Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Рајка Грбића из Бечеја, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. фебруара 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се уставна жалба Рајка Грбића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Општинским судом у Бечеју у предмету П1. 245/05.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Рајка Грбића изјављена против пресуде Општинског суда у Бечеју П1. 245/05 од 27. октобра 2005. године, пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 5118/2006 од 10. маја 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1141/07 од 18. децембра 2007. године.
3. Одбацује се уставна жалба Рајка Грбића изјављена против пресуде Општинског суда у Бечеју П1. 71/03 од 30. децембра 2003. године, пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 2100/04 од 17. јуна 2004. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Рајко Грбић из Бечеја је 14. марта 2008. године преко пуномоћника – адвоката Николе Косановића из Бечеја Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Министарства унутрашњих послова, Управа за заједничке послове 04 број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године, решења Министарства унутрашњих послова, Ресор јавне безбедности 01/1 број 4651/2003 од 30. јуна 2003. године, пресуде Општинског суда у Бечеју П1. 71/03 од 30. децембра 2003. године, пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 2100/04 од 17. јуна 2004. године, пресуде Врховног суда Србије Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године, решења Министарства унутрашњих послова, Управа за заједничке послове 03/2 број 118-783/05 од 4. јула 2005. године, решења Министарства унутрашњих послова 01 број 8196/2005 од 11. августа 2005. године, пресуде Општинског суда у Бечеју П1. 245/05 од 27. октобра 2005. године, пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 5118/2006 од 10. маја 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1141/07 oд 18. децембра 2007. године, због повреде права на суђење без одлагања као посебног права окривљеног из члана 33. став 6, повреде права да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда из члана 34. став 3, повреде права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. и повреде права на рад из члана 60. ст. 1 и 4. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је пред надлежним судовима водио два парнична поступка ради оцене законитости решења којим му је престао радни однос, да је први радни спор окончан ревизијском пресудом Врховног суда Србије Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године, да је тужена – МУП РС у извршењу наведене пресуде донела ново решење о престанку радног односа, да сматра да пресуда Врховног суда Србије не може бити основ за престанак радног односа, односно да су судови у другом по реду радном спору „одбили да преиспитају законитост тужбом побијаног акта туженог послодавца, оправдавајући такво своје поступање ванправним разлозима“.
Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене акте.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије, утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава, док је у ставу 2. наведеног члана Закона прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе, приложене документације и увидом у списе предмета Општинског суда у Бечеју П1. 245/05, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Министарства унутрашњих послова Републике Србије (у даљем тексту: МУП РС) - Управа за заједничке послове 04 број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године које је потврђено решењем МУП РС - Ресор јавне безбедности 01/1 број 4651/2003 од 30. јуна 2003. године, подносиоцу уставне жалбе као раднику МУП - Секретаријата унутрашњих послова у Новом Саду, је престао радни однос са 30. мајем 2003. године. У образложењу првостепеног решења је наведено да је против подносиоца уставне жалбе донесено правноснажно решење о спровођењу истраге Општинског суда у Бечеју, број 190/02 од 24. јануара 2003. године, због основане сумње да је извршио кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 242. став 1. КЗ РС и кривично дело уговарања несразмерне имовинске користи из члана 182. став 1. истог Закона, те да му је, имајући у виду чињеницу да је против њега покренут кривични поступак за кривично дело које се гони по службеној дужности, сагласно члану 45, а у вези са чланом 34. став 1. тачка 2. Закона о унутрашњим пословима, престао радни однос.
Подносилац уставне жалбе је против наведених решења тужбом покренуо радни спор против тужене МУП РС, пред Општинским судом у Бечеју. Тужбеним захтевом тражено је да се пониште као незаконита оспорена решења МУП РС, да тужена врати тужиоца на рад као радника Секретаријата унутрашњих послова у Новом Саду – Одељење унутрашњих послова у Бечеју и да тужиоцу врати чин, као и да се обавеже тужена да тужиоцу накнади штету због изгубљене зараде и уплати одговарајуће доприносе за одређени период. Тужба је у судском уписнику заведена под бројем П1. 71/03.
Оспореном делимичном пресудом Општинског суда у Бечеју П1. 71/03 од 30. децембра 2003. године, у ставу првом изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца у погледу основа, одређено да се поништавају као незаконита решења тужене – МУП РС - Управа за заједничке послове Београд 04 број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године и решење МУП РС – Ресор јавне безбедности 01/1 број 116-1/2002-I од 30. јуна 2003. године. У ставу другом изреке ове пресуде је обавезана тужена да тужиоца врати на рад као радника Секретаријата унутрашњих послова у Новом Саду – Одељење унутрашњих послова у Бечеју и да тужиоцу врати чин, док је у ставу трећем изреке прекинут поступак о износу тужбеног захтева, до правноснажности делимичне пресуде.
Тужена је изјавила жалбу против наведене првостепене пресуде. Окружни суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 2100/04 од 17. јуна 2004. године одбио као неосновану жалбу тужене, а потврдио пресуду Општинског суда у Бечеју П1. 71/03 од 30. децембра 2003. године.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године усвојио ревизију коју је изјавила тужена и преиначио пресуду Окружног суда у Новом Саду Гж. 2100/04 од 17. јуна 2004. године и делимичну пресуду Општинског суда у Бечеју П1. 71/03 од 30. децембра 2003. године, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца да се пониште решења МУП РС - Управе за заједничке послове 04 број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године и решење МУП РС - Ресор јавне безбедности 01/1 број 4651/2003 од 30. јуна 2003. године и да се обавеже тужена да тужиоца врати на рад као радника Секретаријата унутрашњих послова – Одељење унутрашњих послова у Бечеју, као и да тужиоцу врати чин.
Решењем МУП РС - Секретаријат унутрашњих послова Нови Сад број 112-1 од 13. јануара 2005. године, које је донето у извршењу пресуде Окружног суда Гж. 2100/04 од 17. јуна 2004. године, подносилац уставне жалбе је враћен на рад, а решења МУП РС – Управе за заједичке послове 04 број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године и решење МУП РС – Ресор јавне безбедности 01/1 број 4651/03 од 30. јуна 2003. године су стављена ван снаге.
Врховни суд Србије је 9. марта 2005. године донео ревизијску пресуду Рев. II 104/05 којом је тужбени захтев тужиоца да се пониште као незаконита решења МУП РС – Управе за заједичке послове 04 број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године и решење МУП РС – Ресор јавне безбедности 01/1 број 4651/03 од 30. јуна 2003. године одбијен као неоснован. Након ове одлуке, тужена МУП РС - Управа за заједничке послове је поново донела решење 03/2 број 118-783/05 од 4. јула 2005. године, којим је подносиоцу уставне жалбе као раднику МУП РС, Секретаријата у Новом Саду престао радни однос са даном доношења решења, у складу са наведеном ревизијском пресудом.
Подносилац уставне жалбе је против наведеног решења уложио приговор. Решењем МУП РС 01 број 8196/2005 од 11. августа 2005. године одбијен је као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе и потврђено решење донето у извршењу ревизијске пресуде.
Подносилац уставне жалбе је 4. августа 2005. године Општинском суду у Бечеју поднео тужбу ради поништаја решења МУП РС - Управе за заједничке послове – Београд 03/2 број 118-783/05 од 4. јула 2005. године. После достављеног одговора на тужбу и спроведеног поступка, Општински суд у Бечеју је оспореном пресудом П1. 245/05 од 27. октобра 2005. године одбио у целости као неоснован тужбени захтев тужиоца. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је на основу ревизијске пресуде Врховног суда Србије Рев.II 104/05 од 9. марта 2005. године тужена – МУП РС - донела решење број 118-783/05 којим је констатовала да је тужиоцу престао радни однос са 4. јулом 2005. године, да је на основу ове пресуде Врховног суда тужена практично “активирала” своје раније донето решење о престанку радног односа тужиоцу, односно решење број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године, те је на основу тога, а због чињенице да је тужилац од момента правноснажности пресуде овог суда П1. 71/03 био враћен на рад, донела ново решење, конкретно решење број 118-783/05 од 4. јула 2005. године, а којим је поново констатован престанак радног односа тужиоца.
У образложењу ове првостепене пресуде је даље наведено да неосновано тужилац у тужби наводи да му је радни однос престао на основу наведене ревизијске пресуде Врховног суда Србије, а не актом послодавца, с обзиром на то да је Врховни суд Србије својом пресудом од 9. марта 2005. године само констатовао законитост решења тужене о престанку радног односа тужиоца број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године. Дакле, тужиоцу је радни однос престао доношењем решења тужене број 118-169/2003, док је ревизијском пресудом Врховног суда Србије констатована законитост овог решења, без обзира на чињеницу што се тужилац од момента правноснажности пресуде овог суда П1. 71/03, па све док Врховни суд Србије није одлучио поводом ревизије тужене, налазио на раду. Наиме, тужена је имала законску обавезу да тужиоца на основу правноснажне пресуде врати на рад, али, како доношењем пресуде овог суда која је потврђена пресудом окружног суда, тужена није исцрпла сва правна средства која су јој по закону стајала на располагању, она је настојала да, улажући ревизију Врховном суду Србије, своје решење од 26. маја 2003. године афирмише као законито, што се у конкретном случају и догодило. Имајући у виду чињеницу да Врховни суд Србије представља највишу судску инстанцу, општински суд није овлашћен да законитост једне одлуке Врховног суда доводи у питање, односно да испитује да ли је у конкретном случају решење о престанку радног односа тужиоца законито, с обзиром на чињеницу да је Врховни суд Србије својом одлуком – ревизијском пресудом Рев.II 104/05 од 9. марта 2005. године констатовао законитост решења тужене – МУП РС – Управе за заједничке послове 04 број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године, утврдивши при томе испуњеност свих законских услова за доношење решења о престанку радног односа. На основу наведеног, исти суд је установио да решење које се тужбом побија има правни основ, али да тај правни основ није заснован на пресуди Врховног суда Србије, већ на решењу тужене од 26. маја 2003. године.
Тужилац је против наведене пресуде поднео жалбу, коју је Окружни суд у Новом Саду оспореном пресудом Гж. 5118/2006 од 10. маја 2007. године одбио као неосновану и потврдио оспорену пресуду Општинског суда у Бечеју. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред разлога који су наведени и у пресуди Општинског суда у Бечеју, а на основу којих је тужбени захтев, па и жалба тужиоца одбијена као неоснована, наведено је још да су истакнути наводи жалиоца да су оспорена решења донета од стране ненадлежних органа неосновани, јер је решење у првом степену донето од стране начелника Управе за заједничке послове, а у другом степену од стране министра, у складу са чланом 8. у вези члана 6. Закона о унутрашњим пословима.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 1141/07 од 18. децембра 2007. године одбио као неосновану ревизију коју је тужилац изјавио против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 5118/06 од 10. маја 2007. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужена решење од 4. јула 2005. године, којим је тужиоцу престао радни однос са тим датумом, донела извршавајући пресуду Врховног суда Србије Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године; да је овом пресудом одбијен тужбени захтев тужиоца за поништај решења туженог од 26. маја и 30. јуна 2003. године о престанку радног односа тужиоцу и његовом враћању на рад, те да су без утицаја наводи у ревизији којима се указује да је оспорено решење донето без правног основа и супротно закону; да је тужена везана одлуком Врховног суда Србије којом је утврђено да је наведеним решењима тужене од 26. маја и 30. јуна 2003. године тужиоцу законито престао радни однос, па и у ситуацији када је, као у конкретном случају, својим решењем од 13. јануара 2005. године које је донето у извршењу пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 2100/04 од 17. јуна 2004. године, ставио ван снаге своја ранија решења; да је применом члана 405. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни суд Србије изоставио детаљније образложење пресуде, с обзиром да се ревизијом тужиоца понављају жалбени разлози.
Пуномоћник подносиоца уставне жалбе је наведену ревизијску пресуду примио 13. фебруара 2008.године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се право на рад јемчи у складу са законом, као и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.).
Уставни суд налази да су за одлучивање по уставној жалби од значаја и одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), којима је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да је суд дужан да се стара да предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.); да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 439.).
5. Уставни суд је посебно ценио постојање повреде права на суђење у разумном року у поступку који се водио пред Општинским судом у Бечеју у предмету П1. 245/05 и након увида у списе предмета утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Уставни суд је, најпре, констатовао да је период оцене разумности дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео дана 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који је установио уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и којим је свакоме гарантовано право на јавно расправљање и одлучивање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, Уставни суд сматра да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен више од годину дана, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантан протекли период од дана подношења тужбе Општинском суду у Бечеју, 4. августа 2005. године.
Анализирајући дужину трајања оспореног судског поступка, Уставни суд је утврдио да је поступак започео подношењем тужбе Општинском суду у Бечеју 4. августа 2005. године, а да је окончан доношењем пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1141/07 од 18. децембра 2007. године, те да је поступак трајао две године и четири месеца, што не указује да је поступак трајао неразумно дуго.
Оцењујући спроведени поступак у предметној грађанскоправној ствари, уважавајући при томе судску праксу и критеријуме Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе у поступку који се водио у предмету Општинског суда у Бечеју П1. 245/05, а који је, укупно од дана подношења тужбе до дана доношења ревизијске пресуде, трајао две године и четири месеца, није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, у складу са одредбом члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, број 109/07) уставну жалбу у овом делу одбио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта правичности спроведеног поступка, Уставни суд је констатовао да је подносилац уставне жалбе у суштини незадовољан исходом поступка који је водио пред надлежним судовима у циљу поништаја решења којим му је престао радни однос и да спори тумачење и примену Закона о унутрашњим пословима од стране надлежних судова, па је и Уставни суд повреду права гарантованих чланом 33. став 6, чланом 34. став 3. и чланом 60. ст. 1. и 4. Устава ценио у контексту повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
С тим у вези, Уставни суд указује на свој став да је правилну примену материјалног права пре свега надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама које првенствено зависе од околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. цени и са становишта примене материјалног права.
У конкретном случају, а имајући у виду наведено, Уставни суд је постојање повреде права на правично суђење ценио у односу на оспорене пресуде – Општинског суда у Бечеју П1. 245/05 од 27. октобра 2005. године, Окружног суда у Новом Саду Гж. 5118/2006 од 10. маја 2007. године и ревизијску пресуду Врховног суда Србије Рев. II 1141/07 од 18. децембра 2007. године, које су надлежни судови донели оцењујући законитост решења које је донело МУП РС – Управа за заједничке послове 03/2 број 118-783/05 од 4. јула 2005. године у извршењу ревизијске пресуде Врховног суда Србије Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године.
Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донели законом установљени судови, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, те да су судови навели уставноприхватљиве разлоге за своје одлучивање. Наиме, како је и у оспореним пресудама наведено, тужена – МУП РС – Управа за заједничке послове је оспорено решење 03/2 број 118-783/05 од 4. јула 2005. године, којим је тужиоцу – подносиоцу уставне жалбе престао радни однос са даном доношења решења, донела извршавајући пресуду Врховног суда Србије Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године. Наведеном пресудом, која је донета пре ступања на снагу Устава, је одбијен тужбени захтев тужиоца за поништај решења тужене од 26. маја и 30. јуна 2003. године о престанку радног односа тужиоцу и његовом враћању на рад, јер је Врховни суд Србије оценио да су та решења законита. Туженом је радни однос престао на основу наведених решења послодавца – МУП РС, чију је законитост Врховни суд Србије потврдио наведеном ревизијском пресудом од 9. марта 2005. године. Дакле, тужиоцу је радни однос престао доношењем решења тужене – МУП РС – Управа за заједничке послове 04 број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године, које је практично „активирано“ наведеном ревизијском пресудом Врховног суда Србије. Тужена је, такође, имала законску обавезу да тужиоца, у међувремену, врати на рад у складу са пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 2100/04 од 17. јуна 2004. године која је донета пре исцрпљивања свих Законом о парничном поступку дозвољених правних средства Како је доношењем наведене ревизијске пресуде Врховног суда констатована законитост решења тужене о престанку радног односа тужиоца од 26. маја 2003. године, тужена је поново донела решење 03/2 број 118-783/05 од 4. јула 2005. године, којим је тужиоцу престао радни однос са даном доношења решења.
Имајући у виду да је Врховни суд Србије у пресуди Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године констатовао законитост оспореног решења тужене МУП РС - Управа за заједничке послове 04 број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године, утврдивши испуњеност свих законских услова за доношење овог решења, надлежни судови су у редовном судском поступку установили да решење о престанку радног односа тужиоца које се тужбом побија, и које је предмет спора - МУП РС – Управа за заједничке послове 03/2 број 118-783/05 од 4. јула 2005. године, има правни основ и да тај правни основ не лежи у пресуди Врховног суда Србије Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године, већ у решењу тужене од 26. маја 2003. године које је у спроведеном редовном судском поступку потврђено као законито, јер је од стране Врховног суда Србије, као највише судске инстанце, ревизијском пресудом Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године, потврђено да је тужилац на основу тог решења престао да испуњава услове за заснивање радног односа у државним органима, предвиђене Законом о унутрашњим пословима.
Уставни суд је констатовао да је оспореним решењем тужене – МУП РС Управа за заједничке послове 03/2 број 118-783/05 од 4. јула 2005. године као датум престанка радног односа подносиоца уставне жалбе означен датум доношења овог решења, а да је, такође, оспореном ревизијском пресудом Врховног суда Србије Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године практично „активирано“ решење тужене – МУП РС, Управа за заједничке послове 04 број 118-169/2003 од 26. маја 2003. године према којем је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао са 30. мајем 2003. године. У извршењу наведене пресуде Врховног суда тужена је требало да донесе решење о престанку радног односа подносиоцу уставне жалбе са 30. мајем 2003. године, као и да стави ван снаге раније решење – МУП РС, Секретаријат унутрашњих послова Нови Сад број 112-1 од 13. јануара 2005. године којим је подносилац уставне жалбе, у складу са пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 2100/04 од 17. јуна 2004. године, враћен на рад.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је на становишту да је означени датум престанка радног односа у оспореном решењу тужене - МУП РС Управа за заједничке послове 03/2 број 118-783/05 од 4. јула 2005. године повољнији за подносиоца уставне жалбе и да није од утицаја на оцену законитости самог решења о престанку радног односа будући да подносилац уставне жалбе, како у поступку пред редовним судовима, тако и у поступку по уставној жалби, оспорава основ престанка радног односа.
Како су редовни судови, у поступку оцене законитости оспореног решења МУП РС – Управа за заједничке послове 03/2 број 118-783/05 од 4. јула 2005. године дали јасне и разумљиве разлоге за своје одлучивање, које Уставни суд не сматра произвољним или арбитрерним, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Општинског суда у Бечеју П1. 245/05 од 27. октобра 2005. године, пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 2100/04 од 17. јуна 2004. године и ревизијском пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1141/07 од 18. децембра 2007. године није повређено право на правично суђење подносиоцу уставне жалбе гарантовано чланом 32. став 1. Устава, па је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу у овом делу одбио и одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Из навода уставне жалбе и аката који су уставном жалбом оспорени Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе водио два радна спора за поништај решења којим му је престао радни однос, као и да сматра да се парнични поступци, који су вођени пред надлежним судовима, могу оспоравати уставном жалбом као јединствени поступак.
Уставни суд указује да се под јединственим парничним поступком подразумева поступак који се води пред првостепеним судом, другостепеним судом, као и поступак по ревизији и захтеву за заштиту законитости, под условом да су ова ванредна правна средства дозвољена Законом о парничном поступку и изјављена на начин и под условима прописаним Законом.
Уставни суд указује и да је заштита Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода у поступку по уставној жалби установљена Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, те следи да се уставном жалбом могу побијати акти или радње, донети или извршени после ступања на снагу Устава. У конкретном случају, вођена су два парнична поступка. Први парнични поступак је окончан ревизијском пресудом Врховног суда Србије Рев. II 104/05 која је донета 9. марта 2005. године, пре ступања Устава на правну снагу. С обзиром на изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу, у односу на пресуду Општинског суда у Бечеју П. 71/03 од 30. децембра 2003. године, пресуду Окружног суда у Новом Саду Гж. 2100/04 од 17. јуна 2004. године и пресуду Врховног суда Србије Рев. II 104/05 од 9. марта 2005. године одбацио као недопуштену, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у тачки 3. изреке.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић