Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. марта 2011. године, донеo
О Д Л У К У
Утврђује се да одредбе члана 8. став 10, члана 11а став 5, члана 11б став 6. и члана 24. став 4. Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС“, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05) нису у сагласности са Уставом.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су две иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 8. став 1. тачка 5) и став 10, члана 11а ст. 3. и 5, члана 11б став 6, члана 24. став 4. и члана 25 став 3. Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС“, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05). У иницијативама се наводи да су одредбе члана 8. став 10. (коју је један од иницијатора нетачно означио као став 5.), члана 11а став 5, члана 11б став 6. и члана 24. став 4. оспореног Закона, којима је прописано да се против решења које је донето по жалби на првостепено решење не може водити управни спор, несагласне са Уставом Републике Србије, и то са одредбама члана 36. којима се јемчи право на једнаку заштиту права и на правно средство и са одредбом члана 198. став 2, према којој законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. Иницијатор који је оспорио одредбу члана 8. став 1. тачка 5) Закона није навео ниједан разлог због кога се наведена одредба оспорава, па се може закључити да је разлог оспоравања, заправо, у вези са одредбом члана 8. став 10. Закона. Одредба члана 11а став 3. Закона оспорава се из разлога што су дата превелика овлашћења руководиоцу организационе јединице кога овласти министар унутрашњих послова да доноси решење којим се одобрава ношење оружја за личну безбедност. Одредба члана 25. став 3. Закона која прописује да, по истеку рока од годину дана у коме је власник могао да отуђи одузето оружје и муницију, односно да сам нађе купца или га прода посредством овлашћеног предузећа за промет оружја и муниције, одузето оружје и муниција који нису отуђени, односно продати, постају власништво Републике Србије, по мишљењу иницијатора, несагласна је са одредбом члана 58. став 2. Устава, која одређује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Осим тога, по мишљењу једног од иницијатора, оспорене одредбе Закона о оружју и муницији несагласне су и са одредбама чл. 8. и 20. и члана 24. став 1. Устава.
Полазећи од разлога оспоравања наведених одредаба Закона, као и одговарајућих одредаба Устава Републике Србије, Уставни суд је, на седници одржаној 7. октобра 2010. године, донео Решење којим је покренуо поступак за оцену уставности члана 8. став 10, члана 11а став 5, члана 11б став 6. и члана 24. став 4. Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС“, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05), док у односу на одредбе члана 8. став 1. тачка 5), члана 11а став 3. и члана 25 став 3. оспореног Закона није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање њихове неуставности. Решење о покретању поступка Уставни суд је доставио Народној скупштини на одговор, на основу члана 33. став 1. и члана 107. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07). Пошто у остављеном року Народна скупштина није доставила одговор, Суд је наставио поступак, на основу одредбе члана 34. став 3. Закона о Уставном суду.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним и са њима повезаним одредбама Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС“, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05) прописано следеће:
Одредбама члана 8. став 1. тач. 1) до 6) Закона таксативно су предвиђени случајеви када надлежни орган неће издати одобрење за набављање ватреног оружја, а оспореном одредбом става 10. овог члана прописано је да се против решења донетог по жалби не може водити управни спор.
Члан 11а Закона у одредбама ст. 1. и 2. прописује да оружје за личну безбедност може да носи лице које поседује оружни лист и дозволу за ношење тог оружја и да лице које жели да носи оружје за личну безбедност подноси писмени образложени захтев надлежном органу. Одредбом става 3. овог члана Закона прописано је да на основу захтева из става 2. овог члана руководилац организационе јединице кога овласти министар унутрашњих послова (у даљем тексту: овлашћени руководилац), решењем одобрава ношење оружја за личну безбедност ако утврди да постоје изузетно оправдани разлози за заштиту личне безбедности подносиоца захтева, док је оспореном одредбом става 5. истог члана прописано да се против решења донетог по жалби не може водити управни спор.
Одредбама члана 11б ст 1. до 5. Закона прописана је надлежност за издавање дозволе за ношење оружја за личну безбедност, рокови важења, услови за продужење њеног важења, као и случајеви када ће се решењем ношење оружја забранити, односно када ће се пре истека важења дозволе ношење оружја забранити и дозвола за ношење оружја одузети, а оспореним ставом 6. овог члана предвиђено је да се против решења донетог по жалби не може водити управни спор.
Оспореним ставом 4. члана 24. Закона такође је прописано да се против решења донетог по жалби изјављеној против решења надлежног органа о одузимању оружног листа, одобрења за држање оружја, односно решења о одузимању оружја и муниције, не може водити управни спор.
Уставом Републике Србије утврђено је: да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана, поступак пред судовима и другим државним органима, одговорност и санкције за повреду слобода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката, одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана, као и организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тач. 2, 4, 16. и 17.); да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198. став 2.).
Полазећи од одредаба члана 198. Устава, којима је утврђено да појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, морају бити засновани на закону и да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита, Уставни суд је оценио да оспорене одредбе члана 8. став 10, члана 11а став 5, члана 11б став 6. и члана 24. став 4. Закона о оружју и муницији, којима је прописано да се против решења које је донето по жалби не може водити управни спор, нису у сагласности са Уставом. При томе, Уставни суд је имао у виду да је у случајевима утврђеним наведеним одредбама Закона обезбеђена двостепеност у одлучивању од стране органа управе, али да овим законом није предвиђен било који вид судске заштите која би обезбедила преиспитивање законитости решења министра унутрашњих послова донетог по жалби против првостепеног решења којим се одбија захев за издавање одобрења за набављање оружја и муниције, за ношење оружја за личну безбедност, односно којим се ношење оружја забрањује и којим се одузима дозвола за ношење и држање оружја и муниције.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 1) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
На основу члана 168. став 3. Устава, одредбе члана 8. став 10, члана 11а став 5, члана 11б став 6. и члана 24. став 4. Закона о оружју и муницији наведеног у изреци, престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић