Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милована Тмушића из Пријепоља, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јануара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милована Тмушића и утврђује да је пресудама Општинског суда у Пријепољу К. 177/06 од 6. марта 2007. године и Окружног суда у Ужицу Кж. 348/07 од 5. октобра 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Ужицу Кж. 348/07 од 5. октобра 2007. године и налаже Апелационом суду у Крагујевцу да донесе нову одлуку по жалбама Милована Тмушића и осталих окривљених изјављеним против пресуде Општинског суда у Пријепољу К. 177/06 од 6. марта 2007. године.
3. Поништава се пресуда Окружног суда у Ужицу Гж. 450/09 од 15. маја 2009. године и налаже Апелационом суду у Крагујевцу да донесе нову одлуку по жалбама Милована Тмушића и осталих тужених изјављеним против пресуде Општинског суда у Пријепољу П. 452/07 од 29. децембра 2008. године.
4. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милован Тмушић из Пријепоља изјавио је Уставном суду 24. децембра 2007. године уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Пријепољу К. 177/06 од 6. марта 2007. године и пресуде Окружног суда у Ужицу Кж. 348/07 од 5. октобра 2007. године, због повреде права на „обраћање државним органима" и „на правичну одбрану".
У уставној жалби се наводи да је подносиочево право на обраћање надлежним државним органима повређено, јер није имао намеру да поднетом притужбом клевета било кога, већ је притужбу поднео у циљу заштите своје имовине, што судови нису прихватили, већ су га осудили за кривично дело клевете. Сматра да му је право на правичну одбрану повређено, јер у поступцима у којима су донете оспорене пресуде нису прихваћени његови предлози за извођење доказа прибављањем службених списа Општине Пријепоље, Општинског органа за прекршаје у Пријепољу, Јавног предузећа „Србијашуме"-Шумског газдинства Пријепоље и Министарства унутрашњих послова Републике Србије-Секретаријат унутрашњих послова Пријепоље. Сматра да би на основу наведених списа поступци били решени у његову корист. Предлаже да се оспорене пресуде пониште и да Уставни суд одложи њихово извршење, јер подносилац нема средстава да плати новчану казну која му је изречена.
Подносилац је 23. јануара и 22. децембра 2008. године, као и 17. фебруара и 20. јуна 2009. године доставио Уставном суду поднеске у којима понавља наводе из уставне жалбе и ургира поступање Суда.
2. У поступку претходног испитивања поднеска утврђено је да уставна жалба не садржи све податке неопходне за поступање по уставној жалби, прописане одредбом члана 85. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), и то: назнаку људског или мањинског права или слободе зајемчене Уставом за које се тврди да је повређено, са ознаком одредбе Устава којом се то право, односно слобода јемчи; разлоге жалбе и наводе у чему се састоји повреда или ускраћивање; захтев о коме Уставни суд треба да одлучи.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 44. став 1. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), дописима од 19. маја 2008. године и 13. априла 2009. године обавестио подносиоца уставне жалбе о недостацима који спречавају поступање Суда по поднетој жалби и затражио да, у року од 15 дана од дана пријема дописа, достави уређену и допуњену уставну жалбу у којој ће навести све податке који недостају. Подносилац је упозорен да ће његова уставна жалба бити одбачена, уколико у остављеном року не отклони недостатке који онемогућавају поступање Уставног суда.
Поступајући по налогу Уставног суда подносилац уставне жалбе је 4. маја 2009. године доставио Уставном суду уређену уставну жалбу у којој је навео да му је повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. Устава, као и право да изнесе доказе у своју корист. Предложио је да Уставни суд оспорене пресуде поништи.
3. Подносилац уставне жалбе изјавио је 20. јуна 2009. године уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Пријепољу П. 452/07 од 29. децембра 2008. године и пресуде Окружног суда у Ужицу Гж. 450/09 од 15. маја 2009. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Ова уставна жалба заведена је у Уставном суду под бројем Уж-1148/2009.
У уставној жалби се наводи да су оспорене парничне пресуде донете на основу осуђујуће кривичне пресуде Општинског суда у Пријепољу К. 177/06 од 6. марта 2007. године, којом је подносилац оглашен кривим за кривично дело клевете. С обзиром на то да је кривични суд оспорену пресуду донео повредивши при томе његово право на правично суђење, јер није водио рачуна о праву подносиоца на обраћање државним органима, подносилац сматра да има основа да Уставни суд утврди повреду наведеног права и поништи и оспорене пресуде донете у овом парничном поступку.
Полазећи од тога да су оспорене парничне пресуде Општинског суда у Пријепољу П. 452/07 од 29. децембра 2008. године и Окружног суда у Ужицу Гж. 450/09 од 15. маја 2009. године донете на основу оспорене правноснажне осуђујуће кривичне пресуде Општинског суда у Пријепољу К. 177/06, као и да подносилац указује да му је и у кривичном и у парничном поступку повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42. став 3. Пословника о раду Уставног суда, закључком усвојио информацију Су. 1/59 од 7. децембра 2009. године и предмет Уж-1148/2009 спојио с предметом Уж-290/2007, ради заједничког решавања, јер се разматрање и одлучивање по обе наведене уставне жалбе заснива на утврђивању повреде права подносиоца у спроведеном кривичном поступку Општинског суда у Пријепољу К. 177/06.
4. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
5. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и њених допуна, као и увидом у приложену документацију и списе предмета Општинског суда у Пријепољу К. 177/06, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Подносилац уставне жалбе и још осам лица, мештана села Сопотница код Пријепоља, поднели су 13. јула 2006. године Републичком јавном тужилаштву и Министарству правде поднесак насловљен као «Притужба на рад, понашање и корупцију помоћника Јавног тужиоца Љ.В. из Пријепоља и помоћника Јавног тужиоца М.Ц. из Београда». У притужби је наведено: да потписници моле за помоћ и предузимање одговарајућих мера; да имају комшију Д.В. у Сопотници који своју стоку не чува, па им ова чини штету; да су покушавали разговорима да убеде Д.В. да то не чини, али да није вредело; да је Д.В, када су му најавили да ће га тужити, изјавио «да он има помоћника Општинског јавног тужиоца Љ.В. из Пријепоља и помоћника Републичког јавног тужиоца М.Ц. из Београда и да ће они то све да среде, како у суду тако и у општини, Србијашумама и СУП-у»; да се више њих обраћало Општинском суду у Пријепољу тужбама против Д.В, али је он био ослобађан од одговорности, да су се суђења одуговлачила и да су судије прихватале лажна сведочења; да «поменути помоћник Општинског јавног тужиоца Љ.В узима у заштиту Д.В. јер му је овај орао врт и сече и извлачи дрва из шуме а сада за узврат преко својих колега судија помаже Д.В, што овај признаје»; да траже да се предузму мере да их државни органи заштите, као и да се провере наводи, јер не знају да ли да подносе тужбе и излажу се трошковима; да очекују да институције интервенишу у оквиру својих надлежности.
Подносилац уставне жалбе и остала наведена лица поднели су 21. јуна 2006. године Министарству унутрашњих послова Србије - Полицијској управи Пријепоље притужбу идентичне садржине као што је и претходно наведена.
По притужби на рад Општинског суда у Пријепољу, Министарство правде, Сектор за правосуђе и прекршаје доставило је 24. јула 2006. године одговор подносиоцу и упутило га на Републичко јавно тужилаштво. Републичко јавно тужилаштво је 9. августа 2006. године од подносиоца, под претњом одбачаја, захтевало уређење притужбе, уз навођење доказа, сведока, индиција и др. Подносилац је 24. августа 2006. године обавестио Републичко јавно тужилаштво да није стручан нити овлашћен да испитује и врши увид у судске и полицијске списе, већ да је дао индиције, а Републичко јавно тужилаштво треба да провери и оцени има ли места притужби. Републичко јавно тужилаштво је 5. септембра 2006. године известило подносиоца да је његова притужба стављена ad acta јер није поступио по налогу тужилаштва.
Заменик Јавног тужиоца Општинског јавног тужилаштва у Пријепољу-Љ.В. поднео је 28. јула 2006. године Општинском суду у Пријепољу приватну кривичну тужбу против подносиоца уставне жалбе и још осам лица (Љ.Т, П.Т, Ј.Т, Р.Љ, Д.Љ, Д.Ј, М.В. и Б.С.), мештана села Сопотница код Пријепоља, због кривичног дела клевете извршеног 13. јула 2006. године подношењем притужбе Републичком јавном тужилаштву и Министарству правде на његов рад и понашање, у којој су га оптужили за корупцију. У кривичној тужби је навео да се у притужби истиче: да приватни тужилац, у својству заменика Општинског јавног тужиоца у Пријепољу «сређује све спорове које тужени имају са комшијом Д.В. у суду, општини, Јавном предузећу «Србијашуме» и то редовно и у низу предмета»; да «приватни тужилац као заменик Општинског јавног тужиоца узима у заштиту Д.В. и помаже му у судским споровима преко својих колега судија, јер му Д.В. оре врт и извлачи дрва»; да у притужби подносиоци питају «шта им ради тужилац и за какве услуге се продаје а они стално причају о корупцији у правосуђу». Тиме су окривљени, по наводима из тужбе, извршили кривично дело клевете из члана 171. став 3. у вези члана 33. Кривичног законика.
По предметној приватној кривичној тужби, а након спроведеног кривичног поступка, Општински суд у Пријепољу је 6. марта 2007. године донео пресуду К. 177/06, којом је утврдио кривичну одговорност овде подносиоца уставне жалбе и осталих окривљених за два кривична дела клевете (учињених према Љ.В. и Д.В.) из члана 171. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика, и осудио је подносиоца на јединствену новчану казну у износу од 130.000 динара, док је остале окривљене осудио на новчане казне од 130.000, односно 80.000 динара. Овом пресудом окривљени су обавезани и да солидарно исплате приватном тужиоцу Љ.В. износ од 43.200 динара, а приватном тужиоцу Д.В. износ од 33.750 динара, на име трошкова кривичног поступка.
Подносилац уставне жалбе је 16. маја 2007. године изјавио жалбу против првостепене пресуде. Жалбе против првостепене кривичне пресуде изјавили су и остали окривљени.
Окружни суд у Ужицу је 5. октобра 2007. године, решавајући по поднетим жалбама, донео пресуду којом је жалбе окривљених делимично уважио и првостепену пресуду преиначио у погледу одлуке о казни, док је у преосталом делу жалбе одбио и потврдио првостепену пресуду. Овом пресудом Окружни суд је подносиоцу уставне жалбе, уместо 130.000 динара изрекао новчану казну у износу од 70.000 динара, док је осталим окривљенима, уместо новчаних казни од 130.000, односно 80.000 динара изрекао новчане казне у распону од 30.000 до 60.000 динара. Другостепена пресуда уручена је подносиоцу 12. новембра 2007. године.
У децембру 2007. године већини осуђених, али не и подносиоцу, новчане казне су замењене затвором, при чему је сваких започетих хиљаду динара замењено са једним даном затвора.
У току првостепеног кривичног поступка, поступајући судија Општинског суда у Пријепољу је усвојио више доказних предлога подносиоца уставне жалбе, док је неке предлоге за извођење доказа одбио. Тако је на предлог подносиоца: саслушао сведоке Д.Т, Д.В. и Ј.П, начелника Полицијске управе Пријепоље; прибавио извештај о прекршајном кажњавању Д.В. у 2004, 2005. и 2006. години; прибавио извештај Полицијске управе Пријепоље о броју поднетих кривичних и прекршајних пријава против Д.В. у 2004, 2005. и 2006. години. Судија је одбио предлог подносиоца ради саслушања сведока В.Ђ, јер В.Ђ. није тужени у предметном поступку. Предлог подносиоца да се од органа за прекршаје и Општинског суда у Пријепољу прибаве извештаји о осудама Д.В. суд је такође одбио, сматрајући их небитним за утврђивање чињеничног стања, с обзиром на прибављене извештаје Полицијске управе Пријепоље и Општинског јавног тужилаштва у Пријепољу.
6. Општински суд у Пријепољу донео је 29. децембра 2008. године пресуду П. 452/07 којом је усвојио тужбени захтев тужиоца Љ.В. и обавезао тужене - овде подносиоца уставне жалбе, Љ.Т, П.Т, Ј.Т, Р.Љ, Д.Љ, Д.Ј, М.В. и Б.С. да тужиоцу солидарно накнаде нематеријалну штету на име повреде части и угледа у износу од 450.000 динара, као и да тужиоцу накнаде трошкове спора у износу од 97.000 динара. Према образложењу, ова парнична пресуда донета је на основу правноснажне кривичне пресуде истог суда К. 177/06 од 6. марта 2007. године, којом су наведена лица оглашена кривим за кривично дело клевете извршено према Љ.В, у својству заменика Општинског јавног тужиоца у Пријепољу, и осуђена на новчане казне у износу од 30.000 до 70.000 динара.
Против првостепене парничне пресуде тужени су изјавили жалбе Окружном суду у Ужицу, побијајући је из свих разлога предвиђених чланом 360. став 1. Закона о парничном поступку.
Окружни суд у Ужицу је 15. маја 2009. године донео пресуду Гж. 450/09, којом је потврдио првостепену парничну пресуду, а жалбе тужених одбио као неосноване. У образложењу оспорене другостепене парничне пресуде, Окружни суд је прихватио став првостепеног парничног суда и констатовао да је тај суд „правилно нашао да су тужени изношењем неистина о тужиоцу у поднеску упућеном Републичком јавном тужилаштву, односно Министарству правде Републике Србије, свакако повредили част и углед тужиоца за шта му у смислу члана 200. Закона о облигационим односима припада новчана накнада".
7. Устав Републике Србије у члану 56. утврђује: да свако има право да, сам или заједно са другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, организацијама којима су поверена јавна овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединица локалне самоуправе и да од њих добије одговор када га тражи (став 1.); да због упућивања петиција и предлога нико не може да трпи штетне последице (став 2.); да нико не може да трпи штетне последице за ставове изнете у поднетој петицији или предлогу, осим ако је тиме учинио кривично дело (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Сагласно одредби члана 33. став 5. Устава свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране.
Одредба члана 46. Устава утврђује: да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.).
Одредбе Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 5/05, 88/05 и 107/05) од значаја за решавање у конкретном случају, прописују: да ће се казнити новчаном казном од педесет до двеста дневних износа или новчаном казном од сто хиљада до четристо хиљада динара ко за другог износи или проноси штогод неистинито што може шкодити његовој части или угледу (члан 171. став 1.); да ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих ће се казнити казном прописаном за то дело (члан 33.).
Одредбама члана 296. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02, и „Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) прописано је: да председник већа руководи главним претресом, саслушава оптуженог, сведоке и вештаке и даје реч члановима већа, странкама, оштећеном, законским заступницима, пуномоћницима, браниоцу и вештацима (став 1.); да је дужност председника већа да се стара за свестрано претресање предмета, проналажење истине и отклањање свега што одуговлачи поступак а не служи разјашњењу ствари (став 2.); да председник већа одлучује о предлозима странака ако о њима не одлучује веће (став 3.).
Члан 13. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС", број 125/04) прописује да је, у парничном поступку, суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим.
8. Уставни суд је у анализи конкретног случаја пошао од критеријума успостављених судском праксом Европског суда за људска права у Стразбуру. Сагласно томе, Уставни суд је имао у виду следеће ставове Европског суда за људска права изражене у одлукама тог Суда.
- „Као што Суд често примећује, слобода изражавања предвиђена чланом 10. Европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода представља један од суштинских темеља демократског друштва. Према ставу 2. она не важи само за „информације" или „идеје", које се прихватају или сматрају увредљивим, већ и за оно што вређа, шиканира или узнемирава" (Предмет Castells против Шпаније и Vogt против Немачке);
- „Суд је више пута потврдио право да се саопштавају, у доброј намери, информације о питањима од јавног интереса, чак и када то подразумева штетне изјаве о појединцима и нагласио да су границе прихватљиве критике још увек шире када је циљ политичар (јавни функционер)" (Предмет Bladet Tromsø i Stensaas против Норвешке и Oberschlick против Аустрије);
- „Суд подсећа да се мора узети у обзир да ли се спорни изрази тичу нечијег приватног живота или нечијег понашања у службеном својству" (Предмет Dalban против Румуније);
- „Суд примећује да су природа и оштрина одређене казне, као и „важност" и „ваљаност" мишљења националних судова, питања од посебне тежине приликом утврђивања пропорционалности мешања према члану 10. став 2. Конвенције" (Предмет Cumpănă i Mazăre против Румуније и Zana против Турске);
- „Правноснажна кривична и парнична пресуда о којима је реч без сумње су представљале мешање у право подносиоца представке на слободу изражавања. ...Ово мешање је јасно било засновано на тумачењу довољно прецизног и предвидивог домаћег законодавства у смислу члана 10. став 2. Конвенције. Наведене пресуде су усвојене у тежњи ка легитимном циљу, наиме „ради заштите угледа" другог лица. Оно што према томе остаје да се реши је да ли су оне „неопходне у демократском друштву", или другим речима, да ли су кривична осуда и додељена накнада сразмерне легитимном циљу коме се тежи" (пресуда у предмету Лепојић против Србије)".
У сваком случају, иако је притужба подносиоца уставне жалбе садржавала критику носиоца јавне функције, то није био произвољни лични напад, јер је објективно био усредсређен на питања од јавног интереса - непристрасно поступање правосудних органа - а не на приватни живот носиоца јавне функције, што произлази из садржаја притужбе, њеног свеопштег тона, као и контекста (парафраза ставова Европског суда за људска права изражених у пресудама донетим у предметима Лепојић против Србије и Филиповић против Србије).
9. Уставни суд констатује да Устав јемчи да због упућивања притужбе на рад државних органа и за ставове изнете у њој нико не може трпети штетне последице. Истовремено, како су права и слободе других општа граница свих, па и овог људског права, право на петицију (притужбу) овде налази своје границе. Уставом је та граница прецизирана тако што је заштита подносиоца притужбе искључена, ако је ставовима изнетим у петицији учињено кривично дело. С друге стране, Уставни суд оцењује да ставове који су изнети у петицији треба сматрати саставним делом слободе мисли и изражавања. Ова слобода се, пак, може ограничити законом, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије.
Оцена Уставног суда је да се наведени изузетак који не искључује одговорност подносиоца мора, према општеприхваћеним правилима, тумачити рестриктивно (exceptiones sunt strictissime interpretationis). У том смислу се поставља питање када се ставови изнети у притужби могу сматрати увредљивим, клеветничким чињеничним тврдњама. По становишту Уставног суда, то би био случај ако се из садржаја и општег тона притужбе може јасно установити да је њен једини или главни циљ изношење клеветничких тврдњи, а да је тражење заштите својих права од споредног или никаквог значаја за подносиоца.
У конкретном случају поставља се питање да ли је заштита угледа носиоца јавнотужилачке функције легитиман основ за ограничење права на притужбу, односно слободу мишљења и изражавања. Ако су право на углед и част неспорно заштићена правна добра, као саставни део права личности, поставља се и питање како ће се у конкретним случајевима успоставити равнотежа између овог права и права на притужбу у коме је већ садржана и слобода мишљења и изражавања. Другим речима, у случају колизије ових права, питање је ком праву би требало дати предност.
10. По оцени Уставног суда, у конкретном случају, очигледно је да се два Уставом гарантована права, право на притужбу, заједно са слободом изражавања, и право на приватност, односно част и углед, налазе у колизији. У овом случају редовни суд је у деликатној ситуацији да врши одмеравања, како би утврдио коме од ових права би, у датом случају, требало пружити заштиту. Међутим, очигледно је да кривични суд, који је водио поступак против подносиоца уставне жалбе, то одмеравање не само да није извршио, него је потпуно игнорисао околност да су у конкретном случају окривљени користили своје уставом зајемчено право на притужбу државним органима. Тиме што није водио рачуна о значају, садржају и границама права на притужбу, упустивши се једино у детаљно утврђивање истинитости тврдњи изнетих у притужби, редовни суд је повредио једно Уставом гарантовано право које има далекосежни значај за демократски поредак. Не водећи рачуна о суштинском значењу овог права за начело правне државе, редовни суд је занемарио легитимно право сваког грађанина да путем представки указује на рад и поступке државних органа. У садржајном погледу, притужба је, према становишту Уставног суда, увек легитимна када се у њој, поводом једног конкретног случаја у који је укључено једно или већи број лица, изражава сумња или неповерење у објективно и законито вршење јавне функције, независно од субјективне оцене носиоца функције против кога је усмерена. То значи да и оне изјаве садржане у притужби које су објективно штетне за појединца, не могу бити основ за успостављање правне одговорности, јер су границе прихватљиве критике још увек шире, када се критика односи на рад или понашање носиоца јавне функције. Кривичне пресуде о којима је овде реч, по оцени Уставног суда, представљају неосновано мешање државе у право подносиоца уставне жалбе на притужбу.
Уставни суд налази да чак и када би се прихватило да су наведене пресуде донете у испуњењу легитимног циља, „ради заштите угледа" другог лица, остало је необразложено и нерешено питање да ли су оне „неопходне у демократском друштву", или другим речима, да ли су кривична осуда подносиоца уставне жалбе и додељена накнада приватном тужиоцу сразмерне легитимном циљу коме се тежи. И под претпоставком да је мешање о коме је реч у складу са законом и да је предузето ради остварења легитимног циља - „заштите угледа и права других", Уставни суд налази да оно није било неопходно у демократском друштву, односно да није било сразмерно легитимном циљу коме тежи.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је оценио да је поступајући суд приликом вођења кривичног поступка, одлучивања и доношења оспорене кривичне пресуде повредио право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, јер је оцењујући повреду права на достојанство личности и угледа тужиоца занемарио право подносиоца уставне жалбе као грађанина на подношење притужбе државним органима, заснивајући своју одлуку о кривици подносиоца уставне жалбе на садржају поднете притужбе. Поступајући суд је, по оцени Уставног суда, требало да одмери угроженост права тужиоца на достојанство личности и углед у односу на право подносиоца уставне жалбе на подношење притужбе и да, након таквог упоређивања и одмеравања, утврди чије право је било више угрожено наводима у поднетој притужби. При томе, суд је морао узети у обзир и да ли је подносилац притужбу поднео у намери да оклевета носиоца јавне функције (тужиоца) или му је намера била да, превасходно, тражи заштиту свог угроженог права, указујући на конкретне проблеме који оптерећују становнике једне локалне средине. Како поступајући кривични суд није извршио процену и одмеравање угрожености наведених права, већ је пружио заштиту само праву носиоца јавне функције на достојанство личности и углед, по оцени Уставног суда, наведени суд је повредио право подносиоца на правично суђење. Уставни суд сматра, што је и у низу одлука Европског суда за људска права истакнуто, да се право на правично суђење може повредити или ускратити и погрешним тумачењем, односно погрешном применом материјалног права, као што је случај у овом предмету.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је утврдио да је оспореним кривичним пресудама, као резултатом спроведених поступака, повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу усвојио.
11. Имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд није оцењивао наводе из уставне жалбе у вези повреде посебних права подносиоца уставне жалбе зајемчених одредбом члана 33. став 5. Устава, јер је то у конкретном случају консумирано утврђеном повредом права.
12. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за отклањање штетних последица проузрокованих повредом његовог уставног права, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем пресуде Окружног суда у Ужицу Кж. 348/07 од 5. октобра 2007. године, како би надлежан суд у поновном поступку донео нову одлуку по жалбама подносиоца уставне жалбе и осталих окривљених, изјављеним против пресуде Општинског суда у Пријепољу К. 177/06 од 6. марта 2007. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
13. Имајући у виду да су оспорене парничне пресуде донете применом одредбе члана 13. Закона о парничном поступку, која прописује да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим, Уставни суд је, ради отклањања штетних последица проузрокованих утврђеном повредом уставног права подносиоца поништио и пресуду Окружног суда у Ужицу Гж. 450/09 од 15. маја 2009. године, како би надлежан суд у поновном поступку донео нову одлуку по жалбама подносиоца и осталих тужених изјављеним против пресуде Општинског суда у Пријепољу П. 452/07 од 29. децембра 2008. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 3. изреке.
Другостепени парнични суд ће, поновно одлучујући о жалбама тужених, проценити разлоге за прекид парничног поступка до окончања поновног кривичног поступка по жалбама подносиоца и осталих окривљених изјављеним против пресуде Општинског суда у Пријепољу К. 177/06 од 6. марта 2007. године.
14. Уставни суд је констатовао да је у оспореном кривичном и парничном поступку утврђена кривична, односно грађанска одговорност подносиоца уставне жалбе и још осам лица, која нису поднела уставну жалбу. Стога је Суд оценио да има места примени члана 87. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 4. изреке.
15. Имајући у виду да су уставноправна питања која су разматрана у овој одлуци од ширег значаја за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије".
16. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |