Преглед документа IУп-42/2008

Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић,  Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. априла 2011. године, донео је

 

 

О Д Л У К У

 

                        1. Утврђује се да одредбе члана 84. Закона о избору народних посланика ("Служ­бени гласник РС", бр. 35/2000, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05 и 101/05) ни­су у сагласности са Уставом.

                        2. Окончава се поступак за оцену уставности одредаба члана 43. став 1. и чл. 80. до 82.  Закона из тачке 1.

                        3. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неус­тав­но­с­ти одредаба члана 43. ст. 2. до 4. и члана 83. Закона из тачке 1.

                        4. Обуставља се поступак за оцену уставности одредбе члана 28. тачка 8. Упутства за спровођење Закона о избору народних посланика („Службени глас­ник РС“, број 28/08).

                        5. Укида се тачка 2. Решења Уставног суда IУп-42/2008 од 8. априла 2008. годи­не ("Службени гласник РС", број 37/08).

 

.

О б р а з л о ж е њ е

 

I 

Уставни суд  је Решењем број IУп-42/2008 од 8. априла 2008. године ("Служ­бе­ни гласник РС", број 37/08) покренуо поступак за оцену уставности одредаба чла­на 43. став 1. и чл. 80. до 82. Закона о избору народних посланика ("Служ­бе­ни гласник РС", бр. 35/2000, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05 и 101/05). Истим решењем обустављено је извршење појединачног акта или радње која је пре­ду­зе­та на основу одредбе члана 28. тачка 8. Упутства за спровођење Закона о из­бо­ру народних посланика (''Службени гласник РС'', број 28/08), у делу који гласи: ''односно најмање 3.000 судски оверених изјава бирача ако изборну листу под­но­си политичка странка националне мањине или коалиција политичких стра­на­ка националних мањина''.  Наведено Решење је донето,  након што је, у току по­с­туп­ка по­кренутог предлогом 81 народног посланика посланичке групе Срп­с­ке радикалне странке ради оцене уставности и законитости одредбе члана 28. тачка 8. оспореног Упутства за спровођење Закона о избору народних посланика, којом се, поред осталог прописује ближи ус­лов за утврђивање изборних листа странака националних мањина, оцењено да решавање овог уставног спора има шири уставноправни значај и да се мора сагле­дати у оквиру свих уставних јемстава која се односе на остваривање и заштиту права припадника националних  мањина у Републици Србији. Решење је до­стављено Народној скупштини на одговор, који Уставном суду није достављен у назначеном року, а ни по истеку истог.

Такође, Уставни суд је донео и Решење IУп-42/2008 од 8. октобра 2009. године ко­јим је, поводом иницијативе Удружења грађана "За бољи живот" из Обре­нов­ца, покренуо поступак за оцену уставности одредаба члана 84. Закона о избору на­родних посланика ("Службени гласник РС", бр. 35/2000, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05 и 101/05). У поменутој иницијативи се наводи да је "оспорени  За­кон, у својим одредбама (чл. 80. до 92.) омогућио по­ли­тич­ким странкама да у пот­пуности располажу мандатима посланика, иако је по Ус­та­ву Републике Ср­би­је (члан 2.), посланички мандат продукт суверености и искључиво припада но­сиоцу сувeрености, а стицање истог резултат је изборне одлуке грађана''. У ини­цијативи се даље истиче да ''непосредни избор народних представника под­ра­зумева да из­међу грађана и њихових представника нема посредника и да гра­ђа­ни при­ли­ком одлучивања о томе коме ће дати овлашћење за заступање у Пар­л­аменту мо­ра­ју имати сазнања о личностима које ће их заступати'',   а да је ос­по­ре­ни закон, супротно члану 2, члану 52. став 2. и члану 100. став 1. Устава, ''по­ниш­тио уставна права грађана на непосредан избор и као алтернативу дао је гра­ђа­нима само ''изборне листе политичких странака'', а право на непосредно од­лу­чи­вање о избору народних посланика пренео на политичке странке и Ре­пуб­лич­ку изборну комисију". Тиме се, по мишљењу иницијатора, "омогућава по­ли­тич­ким странкама да непосредно одлучују о избору народних посланика и од­бор­ни­ка, као и да у потпуности располажу њиховим мандатима,  чиме је  законодавац иза­шао из уставног оквира (члан 5.) и омогућио политичким странкама да све три групе власти потчине себи''. Из наведених тврдњи иницијатора Ус­тав­ни суд је оценио да се иницијативом оспоравају, између осталог, одредбе чла­на 84. Закона о избору народних посланика. Решење о покретању поступка упућено је Народној скупштини на одговор, који Уставном суду није до­стављен у одређеном року, а ни по истеку истог.

Предмету који је формиран на основу претходних иницијатива припојене су ини­цијатива Српске народне радикалне странке из Београда, Падинска Скела, ини­цијатива Драгана Драгина из Чуруга и иницијатива Андраша Агаштона  из Те­мерина. Наиме, из предмета Уж-593/2008 који је формиран поводом уставне жал­бе Српске Народне Радикалне странке из Београда, Падинска Скела, из­д­во­је­на је иницијатива за оцену уставности одредаба члана  43. и чл. 81. до 84. За­ко­на о избору народних посланика и формиран предмет  IУз -98/2008 који је при­по­јен овом предмету IУп-42/2008. У иницијативи и допуни те иницијативе се на­води да је "кандидовање, ток, предизборна кампања, формирање листа и ут­врђи­вање резултата избора, односно примена члана 43, као и примена чл. 81, 82. и 83. Закона о избору народних посланика у директној супротности са чл. 18, 19, 20, 21. и 52. Устава, односно чланом 35. ст. 1. и 4, чланом 36, чланом 52. ст. 1. и 3. и чланом 55. став 1. Устава". Као разлог оспоравања члана 43. Закона, ини­ци­ја­тор наводи  да то "што према тој одредби најмање 10.000 потписа бирача мора бити оверено, да би изборна листа била утврђена, а тиме што висину накнаде за ове­ру утврђује Министарство правде, руши уставно право на равноправност на ос­нову имовног стања грађана и омогућава да закон мења и допуњује министар прав­де својим решењем". Тиме се, по мишљењу иницијатора, нарушава и тај­ност и неповредивост "опредељивања у претходном гласању и изјашњавању", јер се изјаве оверавају у два примерка и чине доступним "обавештајним служ­ба­ма БИА и другим", што је, сматрају, "тешка повреда људских права"  га­ран­то­ва­них Уставом и Декларацијом о правима човека. Иницијатор је оспорио и члан 81. Закона, према коме у расподели мандата учествују само изборне листе које су добиле најмање 5% гласова од укупног броја гласова бирача који су гласали у из­борној јединици, „пошто 5% не представља цензус, будући да је 0,4х250=1 народ­ни посланик“, а омогућавањем да политичке странке националних мањина и коа­лиција политичких странака националних мањина учествује у расподели ман­дата кад су добиле мање од 5% гласова од укупног броја бирача који су гласали, "груба је повреда матичног становништва", јер је Републичкој изборној комисији "дато право да произвољно одређује и тумачи шта је национална мањи­на и колики ће јој цензус дати". За иницијатора ова "привилегија" за изборне ли­сте националних мањина може водити томе да „више таквих појединих нацио­налних мањина служи за комбинацију стварања вештачке већине у парламен­­ту, што представља мајоризацију и дискриминацију у односу на остале грађа­­не". Одредбе чл. 82. до 84. Закона оспорене су наводом да "нико нема право да посланике странке која је добила мање од 5% гласова расподељује математиком, јер се тиме мења изборна воља грађана чиме је повређена одредба члана 21. Ус­­тава и Декларација  ОУН".

 Иницијативом којом је тражена оцена уставности члана 82. ст. 2. и 3. Закона о из­бору народних посланика у односу на одредбе чл. 21, 100. и 110. Устава ко­ји­ма је, из­ме­ђу осталог, утврђен броја народних посланика у Народној скупштини, износи се мишљење да Скупштина може имати 250 народних посланика  само онда ка­да сви уписани бирачи изађу на изборе. У супротном, дискриминишу се лица ко­ја нису гласала, јер се њихов став може исказати на уставан начин уп­раж­ње­ним местима посланика које нико није изабрао.

Иницијативом из предмета  IУ-250/2006, која је такође накнадно при­по­је­на овом предмету, тражена је оцена уставности одредбе члана 43. став 1. Закона о из­бо­ру народних посланика из разлога који се односе на "хитну измену и допуну закона", тако што ће се "смањити број судски оверених изјава за поједине на­цио­налне мањине, односно групе националних мањина" и изнет је став да је "за­ко­нодавац требао допунити закон са критеријумима на основу којих би се могло ут­врдити које су странке националних мањина".

 

II

 Одредбама Закона о избору народних посланика ("Службени гласник РС", бр. 35/2000, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05 и 101/05) у односу на које је решењима Уставног суда покренут поступак за оцену уставности или поводом којих су поднете иницијативе, прописано је:

 - чланом 43. – да је изборна листа утврђена кад је својим потписима подржи најмање 10.000 би­рача (став 1.), да Републичка изборна комисија прописује облик и садржај обрасца за пот­пис из става 1. овог члана и ставља га на располагање учесницима у из­бо­ри­ма у року од 5 дана од расписивања избора (став 2.), да бирач може својим потписом по­др­жати изборну листу само једног предлагача и да сваки потпис из став 1. овог чла­на мора бити оверен у оппштинском суду (став 3.), те да висину накнаде за оверу пот­пи­са утврђује Министарство правде Републике Србије посебним актом  (став 4.);

- чланом 80. – да свакој изборној листи припада број мандата који је сразмеран броју до­би­је­них гласова;

- чланом 81. – да у расподели мандата учествују само изборне листе које су добиле најмање 5% гласова од укупног броја гласова бирача који су гласали у изборној је­ди­ни­ци (став 1.), да политичке странке националних мањина и коалиције политичких стра­на­ка националних мањина учествују у расподели мандата и кад су добиле мање од 5% гласова од укупног броја бирача који су гласали (став 2.), да су политичке стран­ке националних мањина све оне странке чији је основни циљ пред­с­тав­ља­ње и заступање интереса националне мањине и заштита и побољшање права при­падника националних мањина, у складу с међународноправним стан­дар­ди­ма (став 3.), као и да о томе да ли подносилац изборне листе има положај политичке странке на­­ционалне мањине, односно коалиције политичких странака националних ма­њи­на одлучује Републичка изборна комисија при проглашењу изборне листе, а на предлог подносиоца изборне листе који мора бити стављен при подношењу из­борне листе (став 4.);

- чланом 82. – да Републичка изборна комисија расподељује мандате применом система нај­ве­ћег количника (став 1.) и да се мандати расподељују тако што се укупан број гласова ко­­ји је добила свака поједина изборна листа подели бројевима од један до за­к­ључно са бројем 250 (став 2.), да  се добијени количници разврставају по величини, у об­зир се узима 250 највећих количника, а свака изборна листа добија онолико ман­дата колико тих количника на њу отпада (став 3.), да, ако две изборне листе или више изборних листа добију исте количнике на основу којих се додељује је­дан мандат, а нема више нерасподељених мандата, мандат ће се доделити листи ко­ја је добила укупан већи број гласова, те да ће се ако ниједна изборна листа није добила најмање 5% гласова, расподела извршити на начин одређен у ст. 1. до 3. овог члана (став 4.);

 - чланом 83. – да се мандати који припадају одређеној изборној листи додељују кандидатима са те листе, у складу са одредбама овог закона (став 1.), а да кад одређеној изборној листи припадне више мандата него што је на тој листи предложено кандидата за по­сла­нике, мандат се додељује изборној листи која има следећи највећи ко­лич­ник (став 2.);

 -  чланом 84. – да ће подносилац изборне листе, најкасније у року од десет дана од дана об­јав­љивања укупних резултата избора, доставити Републичкој изборној комисији по­датке о томе којим кандидатима са изборне листе се додељују добијени по­сла­нички мандати, у складу са одредбама овог закона (став 1.), да ако подносилац из­бор­не листе не достави податке, Републичка изборна комисија ће га писмено оба­вес­тити да је дужан да то учини у накнадном року од пет дана, уз упозорење на по­следице непоступања (став 2.), да ако подносилац изборне листе не достави податке ни у накнадно остављеном року, Републичка изборна комисија ће посебним ре­ше­њем све добијене мандате са те изборне листе доделити кандидатима са листе пре­ма њиховом редоследу на листи, те да против овог решења није дозвољен при­го­во­р, нити жалба (став 3.).

Са одредбама члана 84. Закона систематски су повезане и одредбе члана 92. Закона, према којима: ако на основу члана 88. став 1. овог закона посланику престане мандат пре ис­те­ка времена на које је изабран, мандат се додељује новом посланику, на начин ут­врђен овим чланом (став 1.); кад посланику престане мандат пре истека времена на ко­је је изабран у случајевима из става 1. овог члана, мандат припада по­ли­тич­кој странци са чије је изборне листе био изабран посланик коме је престао ман­дат и тај мандат се додељује кандидату на изборној листи за кога странка није до­била мандат (став 2.); кад посланику престане мандат пре истека времена на које је иза­бран у случајевима из става 1. овог члана, а на изборној листи са које је по­сла­ник био изабран нема кандидата за које подносилац изборне лист није добио ман­дат, мандат припада подносиоцу изборне листе који има следећи највећи ко­лич­ник а за њега није добио мандат (став 3.); мандат новог посланика траје до истека ман­дата посланика коме је престао мандат, с тим што се у случајевима из ст. 2. и 3. овог члана од кандидата пре утврђивања мандата прибавља писмено са­глас­ност да прихвата мандат (ст. 4. и 5.).  

 

III

У поступку оцене уставности наведених одредаба Закона о избору народних посланика Уставни суд је пошао од одредаба Устава Републике Србије којима је утврђено:

- да сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном ини­ци­ја­тивом и преко својих слободно изабраних представника и да ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити суве­ре­ност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана (члан 2.);

- да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима и, поред осталог, се остварује слободним и непосредним изборима (члан 3.);

- да се јемчи и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана и да политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи (члан 5. ст. 1. и 4.);

 - да Република Србија штити права националних мањина, као и да држава јемчи посебну заштиту националним мањинама ради остваривања потпуне рав­но­прав­но­сти и очувања њиховог идентитета (члан 14.);

- да држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности (члан 15.);

-  да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права за­јемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним ме­ђу­народним уговорима и законима, а да се законом може прописати начин ос­т­ва­ривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то не­опходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, да се одредбе о људ­ским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демо­к­ратског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и ма­њин­ских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спро­вођење (члан 18.);

- да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног ста­ња, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може уве­с­ти ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суш­тински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21. ст. 3. и 4.);

- да сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран, као и да је изборно право опште и једнако, из­бо­ри су слободни и непосредни, а гласање је тајно и лично, те да изборно право ужи­ва правну заштиту у складу са законом (члан 52.);

- да се не сматрају дискриминацијом посебни прописи и привремене мере које Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и по­ли­тич­ком животу, ради постизања пуне равноправности између припадника на­цио­налне мањине и грађана који припадају већини, ако су те мере усмерене на ук­ла­ња­ње изразито неповољних услова живота који их посебно погађају (члан 76. став 3.);

- да припадници националних мањина имају,  под истим условима као остали грађани, право да учествују у управљању јавним пословима и да ступају на јав­не функције (члан 77. став 1.);

- да је Народна скупштина највише представничко тело и носилац уставотворне и законодавне власти у Републици Србији (члан 98.);

- да Народну скупштину чини 250 народних посланика, који се бирају на не­по­с­ред­ним изборима, тајним гласањем, у складу са законом, да се у Народној скуп­шти­ни обезбеђују равноправност и заступљеност полова и представника на­цио­налних мањина, у складу са законом, (члан 100.);

- да се избор, престанак мандата и положај народних посланика уређује законом (члан 102. став 4.);

 - да је Устав највиши правни акт Републике Србије и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. ст. 2. и 3.), као и да сви подзаконски општи акти Републике Србије, морају бити сагласни закону (члан 195. став 1.).

 

IV

 

У решавању овог уставног спора, Уставни суд је имао у виду и релевантне по­т­вр­ђене међународне уговоре, а који су, сагласно одредби члана 16. став 2. Ус­та­ва, саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се при­ме­њу­ју.

Одредбама члана 25. Међународног пакта о грађанским и политичким пра­ви­ма ("Службени лист СФРЈ", број 7/71) утврђено је да сваки грађанин има пра­во и могућност, без икакве дискриминације поменуте у члану 2. и без не­ос­но­ва­них ограничења: а) да учествује у управљању јавним пословима, било не­по­с­ред­но, било преко слободно изабраних представника; б) да бира и да буде биран на по­временим, истинским, општим, једнаким и тајним изборима, који обезбеђују слободно изражавање воље бирача.

Одредбама члана 3. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људ­ских права и основних слобода, измењену у складу с Протоколом број 11 ("Службени лист СЦГ – Међународни уговори", број 9/03) предвиђено је да се високе стране уговорнице обавезују да у примереним временским размацима од­ржавају слободне изборе с тајним гласањем, под условима који обезбеђују сло­бодно изражавање мишљења народа при избору законодавних тела.

Одредбама члана 4. Оквирне конвенције за заштиту националних мањина ("Службени лист СРЈ – Међународни уговори", број 6/98) утврђено је да се стра­не уговорнице обавезују да ће припадницима националних мањина гаран­то­ва­ти равноправност пред законом и једнаку законску заштиту, те да је у том сми­слу забрањена било каква дискриминација на основу припадности на­цио­нал­ној мањини (став 1.), да се стране уговорнице обавезују да усвоје, где је по­т­реб­но, одговарајуће мере како би у свим областима економског, друштвеног, поли­тич­ког и културног живота обезбедиле пуну и стварну једнакост припадника наци­оналне мањине и припадника већине и да ће се у том погледу водити ра­чу­на о специфичним условима припадника националних мањина (став 2.), као и да се мере усвојене сходно ставу 2. неће сматрати актом дискриминације (став 3.). Такође, одредбом члана 15. Конвенције предвиђено је да ће стране уговорнице створити услове потребне за делотворно учешће припадника националних ма­њи­на у културном, друштвеном и економском животу и јавним односима, по­себ­но оним који се на њих односе.

 

V

 Уставни суд је констатовао да је Закон о избору народних посланика донет на ос­нову Устава Републике Србије од 1990. године, да се примењује и после доношења Устава Ре­пуб­лике Србије од 2006. године, без усклађивања са његовим одредбама, као и  да је на основу запажања до којих је долазио у поступцима оцене уставности одредаба тог закона, односно аката донетих у његовој примени, у два наврата (закључци, односно писма IУ-23/03 од 18. септембра 2003. године и IУ-110/04 од 15. јула 2004. године), указивао Народној скупштини на потребу измена Закона, налазећи да су поје­ди­на решења у Закону, односно непотпуност законске регулативе, извор проблема у остваривању Уставом зајемчених слобода и права грађана у области изборног права, ук­ључујући и нека питања положаја националних мањина у остваривању из­бор­ног права у Републици.

Уставни суд констатује, такође, да је у раније вођеним поступцима, додуше, у од­носу на Устав од 1990. године, одлучивао о уставности одредaба, поред ос­та­лих и чл. 43, 80. и 81, члана 82. ст. 1. до 4, чл. 83. и 84, члана 85. став 5. и чла­на 92. став 3. Закона. Тако су Одлуком IУ-178/2000 од 23. новембра 2000. го­ди­не ("Службени гласник РС", број 52/2000) одбијени предлози за утврђивање не­ус­тавности члана 43, члана 44. став 2. тачка 7, члана 68. став 4, члана 81, члана 82. став 5. и члана 103. став 2. Закона  о избору народних посланика ("Службени гла­сник РС", број 35/2000), а одбачен је захтев за обуставу извршења по­је­ди­нач­них аката или радњи које су предузете на основу  истог закона.

Одлуком IУ-235/2002 од 17. фебруара 2005. године  ("Службени гласник РС", број 49/05) одбијени су предлози за утврђивање неуставности и нису прих­ва­ће­не иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чла­на 59. став 1. тачка 2, члана 80, члана 82. ст. 1. до 4, члана 83, члана 84. и чла­на 92. став 3. Закона  о избору народних посланика ("Службени гласник РС", број 35/2000, 69/02, 57/03, 72/03 и 18/04), а одбачени су захтеви за оцену уставности чл. 4. и 81. и члана 85. став 5. истог закона.

Међутим, у овом предмету пред Уставни суд се, поводом одредбе члана 43. став 1. Закона којом су уређени услови за утврђивање и проглашење изборне листе за учешће на изборима за народне посланике, односно одредаба чл. 80. до 82. За­кона којима је уређен начин расподеле и додељивања посланичких мандата, поставило пи­та­ње оцене наведених одредаба Закона у односу на уставна јемства по­себ­не заш­тите националних мањина ради остваривања потпуне равноправности (члан 14.), непосредне примене људских и мањинских права зајемчених Уставом, оп­ште­прихваћеним правилима међународног права и потврђеним ме­ђу­народним уго­ворима (члан 18. ст. 1. и 2.), а нарочито у вези са налогом ус­та­вотворца да се, у складу са законом, обезбеди равноправност и заступљеност представника на­цио­налних мањина у Народној скупштини (члан 100. став 2.). Другим речима, са­да је постављено питање да ли ове одредбе Закона обезбеђују пуну и ефек­тив­ну равноправност припадника националних мањина у поступку избора народ­них посланика и њихову заступљеност у Народној скупштини, у складу са од­ред­­бама чл. 4. и 15. Оквирне конвенције за заштиту националних мањина, као  и  да ли оспорене одредбе Закона, као и Закон у целини, морају да обез­беде пот­пу­но остваривање изборног права припадника националних мањи­на у свим фазама из­­борног поступка у складу са јемствима утврђеним Уставом и потврђеним међународним уговорима.

Наиме, одредбом члана 43. став 1. Закона утврђено је правило по коме је из­бор­на листа утврђена ако је својим потписима подржи најмање 10.000 бирача.  Ус­тав­ни суд је оценио да је прописивањем услова од 10.000 бирача који својим пот­­писима треба да подрже одређену изборну листу, па тако и изборну листу поли­тичких странака националних мањина, законодавац прописао општи и једин­ствени нумерички цензус за учешће на изборима. Овај услов подједнако ва­жи како за изборне листе припадника већинског народа, тако и за листе мањин­ских заједница, с обзиром на то да захтевани број бирача који треба да подржи одређену листу представља неопходан услов који увек мора бити испуњен, да би одређена политичка странка проглашењем изборне листе стекла могућност да учествује на парламентарним изборима. Уставни суд оцењује да је законодавац чланом 100. став 2. Устава добио изричити налог, али и овлашћење да изабе­ре начин на који ће обезбедити равноправност и заступљеност представника на­ционалних мањина у Народној скупштини. У том погледу његово правно обликовање је сло­бодно утолико што ће у односу на изборне листе политичких стра­­нака ве­ћин­ског на­ро­да поступати диференцирано, било тако што ће прописати мањи број бирача који треба да подржи из­бор­ну листу по­ли­тичких странака националних мањина, било тако што ће ре­зер­висати одређени број манд­ата који припадају мањинским заједницама у Републици Србији, сраз­мер­но њи­ховој нумеричкој снази, или тако што ће "мањинске листе" привилеговати ус­та­нов­љавањем „при­род­ног прага“ за њихово учешће у расподели мандата, односно тако што ће, као што је то и учињено одредбом члана 43. став 1. Закона, задржати је­динствени број би­ра­ча који је потребан да би се подржала свака, па и изборна листа странака на­цио­­налних мањина, уз искључење изборног прага за изборне листе мањинских заједница. Било коју алтер­на­ти­ву да изабере, став је Суда, законодавац ће од­го­во­ри­ти уставном налогу да обезбеди рав­но­п­рав­ност и заступљеност националних мањина у централној представничкој ин­сти­туцији.

Суд је имао у виду да се оспорена одредба Закона може и другачије тумачити. Наиме, према појединим мишљењима, законодавац је, сагласно уставном налогу за обезбеђење рав­но­прав­но­сти и заступљености представника националних мањина у Народној скупштини, у обавези да приликом утврђивања услова који се односе на број бирача који подржавају изборну листу наве­де­ни услов уреди тако што ће и у овом случају уважити слабију бројчану за­ступ­ље­ност мањинских заједница. То значи, према том схватању, да законом прописани цензус треба да одговара демо­графском потенцијалу припадника мањинских заједница који треба да подрже изборну листу политичке странке, будући да остваривање уставних јемстава права припадника националних ма­њина у поступку избора народних посланика, односно обезбеђивање пуне и ефективне рав­но­правности учешћа мањинских заједница у Републици Србији у изборном поступку, подразумева пропи­си­ва­ње услова којима се обезбеђује равноправност учешћа у свим, а не само у појединим фазама изборног поступка. У противном, по том мишљењу, налог уста­во­т­ворца за обезбеђивање равноправности и заступљености представника националних мањина у Народној скупштини остаје неиспуњен, па би одредбе закона којима се прописује повољнији третман припадника мањина у појединим фазама изборног поступка биле обезвређене. По том становишту, дакле, одредба члана 43. став 1. Закона, којом је прописано да је изборна листа утврђена када је својим потписима подржи најмање 10.000 бирача, не обезбеђује равноправно учешће мањинских заједница у поступку избора народних посланика.

Међутим, по оцени Уставног суда, ово тумачење није прихватљиво. Наиме, одредба члана 43. став 1. Закона ни­је у нескладу са наведеним уставним одредбама, нити се може сматрати закон­ском празнином која би се могла попунити одлуком Уставног суда. Прописи­вање услова за утврђивање и проглашење изборне листе националних мањина јесте питање законодавне политике. Законодавац је изричито изразио свој став о до­вољности мера којима се обезбеђује стварна политичка партиципација национал­них мањина, односно њихова одговарајућа представљеност у Народној скупшти­ни. Посматрано са становишта законодавца, искључење елиминаторне клаузу­ле у финалној етапи изборног процеса је не само суштинска, него и до­вољ­на мера "позитивне дискриминације" која обезбеђује адекватну, односно рав­но­п­равну заступ­ље­ност мањина у централном представничком органу власти Репуб­лике Србије. Тумачење којим се намеће обавеза законодавцу да за изборне листе мањин­с­ких заједница примени мере "позитивне дискриминације" у свим етапама из­бор­ног процеса, по оцени Уставног суда, нема објективног правног упоришта нити у Уставу нити у потврђеним међународним уговорима, па ни у Ок­вирној кон­вен­цији о заштити мањина која, поред тога, нема карактер непосредно примењи­вог права. Наиме, искључење елиминаторне клаузуле и установљавање "при­род­­ног прага" за мањинске изборне листе довољна је гаранција пуне и ефек­тив­не равноправности припадника националних мањина, а изостајање ублажених услова за потврђивање листе националних мањина има карактер привидне законске празнине и не може се сматрати "стварним" законодавним пропустом. Иначе, своје ставове о евентуално одступајућим условима за утврђивање изборних листа националних мањина Уставни суд је већ детаљно изразио у својој Одлуци број IУз-52/2008 од 21. априла 2010. године ("Службени гласник РС", број 34/10) којом је оцењивао уставност одговарајућих одредаба Закона о локалним изборима. Полазећи и од ових оцена и ставова, Уставни суд је у односу на одредбу члана 43. став 1. Закона, окончао по­ступак за оцену уставности.

У вези са одредбама чл. 80. до 82. Закона, а посебно одредбе члана 81. став 2. Закона којом је прописано да изборне листе политичких странака националних мањина учествују у расподели по­сла­ничких мандата и кад су добиле мање од 5% гласова од укупног броја бирача ко­ји су гласали, као и одредбе члана 81. став 4. Закона, којом је прописано да Ре­публичка изборна комисија, при проглашењу изборне листе, одлучује да ли под­носилац изборне листе има положај политичке странке националне мањине, односно коа­лиције политичких странака националних мањина, Уставни суд није нашао да су разлози на­ведени у иницијативи довољни да би се довела у сумњу уставност оспорених законских одредаба. Полазећи од одредаба Устава којима је утврђено да се законом може прописати начин остваривања Уставом зајемчених права (члан 18. став 2.), да изборно право ужива правну заштиту у складу са законом (члан 52. став 3.), да Република Србија, поред осталог, уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана (члан 97. тачка 2.) и да се у Народној скупштини обезбе­ђују равноправност и заступљеност полова и представника националних ма­њи­на, у складу са законом (члан 100. став 2.), Уставни суд је оценио да одредбом члана 81. став 2. Закона, којом је за листе националних мањина искључена ели­минаторна клаузула, испуњен уставни налог о обезбеђивању пуне и ефективне равноправности припадника националних мањина у изборном поступку. Такође, Уставни суд је поводом одредбе члана 81. став 4. Закона, оценио да је зако­нодавац поступио у складу са Уставом када је утврдио овлашћење Републич­ке изборне кoмисије да, поред осталог, сво­јим реше­њем утврђује која поли­тич­ка странка има у изборном поступку положај странке националне мањине. Наиме, по схватању Уставног суда, појам политичке странке у овом смислу од­ре­ђен је Законом о избору народних по­сла­ни­ка (члан 81. став 3.), а Републичка изборна комисија, као Законом одређен орган за спровођење избора (члан 6.), овлашћена је да примењујући Закон у целини, одлучује, између осталог, о томе којој од политичких странака ће признати положај странке нацио­налне мањине. Како решење Републичке изборне комисије, у смислу одредбе члана 81. став 4. Закона, мора бити зас­но­ва­но на предлогу подносиоца изборне листе, али и објективним критеријумима, који морају бити образложени, и под­лож­но је, дакле, судском преиспитивању, Ус­тав­ни суд не налази да је наведена законска од­ред­ба несагласна Уставу. Иначе, ближи критеријуми на основу којих Републич­ка изборна комисија одлучује о томе којим страначким листама ће признати положај странке националне ма­њине, сада су прописани Законом о поли­тичким стран­ка­ма (''Службени гласник РС'', број 36/09), који је ступио на сна­гу у току поступка пред Уставним судом. У смислу тог закона: политичка странка националне мањине је политичка стран­ка чије је деловање, поред обележја из члана 2. овог закона, посебно усмерено на представљање и заступање интереса једне националне мањине и заштиту и унапређење права припадника те националне мањине, у складу са Уставом, законом и међународним страндардима, а уређено је осни­вачким актом, програмом и статутом политичке странке (члан 3.); по­ли­тич­ка странка стиче статус правног лица даном уписа у Регистар политичких стра­нака (члан 5. став 1.), с тим што се у Регистар, поред осталог, уписује по­ло­жај политичке странке националне мањине у смислу истог закона (члан 23.). С об­зиром на то да наведени закон, према предмету свог уређивања представља lex spe­ciallis у односу на Закон о избору народних посланика, као и да се приликом уписивања у Регистар политичких странака утврђује која странка има положај политичке странке националне мањине, следи да се у односу на одредбу члана 81. став 4. Закона о избору народних посланика могу применити правила lex speciallis derogat legi generali, односно lex posterior derogat legi priori. Из на­ве­де­ног, по оцени Уставног суда, произлази да одредба члана 81. став 4. Закона о из­бо­ру народних посланика не доводи у питање остваривање Уставом зајемчених пра­ва припадника националних мањина у изборном поступку. Одлучивање Републичке изборне комисије о томе која странка има статус политичке странке на­ционалних мањина, након спровођења одредаба Закона о политичким странка­ма којима је, поред осталог, предвиђено да политичка странка престаје да по­с­то­ји и брише се из Регистра ако у року и под условима из члана 30. ст. 1. и 2. овог закона не поднесе пријаву за обнову уписа у Регистар (члан 36. став 1.),  сво­ди се на констатацију те чињенице, на ос­нову увида у извод из Регистра поли­тичких странака.

Стога је Уставни суд и у односу на одредбе чл. 80. до 82. оспореног Закона оценио да су наведеним законским одредбама сагласно Уставу уређена питања која се односе на расподелу мандата добијених учешћем на изборима, те да се нису стекли услови да Суд утврди несагласност ових одредаба Закона са Уставом.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је у тачки 2. изреке, на основу члана 82. тачка 8. По­с­лов­ни­ка о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), окончао поступак оцене уставности оспорених одредаба члана 43. став 1. и чл. 80. до 82. Закона, будући да се нису стекли услови да Суд утврди несагласност ових одредаба Закона о избору народних посланика са Уставом.

Такође, Уставни суд је оценио да се одредбама ст. 2. до 4.  истог члана 43. Зако­на, односно одређивањем броја бирача чији потписи морају бити оверени да би се сматрало да су подржали изборну листу, као и овлашћивањем Министар­с­т­ва правде Републике Србије да посебним актом утврди висину накнаде за оверу потписа, не на­ру­шава Уставом утврђено право грађана на непосредне изборе, опште и једнако би­рачко право и тајност гласања, нити се установљава дискриминаторско посту­па­ње на основу имовног стања грађана. Наиме, законодавац је Уставом ов­лаш­ћен да уреди избор народних посланика, а у оквиру тога да утврди еле­мен­те по­с­тупка кандидовања, као једне од кључних етапа изборног поступка. Питања као што су оба­веза судске овере потписа бирача који подржавају изборну листу и висина нак­наде за оверу тих потписа jeсу питања која спадају у домен це­лис­ход­ности законодавних решења и о томе Уставни суд, према члану 167. Устава, ни­је ов­лаш­ћен да од­лу­чу­је, осим уколико би прописана висина накнаде била очи­гледно дискриминаторска. Како ни оспорена одредба члана 83. Закона сама по себи није несагласна Уставу, а у иницијативи нису наведени уставноправни разлози за оцену њене уставности, Уставни суд у односу на одредбе ст. 2. до 4. члана 43. и члана 83. Закона иницијативе није прихватио, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07).

Полазећи од међусобне правне и системске повезаности одредаба Закона о избо­ру народних посланика којима су уређена питања расподеле (чл. 81. и 82.) и до­дељивања мандата народних посланика (чл. 83. и 84.), Уставни суд је ут­вр­дио да из одредаба члана 84. Закона, којима је прописано – да ће подносилац из­борне листе, најкасније у року од десет дана од дана објављивања укупних резултата избора, доставити Републичкој изборној комисији податке о томе којим канди­да­тима са изборне листе се додељују добијени посланички мандати, у складу са одредбама овог закона (став 1.), да ако подносилац изборне листе не достави податке, Републичка изборна комисија ће га писмено обавестити да је дужан да то учини у накнадном року од пет дана, уз упозорење на последице непо­сту­па­ња (став 2.), да ако подносилац изборне листе не достави податке ни у нак­надно остављеном року, Републичка изборна комисија ће посебним решењем све добијене мандате са те изборне листе доделити кандидатима са листе према њиховом редоследу на листи, те да против овог решења није дозвољен приговор, нити жалба (став 3.), следи да појединачне посланичке мандате које је на изборима добила једна изборна листа додељују политичке странке независно од редоследа кандидата на тој листи. Уставни суд оцењује да се оваквим начином добијања појединачног по­сла­нич­ког мандата крши не само уставни принцип суверености грађана и прин­цип не­по­средних избора, него и категорична уставна заповест садржана у од­ред­би члана 100. став 2. Устава да се у Народној скупштини обезбеђује равноправност и заступљеност полова и представника националних мањина, у складу са за­ко­ном. Наиме, нема никакве сумње да начин додељивања по­је­ди­нач­них по­сла­нич­ких мандата утврђен одредбама члана 84. Закона о избору на­род­них посланика у суштини представља неку врсту делегатских, односно по­сред­них избора. Чином гла­сања грађани једино потврђују страначку изборну ли­с­ту, тако што се оп­ре­де­љу­ју за избор једне страначке делегације за народно представништво, а из реда ове страначке делегације, која ће неизбежно увек има­ти већи број кандидата за народног посланика од броја добијених пред­став­нич­ких мандата, руководећи органи политичке странке самостално и коначно вр­ше избор представ­ника.

Оцењујући оспорене одредбе Закона у контексту наведених уставних норми о из­­бо­­рима и  саставу централне представничке институције, Народне скупшти­не, Уставни суд је закључио да се ово питање никако не може сматрати пи­та­њем по­­ли­­тич­ке целисходности које би као такво водило неограниченој слободи за­ко­но­­давца у уре­ђивању на­чина добијања по­је­ди­начног посланичког мандата. Уставни суд сматра да се из општег пра­ва грађана да кандидују и непосредно би­ра­ју по­сла­нике, па и у систему затворених из­бор­них листа, као и из ми­нималних демократских захтева који су неопходни за постојање доиста сло­бод­них и не­по­сред­них избора, може извести право одређеног броја бирача да под­р­жи изборну ли­сту, али и правило да се при додељи­ва­њу појединачних пред­став­нич­ких ман­да­та поштује ре­­дослед поименично наведених кан­ди­дата у изборном предлогу, односно да се мандати додељују према рангу ко­ји кан­ди­да­ти за­у­зи­мају на изборној листи. Тиме што није у обавези да поштује редослед канд­и­да­та на из­борној листи, по­ли­тичка стран­ка суштински врши избор народних посланика, "го­спо­да­рећи" посланичким мандатима који су припали тој листи. На овај начин, по оцени Устав­ног суда, не само да се руши сам прин­цип непо­средних избора, већ се обесмиш­ља­ва идеја репрезентације на­ро­да, односно гра­ђана. Ако је једини циљ избора да се утврди из­бор­на снага политичких партија, онда је потпуно непотребно да се на њиховим изборним ли­стама налазе имена кандидата за народне по­сла­нике. Када се у гласању бирача види једино по­сту­пак утврђивања нумеричке снаге политич­ких партија, онда је најједноставније да партије саме, на­кон спроведеног гласања, изврше из­бор сво­јих представника. У овоме се, међутим, нипошто не може видети објективно зна­чење избора уоп­ште, као и уставног принципа непосредних избора. Непосредни из­бори са сраз­мерном расподелом представничких мандата немају само за циљ опредељивање бирача за одређени политички програм или њихово окупљање око једне поли­тич­ке идеје. Када својим потписом прихвате једну изборну листу, бирачи у ис­то ­вре­ме дају подршку, свој глас, за персонални састав те листе, од кога очекују да ће у Народној скупштини доследно спроводити по­ли­тич­ки програм иза кога стоји. Ни за Уставни суд не постоји сумња да је персо­на­ли­зо­ваност из­бо­ра да­ле­ко слабије изражена у  про­пор­ционалном изборном моделу са затвореним листама, него што је то случај код ве­ћин­ских, односно једно­ман­дат­них избора, али се и у њему неопходност пер­со­нал­ности избора, бар у најмањој мери, ипак може и мора од­ржати. Ако би се прихватило ре­шење по коме политичке стран­ке нису вез­ане редоследом навођења имена кан­дидата на из­бор­ној ли­с­ти, онда би се персо­на­ли­зо­ва­ност избора пот­пуно обесмислила.

Овом при­ли­ком Уставни суд подсећа да је добијање појединачних мандата по ре­доследу на из­борној листи било демократско достигнуће Устава Краљевине Србије од 1888. године. Наиме, овај устав је предвиђао комбинацију сраз­мер­них и већинских из­бора, тако да је за први случај, тј. сразмерне изборе од­ред­бама члана 93. став 3. установио правило да ће се посланички мандат, односно, "ко­личник при­да­ва­ти најпре кандидату на челу листе, па за тим осталим кан­ди­датима у реду у ко­јем су назначени, док се не исцрпе број њезиних гласова".

Поред тога, имајући у виду принцип хомогености избора, односно у основи једнако значење најважнијих правила за парламентарне и локалне изборе, Ус­тав­ни суд упућује и на становиште које је о истом уставноправном питању већ заузео у Одлуци IУз-52/2008. Том приликом је јасно заузет став да "...по­штовање уставног принципа слободних и непосредних избора у систему сраз­мер­ног представништва и затворених изборних листи подразумева да редослед кандидата на листи обавезује предлагача при расподели добијених одборничких мандата и да се мандати додељују кандидатима по редоследу по коме су њихова имена наведена на листи", као и да се "... садржина права кандидовања не исцрпљује у праву предлагача да слободно именује кандидате за одборнике, односно да самостално одреди које кандидате ће предложити и њихов редослед на листи, али се политичкој странци и другим предлагачима изборних листа не може, према мишљењу Уставног суда, дати овлашћење да бира, односно да након спроведених избора и изражене воље бирача одлучује о томе ко ће бити одборник...".

На овај начин, тј. оспореним законским решењем, по оцени Уставног суда, законодавац је омо­гу­ћио политичким странкама да пређу Уставом повучену грани­цу сло­бодног по­ли­тич­ког деловања, односно да прекораче Уставом признату улогу по­­литичких странака у демо­крат­ском обликовању по­литичке воље грађана, која је га­ран­тована одредбама члана 5. став 1. Устава. Пре­ла­зећи ову границу, по схватању Уставног суда, по­ли­тичке стран­­ке улазе у Уставом забрањени простор непосредног вршења влас­ти и потпуно пот­­чињавају себи једно јавноправно овлашћење које при­па­да је­дино бирачима, што је су­прот­но изричитој забрани са­др­жаној у одредбама чла­на 5. став 4. Устава.  Уставни суд оцењује да је и сам законодавац  де­ли­мично, али свакако и недовољно, водио рачуна о оба­­ве­зи по­литичких партија да изврше ран­­ги­ра­ње својих кан­дидата, ка­да је у одредби члана 84. став 3. Закона прописао да ће, у случају да политичка партија ни­је "иза­бра­ла" своје по­­сла­ни­ке, Републич­ка изборна комисија доделити посланичке мандате према ре­доследу кан­ди­да­та на изборној ли­сти.

Такође, Суд је мишљења да се оспорени начин добијања појединачног посланичког мандата налази у веома напетом односу са уставним на­­челом рав­ноправности полова. Произлазећи из одредбе члана 15. Устава, којим Репуб­ли­ка Ср­би­ја јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику јед­наких могућности, ово начело је уграђено у захтев уставотворца којим се зако­нодавцу налаже да обезбеди одговарајући састав Наро­д­не скупштине. Чланом 100. став 2. Устава ус­та­вотворац је изразио објективну вољу у по­гле­ду састава Народне скупштине, како у погледу заступље­ности полова, тако и у погледу пред­стављености националних мањина. У том смислу, законодавац је у обавези да обез­беди одговарајући персонални састав народног предс­тав­ниш­тва, тако што ће у избор­ном процесу из кога непосредно произлази са­став Народне скуп­штине ефек­тивно применити принцип родне равно­прав­ности и принцип од­го­ва­ра­јуће заступљености националних ма­њина за кон­сти­туи­сање централне пред­став­нич­ке институције Републике Србије. Начин на који је законодавац при­ступио из­вр­ше­њу уставног налога о обезбеђивању заступ­љености полова у Народној скуп­шти­ни може учинити илузорним принцип рав­но­прав­ности и за­ступ­ље­ности полова у највишој представничкој институцији. Зако­но­да­вац није пред­видео никакве гаранције и посебна правила за последњу фазу изборног про­цеса, односно за додељивање појединачних мандата кандидаткињама мање за­­ступ­ље­ног пола, мада је добио у том смислу изричити налог од уставотворца. Међутим, то не значи да у овом случају постоји законодавна празнина, коју би Уставни суд требало да попуни својом одлуком. Имајући у виду законску обавезу свих изборних ли­сти да свако четврто место на њој резервишу за при­пад­нице мање заступљеног пола, напети однос између принципа родне рав­но­п­равности и начи­на добијања појединачног мандата био би разрешен једно­ставним поштовањем редоследа кандидата на изборној листи, чиме би се обез­бедило да најмање јед­ну четвртина посланичких места у Народној скупштини запоседне "мање заступљени пол" у народном представништву.

Полазећи од напред наведених разлога, чврсто заступајући став да се  поје­ди­нач­ни посланички мандати, без било каквих изузетака, добијају само по ре­до­следу назначеном на изборној листи, Уставни суд је утврдио да одредбе члана 84. Закона нису у сагласности са Уставом, па је донео Одлуку као у тачки 1. изреке.

 

VI

 

Уставни суд није покренуо поступак за оцену уставности одредаба члана 92. Закона, којима је прописано: да се када у законом прописаним  случа­је­ви­ма посланику престане мандат пре истека вре­ме­на на које је изабран, мандат додељује новом посланику, на начин утвр­ђен овим чланом; да кад послани­ку престане мандат пре истека времена на које је изабран у законом прописаним случајевима, мандат припада политичкој странци са чије је изборне листе био изабран посланик коме је престао мандат и да се тај мандат додељује кандидату на изборној листи за кога странка није добила мандат; да кад посланику престане мандат пре истека вре­ме­на на које је иза­бран у законом прописаним случајевима, а на изборној листи са које је посланик био изабран нема кандидата за које подносилац изборне лист није добио мандат, мандат припада подносиоцу изборне листе који има следећи нај­ве­ћи количник, а за њега није добио мандат; да мандат новог посланика траје до истека мандата посла­ни­ка коме је престао мандат, с тим што се од кандидата пре утврђивања мандата при­бавља писмена са­глас­ност да прихвата мандат. У суштини, напред наведеним одредбама Закона  предвиђен је начин попуњавања упражњених посланичких места, тако да у случају да је по­сла­нички мандат престао пре истека времена на ко­је је по­сланик изабран, мандат "при­па­да" политичкој странци са чије је изборне ли­сте био изабран посланик коме је пре­стао мандат. При томе, "замену" по­сла­ни­ка политичка странка врши независно од редоследа кандидата на из­бор­ној ли­с­ти. Без обзира што није покренут поступак за оцену уставности од­ред­аба члана 92. Закона, полазећи од њихове садржинске повезаности са одред­ба­ма члана 84. Закона са којима оне чине јединствену и логичку целину, Ус­тав­ни суд је оценио да се наведене одредбе члана 92. морају ин­тер­пре­ти­ра­ти у светлу чињенице да је Суд утврдио да основно решење за стица­ње појединачног мандата народног посланика из члана 84. није у складу са Уставом. Према томе, Уставни суд стоји на становишту да се додељивање појединачног по­сланичког мандата и у случају када је посланичко место остало упражње­но, односно када је мандат престао пре истека времена на које је народни посла­ник изабран, мора извршити према основном правилу за стицање појединачног парламентарног ман­дата, што значи искључиво према редоследу који кандида­ти заузимају на изборној листи. Начин добијања појединачног мандата мора бити исти за све народне посланике, без обзира на време његовог стицања, тако да би било какав изузетак у овом погледу био уставноправно неприхватљив.

 

VII

 Поводом оспорене одредбе Упутства за спровођење Закона о избору народних посланика (''Службени гласник РС'', број 28/08), Уставни суд је констатовао да је наведено Упутство донела Републичка изборна комисија, на основу члана 34. За­кона о избору народних посланика и Одлуке о координираном спровођењу свих избора расписаних за 11. мај 2008. године ("Службени гласник РС", број 27/08), а да је оспореном одредбом члана 28. тачка 8. Упутства било прописано да се при­ликом подношења изборне листе Републичкој изборној комисији, уз изборну ли­сту обавезно прилаже и следећа документација: најмање 10.000 суд­с­ки ове­ре­них изјава бирача који подржавају изборну листу, сложених по аз­буч­ном реду пре­зимена бирача, односно најмање 3.000 судски оверених изјава би­ра­ча, ако из­бор­ну листу подноси политичка странка националне мањине или коалиција по­ли­тичких странака националних мањина.

Решењем Уставног суда IУп-42/2008 од 8. априла 2008. године ("Службени гласник РС", број 37/08) обустављено је изршење појединачног акта или радње која је предузета на основу наведене одредбе члана 28. тачка 8. Упутства у делу који гласи: "односно најмање 3.000 судски оверених изјава бирача ако изборну листу подноси политичка странка националне мањине или коалиција поли­тич­ких странака националних мањина". Уставни суд је оценио да би извршењем  ос­по­рене одредбе Упутства могле настати неотклоњиве штетне последице, имајући у виду да је ова одредба била основ за утврђивање и проглашење из­бор­них листа за избор народних посланика на изборима расписаним за 11. мај 2008. године. Наиме, полазећи од одредаба Устава којима се изричито предвиђа да се питања избора народних посланика и равноправности и заступљености пред­ставника националних мањина уређују законом, те Уставом утврђене оба­ве­зе са­гласности свих подзаконских општих аката са законом, као и одредаба За­ко­на о избору народних посланика којима се прописују надлежност и ов­лаш­ће­ње Републичке изборне комисије и услови за утврђивање изборне листе, ос­но­ва­но се постављало питање сагласности оспореног дела одредбе Упутства са Ус­та­вом и Законом.

Како је, међутим, Одлука о координираном спровођењу свих избора расписаних за 11. мај 2008. године ("Службени гласник РС", бр. 27/08, 31/08 и 38/08), која је била правни ос­нов за доношење оспореног Упутства била акт темпоралног карактера, јер се од­но­сила на спровођење конкретних, а не избора уопште, то је и важење ос­по­ре­ног Упутства донетог у спровођењу парламентарних избора од 11. маја 2008. го­ди­не исцрпљено окончањем ових избора, односно утврђивањем и об­јав­љи­вањем Из­вештаја о укупним резултатима избора за народне посланике На­род­не скуп­шти­не Републике Србије у Службеном гласнику. ("Службени глас­ник РС", број 53/08), те потврђивањем мандата народних посланика и кон­сти­туисањем новог са­зи­ва Народне скупштине.

На тај начин, по оцени Суда, сагласно члану 57. став 2. Закона о Уставном суду престале су процесне претпоставке за даље вођење поступка поводом оспорене одредбе Упутства, посебно због тога што је Решењем Суда IУп-42/2008 од 8. ап­ри­ла 2008. године правовремено обустављено извршење појединачног акта или радње, која је могла бити предузета на основу оспорене одредбе Упутства, чиме је спречена могућност наступања штетних последица до доношења коначне од­лу­ке Суда.

Имајући у виду да је Уставни суд обуставио поступак поводом оцене уставности наведене одредбе оспореног Упут­с­тва, стекли су се услови да Суд укине Решење о обустави мере извршења појединачног акта, односно радње од 8. априла 2008. године, сагласно члану 56. став 2. Закона о Уставном суду.  

 

VIII

 

Поводом иницијативе у којој се износи мишљење  да Народна скупштина може имати 250 народних посланика само онда када сви уписани бирачи изађу на гла­са­ње, а да се у супротном дискриминишу лица која нису гласала, јер се њихов став може исказати на уставан начин упражњеним местима посланика које нико није изабрао, Уставни суд констатује да је Уставом утврђен број чланова цен­т­ралне представничке институције, Народне скупштине, тако да је, посматрано са уставноправног ста­но­вишта, парламентарни састав непроменљив, не може се бројчано сма­њи­ва­ти или повећавати нити  доводити у везу са бројем бирача или бројем гласалих.  Такође, Уставни суд кон­ста­­тује да је Народна Скупштина нај­виша представничка институција уставног си­стема Републике Србије, носилац уставотворне и законодавне власти, ко­лек­тив­ни репрезент воље народа преко које се остварује сувереност грађана, да је бирачко право, као најважније политичко право грађана и саставни део општег права грађана на учествовање у вршењу јавних послова заједнице, ипак лично право, а не јавна функција, да је задатак изборног сис­те­ма да омогући формирање стабилне политичке репрезента­ције, преко инсти­ту­ције која има пуни демократски легитимитет само ако је конституисана на Уставом предвиђени начин, те да нема дискриминације лица која нису гласала у процесу ње­ног конституисања. Бирачко право, као субјек­тив­но јавно право, укључује и сло­боду одрицања од права учествовања у из­бор­ном процесу и вршења јавних послова заједнице.

                        У вези са иницијативом у којој се предлаже „хитна измена и допуна“ одредбе члана 43. став 1. Закона, Уставни суд указује да то питање није пред­мет уставносудске оцене, односно надлежности Уставног суда из члана 167. Устава, већ да спада у надлежност Народне скупштине као законодав­ног органа.

                        Такође, Уставни  суд је захтев за оцену оспорених одредаба Закона у односу на "Де­кларацију ОУН", оценио беспредметним.

                        Имајући у виду све изнето,  Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 1. и члана 46. тач. 3), 5) и 7) Закона о Уставном суду, као и члана 82. став 1. тач. 1. и 8. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.

                        На основу члана 168. став 3. Устава, одредбе члана 84. Закона о избору народних посланика наведеног у тачки 1. изреке, престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије".

 

                                                           ПРЕДСЕДНИК

                                                               УСТАВНОГ СУДА 

                                                                                                   др Драгиша Слијепчевић