. Устава којом је утврђено да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места. Иницијатор износи мишљење да се оспореном законском одредбом повређује претпоставка невиности и да се запослени против кога се води кривични или дисциплински поступак дискриминише по питању једнаке доступности радних места, иако се кривични и дисциплински поступак могу окончати ослобађањем од одговорности или обуставом поступка. По мишљењу иницијатора, из наведеног произлази да је запослени против кога се води кривични или дисциплински поступак унапред проглашен кривим и трпи последице, без обзира на исход поступка. С тим у вези, иницијатор указује да је у тачки 4) истог члана Закона законодавац већ предвидео, као услов за стицање непосредног вишег звања пореског службеника, да за последње две године није кажњен за кривично дело и да није кажњен дисциплинском мером због повреде радне дужности, као и да под речи "кажњен" подразумева спроведену казну или меру на основу правноснажне судске одлуке или правноснажне одлуке у дисциплинском поступку.
У спроведеном поступку пред Уставним судом утврђено је следеће:
Оспореном одредбом члана 169љ став 1. тачка 5) Закона о пореском поступку и пореској администрацији, која је уведена у интегрални текст Закона одредбом члана 25. Закона о изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС", број 20/09), прописано је да порески службеник из члана 169к и 169л овог закона може стећи непосредно више звање, ако поред услова прописаних у тач. 1) до 4) члана 169љ Закона, испуњава и услов да се против њега не води кривични поступак за кривично дело за које се гони по службеној дужности, нити дисциплински поступак због повреде радне дужности (тачка 5)).
Одредбама Устава Републике Србије, у односу на које иницијатор изричито оспорава наведено законско решење, утврђено је: да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.) и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. став 3.).
За оцену уставности оспорене одредбе Закона, према оцени Суда, од правног значаја су одредбе Устава којима је утврђено овлашћење законодавца да уређује порески систем, организацију, надлежност и рад републичких органа и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 6, 16. и 17. Устава), као и одредбе члана 18. којима је, поред осталог, утврђено: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче и као таква непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, а да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.); да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређена вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 3.).
Према оцени Уставног суда, оспореном одредбом Закона не повређује се претпоставка невиности у казненом праву гарантована одредбом члана 34. став 3. Устава, према којој се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда. Смисао наведене претпоставке је у томе да се не може узимати као утврђена чињеница да је неко крив до правноснажног окончања предметног поступка за неко кривично дело, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, а истим забранама подлеже и вођење поступка за неко друго кажњиво дело. У вези са наводима иницијатора Суд је, такође, констатовао да је одредбом члана 34. став 1. Устава на несумњив начин утврђено да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није предвиђена, док је одредбом става 4. истог члана зајемчено да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен.
Како је претпоставка невиности гарантована и одредбом члана 6. тачка 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Службени лист СЦГ - Међународни уговори", број 9/03), Уставни суд је, разматрајући наводе иницијатора, имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру према којој је претпоставка невиности повређена ако судска одлука која се односи на лице које је оптужено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону, с тим да је, у одсуству званичне одлуке, довољно да постоји одређено мишљење које указује да суд сматра оптуженог кривим и да преурањено изношење таквог мишљења од стране суда значи повреду претпоставке невиности (одлуке у предметима: Deweer против Белгије од 27. фебруара 1980. године, Minelli против Швајцарске од 25. марта 1983. године, Allenet de Ribemont против Француске од 10. фебруара 1995. године)
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да се оспореном одредбом Закона не изражава сумња у погледу кривице, нити се сугерише утврђивање кривице пореских службеника на које се односи оспорена одредба, већ она има за циљ добијање информације о томе да ли су против запослених у току одређени кривични или дисциплински поступци. Наиме, с обзиром на врсту послова које обављају порески службеници, да би се спречили евентуални ризици за професионално, стручно и одговорно обављање ових послова, законодавац је оспореном одредбом Закона прописао кумулативно испуњење одређених услова ради постизања овог легитимног циља. Стога, по оцени Суда, не треба доводити у непосредну правну везу питање утврђивања кривице и кривичне одговорности за неко кажњиво дело (и с тим у вези претпоставку невиности у области казненог права), са једне стране, и прописивање услова за напредовање пореских службеника које има за циљ информацију о томе да ли су против запослених у току одређени кривични или дисциплински поступци, са друге стране. Будући да законодавац у уређивању односа из ове области има могућности да прописује и одговарајуће пропорционалне и сврсисходне мере ради постизања одређених циљева пореске политике, Уставни суд је утврдио да прописивањем услова за стицање вишег звања у пореској служби на начин како је то учињено оспореном одредбом члана 169љ став 1. тачка 5) предметног Закона није повређена претпоставка невиности у казненом праву из члана 34. став 3. Устава.
Оцењујући наводе иницијатора са становишта оспоравања члана 169љ став 1. тачка 5) Закона о пореском поступку и пореској администрацији у односу на одредбу члана 60. став 3. Устава којом је утврђено да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, Уставни суд није нашао повреду овог уставног принципа. Наиме, уставно јемство права на рад у складу са законом и доступност радних места свима под једнаким условима, према оцени Суда, не искључује могућност законског уређивања одређених услова за стицање, напредовање и губитак звања пореских службеника као посебне категорије службеника у државним органима који врше специфичне послове, са наглашеним захтевима професионализма и поверења пореских обвезника у њихов непристрасан и законит рад. Оспорена одредба Закона односи се подједнако на све запослене пореске службенике који обављају одговарајуће послове, а за напредовање у непосредно више звање Законом су прописани идентични услови, међу којима је и услов да се против њих не води кривични поступак за кривично дело за које се гони по службеној дужности, нити дисциплински поступак. Стога, Уставни суд сматра да је оспорено решење садржано у одредби члана 169љ став 1. тачка 5) Закона о пореском поступку и пореској администрацији засновано на уставном овлашћењу законодавца из члана 97. тач. 6, 16. и 17. Устава да, у складу са специфичним захтевима и природом послова пореских службеника који се, поред осталог, односе на откривање и пријављивање пореских кривичних дела и њихових извршилаца, пропише и одговарајуће услове за стицање звања, напредовање у непосредно више звање, као и за губитак звања.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да оспорена одредба члана 169љ став 1. тачка 5) Закона о пореском поступку и пореској администрацији није несагласна са Уставом, те сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), није прихватио поднету иницијативу.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је на основу одредбе члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић