Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгића Стојановића из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Дозвољава се повраћај у пређашње стање због пропуштеног рока за изјављивање уставне жалбе Драгићу Стојановићу.
2. Усваја се уставна жалба Драгића Стојановића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 11053/08 од 1. октобра 2008. године и утврђује повреда права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
3. Ову одлуку објавити у "Службеном гласнику Републике Србије".
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгић Стојановић из Крушевца је, преко пуномоћника, адвоката Драгане Ћирковић из Крушевца, поднео је Уставном суду 27. новембра 2008. године уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 11053/08 од 1. октобра 2008. године, због повреде начела забране дискриминације и права на једнаку заштиту права, гарантованих чланом 21. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
Уз уставну жалбу је поднет и предлог за повраћај у пређашње стање због пропуштања рока за изјављивање уставне жалбе. У предлогу се наводи да је ради подношења уставне жалбе против оспорене одлуке Окружног суда у Београду подносилац ангажовао пуномоћника Драгану Ћирковић, адвоката из Крушевца, и то према пуномоћју од 12. новембра 2008. године. Међутим, пуномоћник подносиоца није била у могућности да у законском року од 30 дана, сходно члану 84. став 1. Закона о Уставном суду, сачини и поднесе уставну жалбу против побијане пресуде, из разлога што је 16. новембра 2008. године хоспитализована а 17. новембра 2008. године оперисана, те је на лечењу у Здравственом центру Крушевац била све до 22. новембра 2008. године.
Подносилац је у уставној жалби навео да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. 11053/08 од 1. октобра 2008. године преиначена првостепена одлука Трећег општинског суда у Београду по жалби Фонда за социјално осигурање војних осигураника из Београда (у даљем тексту Фонд), као туженог, те је одбијен тужбени захтев у делу којим је подносилац ове жалбе тражио да се обавеже тужени да му на појединачне месечне износе главног дуга за период од 1. августа 2004. године до 31. јула 2007. године исплати законску затезну камату почев од доспелосити сваког појединачног износа главног дуга до 28. августа 2007. године, а за период од 1. августа 2007. године до 30. новембра 2007. године почев од доспелости сваког појединачног износа главног дуга до 11. априла 2008. године.
Подносилац даље истиче да је оваквим поступање Окружни суд у Београду подносиоцу повредио право на једнаку заштиту права пред судовима, која је гарантована чланом 36. став 1. Устава и извршио дискриминацију у односу на подносиоца противно члану 21. Устава, јер је у другим правноснажно окончаним поступцима вођеним пред Трећим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду усвојио тужбене захтеве војних пензионера када је законска затезна камата у питању, а реч је о истом чињеничном и правном основу.
Из наведених разлога подносилац предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду повређен закон на штету подносиоца уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
Одредбом члана 84. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) прописано је: да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом (став 1.); да ће лицу које из оправданих разлога пропусти рок за подношење уставне жалбе, Уставни суд дозволити повраћај у пређашње стање ако то лице у року од 15 дана од дана престанка разлога који је изазвао пропуштање, поднесе предлог за повраћај у пређашње стање и ако истовремено са овим предлогом поднесе и уставну жалбу (став 2.).
3. Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају пуномоћник подносиоца уставне жалбе у предлогу за повраћај у пређашње стање навела оправдане разлоге за пропуштање рока за благовремено изјављивање уставне жалбе, као и доставила доказе о чињеници да је била хоспитализована у периоду од 16. до 22. новембра 2008. године, које је Уставни суд оценио као оправдане.
Имајући у виду наведено Уставни суд је дозволио повраћај у пређашње стање, па је, сагласно одредби члана 84. став 2. Закона о Уставном суду, решено као у тачки 1. изреке.
4. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у списе предмета утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе је поднео тужбу Трећем општинском суду у Београду, 28. августа 2007. године, против Фонда за социјално осигурање војних осигураника из Београда, ради накнаде штете у износу од 126.983,01 динара, коју је након налаза судског вештака преиначио 11. априла 2008. године, на износ од 142.595,00 динара. Подносиоцу је на основу решења наведеног Фонда СП бр. 540072 од 2. децембра 2002. године, признато право на старосну пензију у месечном износу од 15.742,15 динара, са вредноћшу бода 5,018 динара почев од 16. новембра 2002. године од када тече и исплата, што изражено у бодовима износи 3137,137 бодова, односно 83,5% од пензијског основа. Тужени Фонд је 12. децембра 2006. године донео решење СП бр. 540072 УП-1 којим је извршио усклађивање пензије подносиоца на 3759,045, односно 83,5% од пензијског основа, почев од 1. августа 2008. године, у складу са Уредбом о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе ("Службени лист СЦГ", број 35/04). Међутим, подносиоцу није извршена исплата припадајуће разлике ни након доношења решења, као што није повећан ни број бодова, на основу чега би тужилац примао већу пензију од оне која му се тада исплаћивала. Тужени Фонд је решењем СП бр. 540072 УП-1 од 5. децембра 2007. године извршио усклађивање пензије тужиоцу у складу са Уредбом о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе ("Службени лист СЦГ", бр. 35/04 и 42/05), након чега је тражио извођење доказа вештачењем преко вештака финансијске струке, ради утврђивања износа који није исплаћен тужиоцу.
Пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 3994/07 од 2. јуна 2008. године одбијен је приговор стварне ненадлежности овог суда, као и предлог за прекид поступка и усвојен тужбени захтев тужиоца у целости, а тужени Фонд за социјално осигурање војних осигураника из Београда обавезан да тужиоцу на име накнаде штете због мање исплаћене старосне пензије за период од 1. августа 2004. године, закључно са 30. новембром 2007. године, исплати износе ближе наведене у ставу три изреке првостепене пресуде, са законском затезном каматом од доспелости сваког месечног износа до исплате, као и трошкове парничног поступка, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.
Првостепени суд је утврдио да је решењем Фонда за социјално осигурање војних осигураника СП. бр. 540072 УП-1 од 5. децембра 2007. године тужиоцу признато право на пензију од 1. августа 2004. године, којим је пензија одређена у бодовима на коју тужилац нема примедбе, али да се пензија по том решењу не исплаћује из чега произилази предмет спора, који чини неисплаћени део посебних накнада, тј. накнада за топли оброк и годишњи одмор за период од 1. августа 2004. године, с обзиром да тужени наведену накнаду исплаћује пензионерима од 1. априла 2005. године. Тачније, првостепени суд је утврдио да су посебне накнаде признате решењем о пензији од 1. августа 2004. године, али да се оне тужиоцу не исплаћују.
Из налаза и мишљења судског вештака суд је утврдио да је тужени за период од 1. августа 2004. године до 1. децембра 2007. године исплатио тужиоцу мањи износ пензије по основу припадајуће пензије од износа који је одређен решењем туженог о усклађивању пензије тужиоца, и то за износ који номинално износи 142.595,00 динара, а са обрачунатом каматом на дан 1. јануара 2008. године 188.129,00 динара. Приликом обрачуна камате судски вештак је имао у виду доспелост потраживања и то до 20-ог у месецу за претходни месец све до 1. јануара 2008. године, с обзиром да је тужени тужиоцу извршио исплату посебних накнада за месец децембар 2007. године у јануару 2008. године. Тужилац је 11. априла 2008. године, након обављеног економско-финансијског вештачења истакао да нема примедби на ово вештачење, па је сходно одредби члана 194. став 2. Закона о парничном поступку извршио објективно преиначење тужбе, захтевајући из истог чињеничног основа други новчани износ, те је суду предложио да се тужени Фонд обавеже да му исплати по основу накнаде штете износ од 142.595,00 динара.
Трећи општински суд у Београду је утврдио да је тужени на основу одредбе члана 261. Закона о Војсци Југославије извршио усклађивање пензије тужиоца, почев од 1. августа 2004. године, у складу са одредбама Уредбе о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци СЦГ, те утврдио нов пензијски основ тужиоцу, али и након што је извршио усклађивање пензије, тужени је у спорном периоду без оправданог разлога вршио месечне исплате пензија у мањем износу од оних које тужиоцу припадају сагласно донетом решењу о усклађивању његове пензије, те је услед таквог пропуста туженог, тужилац претрпео штету чија је висина несумњиво утврђена финансијским вештачењем, те је сагласно одредби члана 172. Закона о облигационим односима, обавезан да тужиоцу надокнади претрпљену штету. Ово стога, што је у смислу одредбе члана 19. Уредбе о надлежности, делокругу, организацији и начину пословања Фонда за социјално осигурање војних осигураника ("Службени лист СРЈ", број 36/94), предвиђено да приход туженог чине средства остварена од основног доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, од додатног доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, од доприноса за здравствено осигурање и савезног буџета од прихода на основу улагања средстава туженог, по основу накнаде штете и из других прихода Фонда, што значи да буџет није једини извор прихода, већ само један од извора који се користе за исплату пензија војних осигураника, па позивање туженог на недостатак средстава у буџету као разлог умањених пензија није основано.
Окружни суд у Београду је у жалбеном поступку оспореном пресудом Гж. 11053/08 од 1. октобра 2008. године потврдио првостепену пресуду Трећег општинског суда у Београду П. 3994/07 од 2. јуна 2008. године у ставу првом, другом и делу става трећег изреке за износ главног дуга од 142.595,00 динара, са законском затезном каматом на износ од 126.986,80 динара, почев од 28. августа 2007. године, а на износ од 15.608,20 динара почев од 11. априла 2008. године до исплате, као и у ставу четвртом изреке, те жалбу туженог у наведеном делу одбио као неосновану, док је у преосталом делу става трећег пресуде уважио жалбу туженог и преиначио пресуду Трећег општинског суда у Београду, те одбио тужбени захтев у делу којим је тужилац тражио да се тужени обавеже да му на појединачне месечне износе главног дуга за период од 1. августа 2004. године до 31. јула 2007. године, ближе описане у трећем ставу првостепене пресуде, исплати законску затезну камату почев од дана доспелости сваког појединачног износа главног дуга до 28. августа 2007. године, а за период од 1. августа 2007. године до 30. новембра 2007. године почев од дана доспелости сваког појединачног износа главног дуга до 11. априла 2008. године.
По оцени Окружног суда у Београду, првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, када је обавезао туженог да тужиоцу на име мање исплаћене пензије у траженом периоду исплати износ од 142.595,00 динара, дајући за своју одлуку о главном дугу јасне и довољне разлоге, које прихвата и тај суд.
Међутим, према налажењу другостепеног суда, основано је тужени у изјављеној жалби указао да је првостепени суд погрешно применио материјално право у делу одлуке о захтеву који се односи на законску затезну камату. Наиме, по оцени Окружног суда, у конкретном случају се ради о новчаним потраживањима утврђеним одлуком управног органа, која представљају повремена новчана потраживања, па како у смислу члана 279. став 3. Закона о облигационим односима, на повремена доспела новчана давања тече затезна камата од дана када је суду поднет захтев за њихову исплату, то је тужени обавезан да на износ главног дуга плати законску затезну камату, и то за део дуга од 126.986,80 динара (период од 1. августа 2004. године до 31. јула 2007. године) почев од 28. августа 2007. године, као дана подношења тужбе, до исплате, а за део дуга у износу од 15.608,20 динара (период од 1. августа 2007. године до 30. новембра 2007. године), који је обухваћен преиначеним тужбеним захтевом, почев од 11. априла 2008. године, када је извршено преиначење, до исплате, док је тужбени захтев у односу на тражену камату почев од доспелости сваког појединачног износа до дана подношења тужбе, односно дана преиначења исте, одбијен као неоснован.
Пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 6728/07 од 7. маја 2008. године, која је приложена уз уставну жалбу, усвојен је тужбени захтев тужиоца Ц.А. из Крушевца, па је обавезан тужени Фонд за социјално осигурање војних осигураника из Београда да истом тужиоцу исплати по основу накнаде штете износ од 146.520,00 динара, са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног износа, а све у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.
Поступајући по жалби туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника из Београда, Окружни суд у Београду донео је пресуду Гж. 9552/08 од 1. октобра 2008. године којом је потврдио пресуду Трећег општинског суда у Београду П. 6728/07 од 7. маја 2008. године, а жалбу туженог одбио као неосновану.
Пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 5228/07 од 1. јула 2008. године усвојен је тужбени захтев тужиоца З.Р. из Крушевца, па је обавезан тужени Фонд за социјално осигурање војних осигурника из Београда да исплати тужиоцу на име материјалне штете због мање исплаћених месечних износа припадајуће пензије за период од августа 2004. године до новембра 2007. године, износ од 57.293,00 динара, са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног износа, све у року од 8 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
Поступајући по жалби туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника из Београда, Окружни суд у Београду донео је пресуду Гж. 9621/08 од 10. септембра 2008. године, којом је потврдио пресуду Трећег општинског суда у Београду П. 5228/07 од 1. јула 2008. године, а жалбу туженог одбио као неосновану.
Такође, пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 6499/07 од 8. маја 2008. године усвојен је тужбени захтев тужиоца М.К. из Крушевца, па је обавезан тужени Фонд за социјално осигурање војних осигураника из Београда да исплати тужиоцу на име материјалне штете због мање исплаћених месечних износа припадајуће пензије за период од августа 2004. године до новембра 2007. године, износ од 106.006,17 динара, са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног износа, све у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
Поступајући по жалби туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника из Београда, Окружни суд у Београду донео је пресуду Гж. 9624/08 од 1. октобра 2008. године, којом је потврдио пресуду Трећег општинског суда у Београду П. 6499/07 од 8. маја 2008. године, а жалбу туженог одбио као неосновану.
5. Уставни суд указује да је одредбом члана 21. Устава зајемчено начело забране дискриминације које гарантује: да су пред Уставом и законом сви једнаки; да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације; да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета; да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.
Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђено право на једнаку заштиту права којим се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
За оцену основаности навода уставне жалбе од значаја су одредбе следећих прописа:
Одредбама Закона о облигационим односима ("Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) које се односе на право на накнаду штете - затезну камату, прописано је: да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом (члан 277. став 1.); да поверилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпео какву штету због дужникове доцње (члан 278. став 1.); да на доспелу, а неисплаћену уговорну или затезну камату, као и на друга доспела повремена новчана давања не тече затезна камата, изузев кад је то законом одређено, тј. да се на износ неисплаћене камате може захтевати затезна камата само од дана када је суду поднет захтев за њену исплату и да на повремена доспела новчана давања тече затезна камата од дана кад је суду поднет захтев за њихову исплату (члан 279.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 3/02 и 37/02), који је важио у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано: да право на старосну пензију стиче војни осигураник - мушкарац када наврши 60 година живота, односно војни осигураник - жена кад наврши 55 година живота и најмање 20 година пензијског стажа, као и да право на старосну пензију стиче и војни осигураник - мушкарац кад наврши 40 година пензијског стажа, односно војни осигураник - жена кад наврши 35 година пензијског стажа, без обзира на године живота (члан 242.); да се старосна пензија утврђује у одређеном проценту од пензијског основа, а да пензијски основ чини плата која припада професионалном војнику по члану 71. овог закона, у последњем месецу, пре престанка својства професионалног војника према елементима плате коју професионални војник има у часу престанка професионалне војне службе, (члан 244.); да професионални војник прима плату за дане, односно часове свога рада, као и да се она састоји од дела утврђеног према чину (плата према чину), дела утврђеног према дужности (положајна плата), дела утврђеног према пензијском стажу (плата према стажу) и дела утврђеног према посебним условима службе у Војсци (војни додатак) (члан 71. став 1. и 2.). Према одредбама члана 261. Закона, пензије одређене по овом закону се усклађују почетком сваке календарске године са пензијама одређеним у претходној години, тако што се као пензијски основ за раније остварене пензије узима плата која припада за одговарајући чин од кога се одређују пензије остварене у претходној години, ако је структура плате према којој се, на основу прописа о платама професионалних војника, утврђује пензијски основ измењена у односу на раније прописе о платама тих лица, измењени износи плата узимају се за утврђивање новог пензијског основа, пензије усклађене по овом члану се од 1. јула текуће године, на основу података из прописа о платама професионалних војника, усклађују са кретањем номиналних плата професионалних војника одговарајућег чина, пензије се усклађују и пре истека рока од шест месеци ако номинални раст, односно пад плата професионалних војника буде већи од 5%, а прописе о усклађивању пензија на основу овог члана доноси савезни министар за одбрану.
Уредбом о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе ("Службени лист СЦГ", бр. 35/04 и 42/05), која је важила у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано да Савезна Влада, у смислу члана 75. и члана 137. Закона о Војсци СЦГ, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци, као и да министар одбране, у оквиру укупних износа новчаних средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода, односно вредности коефицијента за обрачунавање плата и других примања професионалних војника и цивилних лица у Војсци.
Уредбом о надлежности, делокругу, организацији и начину пословања Фонда за социјално осигурање војних осигураника ("Службени лист СРЈ", број 36/94) прописано је да приход Фонда чине средства остварена од основног доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, од додатног доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, од доприноса за здравствено осигурање; из савезног буџета, од прихода по основу улагања средстава Фонда, по основу накнаде штете и из других прихода Фонда (члан 19.).
6. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта наведене одредбе члана 36. став 1. Устава, у односу на коју је тражена заштита уставних права подносиоца уставна жалбе, Уставни суд је претходно оценио да се подносилац у суштини жали на различито поступање судова, те одлучивање Окружног суда у Београду поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Сагласно изложеном, Уставни суд је у конкретном случају пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Наиме, Уставни суд је као неоспорно утврдио да је Окружни суд у Београду у оспореној пресуди уважио жалбу туженог и преиначио одлуку првостепеног суда у делу који се односи на исплату законске затезне камате од дана доспелости сваког појединачног месечног дуга, те обавезао туженог да законску затезну камату плати од дана подношења тужбе, тј. дана преиначења тужбе па до исплате, а не од доспелости потраживања, док је у неколико истоветних поступака који су се водили пред Трећим општинским судом у Београду и Окружним судом у Београду, као другостепеном суду и уједно судом последње инстанце, Окружни суд у Београду потврдио пресуде првостепеног суда и жалбу туженог одбио као неосновану (пресуде Гж. 9552/08 од 1. октобра 2008. године, Гж. 9621/08 од 10. септембра 2008. године и Гж. 9624/08 од 1. октобра 2008. године, које су донете у поступцима по жалби против одлука Трећег општинског суда у Београду П. 6728/07 од 7. маја 2008. године, П. 5228/07 од 1. јула 2008. године и П. 6499/07 од 8. маја 2008. године).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Окружни суд у Београду у идентичној чињеничној и правној ситуацији донео различите одлуке о основаности тужбених захтева који су се заснивали на идентичном чињеничном стању и спорном правном питању и да је на тај начин подносиоца уставне жалбе, делимично усвајајући тужбени захтев туженог и преиначујући првостепену одлуку у делу који се односи на законску затезну камату, довео у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци у парничним поступцима у којима је исти Окружни суд потврдио пресуде првостепених судова и жалбу туженог одбио као неосновану. Како је Окружни суд у Београду, као суд последње инстанце, доносио пресуде које су за последицу имале одбијање жалбе туженог као неосноване и потврђивање првостепене пресуде, а у конкретном случају пресуду којом је жалбу туженог делимично усвојио и делимично преиначио првостепену пресуду, Уставни суд је становишта да је таква пракса тога суда супротна принципу правне сигурности и једнаке заштите права пред судовима (о повреди права на правну сигурност видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Винчић и други против Србије од 1. децембра 2009. године, став 56. пресуде). Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 36. став 1. Устава, оценио да је различитом оценом Окружног суда у Београду датом поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања повређено право подносиоца на правну сигурност и једнаку заштиту права пред судовима. Уставни суд указује да је оваква оцена Уставног суда у складу са оценом Европског суда за људска права у предмету Винчић и други против Србије, коју је Европски суд донео уз констатацију да није у његовој надлежности да процењује који је стварни исход требало да имају парнице подносиоца представки.
Уставни суд је оценио да сама чињеница да је исти суд - Окружни суд у Београду, поводом исте чињеничне и правне ситуације доносио различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе, те да ова околност сама по себи представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу усвојио у овом делу и одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореном одлуком подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан, иако је Окружни суд у Београду у идентичним ситуацијама различито поступао. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану.
8. Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде наведеног права у конкретном случају оствари објављивањем ове одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду.
9. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић