Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Радета Младеновића из Алексинца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. фебруара 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Радета Младеновића изјављена против пресуде Окружног суда у Нишу Гж 1. 242/09 од 18. марта 2009. године и утврђује повреда права подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Нишу Гж 1. 242/09 од 18. марта 2009. године и одређује да надлежни суд поново одлучи о жалби Радета Младеновића поднетој против пресуде Општинског суда у Алексинцу П1. 278/08 од 18. новембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Раде Младеновић из Алексинца је, преко пуномоћника Саше Милетића, адвоката из Сокобање, 8. маја 2009. године Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Нишу Гж 1. 242/09 од 18. марта 2009. године, због повреде права на правичну накнаду за рад и правну заштиту у случају престанка радног односа, зајемчених чланом 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да je оспорена пресуда којом је одбијена жалба тужиоца – овде подносиоца уставне жалбе и потврђена првостепена пресуда Општинског суда у Алексинцу П1. 278/08 од 18. новембра 2008. године незаконита, јер је првостепеном пресудом одбијен тужбени захтев подносиоца у делу којим је тражио да суд утврди да је тачка 5 потврде 57/МР од 7. марта 2008. године, коју је тужени УТП „Путник Алексинац“ д.о.о. из Алексинца, као послодавац, издао подносиоцу који ју је такође потписао и у којој се констатује да запослени „исплатом новчаних износа из тач 1. и 3. ове потврде и уплатом доприноса за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање, нема других новчаних потраживања, осим за неисплаћене зараде за месеце јун, јул и август 2007. године у износима како је назначено у тачки 4 ове потврде“ и да обавеже туженог да тужиоцу исплати неисплаћене зараде за период од октобра 2007. до фебруара 2008. године са припадајућом законском затезном каматом. По мишљењу подносиоца, тачка 5. наведене потврде је ништава због тога што је послодавац условио запосленог да само ако потпише потврду може да буде проглашен технолошким вишком и да добије отпремнину, те је подносилац потписао потврду под принудом, а осим тога, тачка 5. је апсолутно ништава, јер је супротна одредби члана 60. Устава, којом је прописано да свако има право на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи. Подносилац предлаже да се усвоји (уставна) жалба, да се оспорена пресуда Окружног суда у Нишу „поништи у целости“ и да се отклоне настале штетне последице, тако што ће се усвојити жалба против првостепене пресуде и иста преиначити у ст. 2. и 3, а тужбени захтев подносиоца усвојити у целости.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је извршио увид у уставну жалбу и достављену документацију, као и у списе предмета Општинског суда у Алексинцу П1. 278/08 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносиоцу уставне жалбе је 29. фебруара 2008. године престао радни однос у Угоститељско-туристичком предузећу „Путник Алексинац“ д.о.о., Алексинац, по основу одлуке послодавца о проглашењу технолошким вишком, у складу са Програмом решавања вишка запослених број 2791/1 од 27. јула 2007. године, о чему је донето решење о отказу уговора о раду подносиоца број 72/МР од 7. марта 2008. године.
Између Угоститељско-туристичког предузећа „Путник Алексинац“ д.о.о., Алексинац и подносиоца уставне жалбе 7. марта 2008. године закључен је споразум о исплати отпремнине због престанка радног односа по основу технолошког вишка број 75/МБ, у коме се констатује да подносилац има право на отпремнину у складу са чланом 158. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) и чланом 63. став 3. Колективног уговора Угоститељско-туристичког предузећа „Путник Алексинац“ д.о.о., Алексинац, да је подносиоцу до дана престанка радног односа исплаћена отпремнина обрачуната у складу са наведеним одредбама и да је подносилац сагласан са износом обрачунате отпремнине и по том основу нема других потраживања од послодавца.
Послодавац и подносилац уставне жалбе су 7. марта 2008. године потписали и „потврду“ коју је издао послодавац, у којој се констатује: да је подносиоцу престао радни однос код послодавца дана 29. фебруара 2008. године у складу са чланом 179. став 1. тачка 9) Закона о раду, уз исплату припадајуће отпремнине у висини од 422.096,25 динара (тачка 1.); да ће послодавац до дана престанка радног односа подносиоцу исплатити обрачунату зараду за месец септембар 2007. године и уплатити доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање закључно са даном престанка радног односа (тачка 2.); да је у тачки 3. утврђен износ обрачунате зараде за месец септембар 2007. године, у тачки 4. износи неисплаћених зарада за јун, јул и август 2007. године, а у тачки 5. је констатовано да запослени исплатом новчаних износа из тач. 1. и 3. ове потврде и уплатом доприноса за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање, нема других новчаних потраживања, осим за неисплаћене зараде за месеце јун, јул и август 2007. године, у износима како је назначено у тачки 4. ове потврде; да је запослени сагласан са новчаним износима из ове потврде и да ће је користити код Националне службе запошљавања у циљу реализације Програма вишка запослених код послодавца (тачка 6.).
Пресудом Општинског суда у Алексинцу П1. 278/08 од 18. новембра 2008. године одбијен је као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе у делу којим је тражио да суд поништи тачку 5. потврде од 7. марта 2008. године и обавеже туженог да му исплати неисплаћене зараде за период од октобра 2007. до фебруара 2008. године, са припадајућом законском затезном каматом. У образложењу ове пресуде првостепени суд је навео да је, полазећи од чињенице да је тужилац обављао послове стручног сарадника за правне послове и да је по занимању дипломирани правник, нашао да се у конкретном случају код тужиоца узима стандард појачане пажње, коју је он објективно морао да има, па се не може прихватити став да постоји мана воље у смислу принуде, која би одредбу члана 5. потврде чинила ништавом, а ово поготову што је и сам тужилац изјавио да је учествовао у састављању те потврде, али према формулацијама које су задате из Београда, те је тужилац знао или је могао знати за правне последице када се запослени одриче права на исплату. Такође се наводи да, како је реч о исплатама зарада којих се запослени може одрећи, јер није у питању издржавање, суд закључује да одредба члана 5. потврде важи па се тужилац потписивањем те потврде одрекао потраживања на име неисплаћених зарада за преостали период до престанка радног односа, услед чега се у конкретном случају не може применити одредба члана 186. Закона о раду.
Подносилац уставне жалбе је против првостепене пресуде изјавио благовремену жалбу због погрешне примене материјалног права. Оспореном пресудом Окружног суда у Нишу Гж1. 242/09 од 18. марта 2009. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца и потврђена пресуда Општинског суда у Алексинцу П1.278/08 од 18. новембра 2008. године. У образложењу оспорене пресуде се наводи да је првостепени суд правилно применио материјално право када је одбио део тужбеног захтева тужиоца и за своју одлуку дао јасне разлоге које прихвата и другостепени суд. Окружни суд у Нишу у образложењу, поред осталог, истиче да су неосновани наводи жалбе да је спорна одредба потврде ништава, из разлога што се тужилац спорном потврдом није одрекао права на правичну накнаду за свој рад, већ се одрекао исплате исте, односно одрекао се свог права да исту потражује, да се тужилац спорном потврдом није одрекао свог права на зараду, већ исплате зараде за поједине месеце, што јесте допуштено и није противуставно, те да тужилац у поступку није пружио доказе да је у спорном периоду, иако је био у радном односу, заиста и фактички обављао рад, што представља услов за исплату зараде. У образложењу се такође наводи да су наводи жалбе о томе да је приликом закључивања спорне потврде постојала мана воље за потписивање исте, јер је тужилац био принуђен да потврду потпише како би стекао право на отпремнину - неосновани, због тога што је тужени спорном потврдом прецизирао услове социјалног програма, а на тужиоцу и осталим запосленима је било да наведене услове прихвате или не, да тужиоца нико није принудио да прихвати наведене услове, већ је слободном вољом пристао на њих потписавши спорну потврду, те да је тужилац учествовао у састављању потврде и као дипломирани правник по струци је знао и могао знати какве су последице прихватања услова наведених у потврди и њеног потписивања.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 60. став 4. Устава се јемчи да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи.
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су одредбе Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 и 61/05), којима је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду; да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде; да се под зарадом, у смислу става 1. овог члана сматрају сва примања из радног односа, осим накнада трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1) до 4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (члан 105. ст. 1. до 3.); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, као и да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. ст. 1. и 2.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то, поред осталог, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9); да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду (члан 186. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорена пресуда повређује или ускраћује уставна права подносиоца.
Уставни суд констатује да је Окружни суд у Нишу прихватио разлоге првостепеног суда да се потписивањем наведене потврде подносилац одрекао потраживања зараде за назначени период до престанка радног односа, услед чега се у конкретном случају не може применити одредба члана 186. Закона о раду. У својој оцени навода и разлогa изнетих у уставној жалби, Уставни суд је пошао од чињенице да је одредба члана 186. став 1. Закона о раду императивног карактера и да обавеза послодавца на исплату неисплаћене зараде у случају престанка радног односа која произлази из ове одредбе, не може бити предмет споразумевања између послодавца и запосленог, нити се запослени овог права може одрећи. Право на исплату неисплаћене зараде до дана престанка радног односа укључује у себи и право запосленог да потражује неисплаћену зараду од послодавца, те се запослени не може одрећи ни овог свог овлашћења. Стога ни чињеница да је подносилац уставне жалбе слободном вољом потписао потврду која је садржавала одредбу о томе да неће потраживати зараду за одређени период до престанка радног односа, не може утицати на другачије тумачење ове законске одредбе. Уставни суд наглашава да зарада представља правичну накнаду за рад у смислу одредбе члана 60. став 4. Устава, а које се запослени, сагласно тој одредби, не може одрећи. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Окружног суда у Нишу повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад.
6. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд су уставну жалбу усвојио, те у тачки 1. изреке утврдио да су оспореном пресудом повређена права подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчена одредбом члана 60. став 4. Устава.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем другостепене пресуде, како би надлежан суд у поновном поступку донео нову одлуку о жалби. Стога је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић