Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Дејана Радовића из Игала, Република Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. новембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Радовића изјављена против пресуде Општинског суда у Косовској Митровици П. 120/04 од 20. децембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1349/07 од 22. маја 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Радовић из Игала, Република Црна Гора, поднео је, преко пуномоћника Мирослава Васића из Београда, 11. новембра 2008. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Косовској Митровици П. 120/04 од 20. децембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1349/07 од 22. маја 2008. године, због повреде одредаба чл. 3, 21, 32, 36. и 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да су редовни судови, супротно законским одредбама, закључили да је решење којим му се отказује уговор о раду потписано од стране овлашћеног лица. Навео је и да му решење о отказу никада није достављено на законит начин, као и да је благовремено обавестио надлежни орган о свом одсуству, а да су поступајући судови пропустили да ово утврде. Предложио је и да Суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Одредба члана 82. става 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) по својој садржини истоветна је члану 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Косовској Митровици П. 120/04 и приложену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Дописом Шефа техничке службе Здравственог центра у Косовској Митровици број 2360 од 29. јуна 1999. године, обавештен је директор Центра да се запослени, овде подносилац уставне жалбе, не јавља на послове и радне задатке од 21. јуна 1999. године, а да о тој чињеници није обавестио надлежне органе нити је свој изостанак оправдао.
Одлуком о престанку радног односа због изостанка са посла број 2390 од 30. јуна 1999. године, отказан је уговор о раду број 4533 од 29. новембра 1998. године подносиоцу уставне жалбе као запосленом, због неоправданог изостанка са посла пет и више радних дана узастопно са 21. јуном 1999. године. У образложењу одлуке је наведено да је од стране Техничког сервиса РЈ Заједничке немедицинске службе Здравственог центра, на основу обавештења број 2360 од 29. јуна 1999. године, утврђено је да је запослени неоправдано изостао са посла 21. јуна 1999. године, а да се након пет дана није јављао нити свој изостанак оправдао. Одлуку је у име директора Здравственог центра Косовска Митровица (Прим. др Радослава Орловића) потписао његов заменик, др Милан Ивановић.
Молбом за признавање плаћеног одсуства број 537 од 16. марта 2001. године подносилац уставне жалбе је тражио да му управни одбор послодавца, Здравственог центра у Косовској Митровици, призна плаћено одсуство од 19. јуна 1999. године. Навео је да је до дана подношења молбе због сукоба са ''шиптарским терористима'' морао да напусти Косово и Метохију, да се приликом одласка јавио тадашњем директору и да се по доласку на Косово и Метохију 2001. године јавио директору који га је упутио да поднесе молбу управном одбору. Тражио је да му се уважи молба, јер није својевољно напустио Косово и Метохију, и да му се омогући законски минимум рада.
Оспореном пресудом Општинског суда у Косовској Митровици П. 120/04 од 20. децембра 2006. године одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се поништи одлука туженог Здравственог центра у Косовској Митровици број 2390 од 30. јуна 1999. године о престанку радног односа тужиоца због изостанка са посла. Истом пресудом одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца и у делу којим је тражио да га тужени врати на радно место које је обављао до доношења оспорене одлуке или на друго радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима, као и да му на име неисплаћених личних доходака од јуна 1999. године па до окончања поступка исплати износе прецизиране тужбеним захтевом. У образложењу пресуде је наведено да је у време доношења оспорене одлуке директор Здравственог центра у Косовској Митровици пренео сва своја овлашћења на заменика директора, када је први одсутан. Суд је као неспорну чињеницу утврдио да тужилац није пет дана узастопно долазио на посао од 21. јуна 1999. године, те да му је на основу те чињенице престао радни однос, а да је одлука потписана од стране овлашћеног лица пошто је заменик директора имао овлашћење за преузимање свих радњи уместо директора када је претходни одсутан.
Пресудом Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 24/07 од 12. марта 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Општинског суда у Косовској Митровици П. 120/04 од 20. децембра 2006. године. У образложењу пресуде је наведено да је правилан закључак првостепеног суда да је заменик директора био овлашћен да потпише одлуку о отказу уговора о раду, с обзиром да је директор на њега пренео овлашћења да може обављати функцију директора за време његове одсутности.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1349/07 од 22. маја 2008. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца, изјављена против пресуде Окружног суда у Косовској Митровици Гж. 24/07 од 12. марта 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде је истакнуто да су нижестепени судови правилно закључили да се тужилац пет дана узастопно није појавио на радном месту, те да је чињенично стање потпуно утврђено и законска одредба правилно примењена.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом позива је утврђено: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, и да се остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3. ст. 1. и 2.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60. став 1.).
Законом о радним односима („Службени гласник РС“, број 55/96), који је важио у време доношења одлуке о отказу уговора о раду подносиоцу, било је прописано: да запосленом престаје радни однос независно од његове воље отказом уговора о раду, од стране послодавца, и то ако је неоправдано изостао с посла пет радних дана узастопно, односно седам радних дана с прекидима у току три месеца (члан 108. став 1. тачка 1)); да у остваривању права, обавеза и одговорности запослених, у складу са законом и колективним уговором, директор отказује уговор о раду, односно доноси решење о престанку радног односа (члан 137. став 1. тачка 17)); да овлашћења из става 1. тач. 3) и 4) и тач. 7) до 16) члана 137, директор може да пренесе писаним путем на запосленог са посебним овлашћењима и одговорностима (члан 137. став 2.).
5. Из садржине предметне уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац указује да му је оспореним актима у суштини повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је у том смислу наводе уставне жалбе ценио у односу на поменуту уставну одредбу.
Подносилац уставне жалбе наводи да му одлука о отказу уговора о раду никада није уредно достављена, те да следствено томе није могао у судском поступку тражити њен поништај, а да је надлежни орган на основу расположивих података то могао учинити. Уставни суд налази да се овакав навод подносиоца не може прихватити као основан. Ово стога што је подносиоцу било омогућено да пред надлежним државним органима води поступак за поништај одлуке о отказу уговора о раду. Уставни суд оцењује да нема основа за позивање на ускраћивање или повреду Уставом зајемченог права у ситуацији када је подносиоцу остваривање тог права и фактички омогућено.
Уставни суд је оценио да је став судова исказан у предметном парничном поступку, према коме заменик директора послодавца који има депонованим потписом пренето овлашћење да врши сва овлашћења директора у његовом одсуству, има и овлашћење да откаже уговор о раду запосленом, заснован на закону. Уставни суд констатује да је одлука о отказивању уговора о раду подносиоцу уставне жалбе донета на основу утврђеног чињеничног стања, из кога произлази да је запослени неоправдано изостао са посла дуже од пет радних дана узастопно, због чега је дошло и до уставноправно прихватљиве примене меродавног материјалног права. Стога је Уставни суд, ценећи све наводе подносиоца, закључио да њихово неприхватање од стране судова у парничном поступку не може довести до повреде права на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић