Уставни суд у саставу: судија др Агнеш Картаг Одри, која врши функцију председника, и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Месне заједнице Љубичевац из Кладова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. фебруара 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Месне заједнице Љубичевац изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Кладову у предмету П. 319/06.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Месне заједнице Љубичевац изјављена против пресуде Општинског суда у Кладову П. 319/06 од 18. октобра 2006. године и пресуде Окружног суда у Неготину Гж. 639/07 од 28. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Месна заједница Љубичевац из Кладова је 12. фебруара 2008. године, преко законског заступника, председника Љубомира Гушатовића из Кладова, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Кладову П. 319/06 од 18. октобра 2006. године и пресуде Окружног суда у Неготину Гж. 639/07 од 28. децембра 2007. године, због повреде права на једнаку законску заштиту и начела забране дискриминације из члана 21. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац уставне жалбе учествовао као тужени у парничном поступку ради утврђивања права својине и да је тужилац друштвено предузеће “Мироч“ из Кладова престало да постоји у току спора; да подносилац уставне жалбе није прихватио да у парницу ступи нови тужилац А.Д. “Мироч“ из Кладова и да “никаквог преиначења тужбе није било, нити се о томе првостепени суд изјаснио решењем, а другостепени суд оцењује да се туженик упустио у расправљање, што је неистинито“; да је уговор о уступању пословног простора ништав и да не може конвалидирати и да су оспореним пресудама повређена наведена уставна права подносиоца уставне жалбе; да је, у конкретном случају, повређено и право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Кладову П. 319/06 у коме су донете оспорене пресуде и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Друштвено предузеће “Мироч“ из Кладова је 24. децембра 2003. године поднело Општинском суду у Кладову тужбу против Месне заједнице Љубичевац из Кладова (овде подносиоца уставне жалбе). Тужилац је тражио да се утврди његово право својине на пословном простору површине 95м2 у згради Дома културе, која се налази на к.п. број 3503/02, КО Љубичевац, те право трајног коришћења на земљишту испод наведеног простора и да тужена трпи да се он укњижи као власник пословног простора код Службе за катастар непокретности Кладово. Предмет је заведен под бројем П. 4/04.
Општински суд у Кладову је пресудом П. 4/04 од 16. априла 2004. године одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован. У образложењу првостепене пресуде је наведено: да је на основу изведених доказа суд утврдио да у конкретном случају није закључен уговор о купопродаји између парничних странака, јер не постоји уговор у писменој форми нити овера од стране суда у смислу одредаба Закона о промету непокретности; да је првостепени суд нашао да је између странака закључен споразум о давању спорног пословног простора у закуп за период од 20 година. Првостепена пресуда је отправљена парничним странкама 24. јуна 2004. године.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Неготину је решењем Гж. 510/04 од 16. новембра 2004. године укинуо пресуду Општинског суда у Кладову од 16. априла 2004. године, те је вратио предмет првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. У образложењу другостепеног решења је истакнуто: да су у првостепеној пресуди разлози о одлучним чињеницама нејасни и неразумљиви, недовољни и непотпуни; да првостепени суд није ценио исказе сведока Војимира Савића и Данила Михајловића, који су у супротности са исказима сведока који су чланови тужене месне заједнице; да није јасно да ли је првостепени суд прихватио исказе наведених сведока као истините; да, имајући у виду доказе које је предложио тужилац, у поновном поступку првостепени суд треба да испита да ли постоји уговор о купопродаји и да се постојање тог уговора може доказати и на други начин уколико је писмени отправак уговора изгубљен или уништен.
У поновном поступку је предмет заведен под бројем П. 54/05. Општински суд у Кладову је 1. априла 2005. године донео пресуду П. 54/05, којом је усвојио тужбени захтев тужиоца. У образложењу првостепене пресуде је наведено: да је првостепени суд у потпуности поклонио веру исказу сведока Михајла Поповића по коме је између парничних странака закључен уговор о купопродаји и да у прилог томе говоре и искази сведока Војимира Савића и Данила Михајловића, као и остали писмени докази; да суд није поклонио веру исказима чланова тужене, јер ниједан од њих није учествовао директно у преговорима са законским заступником тужиоца; да тужена није поднела писмене доказе који би потврдили да је између странака закључен уговор о закупу. Парничне странке су 1. фебруара и 3. фебруара 2006. године примиле првостепену пресуду.
Поступајући по жалби тужене, Окружни суд у Неготину је решењем Гж. 349/06 од 28. марта 2006. године укинуо пресуду Општинског суда у Кладову П. 54/05 од 1. априла 2005. године, те је вратио предмет првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. У образложењу другостепеног решења је истакнуто: да је у овој правној ствари првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) ЗПП; да је предмет тужбеног захтева утврђивање права својине на спорном пословном простору који се налази у грађевинском објекту који је у државној својини, а чији је корисник тужена месна заједница и да се, имајући у виду наведено, Република Србија као титулар својине (на грађевинском објекту и земљишту испод објекта) морала појавити у овом спору као нужни супарничар на страни тужене; да је изрека првостепене пресуде нејасна и неразумљива и сама себи супротна и да су разлози о одлучним чињеницама контрадикторни; да из исказа бившег директора тужиоца Војимира Савића произлази да у име тужене уговор о купопродаји спорног простора није потписао Ђорђе Чулић, тада председник тужене, па се поставља питање да ли је такав уговор пуноважан, у смислу одредбе члана 18. Закона о промету непокретности.
У поновном поступку је предмет заведен под бројем П. 319/06. Тужилац је поднеском од 20. јуна 2006. године уредио тужбу, истичући да је током трајања ове парнице извршена промена његове правне форме (сада А.Д. “Мироч“ из Кладова). Такође, имајући у виду налоге из решења Окружног суда у Неготину Гж. 349/06 од 28. марта 2006. године, тужилац је преиначио тужбени захтев, тако што је тужбом обухватио и Републику Србију и тражио да суд утврди да он има право трајног коришћења на спорном пословном простору, па је, у том смислу, приложио и примерак уговора о уступању пословних просторија број 26/84 од 19. октобра 1984. године. Законски заступник првотужене Републике Србије (и пуномоћник друготужене, овде подносиоца уставне жалбе) је на рочишту за главну расправу од 12. септембра 2006. године оспорио преиначени тужбени захтев тужиоца.
Општински суд у Кладову је оспореном пресудом П. 319/06 од 18. октобра 2006. године усвојио тужбени захтев тужиоца, тако што је утврдио да он има право трајног коришћења на наведеном пословном простору, земљишту испод њега и земљишту неопходном за нормалну употребу наведених непокретности, а на основу уговора о уступању пословних просторија број 26/84 од 19. октобра 1984. године, те је обавезао првотужену и друготужену да трпе да се тужилац као корисник непокретности укњижи код Службе за катастар непокретности Кладово. У образложењу оспорене првостепене пресуде је наведено: да је чланом 18. Закона о промету непокретности било прописано да уговор о прибављању, преносу и отуђењу непокретности којима располаже друштвено политичка заједница закључује овлашћено лице на основу акта скупштине друштвено политичке заједнице или органа које она овласти и да су, у конкретном случају, уговор о уступању пословних просторија закључила овлашћена лица; да је наведени уговор закључен у писменом облику, али да потписи уговорних страна нису оверени од стране суда; да је одредбом члана 73. ЗОО прописано да уговор за чије се закључење захтева писмена форма сматра пуноважним иако није закључен у тој форми ако су уговорне стране извршиле у целини или у претежном делу обавезе које из њега настају, осим ако из циља због кога је форма прописана очигледно не произлази што друго; да је у конкретном слуцају уговор конвалидиран, јер су уговорне стране извршиле уговорне обавезе, па се он може сматрати правно ваљаним без обзира на то што је форма прописана ради заштите друштвених интереса; да преносом права коришћења са друштвено политичке заједнице на тада друштвено предузеће нису нарушени друштвени интереси. Парничне странке су 16. маја, 21. маја и 25. маја 2007. године примиле оспорену првостепену пресуду.
Одлучујући о жалбама првотужене и друготужене, Окружни суд у Неготину је 28. децембра 2007. године донео оспорену пресуду Гж. 639/07 и у ставу 1. изреке потврдио првостепену пресуду у делу који се односи на друготужену, овде подносиоца уставне жалбе, док је у ставу 2. изреке преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев у односу на првотужену. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да су неосновани наводи друготужене да тужилац нема активну легитимацију у овој правној ствари, с обзиром на то да је тужилац поднео тужбу када је пословао као друштвено предузеће и да је током поступка приватизације само извршено усклађење са законом, па је он исто правно лице; да првостепени суд није учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. ЗПП у вези члана 194. ЗПП, јер је тужилац поднеском од 20. јуна 2006. године преиначио тужбени захтев, а таквом преиначењу тужбе се друготужена није противила, па је првостепени суд наставио расправљање по преиначеној тужби; да су, с обзиром на садржину уговора о уступању пословних просторија и изражену намеру странака, неосновани наводи друготужене да је приликом закључења уговора постојао неспоразум странака о природи уговора; да је неоснован тужбени захтев тужиоца у односу на Републику Србију, јер се у конкретном случају ради о спору око права коришћења, којим се не тражи промена облика својине, тако да првотужена нема пасивну легитимацију нити постоји нужно и јединствено супарничарство између првотужене као власника земљишта и друготужене месне заједнице као корисника тог земљишта.
4. Одредбама члана 21. став 2. и 3. Устава је утврђено да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 58. став 1. Устава се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и “Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) (у даљем тексту: раније важећи ЗПП), који је важио у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења (члан 337. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (члан 10. став 1.); да је после достављања тужбе туженом за преиначење тужбе потребан пристанак туженог и да ће се сматрати да постоји пристанак туженог на преиначење тужбе ако се он упусти у расправљање о главној ствари по преиначеној тужби, а није се пре тога противио преиначењу (члан 193. став 2.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења и да у сложенијим предметима суд може одложити писмену израду пресуде за још 15 дана (члан 341. став 1.).
5. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут 24. децембра 2003. године, подношењем тужбе Општинском суду у Кладову, а да је окончан доношењем оспорене пресуде Окружног суда у Неготину Гж. 639/07 од 28. децембра 2007. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је констатовао да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка.
Када је реч о дужини оспореног судског поступка, Уставни суд је утврдио да је он трајао четири године, што само по себи указује на чињеницу да је поступак окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као учесника у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
С тим у вези, Уставни суд је оценио да је у овом предмету било сложених чињеничних и правних питања која су проузроковала дуже трајање парничног поступка. Наиме, Општински суд у Кладову је, решавајући о основаности тужбеног захтева тужиоца у овој правној ствари, требало да утврди да ли постоји уговор о купопродаји који би представљао подобан правни основ за стицање права својине на предметном пословном простору (пре него што је тужилац преиначио тужбени захтев тражећи да се утврди његово право трајног коришћења на пословном простору). Имајући у виду природу захтева парничних странака постављених у овој парници и да оне нису доставиле валидне писмене доказе којим би неспорно потврдили своје наводе, Уставни суд је закључио да је првостепени суд требало да саслуша седам сведока да би утврдио битне чињенице за основаност тужбеног захтева и да је, у том смислу, морао да суочи сведоке Љ.С. и В.С, чији су искази у погледу истих околности били контрадикторни. Стога, постојање обимног и сложеног доказног поступка у коме је првостепени суд био онемогућен да користи писмене доказе (до момента када је тужилац преиначио тужбу, захтевајући да се утврди његово право трајног коришћења на спорном пословном простору и када је приложио примерак уговора о уступању пословних просторија), по оцени Уставног суда, представља оправдани разлог за нешто дуже трајање парничног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе.
Разматрајући поступање судова у овој правној ствари, Уставни суд је закључио да је Општински суд у Кладову учинио одређене пропусте који су утицали на продужење трајања предметног парничног поступка. Најпре, првостепени суд је прекорачио рок за израду писменог отправка пресуде П. 4/04 која је донета 16. априла 2004. године а која је отправљена парничним странкама тек 24. јуна 2004. године, имајући у виду одредбу члана 337. став 1. раније важећег ЗПП. Поред тога, Уставни суд је нашао да је првостепени суд и у даљем току овог парничног поступка (након укидања прве првостепене пресуде је почео да се примењује ЗПП) поступао супротно одредби члана 341. став 1. ЗПП, којом је прописан рок за писмену израду пресуде – пресуда П. 54/05 од 1. априла 2005. године је достављена парничним странкама тек 1. фебруара и 3. фебруара 2006. године, док је оспорена пресуда П. 319/06 од 18. октобра 2006. године достављена парничним странкама тек 16. маја, 21. маја и 25. маја 2007. године. Међутим, Уставни суд налази да се из наведених чињеница не може извести аутоматски закључак да је у овој парници дошло до повреде права подносиоца уставне жалбе зајемченог чланом 32. став 1. Устава. С обзиром на то да Уставни суд уважава праксу међународних институција за заштиту људских права приликом одлучивања о уставним жалбама, треба истаћи став Европског суда за људска права по коме чињеница да домаћи суд није поштовао законске рокове не мора сама по себи да буде несагласна са Конвенцијом (видети пресуде у предметима Zielinski vs. Poland од 15. фебруара 2005. године и Stoidis vs. Greece од 17. маја 2001. године). Не рачунајући наведене пропусте у овој парници, Уставни суд је утврдио да је Општински суд у Кладову предузео све процесне радње прописане законом како би се поступак окончао у најкраћем могућем року, да је заказивао рочишта за главну расправу у редовним интервалима и да је показао завидну ефикасност од тренутка када је тужилац поднео писмени уговор о уступању пословних просторија, јер је о преиначеном тужбеном захтеву одлучио након четири месеца. Полазећи од свега наведеног, те чињеница да је ова парница прошла две инстанце и да је окончана након четири године, Уставни суд је оценио да се трајање предметног судског поступка објективно не може сматрати неразумно дугим.
На основу свих изнетих разлога, а посебно имајући у виду да је у почетном стадијуму парнице било сложених чињеничних питања која су се одразила на дужину трајања поступка, Уставни суд је оценио да, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је у овом делу уставну жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07), те је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући остале наводе из уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је испитивао да ли су Општински суд у Кладову и Окружни суд у Неготину арбитрерно поступали у предметном парничном поступку, односно да ли су наведени судови произвољно применили материјално и процесно право на штету подносиоца уставне жалбе.
Према наводима подносиоца уставне жалбе, оспореним парничним пресудама је повређено његово право на правично суђење, јер је “нови тужилац у поступку приватизације купио претходног тужиоца...и да је реч о два правна субјекта, а никад подносилац као тужени није прихватио да уместо првог у парницу ступи други тужилац“. Будући да је тужилац током предметног парничног поступка доставио првостепеном суду решење Агенције за привредне регистре БД. 88141/2005 од 1. јула 2005. године којим је усвојен његов захтев о промени података у Регистру привредних субјеката у погледу правне форме и пословног имена тужиоца, поставило се питање да ли је нови тужилац ступио у парницу, те да ли је Општински суд у Кладову морао да за то тражи сагласност подносиоца уставне жалбе као туженог. По оцени Уставног суда, статусна промена правног лица (о чему је реч у овом случају) је по сили закона праћена и процесноправном сукцесијом, па парнични суд није обавезан да тражи сагласност туженог за ступање законског правног следбеника тужиоца у парницу. Такође, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца уставне жалбе да у парничном поступку није дао пристанак за преиначење тужбе. Сагласно одредби члана 193. став 2. ЗПП, сматраће се да постоји пристанак туженог на преиначење тужбе уколико се он или пуномоћник који га заступа упусти у расправу по преиначеној тужби, а пре тога се није противио преиначењу. У том контексту, Уставни суд је увидом у списе предмета закључио да је на рочишту за главну расправу од 12. септембра 2006. године пуномоћник подносиоца уставне жалбе оспорио преиначену тужбу тужиоца. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд сматра да је Окружни суд у Неготину дао јасне, ваљане и уставноправно прихватљиве разлоге када је нашао да А.Д. “Мироч“ из Кладова не представља новог тужиоца и да се подносилац уставне жалбе није противио преиначењу тужбе, те да првостепени суд није учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. ЗПП.
Поред тога, Уставни суд налази да су оспорене пресуде засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права и да су поступајући судови у оспореним пресудама образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да су та правна становишта последица произвољног тумачења од стране судова и неприхватљиве или арбитрерне примене материјалног права. Из свих изнетих разлога, Уставни суд сматра да оспореним пресудама, у конкретном случају, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да је оспореним парничним пресудама повређено његово право на имовину, Уставни суд је нашао да подносилац није навео уставноправне разлоге који би указивали на повреду права зајемченог чланом 58. став 1. Устава, већ повреду овог права сматра последицом повреде права на правично суђење. Како је Уставни суд претходно утврдио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, то је оцењено да нема основа за тврдњу подносиоца о повреди Уставом зајемченог права на имовину.
Сходно изнетом, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у којем се наводи да је оспореним пресудама повређено право подносиоца на једнаку законску заштиту и начело забране дискриминације, Уставни суд је закључио да се, имајући у виду суштину одредбе члана 21. Устава, наведено право и начело искључиво односи на заштиту физичких лица. С обзиром на својство подносиоца уставне жалбе као правног лица, Уставни суд сматра да он нема активну легитимацију за подношење уставне жалбе у делу којим се оспорава повреда права и начела из члана 21. ст. 2. и 3. Устава у предметном парничном поступку, те је у наведеном делу уставна жалба недозвољена.
7. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ВРШИ ФУНКЦИЈУ ПРЕДСЕДНИКА УСТАВНОГ СУДА
Судија
др Агнеш Картаг Одри