Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Јелене Крстић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Јелене Крстић и утврђује да је пресудом Окружног суда у Нишу Кж. 1418/07 од 26. марта 2008. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Одбацује се захтев Јелене Крстић за обуставу извршења оспорених пресуда.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јелена Крстић из Београда је 12. маја 2008. године, преко пуномоћника др Радета Субашића, адвоката из Београда, поднела уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Нишу К. 56/03 од 25. априла 2007. године и пресуде Окружног суда у Нишу Кж. 1418/07 од 26. марта 2008. године, због повреде права на достојанство, права на правично суђење, права на бесплатног браниоца и права на правно средство зајемчених одредбама члана 23. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 2. и члана 36. ст. 2. Устава Републике Србије.
Уставни суд је из навода уставне жалбе којима се образлаже повреда права из члана 33. став 3. Устава утврдио да се иста заправо односи на одредбу члана 33. став 2. Устава.
Подноситељка уставне жалбе наводи да се против ње водио кривични поступак пред Општинским судом у Нишу који је окончан 25. априла 2007. године доношењем оспорене пресуде К. 56/03 којом је „осуђена на условну осуду због кривичног дела фалсификата и злоупотребе службеног положаја". Образлажући повреде уставних права у односу на оспорену првостепену пресуду, подноситељка уставне жалбе наводи да се из наведене пресуде не види коју исправу је фалсификовала, када је то учинила и каквом радњом, да није објашњено на основу којих доказа је чињенично стање утврђено нити који облик фалсификовања исправе је починила - састављање или употребу, да током поступка никада нису по предлогу подноситељке уставне жалбе прибављени парнични списи. При томе, подноситељка уставне жалбе детаљно анализира изведене доказе у поступку који је против ње вођен и даје своју оцену истих, сматрајући да они оповргавају тврдњу да је употребила лажну исправу и да је суд „измишљао чињенице и манипулисао чињеницама ради сатирања подноситељке уставне жалбе", те да је на овај начин „очито да је непоштеним и неправним путем суђења, оцене и измишљања доказа на сасвим безобзиран начин наређено скоро једногодишње утамњичење подноситељке уставне жалбе". Такође наводи да Општински суд у Нишу није позивао браниоца подноситељке на претресе, није му доставио ни налазе вештака ни првостепену пресуду, нити омогућио да да завршну реч. По мишљењу подноситељке уставне жалбе оспорена другостепена пресуда Окружног суда у Нишу Кж. 1418/07 од 26. марта 2008. године је „прегазила право, правно је непоштена и нестручна".
У уставној жалби подноситељка истиче и повреду права на правно средство наводећи да првостепена пресуда није достављена њеном браниоцу већ само њој, да је у то време била тешко болесна и да није са браниоцем могла да ступи у контакт, те да се обратила садашњем браниоцу (у предмету по уставној жалби пуномоћнику) са молбом да јој помогне и објасни јој шта да ради. Потом је написала жалбу на првостепену пресуду и најавила образложење жалбе које је, у њено име, накнадно доставио нови бранилац. Окружни суд у Нишу је у оспореној пресуди образложење изјављене жалбе подноситељке уставне жалбе прогласио као посебну жалбу браниоца и одбацио је као неблаговремену, а подноситељкину жалбу „прогласио необразложеном па је не разматра".
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 23. став 1. Устава утврђено је да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите.
Чланом 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Према члану 33. став 2. Устава, свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране.
Одредбом члана 36. став 2. Устава зајемчено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Општинско јавно тужилаштво у Нишу је 25. априла 2002. године Општинском суду у Нишу ставило захтев за спровођење истраге против подноситељке уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршила кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 4. у вези става 1. Кривичног закона Републике Србије у стицају са кривичним делом фалсификовање службене исправе из члана 248. став 3. у вези ст. 2. и 1. Кривичног закона Републике Србије.
Приликом првог саслушања пред истражним судијом Општинског суда у Нишу 16. октобра 2002. године, подноситељка уставне жалбе је изјавила да жели да ангажује браниоца, па је њено саслушање одложено и одређено за 1. новембар 2002. године. У суд је, са ангажованим браниоцем, адвокатом Божидарком Бајић, приступила 13. новембра 2002. године, те је изнела одбрану у присуству браниоца.
Након спроведене истраге, Општинско јавно тужилаштво у Нишу је 27. јануара 2003. године подигло оптужницу против подноситељке уставне жалбе због наведних кривичних дела, пред Општинским судом у Нишу, где је кривични поступак вођен у предмету под бројем К. 56/03.
Током поступка, у периоду од подизања оптужнице до 10. априла 2006. године, подноситељка уставне жалбе је све време имала истог браниоца. У периоду од 10. априла 2006. године до 25. априла 2007. године, када је донета првостепена пресуда, бранилац подноситељке уставне жалбе није ни једном приступио у суд на заказане претресе, нити је упутио суду било какав поднесак. На главни претрес који је одржан 10. априла 2006. године подноситељка уставне жалбе је приступила сама и изјавила да ће своју одбрану изнети без браниоца. Пуномоћје адвокату није опозвала, нити је бранилац њој пуномоћје отказао. Суд је на следећи главни претрес заказан за 21. јун 2006. године позвао и браниоца подноситељке, који ни тада није приступио. Након тога, суд више није позивао браниоца подноситељке уставне жалбе, а на претресу одржаном 25. априла 2007. године подноситељка је изјавила да ће своју одбрану изнети сама и сама је дала завршну реч.
Пред првостепеним судом, од почетка до завршетка главног претреса, пошто су саслушани подноситељка уставне жалбе и оптужени Ч.В, изведени су докази саслушањем два сведока, вештачењем од стране судског вештака економско финансијске струке и судског вештака за графоскопију и дактилографију и извршен је увид у приложене писмене доказе. На основу оцене свих изведених доказа, а након одржаног усменог, јавног и главног претреса, 25. априла 2007. године донета је оспорена пресуда К. 56/03.
Наведеном пресудом Општинског суда у Нишу подноситељка уставне жалбе је оглашена кривом због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 4. у вези става 1. Кривичног закона Републике Србије у стицају са кривичним делом фалсификовање исправе из члана 357. став 3. у вези ст. 2. и 1. Кривичног законика, зато што је „као одговорно лице - у својству директора АД за осигурање „Ниос" из Ниша, користећи свој службени положај у току 2000. године, нанела штету АД „Ниос" у износу од 167.441,84 динара, на тај начин што је без накнаде отуђила два клима уређаја марке „Fuјitcu ASI 14" инвентарског броја 980330 и 980335, а да би прикрила овакво давање употребила је пописне листе предузећа „Колбер Унион" из Београда, чији је власник и директор оптужени Ч.В, у које су унети неистинити подаци, тако што су у пописне листе основних средстава од 31. 12. 2000. године пописани клима уређаји „Fuјitcu ASI 14" у количини од два комада, а коју листу је оптужени Ч.В. оверио својим потписом и печатом предузећа, иако се уређаји нису налазили у предузећу „Колбер Унион", а били су свесни својих радњи и хтели њихово извршење." Подноситељки уставне жалбе је изречена условна осуда тако што је утврђена јединствена казна затвора у трајању од 11 месеци и истовремено одређено да се иста неће извршити ако у периоду од три године по правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело.
Првостепена пресуда достављена је 30. маја 2007. године подноситељки уставне жалбе, али не и њеном браниоцу.
Подноситељка је против наведене пресуде 14. јуна 2007. године изјавила жалбу, с предлогом да се ожалбена пресуда укине и одржи ново суђење. У жалби је, поред осталог, навела "да ће образложење накнадно доставити у разумном року".
Поднеском од 28. јуна 2007. године подноситељка је од суда тражила фотокопирање појединих аката из списа предмета, што јој је исти дан омогућено након што је уплатила таксу.
Дана 11. јула 2007. године, нови бранилац подноситељке, по приложеном писменом пуномоћју од 1. јула 2007. године, поднео је жалбу на првостепену пресуду наводећи да „окривљена Јелана Крстић доставља уредно образложену жалбу". Жалбу је потписао нови бранилац, адвокат др Раде Субашић.
Окружни суд у Нишу је 26. марта 2008. године, одлучујући по жалбама Општинског јавног тужилаштва у Нишу, подноситељке уставне жалбе и њеног браниоца, донео оспорену пресуду Кж. 1418/07. Наведеном пресудом, Окружни суд у Нишу је:
- у ставу првом преиначио првостепену пресуду у погледу правне оцене дела (по службеној дужности) и одлуке о кривичној санкцији (уважавањем жалбе Општинског јавног тужилаштва у Нишу), тако што је радње подноситељке за које је оглашена кривом правно квалификовао као кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези става 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом фалсификовање исправе из члана 357. став 3. у вези ст. 2. и 1. Кривичног законика и осудио је на јединствену казну затвора у трајању од осам месеци, те одбио жалбу подноситељке уставне жалбе као неосновану и потврдио првостепену пресуду у непреиначеном делу;
- у ставу другом одбацио као неблаговремену жалбу браниоца подноситељке уставне жалбе.
4. Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), који је важио у време доношења оспорених пресуда, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23); да окривљени има право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца, кога сам изабере из реда адвоката (члан 13. став 1.).
Одредбом члана 366. став 1. Законика о кривичном поступку било је прописано да жалба треба да садржи: означење пресуде против које се изјављује жалба (тачка 1)); основ за побијање пресуде (члан 367.) (тачка 2)); образложење жалбе (тачка 3)); предлог да се побијана пресуда потпуно или делимично укине или преиначи (тачка 4)); потпис лица које изјављује жалбу (тачка 5)).
Одредбом члана 366. став 2. Законика о кривичном поступку било је прописано да ако је жалбу изјавио оптужени или друго лице из члана 364. став 2. овог законика, а оптужени нема браниоца, или ако је жалбу изјавио оштећени, оштећени као тужилац или приватни тужилац који нема пуномоћника, а жалба није састављена у складу са одредбама става 1. овог члана, првостепени суд ће позвати жалиоца да у одређеном року допуни жалбу писменим поднеском или на записнику код тога суда. Ако се жалилац овом позиву не одазове, суд ће одбацити жалбу која не садржи податке из тач. 3) и 5) става 1. овог члана, а жалбу која не садржи податке из тачке 1) става 1. овог члана одбациће само под условом да се не може утврдити на коју се пресуду односи. Жалбу изјављену у корист оптуженог суд ће доставити другостепеном суду ако се може утврдити на коју се пресуду односи, а одбациће је ако се то не може утврдити.
Чланом 367. став 1. Законика било је прописано да се пресуда може побијати: због битне повреде одредаба кривичног поступка (тачка 1)); због повреде кривичног закона (тачка 2)); због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (тачка 3)); због одлуке о кривичним санкцијама, одузимању имовинске користи, трошковима кривичног поступка, имовинско-правним захтевима; због одлуке о објављивању пресуде путем средстава јавног обавештавања (тачка 4)).
Одредбом члана 368. став 1. Законика било је прописано да битна повреда одредаба кривичног поступка, поред осталог, постоји: ако је суд био непрописно састављен или ако је у изрицању пресуде учествовао судија или судија-поротник који није суделовао на главном претресу или који је правноснажном одлуком изузет од суђења (тачка 1)); ако је суд повредио прописе кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца или предлога оштећеног, односно одобрења надлежног органа (тачка 5)); ако је пресуду донео суд који због стварне ненадлежности није могао судити у тој ствари или ако је суд неправилно одбацио оптужбу због стварне ненадлежности (тачка 6)); ако је оптужба прекорачена (члан 351. став 1.) (тачка 8)); ако је пресудом повређена одредба члана 382. овог законика (тачка 9)); ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати (тачка 10)); ако је изрека пресуде неразумљива, противречна сама себи или разлозима пресуде, или ако пресуда нема уопште разлога или у њој нису наведени разлози о одлучним чињеницама или су ти разлози потпуно нејасни или у знатној мери противречни, или ако о одлучним чињеницама постоји знатна противречност између оног што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа или записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника (тачка 11)). Чланом 369. став 1. Законика било је прописано да повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању: да ли је дело за које се оптужени гони кривично дело (тачка 1)); да ли има околности које искључују кривичну одговорност (тачка 2)); да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена (тачка 3)); да ли је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити (тачка 4)); да ли је одлуком о казни, условној осуди или судској опомени, односно одлуком о мери безбедности или о одузимању имовинске користи или о опозивању условног отпуста, прекорачено овлашћење које суд има по закону (тачка 5)) и да ли су повређене одредбе о урачунавању притвора и издржане казне (тачка 6)).
Осталим релевантним одредбама Законика било је прописано - чланом 380. - да другостепени суд испитује пресуду у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати да ли постоји повреда одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тач. 1), 5), 6), 8) до 11) овог законика и да ли је главни претрес, противно одредбама овог законика, одржан у одсуству оптуженог, а у случају обавезне одбране и у одсуству браниоца оптуженог и да ли је на штету оптуженог повређен кривични закон (члан 369.) (став 1. тач. 1) и 2)), а ако жалба изјављена у корист оптуженог не садржи податке из члана 366. став 1. тач. 2) и 3) овог законика, другостепени суд ће се ограничити на испитивање повреда из тачке 1) и тачке 2) став 1. овог члана, као и на испитивање одлуке о казни, мерама безбедности и одузимању имовинске користи (члан 371.) (став 2.).
Кривични законик Републике Србије („Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је ступио је на снагу 1. јануара 2006. године, а који је важио у време доношења оспорених пресуда прописао је: да ће се службено лице које у службену исправу, књигу или спис унесе неистините податке или не унесе важан податак или својим потписом, односно службеним печатом овери службену исправу, књигу или спис са неистинитом садржином или које својим потписом, односно службеним печатом омогући прављење службене исправе, књиге или списа са неистинитом садржином, казнити затвором од три месеца до пет година; да ће се казном из става 1. овог члана казнити и службено лице које неистиниту службену исправу, књигу или спис употреби у служби као да су истинити или које службену исправу, књигу или спис уништи, прикрије, у већој мери оштети или на други начин учини неупотребљивом; да ће се одговорно лице у предузећу, установи или другом субјекту које учини дело из ст. 1. и 2. овог члана казнити казном прописаном за то дело (фалсификовање службене исправе - члан 357. ст. 1, 2. и 3.); да ће се службено лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити затвором од шест месеци до пет година, да ако је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко четиристопедесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година, да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година и да ће се одговорно лице у предузећу, установи или другом субјекту које учини дело из ст. 1. до 3. овог члана казнити казном прописаном за то дело (злоупотреба службеног положаја - члан 359. ст. 1, 2, 3. и 4.).
5. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе који се односе на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је становишта да је оспорени поступак вођен пред законом установљеним судовима, који су поступали у границама своје надлежности, те да су у предметном кривичном поступку спроведене неопходне истражне радње ради прикупљања доказа од значаја за одлучивање о кривичној одговорности подноситељке уставне жалбе и спроведен законом прописан доказни поступак на главном претресу. По налажењу Уставног суда, донете одлуке су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права, када је у питању утврђивање кривичне одговорности подноситељке уставне жалбе и изрицања кривичне санкције.
Међутим, Уставни суд је оценио да је оспореном другостепеном кривичном пресудом повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, јер је Окружни суд у Нишу заузео став да је накнадно пристигло образложење изјављене жалбе на првостепену пресуду у ствари самостална жалба браниоца, те ју је одбацио као неблаговремену и о њој није ни одлучивао. Неспорно је да је првостепена пресуда достављена подноситељки уставне жалбе, али не и њеном браниоцу и да је подноситељка 14. јуна 2007. године сама изјавила благовремену жалбу на пресуду Општинског суда у Нишу К. 56/03 од 25. априла 2007. године, која није садржала образложење. У жалби је, поред осталог, навела да ће образложење изјављене жалбе доставити накнадно, а првостепени суд је није ни позвао да достави образложење жалбе. Писани текст образложења жалбе је достављен суду 11. јула 2007. године. Образложење жалбе је потписано од стране новоангажованог пуномоћника подноситељке уставне жалбе, с тим да је у истом изричито наведено да се суду доставља као образложење већ изјављене жалбе окривљене. Упркос томе, Окружни суд у Нишу је ово образложење жалбе окривљене сматрао као посебну жалбу њеног браниоца. Због тога је на седници одржаној 26. марта 2008. године одлучивано само о жалби окривљене, док је образложење њене жалбе потписано од стране адвоката Радета Субашића сматрано жалбом браниоца, која је одбачена као неблаговремена.
Код таквог чињеничног и правног стања ствари, Уставни суд је становишта да није било места одбацивању поднеска са допунским образложењем жалбе окривљене, овде подноситељке уставне жалбе. Ово из разлога што, у конкретном случају, накнадно достављени поднесак потписан од стране браниоца окривљене по својој садржини представља образложење разлога због којих је подноситељка изјавила жалбу. Такав правни карактер овог поднеска је и изричито означен. Стога Уставни суд сматра да је у интересу правичног суђења Окружни суд у Нишу морао узети у разматрање и образложење жалбе окривљене, које је, у њено име накнадно, доставио њен бранилац. Другостепени суд то није учинио, већ је погрешном оценом садржине тог поднеска нашао да се ради о посебној жалби новоангажованог браниоца окривљене, због чега је и одбацио жалбу као неблаговремену.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе пресудом Окружног суда у Нишу Кж. 1418/07 од 26. марта 2008. године повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, јер ова одлука није садржала одговор на наводе из образложења изјављене жалбе на првостепену пресуду, због чега је уставну жалбу у овом делу усвојио.
6. Имајући у виду да је подноситељка уставне жалбе изјавила жалбу против првостепене пресуде 14. јуна 2007. године и да је по њеној жалби другостепени суд одлучивао, одбивши је као неосновану, Уставни суд сматра да подноситељки није повређено право на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Другостепени суд је, без обзира на чињеницу да је изјављену жалбу подноситељке третирао као необразложену, а накнадно приспело образложење жалбе сматрао жалбом браниоца коју је одбацио као неблаговремену, по службеној дужности испитао да ли постоје повреде одредаба кривичног поступка из поменутог члана 368. став 1. тач. 1), 5) и 6) и тач. 8) до 11) Законика о кривичном поступку. У тако спроведеном поступку по жалби је утврђено да првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка и да на штету подноситељке уставне жалбе није повређен кривични закон. Другостепеном пресудом је по службеној дужности преиначена првостепена пресуда само у погледу правне оцене дела, и с тим у вези је, увањавањем жалбе јавног тужиоца, преиначена и одлука о казни. Стога не стоји тврдња подноситељке уставне жалбе да је таквим поступком другостепеног суда њој ускраћено право на правно средство.
Ценећи наводе уставне жалбе у вези са истакнутом повредом права из члана 33. став 3. Устава, Уставни суд је оценио да се иста заправо односи на став 2. истог члана. Уставни суд је утврдио да је прво саслушање подноситељке уставне жалбе пред истражним судијом 16. октобра 2002. године одложено управо из разлога што је желела да ангажује браниоца, да је на наредно саслушање приступила са ангажованим браниоцем у чијем присуству је саслушана, да је након подигнуте оптужнице 27. јануара 2003. године такође имала браниоца кога је суд позивао на главни претрес све до 21. јуна 2006. године. Чињеница да у периоду од 10. априла 2006. године до 25. априла 2007. године, када је донета првостепена пресуда, бранилац подноситељке уставне жалбе није ни једном приступио у суд на заказане претресе, нити је упутио суду било какав поднесак, по мишљењу Уставног суда се не може довести у везу са повредом права на одбрану из члана 33. став 2. Устава, јер је на главном претресу одржаном 10. априла 2006. године подноситељка уставне жалбе изјавила да ће своју одбрану изнети сама, без браниоца, као и на претресу одржаном 25. априла 2007. године када је сама дала и завршну реч, што је њено уставно и законско право, пошто се није радило о кривичном поступку у коме би бранилац био обавезан.
У односу на повреду права на достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе није навела разлоге из којих би произлазила повреда ових Уставом зајемчених права. Из навода уставне жалбе произлази да подноситељка уставне жалбе сматра да су јој наведена права повређена тиме што је оспореним пресудама осуђена за кривично дело које јој је оптужницом стављено на терет. Уставни суд је, међутим, нашао да подноситељки доношењем осуђујуће пресуде није повређено Уставом зајемчено право на правично суђење. Ово из разлога што су донете одлуке засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права, када је у питању утврђивање кривичне одговорности подноситељке уставне жалбе, због чега нема основа ни за њено позивање на повреду права на достојанство и слободан развој личности.
С обзиром на све напред изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Уставни суд је одбацио захтев подноситељке уставне жалбе за обуставу извршења оспорених пресуда, сагласно члану 56. став 3. Закона о Уставном суду, јер је о поднетој уставној жалби донео коначну одлуку.
8. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић