Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Кљајевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Горана Кљајевића и утврђује да је решењем Окружног суда у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године и решењем Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж. II о.к. 18/08 од 25. јануара 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Кљајевић из Београда поднео је Уставном суду 25. фебруара 2008. године, преко пуномоћника Данице Б. Кљајевић, адвоката из Београда, благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године и решења Врховног суда Србије Кж. II о.к. 18/08 од 25. јануара 2008. године, као и „радњи задржавања у притвору без правног основа", због повреде права зајемчених одредбама члана 27, члана 30. став 1, члана 31. став 2, члана 33. став 2. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је 4. децембра 2008. године Уставном суду доставио поднесак уз који је приложио решење Врховног суда Србије - Посебно одељење Кж. II о.к. 146/08 од 30. јула 2008. године којим је према њему укинут притвор.
2. У уставној жалби се наводи:
- да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 12. априла 2006. године, да му је притвор више пута продужаван и да су његови браниоци против решења о одређивању притвора и сваког решења о продужењу притвора изјављивали жалбе;
- да је оптужница подигнута 11. октобра 2006. године, да је ступила на правну снагу и да се кривични поступак води против подносиоца уставне жалбе и других лица пред Окружним судом у Београду - Посебним одељењем под бројем К.П. 11/06;
- да је решењем Окружног суда у Београду - Посебно одељење Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године и решењем Врховног суда Србије Кж. II о.к. 18/08 од 25. јануара 2008. године повређена претпоставка невиности подносиоца уставне жалбе констатацијом, без доказа, о томе ко је наводно сносио трошкове његовог путовања у иностранство, уз неистину да се окривљена С.Б. налази у бекству, као и констатацијом „да је оптужени Горан Кљајевић један од организатора криминалне групе";
- да у новом решењу о продужењу притвора Кв. П. 380/07 од 26. децембра 2007. године није наведено од ког тренутка тј. датума се притвор продужава нити до ког тренутка по овом решењу притвор може да траје, већ да је само паушално наведено да се притвор продужава за највише два месеца, затим да је предметна оптужница ступила на правну снагу 15. новембра 2006. године, да је законски рок за преиспитивање постојања разлога за притвор везан за дан ступања оптужнице на правну снагу и пада увек истог датума, свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу, у складу са одредбом члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, те да је стога веће било дужно да по службеној дужности испита да ли још постоје разлози за притвор и да о томе донесе одговарајуће решење до 15. новембра 2007. године, а не 26. децембра 2007. године и да је последица непоступања у складу са наведеним та да се подносилац уставне жалбе налази у притвору без правног основа, без икакве судске одлуке, с обзиром да му притвор није продужен, а самим тим ни одређен у складу са наведеном одредбом Законика о кривичном поступку;
- да притвор против њега садржи велику дозу произвољности и да нема за циљ несметано вођење кривичног поступка, пре свега јер је произвољно наведено да се оптужена С.Б. налази у бекству, иако је она лишена слободе 6. јула 2007. године и екстрадирана 25. децембра 2007. године у Републику Србију, те да је и у решењу Врховног суда Србије произвољност заступљена јер се наводи да је небитно што је оптужена С.Б. заиста у притвору, пошто су „окривљени били повезани и са другим лицима која се налазе у иностранству", без навођења која су та лица;
- да се вишекратним и дуготрајним продужавањем притвора у јавности ствара утисак да је оптужени крив и да му је место у притвору;
- да суд није трајање притвора свео на најкраће неопходно време имајући у виду разлоге притвора, да притвор према њему траје већ једну годину и десет и по месеци, као и да разлоге за даље продужење притвора суд образлаже професионалним својством у коме се налазио и његовим службеним дужностима као и наводним прибављањем противправне имовинске користи трећим лицима, а који су разлози садржани у чињеничном опису кривичних дела која му се оптужницом стављају на терет и поред осталих представљају елементе тих кривичних дела;
- да се његово задржавање у притвору претворило у својеврсно кажњавање пре доношења правноснажне пресуде;
- да му је у притворским условима сасвим немогуће да припрема одбрану, имајући у виду просторне услове, опремљеност притворске ћелије, присуство у малој просторији више људи, уз списе предмета чија анализа изискује бројну правну и економску литературу, а који заједно са прикупљеним доказима имају више од 50.000 страна.
Предложио је да Уставни суд одложи извршење појединачног акта - решења о продужењу притвора и радње „спровођења трајања притвора", и да након спроведеног поступка утврди да су му наведеним актима и радњама повређена и ускраћена људска права, да поништи појединачне акте којима су повреде извршене и нареди његово пуштање на слободу.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Чланом 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава зајемчено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Чланом 31. став 1. Устава утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време имајући у виду разлоге притвора, а ставом 2. да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Према члану 33. став 2. Устава зајемчено је сваком ко је окривљен за кривично дело право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране.
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе у току је кривични поступак пред Окружним судом у Београду - Посебно одељење за борбу против организованог криминала, у предмету К.П. 11/06, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду - Одељење за сузбијање организованог криминала - Специјално тужилаштвo Кт.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика, продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика, кривично дело кршење закона од стране судије из члана 360. став 1. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. Кривичног закона Републике Србије, три кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика.
Подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Окружног суда у Београду - Посебно одељење Ки. П. 14/08 од 15. априла 2006. године, који му се рачуна од 12. априла 2006. године када је лишен слободе, на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку. Притвор му је продужаван током трајања истражног поступка.
Након подизања оптужнице 11. октобра 2006. године, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 142. став. 2. тач. 1), 2) и 5) Законика о кривичном поступку, решењима Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 249/06 од 11. октобра 2006. године,Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године, Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године, Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године, Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године, Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године, Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године и Кв.П. 248/07 од 27. августа 2007. године.
На основу одредбе члана 142. став 2. тач. 1) и 5) Законика, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењима Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године и Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године.
На основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењима Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 53/08 од 26. фебруара 2008. године, Кв.П. 127/08 од24. априла 2008. године, Кв.П. 191/08 од 24. јуна 2008. године и Кв.П. 228/08 од 16. јула 2008. године.
Врховни суд Србије је решењем Кж. II о.к. 146/08 од 30. јула 2008. године према подносиоцу уставне жалбе укинуо притвор.
Окружни суд у Београду је у оспореном решењу Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, између осталог, навео: „...да је оптужена С.Б. директор предузећа „А.С." са седиштем на Кипру, које је заједно са предузећем „Е.П.2002", чији је власник био сада пок. М.Б, сносило трошкове путовања опт. Горана Кљајевића у иностранство...те узимајући у обзир све те околности, као и постојање основане сумње да су оптужени Н.Ј. и Горан Кљајевић организатори криминалне групе, која је према наводима оптужнице деловала у дужем временском периоду...указују да би оптужени пуштањем на слободу могли побећи и тиме омели несметано вођење овог кривичног поступка...". Врховни суд Србије је наведене разлоге за продужење притвора оценио основаним у оспореном решењу Кж. II о.к. 18/08 од 25. јануара 2008. године.
5. Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 2. Законика било је прописано да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити, поред осталог: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим релевантним одредбама Законика о кривичном поступку било је прописано: да после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор се може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
6. Уставни суд је оцењујући садржину оспореног решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење и решења Врховног суда Србије-Посебно одељење утврдио да из садржине дела оспорених решења произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као један од оптужених у кривичном поступку који се води пред Окружним судом у Београду, починио једно од кривичних дела које му је оптужницом стављено на терет. Како у тренутку доношења оспорених решења о продужењу притвора, кривични поступак у коме се разматра постојање кривичног дела и кривичне одговорности подносиоца уставне жалбе није правноснажно окончан, већ се налази у фази главног претреса, Уставни суд оцењује да се делом наведених формулација из оспорених решења повређује Уставом зајемчено право подносиоца да се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Наиме, првостепени суд је образлажући одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продужи притвор, поред осталог, навео: „да је оптужена С.П. директор предузећа „А.С." са седиштем на Кипру, које је заједно са предузећем „Е.П.2002", чији је власник био сада пок. М.Б, сносило трошкове путовања опт. Горана Кљајевића у иностранство".
На овај начин је претпоставка невиности подносиоцу уставне жалбе повређена, јер се узима као утврђена чињеница да је подносилац уставне жалбе примањем поклона извршио једно од кривичних дела која су му оптужницом стављена на терет, односно „да је оптужена С.Б... сносила трошкове путовања" подносиоца уставне жалбе у иностранство. Иако је на оспорено решење подносилац уставне жалбе преко свог браниоца изјавио жалбу Врховном суду, преко Окружног суда, ни један суд није ништа учинио да се „грешка" исправи.
Како је Уставом утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.), Уставни суд је, следом наведеног, приликом оцене навода подносиоца и доношења одлуке у овом уставносудском предмету имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру, према којој је претпоставка невиности повређена ако судска одлука која се односи на лице које је оптужено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону. Довољно је да, у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд сматра оптуженог кривим, док ће преурањено изношење таквог једног мишљења од стране суда неизбежно прекршити наведену претпоставку (пресуде у предметима: Deweer против Белгије од 27. фебруара 1980. године, Minelli против Швајцарске од 25. марта 1983. године, Allenet de Ribemont против Француске од 10. фебруара 1995. године, Karakas and Yesilirmark против Турске од 28. јуна 2005. године и Матијашевић против Србије од 19. септембра 2006. године).
Следом наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
7. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је утврдио следеће:
У кривичном поступку који се против подносиоца уставне жалбе води пред Окружним судом Београду - Посебно одељење у предмету КП. 11/06, подносилац уставне жалбе налазио се у притвору од 12. априла 2006. године до 30. јула 2008. године. Притвор му је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки.П. 14/06 од 15. априла 2006. године, а укинут решењем Врховног суда Србије Кж. II о.к. 146/08 од 30. јула 2008. године. Током трајања мере притвора, подносиоцу уставне жалбе је притвор контролисан и продужаван решењима кривичног ванпретресног већа Окружног суда у Београду. Против свих решења о продужењу притвора подносилац уставне жалбе је изјављивао жалбе Врховном суду Србије који је о истима одлучивао тако што је изјављене жалбе одбијао као неосноване, а у три наврата (14. марта 2007, 13. августа 2007. и 14. јула 2008. године) уважавао жалбе, укидао решења и враћао предмет првостепеном суду на поновнo одлучивање.
Након ступања оптужнице на правну снагу, 15. новембра 2006. године, кривично ванпретресно веће Окружног суда у Београду је притвор према подносиоцу уставне жалбе контролисало:
- 8. децембра 2006. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 299/06;
- 8. фебруара 2007. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 43/07, које је решењем Врховног суда Србије Кж. II о.к. 35/07 од 14. марта 2007. године укинуто и предмет враћен на поновно одлучивање;
- 19. марта 2007. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 85/07;
- 18. маја 2007. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 144/07;
- 18. јула 2007. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 205/07, које је решењем Врховног суда Србије Кж.II о.к. 133/07, 134/07 и 135/07 од 13. августа 2007. године укинуто и предмет враћен на поновно одлучивање;
- 27. августа 2007. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 248/07;
- 26. октобра 2007. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 309/07;
- 26. децембра 2007. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 380/07;
- 26. фебруара 2008. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 53/08;
- 24. априла 2008. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 127/08;
- 24. јуна 2008. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 191/08, које је решењем Врховног суда Србије Кж.II о.к. 135/08 од 14. јула 2008. године укинуто и предмет враћен на поновно одлучивање и
- 16. јула 2008. године када је донело решење о продужењу притвора Кв.П. 228/08, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж.II о.к. 146/08 од 30. јула 2008. године уважио изјављене жалбе и према подносиоцу укинуо притвор.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, неспорно произлази да је веће Окружног суда у Београду, по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, испитивало да ли још постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и доносило решења о продужењу притвора, налазећи да ти разлози и даље постоје.
Уставни суд је у Одлуци Уж-314/07 од 23. априла 2009. године изнео став да притвор настаје доношењем решења о одређивању притвора и престаје доношењем решења о укидању притвора, док се решењем о продужењу притвора контролише да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору; да је рок од два месеца рок у коме је суд по службеној дужности у обавези да контролише притвор и то од дана правноснажности последњег решења које је донето о притвору, а не и рок максималног трајања притвора по решењу о продужењу притвора; да суд који је овлашћен да продужи притвор, може продужавати притвор у границама одређеним Закоником, као и да се, након ступања оптужнице на правну снагу, до завршетка главног претреса, притвор решењем не продужава на унапред тачно одређено време, јер се потреба даљег трајања притвора не зна никад унапред.
У складу са изнетим, ценећи цитиране одредбе Устава и Законика о кривичном поступку, као и наводе подносиоца уставне жалбе који сматра да његово лишење слободе није одређено у поступку који је предвиђен законом, нити је трајање притвора било у складу са законом јер "законски рок од два месеца за преиспитивање постојања разлога за притвор је везан за дан ступања оптужнице на правну снагу и пада увек истог датума, свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу, те да је стога веће било дужно да донесе одговарајуће решење до 15. новембра 2007. године, а не 26. децембра 2007. године", као и да решење мора да садржи временско одређење од када је притвор продужен и до када најдуже може да траје, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу кривичног процесног права, као и да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе спроведено из разлога и у поступку предвиђеним Закоником.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да су подносиоцу повређена права на слободу и безбедност и трајање притвора из члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава.
8. У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика, утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови".
Следом наведеног, Суд сматра да је за оцену навода уставне жалбе релевантна само одредба члана 31. став 1. Устава, у делу којим се јемчи да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Уставни суд је становишта да се евентуална повреда права на трајање притвора после подизања оптужнице не може посматрати независно од права на правично суђење којим се јемчи, поред осталог, и суђење у разумном року.
Уставом је установљена уставна жалба као правно средство за заштиту људских права и слобода и период који је од значаја за поступање Уставног суда, ratione temporis, почео је дана 8. новембра 2006. године, када је Устав ступио на снагу. Међутим, како се „трајање лишавања слободе рачуна од дана хапшења-почетка притвора, све до доношења првостепене пресуде" (став Европског суда за људска права изнет у пресуди B. v. Austria, од 28. марта 1999. године, Серија А, бр. 175.), Суд је оценио да се за оправданост дужине трајања притвора мора узети у обзир и стање притвора на дан 8. новембра 2006. године, када је подносилац уставне жалбе био у притвору скоро шест месеци.
Надлежни суд је дужан да не само у разумном року, већ и са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести ваљане разлоге за такву одлуку. Нема сумње да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Уставни суд је оценио да је предмет, који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду, веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Оспорена решења о продужењу притвора донета су у спроведеном поступку у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор и дати су ваљани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је решењем Окружног суда у Београду Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године, притвор подносиоцу продужен на основу члана 142. став 2. тач. 1) и 5) Законика, а да је престао основ за даље задржавање подносиоца, у смислу члана 142. став 2. тачка 2) Законика, и да је решењем Кв.П. 53/08 од 26. фебруара 2008. године притвор продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика, јер је суд нашао да више не постоје ни разлози прописани тачком 1) наведеног члана Законика. Када је надлежан суд утврдио да су престали сви законски основи за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор је укинут и он је пуштен на слободу, иако је поступак против њега још увек у фази главног претреса.
Уставни суд оцењује да се наводима подносиоца уставне жалбе да није било основа за његово даље задржавање у притвору у смислу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер није било опасности од бекства, те да нема оправдања за притвор због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела, који се образлажу професионалним својствима у којима се подносилац налазио и његовим службеним дужностима, као и да су дати разлози притвора садржани у чињеничном опису кривичних дела која му се оптужницом стављају на терет, не доводи у питање оправданост задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору. Наиме, поред основане сумње да је неко починио кривично дело које му се ставља на терет, што је conditio sine qua non за иницијално притварање, мора увек постојати разлог зашто се одређено лице лишава слободе на известан временски период. То може бити опасност од бекства, начин извршења кривичног дела или друге посебно тешке околности кривичног дела, али се овим разлозима мора изаћи у сусрет, јер Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода дозвољава да се повиси праг могућности "мешања" у право на слободу у овом смислу (видети, међу многим другим, пресуду Европског суда за људска права у предмету Kemmache број 3 против Француске, од 24. новембра 1994, став 42.). Разуме се да ће суд увек у оваквим случајевима вагати интересе друштва односно државе са интересима појединца. То другим речима значи, да ће суд процењивати у сваком конкретном случају све околности које говоре у прилог заштите истинских друштвених вредности и интереса државе, са једне стране, са интересима појединца у смислу његове личне слободе, са друге стране. По мишљењу Уставног суда, овај дебаланс у корист друштвених интереса није ни у једном тренутку био неоправдан или произвољан, за све време трајања лишавања слободе у конкретном случају на који указује подносилац уставне жалбе.
Уставни суд је имао у виду и чињеницу да је од доношења оспореног решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године до доношења одлуке по жалби, дакле оспореног решења Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж. II о.к. 18/08 од 25. јануара 2008. године прошло скоро месец дана. Међутим, како се уставном жалбом не тражи посебно утврђење повреде Уставом зајемчених права које би биле учињене овим радњама, то Уставни суд, крећући се у оквирима постављеног захтева, о њима није посебно одлучивао.
9. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на одбрану из члана 33. став 2. Устава, јер „у притворским условима уз боравак у малој просторији са још четири односно пет лица, нема никаквих а поготову не одговарајућих услова за припрему одбране у предмету који има за сада сигурно више од 50.000 страна, које ни физички не могу стати у притворску ћелију, а за који предмет, да би одбрана била припремљена на квалитетан начин, неопходна структурално-компаративна те правна анализа, које није могуће вршити у притворским условима". Оцењујући ове наводе подносиоца, Уставни суд је пре свега пошао од чињенице да је право окривљеног да добије примерено време и адекватне услове за припрему одбране само један од више сегмената права на одбрану и да се ово право не може посматрати изоловано, већ узимањем у обзир права као целине. Са друге стране, неспорно је да када се окривљени налази у притвору, мора му бити обезбеђено адекватно време за одбрану и могућност за састајање и поверљиво комуницирање са браниоцем лично или телефоном или писменим путем, с тим што је допуштено да та комуникација буде надгледана од стране службених лица. Међутим, време и услови за припрему одбране се не исцрпљују само директним контактима окривљеног и његовог браниоца у притворским условима, већ их треба посматрати шире.
Кривични поступак који се против подносиоца уставне жалбе води пред Посебним одељењем за борбу против организованог криминала Окружног суда у Београду је свакако веома сложен и изискује значајно време за припрему одбране. У време подношења уставне жалбе подносилац се налазио у притвору и његово општење са браниоцем се, поред осталог, одвијало у притворским условима који не прате у потпуности стандарде развијених европских земаља. Међутим, како подносилац уставне жалбе у овом поступку има браниоца кога је сам изабрао, са којим приступа суђењима и уз његову помоћ се брани, те како се припрема одбране не врши само у директним контактима окривљеног и његовог браниоца, који подносиоцу нису ни били ускраћени, већ се улога браниоца састоји и у томе да прикупи и среди материјал који је неопходан за одбрану, створи и разради план одбране и проучи прописе, то по ставу Уставног суда, све ове радње које се односе на правну страну одбране и у великој мери и на утврђивање чињеница, бранилац окривљеног припрема и без директног контакта са брањеником, а све у циљу пружања најбоље могуће правне помоћи брањенику у остваривању његових права и законом заштићених интереса. Дакле, основна дужност браниоца јесте да помогне окривљеном у његовој одбрани, да пронађе, изложи и протумачи оне доказе, чињенице и околности које иду у корист окривљеном, те да изнесе све што сматра целисходним да би постигао циљ одбране у сврху заштите права окривљеног, које се све радње предузимају не само у личним контактима, већ у великој мери у самосталном раду, и то без обзира на чињеницу да ли је окривљени у притвору.
Следом наведеног, а имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао да су му контакти са браниоцем док је био у притвору евентуално били ускраћени или онемогућени, те да њихова комуникација није могла бити поверљива, већ се притужује да у притвору није могао да припрема одбрану, јер у ћелију у којој је био смештен, због њене величине, није могао да стави списе предмета који имају више од 50.000 страна, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на одбрану зајемчено одредбом члана 33. став 2. Устава.
10. Из навода уставне жалбе којима се оспоравају радње државних органа које се састоје у „задржавању у притвору без правног основа након протека законског рока у коме је ванпретресно веће Окружног суда у Београду било дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора", произлази да се наведене радње оспоравају као последица оспорених појединачних аката. С обзиром на то да је Суд оценио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена Уставом зајемчена права оспореним актима, то ни оспореним радњама није дошло до повреде или ускраћивања наведених Уставом зајемчених права.
11. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе да Уставни суд поништи оспорене појединачне акте и нареди његово пуштање на слободу, са уклањањем штетних последица проистеклих из наведених констатација садржаних у оспореним решењима, Уставни суд је утврдио да је према подносиоцу уставне жалбе притвор укинут, те је оценио да се, у конкретном случају, правично задовољење због повреде права подносиоцу уставне жалбе остварује доношењем одлуке којом је утврђена повреда права на претпоставку невиности, будући да подносилац уставне жалбе није поднео захтев за накнаду штете у смислу члана 89. ст. 1. до 3. Закона о Уставном суду и да ће се на овај начин постићи адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе.
12. На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, па је уставну жалбу у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, док је у преосталом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |