Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Калмана Петровића и Александра Димовића, обојице из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Калмана Петровића и Александра Димовића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1242/10 од 25. маја 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Калман Петровић и Александар Димовић, обојица из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднели су Уставном суду 31. маја 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1242/10 од 25. маја 2010. године, због повреде права зајемченог одредбама члана 27. став 3. Устава Републике Србије и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је 11. маја 2010. године Основни суд у Суботици у поступку који се водио против Калмана Петровића и Александра Димовића донео решење Кв. 767/10 и према подносиоцима продужио притвор за два месеца, до 14. јула 2010. године. Бранилац подносилаца уставне жалбе је 13. маја 2010. године против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу о којој је Апелациони суд у Новом Саду одлучио 25. маја 2010. године решењем Кж. II 1242/10. Другостепено решење је примљено у Основни суд Суботици 28. маја 2010. године и исти дан достављено подносиоцима уставне жалбе и њиховом браниоцу. Подносиоци уставне жалбе сматрају да из свега наведеног произлази да суд није хитно одлучио о њиховим жалбама на начин на који то јемчи одредба члана 27. став 3. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе даље наводе да је Основни суд у Суботици донео решење о продужењу притвора Кв. 767/10 од 11. маја 2010. године у седници већа о којој подносиоци и њихов бранилац нису били обавештени, те нису могли да активно учествују у доношењу одлуке о томе да ли ће им притвор бити продужен, већ су само имали могућност да изјаве жалбу на наведено решење. Из наведеног закључују да им „није омогућен поступак одлучивања о законитости лишавања слободе, које јемчи члан 5. став 4. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер им је само омогућено право на жалбу, а право на жалбу није поступак“ и да би „поступка у смислу члана 5. став 4. Конвенције било да им је омогућено да присуствују седници већа које је донело решење Кв. 767/10“.
Предложили су да Уставни суд уставну жалбу усвоји и утврди да су подносиоци уставне жалбе претрпели нематеријалну штету због повреде права из члана 27. став 3. Устава и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и одговор Основног суда у Суботици и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Основним судом у Суботици вођен је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе који је неправноснажно окончан доношењем пресуде К. 2232/10 од 14. јула 2010. године. Наведеном пресудом подносиоци уставне жалбе су оглашени кривим због извршења по једног кривичног дела разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика и изречена им је казна затвора од по две године у коју казну им је урачунато време проведено у притвору.
Подносиоци уставне жалбе су се налазили у притвору од 22. јануара 2010. године по решењу истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године, који им је одређен на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), а који им је током поступка продужаван. Последњи пут је према подносиоцима уставне жалбе притвор продужен 14. јула 2010. године, након изрицања првостепене пресуде решењем Основног суда у Суботици К. 2232/10 и одређено је да притвор може трајати до упућивања подносилаца у установу на издржавање казне затвора, али најдуже док не истекне време трајања изречене казне у првостепеној пресуди.
Подносиоцима уставне жалбе притвор је одређен након саслушања и доношења решења о спровођењу истраге од стране истражног судије Основног суда у Суботици, а саслушани су и приликом доношења одлуке о продужењу притвора 15. априла 2010. године од стране поступајућег већа.
Кривично ванпретресно веће Основног суда у Суботици је 11. маја 2010. године донело решење Кв. 767/10 којим је притвор подносима уставне жалбе продужен до 14. јула 2010. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП. Истог дана, дакле 11. маја, су подносиоци уставне жалбе примили наведено решење, док је њихов бранилац решење примио 12. маја 2010. године.
Бранилац окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, је против решења о продужењу притвора изјавио жалбу, која је у Основном суду у Суботици примљена 13. маја 2010. године.
Након одржаног главног претреса 18. маја 2010. године, поступајући председник већа је наложио да се изјављена жалба са списима предмета достави Апелационом суду у Новом Саду на одлучивање, уз напомену да је следећи главни претрес заказан за 31. мај 2010. године, те да моли за хитност. Изјављена жалба са списима предмета је истог дана, 18. маја примљена у пошти, а у Апелационом суду у Новом Саду 24. маја 2010. године.
Апелациони суд у Новом Саду је 25. маја 2010. године, оспореним решењем Кж. II 1242/10, одбио као неосновану жалбу браниоца подносилаца уставне жалбе изјављену против решења Основног суда у Суботици Кв. 767/10 од 11. маја 2010. године.
Списи предмета Основног суда у Суботици враћени су томе суду 28. маја 2010. године и истог дана су подносиоци уставне жалбе и њихов бранилац примили оспорену одлуку о жалби Апелационог суда у Новом Саду.
4. Одредбом члана 27. став 3. Устава зајемчено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода зајемчено је да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) прописано је: да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Чланом 142. а ЗКП прописано је да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (тачка 1)); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (тачка 2)); да је суд је дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (тачка 3)); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (тачка 4)); да се изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора се може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (тачка 5)).
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (тачка 1)); да је веће је дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (тачка 2)); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. овог законика (члан 402. став 1.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд, противну странку и браниоца, а да ће неблаговремену (члан 386.) и недозвољену (члан 387.) жалбу одбацити решењем председник већа првостепеног суда (члан 372. ст. 1. и 2.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) прописано је: да ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казниће се затвором од две до десет година (разбојништво - члан 206. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6.) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд истиче да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући право жалбе суду лицу лишеном слободе јемчи право да покрене поступак у коме ће се преиспитати законитост његовог притварања и јемчи да ће суд у том поступку испитивања одлуку донети хитно, те наредити његово пуштање на слободу, уколико утврди да је лишење слободе било незаконито.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да „јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева „нарочите хитности“.
Међутим, Уставни суд истиче да се испитивање даљих постојања разлога за притвор врши по службеној дужности од стране надлежног суда на 30 дана, односно два месеца, у зависности у којој фази је кривични поступак. Могућност изјављивања жалбе против одлуке којом се притвор продужава приликом преиспитивања, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о законитости лишења слободе мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када дође до поступања суда који о жалби одлучује. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда, мора се сматрати законитим и неарбитрерним чак и када је жалба дозвољена, а наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Суд мање забринут због брзине поступка пред жалбеним судом када је ожалбену притворску одлуку такође донео суд, што значи да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је протворенику одговарајуће процедуралне гаранције" (видети пресуду Европског суда за људска права у Стразбуру Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.).
Уставни суд такође истиче да се питање да ли је право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. било поштовано, мора утврдити у светлу чињеница сваког конкретног случаја.
6. Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби против решења Основног суда у Суботици Кв. 767/10 од 11. маја 2010. године, којим је према према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор, трајао 15 дана, рачунајући од 13. маја 2010. године, када је жалба браниоца примљена у Основном суду у Суботици, до 28. маја 2010. године, када су списи предмета враћени истом суду након доношења одлуке о жалби (решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1242/10 од 25. маја 2010. године) и када су подносиоци уставне жалбе и њихов бранилац другостепену одлуку примили.
Уставни суд је оценио да је жалба браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, против решења о продужењу притвора Основног суда у Суботици била хитно размотрена, како то захтева одредба члана 27. став 3. Устава.
Чињеница да жалба браниоца против решења о продужењу притвора није одмах по пријему послата на одлучивање у Апелациони суд у Новом Саду није од значаја за другачију одлуку Уставног суда. Ово из разлога што је у конкретном случају у тренутку изјављивања жалбе већ био заказан главни претрес за 18. мај 2010. године, који, да су списи са жалбом били прослеђени из Основног суда у Суботици у Апелациони суд у Новом Саду, не би могао бити одржан. Ова околност, по мишљењу Уставног суда представља конкретан и довољан разлог који оправдава поступање првостепеног суда и не може се сматрати некомпатибилним са захтевом хитности коју предвиђа члан 27. став 3. Устава.
7. Уставни суд је ценио и наводе подносилаца уставне жалбе да је Основни суд у Суботици донео решење о продужењу притвора Кв. 767/10 на седници већа о којој подносиоци и њихов бранилац нису били обавештени, те стога нису могли да активно учествују у доношењу одлуке о томе да ли ће им притвор бити продужен, већ су само имали могућност да изјаве жалбу против наведеног решења, из чега закључују да им је повређено право из члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Међутим, Уставни суд подсећа да је контрадикторно усмено рочиште према члану 5. став 4. Конвенције увек потребно у случајевима где је почетно притварање извршено према члану 5. став 1. (в) (видети пресуду Assenov и други против Бугарске, број 24760/94 од 28. октобра 1998. године, став 162.), као и да, чак и у случају да је спорни притвор одредио суд, не лишава притворено лице права да се накнадно поступак преиспита у складу са чланом 5. став 4. Конвенције, ако основне процесне гаранције, као што је усмено рочиште, нису поштоване у почетку (видети пресуду De Wilde, Ooms i Versyp против Белгије, број 2832/66, 2835/66 и 2899/66 од 18. јуна 1971.).
У конкретном случају, подносиоцима уставне жалбе притвор је одређен решењем Општинског суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године, након што је истражни судија окривљене, овде подносиоце, саслушао и донео решење о спровођењу истраге. Такође, подносиоци уставне жалбе су саслушани и приликом доношења решења о продужењу притвора 15. априла 2010. године. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе саслушани и првобитно, када им је притвор одређен, и накнадно, приликом контроле притвора, те је неспорно да су основне процесне гаранције, као што је усмено рочиште, поштоване у конктексту члана 5. став 4. Конвенције и није од значаја што при наредној контроли притвора подносиоци нису поново саслушани, нити је таква обавеза код доношења решења о продужењу притвора прописана Уставом и Закоником о кривичном поступку.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић