Уставни суд у саставу: судија др Агнеш Картаг Одри, која врши функцију председника, и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Дамира Смолића из Сомбора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. фебруара 2011. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дамира Смолића изјављена против пресуде Окружног суда у Сомбору Гж 1. 1474/07 од 5. децембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 416/08 од 17. септембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дамир Смолић из Сомбора је 19. децембра 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Сомбору Гж 1. 1474/07 од 5. децембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 416/08 од 17. септембра 2008. године, због повреде права на рад из члана 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је “оспореним пресудама остављено на снази незаконито решење послодавца о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе“; да је првостепени суд правилно закључио да подносилац уставне жалбе није могао учинити повреду радне обавезе тиме што је одбио налог контролора да пренесе акумулатор на HR тест, с обзиром на то да контролор није могао дати такав налог подносиоцу; да је Правилником о раду туженог послодавца јасно одређено који је опис послова контролора и да међу њима није издавање налога запосленима у ПП Формажи; да се послови у ПП Формажи обављају по фазама и да на свакој фази ради најмање један радник, те да постоји дневни распоред послова тако да сваког другог дана поједини извршилац ради на другој фази; да је “на дан када је подносилац уставне жалбе одбио да премести акумулатор ради обављања HR теста он радио на тзв. кривини, а на HR тесту је радио запослени Мирослав Јевросимов“ и да, стога, подносилац није имао обавезу да поступи по налогу лица које нема овлашћења за то, већ је то било евентуално обавеза другог запосленог; да је захтевом за покретање дисциплинског поступка бр. 34-2850/2 од 4. јуна 2001. године против подносиоца уставне жалбе покренут поступак због основане сумње да је учинио повреду радне обавезе из члана 95. тачка 11. Појединачног колективног уговора туженог, за коју је предвиђена санкција новчана казна, а да је побијаним решењем дисциплинског органа туженог бр. 34-3703 од 11. јула 2001. године подносилац оглашен одговорним за повреде радне обавезе утврђене чланом 96. тач. 1, 9. и 18. наведеног уговора, а за које се изриче мера престанка радног односа; да је на основу свега изнетог, оспореним пресудама повређено право подносиоца уставне жалбе на рад. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорене парничне пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Општинског суда у Сомбору П1. 175/05 у коме су донете оспорене пресуде, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Решењем послодавца Концерн “Фармаком МБ Шабац“, Фабрика акумулатора А.Д. Сомбор бр. 34-3703 од 11. јула 2001. године је запосленоме Дамиру Смолићу, овде подносиоцу уставне жалбе, изречена дисциплинска мера престанка радног односа, због повреде радних обавеза предвиђених одговарајућим одредбама Појединачног колективног уговора послодавца. Првостепени дисциплински орган је нашао да је запослени одговоран што је 1. јуна 2001. године недозвољено изостао са посла, чиме је учинио повреду радне обавезе из члана 95. тач. 1. и 19. Појединачног колективног уговора, те да је злоупотребио право коришћења боловања и неоправдано изостао са посла у периоду од 5. априла до 23. априла 2001. године и да је 29. маја 2001. године одбио да обави посао свог радног места, чиме је извршио повреде радне обавезе из члана 96. тач. 1, 7,9, 18. и 19. наведеног правног акта.
Одлучујући о приговору запосленог, Управни одбор Концерна “Фармаком МБ Шабац“, Фабрика акумулатора А.Д. Сомбор је одлуком бр. 34-4632 од 23. августа 2001. године одбио приговор и потврдио првостепено решење дисциплинског органа.
Тужилац Дамир Смолић, овде подносилац уставне жалбе, је 4. септембра 2001. године поднео Општинском суду у Сомбору тужбу против туженог Концерна “Фармаком МБ Шабац“, Фабрика акумулатора А.Д. Сомбор, ради поништаја аката туженог о престанку радног односа. Истовремено је тражио од првостепеног суда да обавеже туженог да га врати на рад и распореди на послове у складу са његовом стручном спремом, да му накнади материјалну штету на име изгубљене зараде, те да уплати доприносе Републичком Фонду за пензијско-инвалидско и здравствено осигурање и уредно попуни М4 образац за тужиоца.
Општински суд у Сомбору је 13. марта 2007. године донео пресуду П1. 175/05, којом је усвојио у целини тужбени захтев тужиоца. У образложењу првостепене пресуде је истакнуто: да из исказа сведока Симона Киша произлази да у оквиру одељења “ПП Формажа“ постоје послови везани за ХР тест, а који се тичу контроле високог струјног пражњења, те да се радници у наведеном одељењу обучавају за све те операције; да се радници у “ПП Формажи“ распоређују по фазама тако да су сваког другог дана на другој фази и да је то један тимски рад где се међусобно договарају ко ће радити на којој фази; да на транспорту до HR теста и на скидању клемни раде сви радници и да свака операција има бар једног радника а да су сви у “ПП Формажи“ дужни да раде на свим пословима, те да радници који завршили послове на HR тесту помажу радницима на завршним фазама; да је из исказа сведока Дејана Брбаклића утврђено да је он радник на пословима у “ПП Формажи“ и да је 29. маја 2001. године радио у другој смени на пословима гарантних листова за акумулаторе и да је тужилкац радио на тзв. кривини, те да је тог дана након што је компјутер избацио један шкарт акумулатор контролор Радиновић рекао тужиоцу да тај акумулатор однесе у погон и да је тужилац одговорио да то није његов посао и да неће да однесе акумулатор у погон; да је из исказа тужиоца утврђено да му је контролор Радиновић дао налог да однесе акумулатор на HR тест и да је он тај посао одбио; да је након спроведеног доказног поступка првостепени суд оценио да тужилац није учинио повреде радне обавезе које су му стављене на терет, а које се односе на злоупотребу права коришћења боловања, јер је из налаза вештака утврђено да тужилац није био способан за рад у спорном периоду и да самим тим није неоправдано изостао са посла, те да он ни 1. јуна 2001. године није био способан да обавља послове свог радног места због здравствених проблема; да према становишту овог суда, тужилац није починио повреду радне обавезе 29. маја 2001. године, а која се односи на одбијање радног налога контролора Радиновића, јер је у току поступка утврђено да је Симон Киш једини пословођа у “ПП Формажи“, да увек ради пре подне и да он једини издаје наредбе и налоге, а да за поподневну смену издаје писмене налоге и да контролор само одобрава да ли се послови могу радити или не када прочита те налоге, те да, стога, тужилац није могао починити повреду радне обавезе јер контролор нема овлашћења да издаје налоге радницима у “ПП Формажи“.
Одлучујући о жалби туженог, Окружни суд у Сомбору је 5. децембра 2007. године донео оспорену пресуду Гж 1. 1474/07, којом је усвојио жалбу и преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је, према одредбама члана 101. став 1. тачка 9) Закона о радним односима и члана 96. став 1. тачка 9. Појединачног колективног уговора туженог, који су важили у време када је покренут дисциплински поступак против тужиоца, прописано да се престанак радног односа изриче, поред осталог, и због одбијања запосленог да обавља послове радног места на које је распоређен; да је погрешно становиште првостепеног суда да тужилац није учинио повреду наведене радне обавезе, јер из исказа пословође Симона Киша произлази да је радник у “ПП Формажи“ одговоран пословођи, а у поподневној смени је одговоран и контролору за квалитет рада и да је тужилац био дужан да без обзира на учинак уради оно што му је контролор рекао; да је вршење транспорта акумулатора до HR теста и испитивање акумулатора на HR тесту прописано у опису послова тужиоца у “ПП Формажи“, те да тужиоцу није био потребан никакав налог да изврши ту врсту посла јер је то у опису његовог радног места; да је, с обзиром на наведено, другостепени суд закључио да је тужилац починио тежу повреду радне обавезе прописане одредбама члана 101. став 1. тачка 9) Закона о радним односима и члана 96. став 1. тачка 9. Појединачног колективног уговора туженог, а због које се изриче дисциплинска мера престанка радног односа и да су, стога, побијани акти туженог законити.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 416/08 од 17. септембра 2008. године одбио као неосновану ревизију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против другостепене пресуде. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да је другостепени суд правилно применио материјално право и да је одредбама члана 101. став 1. тачка 9) Закона о радним односима и члана 96. став 1. тачка 9. Појединачног колективног уговора туженог регулисано да се престанак радног односа изриче због неблаговременог, несавесног и немарног извршавања радних дужности и обавеза и за одбијање запосленог да обавља послове радног места на које је распоређен; да је обавеза запосленог да савесно и марљиво извршава радне дужности и обавезе, за шта је лично одговоран, а нарочито је дужан да савесно обавља свој посао, те да извршава радне дужности и обавезе које произилазе из рада; да је Врховни суд, имајући у виду утврђену чињеницу да је 29. маја 2001. године тужилац одбио налог контролора – овлашћеног лица у оквиру организације рада туженог, да изврши радни задатак који му је био у опису радног места на које је распоређен, нашао да је исправан закључак другостепеног суда да је оваквим поступањем тужилац учинио повреду радне обавезе предвиђене одредбама наведеног закона и општег акта, а што представља основ за изрицање мере престанка радног односа.
4. Одредбама члана 60. Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, прописано је: да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, а да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.
Одредбама Закона о радним односима (“Службени гласник РС“, бр. 55/96, 28/01 и 43/01), које су се примењивале на дисциплински поступак у коме су донети оспорени акти туженог о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе, је прописано: да се за повреде радних обавеза запосленом може изрећи новчана казна или престанак радног односа као дисциплинске мере (члан 88. тачка 1) и 2)); да дисциплинске мере из члана 88. овог закона изриче надлежни орган послодавца и да против решења о изреченој дисциплинској мери – престанак радног односа, запослени има право, у року од 15 дана од дана достављања решења, да поднесе приговор управном одбору (члан 90. став 1. и 2.); да је коначно решење надлежног органа послодавца, односно одлука управног одбора, донета у другом степену о изреченој дисциплинској мери из члана 90. ст. 2. и 3. овог закона и да против коначног решења, односно одлуке из става 1. овог члана, запослени може покренути поступак пред надлежним судом у року од 15 дана од дана достављања решења, односно одлуке (члан 91.); да се дисциплински поступак покреће на захтев директора или запосленог са посебним овлашћењима и одговорностима (члан 92.); да се захтев из члана 92. овог закона подноси у писаном облику и садржи нарочито име и презиме запосленог, радно место на коме је распоређен, опис и време извршења повреде радне обавезе и доказе који указују на извршење повреде радне обавезе и да се захтев из става 1. овог члана доставља органу надлежном за вођење дисциплинског поступка, запосленом и синдикату, те да су у поступку утврђивања одговорности запосленог дисциплински органи дужни да омогуће учешће представника синдиката (члан 93.); да је расправа пред органом надлежним за вођење дисциплинског поступка усмена и јавна и да запослени мора бити саслушан пред дисциплинским органом, осим ако се без оправданог разлога не одазове на уредно достављен позив, и не може му се ускратити одбрана (члан 95. став 2. и 3.); да надлежни орган по спроведеном дисциплинском поступку доноси решење којим запосленог оглашава кривим и изриче меру, ослобађа одговорности запосленог или обуставља поступак, са образложењем и поуком о правном леку (члан 97. став 1.); да се престанак радног односа, поред осталих, изриче за повреде радних обавеза неблаговременог, несавесног и немарног извршавању радних дужности и обавеза и одбијања запосленог да обавља послове радног места на коме је распоређен и да се мера престанка радног односа изриче и за друге повреде радних обавеза утврђених законом и колективним уговором, а да се колективним уговором ближе утврђују околности под којима ће се повреде наведене у ст. 1. и 2. овог члана сматрати повредом радне обавезе за коју се изриче мера престанка радног односа, у складу с природом делатности, односно природом посла који обавља поједини запослени (члан 101. став 1. тач. 1) и 9), став 2. и 3.); да запосленом престаје радни однос независно од његове воље отказом уговора о раду, од стране послодавца, поред осталог и кад му је изречена мера престанка радног односа (члан 108. став 1. тачка 13)).
5. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад.
Поред осталог, подносилац уставне жалбе заснива тврдње о повреди права из члана 60. Устава на чињеници да је захтевом за покретање дисциплинског поступка стављено подносиоцу на терет да је починио повреду радне обавезе (неблаговремено и неквалитетно извршавање радних задатака без тежих последица) за коју је предвиђена новчана казна као дисциплинска мера, а да је побијаним решењем дисциплинског органа послодавца оглашен одговорним за повреде радне обавезе (неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних дужности, одбијање запосленог да обавља послове свог радног места на које је распоређен и пропуштање радње чиме се омета или онемогућава процес рада или управљање у А.Д.), које представљају правни основ за престанак радног односа. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, дисциплински орган је морао да поступа у границама захтева за покретање дисциплинског поступка и није могао да изврши преквалификацију повреде радне обавезе, те налази да су парнични судови били у обавези да санкционишу такво произвољно поступање органа туженог послодавца, тако што су требали да пониште као незаконита решења о престанку радног односа подносиоца. Анализирајући наводе подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду природу овлашћења дисциплинских органа и судова који поступају по тужбама за поништај решења послодавца о престанку радног односа запослених лица. Наиме, Уставни суд је закључио да је дисциплински орган везан захтевом за покретање дисциплинског поступка само у погледу чињеничног описа повреде радне обавезе и да може оквалификовати понашање запосленог као неку другу повреду радне обавезе која има тежу правну последицу - престанак радног односа. У том смислу, и парнични суд приликом оцене законитости решења послодавца о престанку радног односа запосленог је везан чињеничним основом, али не и правном квалификацијом повреде радне обавезе, те може оценити и обрнуто – да се радње или понашање запосленог могу окарактерисати као повреде радне обавезе за које је предвиђена новчана казна као дисциплинска мера, односно да у радњама или понашању запосленог нема елемената повреде радне обавезе. У сваком случају, то подразумева да постоји дужност и дисциплинског органа и парничног суда да дају јасне, прецизне и довољне разлоге о постојању повреде неке радне обавезе и да утврде да ли постоји одговорност запосленог за такву повреду.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд сматра да су Окружни суд у Сомбору и Врховни суд Србије дали јасне, ваљане и уставноправно прихватљиве разлоге када су оквалификовали радње подносиоца уставне жалбе као одбијање запосленог да обавља послове радног места на коме је распоређен и да је контролор у “ПП Формажи“ имао овлашћење да у послеподневној и ноћној смени спроводи налоге пословође одељења. Испитујући друге наводе подносиоца уставне жалбе да је оспореним пресудама повређено његово уставно право на рад, Уставни суд је нашао да, евентуална задуженост другог радника на пословима транспорта и испитивања акумулатора на HR тесту критичног дана, не представља околност која би ослободила одговорности подносиоца за повреду наведене радне обавезе. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду да постоји група послова за радно место подносиоца уставне жалбе који су међусобно условљени у процесу рада у одељењу “ПП Формажа“, па је оценио да су Окружни суд у Сомбору и Врховни суд Србије уставноправно ваљано објаснили да је подносилац био дужан да однесе акумулатор на HR тест и да је, сагласно одредбама акта туженог о систематизацији радних места, наведени посао у опису послова његовог радног места. По оцени Уставног суда, другостепени и ревизијски суд су дали јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге када су нашли да је подносилац уставне жалбе одбио да изврши задатак (а што и сам подносилац није спорио током парничног поступка) који му је у опису радног места и да постоји његова одговорност за повреду радне обавезе из члана 101. став 1. тачка 9) Закона о радним односима и члана 96. став 1. тачка 9. Појединачног колективног уговора, а што представља правни основ за изрицање дисциплинске мере престанка радног односа.
Осим тога, Уставни суд је закључио да је током дисциплинског поступка било омогућено подносиоцу уставне жалбе да изнесе своју одбрану и да се изјасни о разлогу за престанак радног односа, те да изјави приговор против првостепеног решења, односно да је подносилац искористио право да поднесе тужбу ради поништаја решења послодавца о престанку његовог радног односа и да је учествовао у парничном поступку на начин и под условима који га као парничну странку нису довели у неповољнији положај у односу на туженог послодавца. Самим тим, у дисциплинском поступку и судском поступку који су претходили подношењу уставне жалбе је, по мишљењу Уставног суда, обезбеђено право подносиоца на правну заштиту за случај престанка радног односа. Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ВРШИ ФУНКЦИЈУ ПРЕДСЕДНИКА УСТАВНОГ СУДА
Судија
др Агнеш Картаг Одри