Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Јелене Радаковић из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јелене Радаковић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1509/07 од 29. маја 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јелена Радаковић из Суботице је, преко пуномоћника Бисерке Крпић, адвоката из Суботице, 8. августа 2008. године изјавила Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1509/07 од 29. маја 2008. године, због повреде права из чл. 22, 32, 36. и 60. Устава Републике Србије.
Позивајући се на повреду права на правично суђење, подноситељка посебно оспорава доказни поступак и оцену доказа, наводећи да постоје „пропусти суда“ у доказном поступку. Такође сматра да спроведени поступак није био правичан на начин на који то гарантује одредба члана 32. став 1 Устава, јер је материјално право погрешно примењено, и то на њену штету. Наводи да су судови закључили да се она у спорном периоду налазила у фактичком радном односу код туженог послодавца за који је и примала адекватну зараду, али да тужени послодавац није у обавези да јој уплати припадајуће доприносе, јер није ни закључила уговор о раду, те да је овакав став прихватио и Врховни суд Србије у оспореној пресуди. Сматра да се у конкретном случају ради о „прећутно закљученом уговору чија се пуноважност има ценити по правилима ништавости уговора из чл. 70. ст. 1, чл. 103. ст. 1 и чл. 104. ст. 3. Закона о облигационим односима“.
Подноситељка сматра да јој је повређено и право на рад које је гарантовано чланом 60. Устава, јер је у спорном периоду од 1. јуна 1998. године до 31. маја 1999. године у потпуности извршавала своје обавезе код туженог послодавца. Сматра да такав рад треба да има третман радног односа који се рачуна у радни стаж, те да јој за такав рад припадају сва права из социјалног осигурања. Од Уставног суда тражи да усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије Ре. 1509/07 од 29. маја 2008. године и досуди јој „трошкове уставне жалбе у износу од 25.000,00 динара“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду Врховног суда Србије Рев. 1509/07од 29. маја 2008. године и другу достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Општинског суда у Суботици П. 32/06 од 21. марта 2007. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се утврди да је код туженог у периоду од 1. јуна 1998. године до 31. маја 1999. године била у радном односу са пуним радним временом на пословима продавца, а да се тужени обавеже да је за тај период пријави и изврши уплату доприноса за обавезно социјално осигурање код надлежног фонда ПИОЗ-а, филијала Суботица, на минимални износ зараде почев од 1. јуна 1998. године до 31. маја 1999. године и да јој накнади трошкове поступка са законском затезном каматом од пресуђења до исплате. Истом пресудом тужиља је обавезана да туженом накнади трошкове поступка у износу од 62.100,00 динара.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж. 147/07 од 9. јула 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена пресуда Општинског суда у Суботици П. 32/06 од 21. марта 2007. године.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1509/07 од 29. маја 2008. године одбијена је као неоснована ревизија тужиље изјављене против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 147/07 од 9. јула 2007. године. У образложењу оспорене пресуде је наведно да је тужиља у спорном периоду радила код туженог на основу усменог договора са туженим, без писмене одлуке о пријему у радни однос и без закљученог уговора о раду, те да у том периоду није била пријављена нити јој је у радној књижици уписан радни стаж, али да јој је редовно исплаћивана зарада. Како је тужиља без закљученог уговора о раду ступила на рад код туженог, то је, по оцени Врховног суда Србије, правилан заљкучак нижестепених судова да се не може сматрати да је тужиља тако засновала и радни однос, већ да је једино обављала фактички рад. Цитирајући одредбе члана 1. став 1. и члана 11. став 4. тада важећег Закона о радним односима, у образложењу оспорене пресуде се даље наводи да у случају да се радни однос не успостави на начин происан законом, а радник стварно испуњава своје радне обавезе, односно ради, може се, по оцени Врховног суда Србије, говорити само о фактичком раду који се не може поистоветити са радним односом, те да је стога тужиља у конкретном случају била у државини права из радног односа, а не и њихов титулар.
4. Одредбом члана 22. став 1. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је зајемчена једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и гарантовано да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбама члана 60. Устава зајемчено је право на рад, у складу са законом (став 1.) и утврђено да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи (став 4.)
5. За одлучивање Уставног суда о поднетој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о радним односима („Службени гласник РС“, број 55/96), који је био на снази у време настанка предмета спора. Одредбом члана 1. став 1. овог закона је било прописано да се радни однос заснива уговором о раду, у складу са законом и колективним уговором. Одредбама члана 11. истог закона је било прописано: да је надлежни орган код послодавца дужан да са лицем које заснива радни однос закључи уговор о раду пре ступања на рад и да га пријави организацијама обавезног социјалног осигурања, у складу са законом (став 1.); да се уговор о раду закључује у писаном облику и садржи одредбе о дану почетка рада, заради, условима рада, радном месту на коме се заснива радни однос, могућности распоређивања на друго радно место у току трајања радног односа и о другим питањима, обавезама и одговорностима на раду и у вези са радом (став 2.); да уговор о раду не може да садржи одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, односно колективним уговором и да ако уговор о раду такве одредбе садржи, оне су ништаве, а уместо њих примењују се одговарајуће одредбе закона, односно колективног уговора (став 3.); да запослени остварује права, обавезе и одговорности из радног односа од дана почетка рада (став 4.).
Одредбом члана 7. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тескту: ЗПП), који је био на снази у време доношење оспорене пресуде, било је проописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (став 1.); да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева (став 2.); да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено (став 3.); да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим када законом није другачије прописано (став 4.). Одредбом члана 8. ЗПП је прописано да суд одлучује које ће чињенице узети као доказане по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка. Одредбом члана 221. ЗПП је прописано да доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке (став 1.) и да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (став 2.). Одредбом члана 398. став 2. ЗПП-а је прописано да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања.
6. Уставни суд је констатовао да се подноситељка уставне жалбе, позивајући се на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, жали на: а) на неправилну и произвољну примену материјалног права од стране Врховног суда Србије и б) на спроведени доказни поступак и оцену доказа од стране нижестепених судова.
Оцењујући наводе из уставне жалбе о «погрешној примени материјалног права», Уставни суд је констатовао да правилну примену материјалног права пре свега надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама које првенствено зависе од околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Уставни суд је констатовао да је Законом о радним односима који је важио у време настанка спорног односа, било предвиђено да се радни однос заснива уговором о раду. По оцени Уставног суда, закључивање уговора о раду између послодавца и запосленог представља конститутивни елемент, односно акт заснивања радног односа. Ступањем на рад запосленог на основу претходно закљученог уговора о раду, запослени стиче, односно оставрује претходно уговорена права и преузима обавезе и одговорности.
Уставни суд је констатовао и да Закон о радним односима који је био на снази у време настанка предмета спора није изричито уређивао питање ступања запосленог на рад, у ситуацији када претходно није закључен уговор о раду. Стога Уставни суд сматра да се ступањем лица на рад без претходно закљученог уговора о раду, а на основу усменог договора са послодавцем, није могао засновати радни однос на начин на који је то дефинисао тада важећи Закон о радним односима. По оцени Уставног суда, тако се успостављао само фактички рад, на основу којег је лице могло стећи одређена права по основу рада, али не и права, обавезе и одговорности које има лице које се налази у радном односу. Дакле, однос фактичког рада који није радни однос, успостављао се фактичким ступањем на рад на основу усменог договора, без одлуке надлежног органа о заснивању радног односа и без претходно закљученог уговора о раду.
У конкретном случају утврђено да је подноситељка уставне жалбе у периоду од 1. јуна 1998. године до 31. маја 1999. године радила код туженог послодавца на основу усменог договора са туженим, без писмене одлуке о пријему у радни однос и без закљученог уговора о раду. Врховни суд Србије је у оспореној пресуди, позивајући се на одредбе члан 1. став 1. и члана 14. став 4. тада важећег Закона о радним односима, заузео став да подноситељка тако није засновала радни однос, већ је обављала фактички рад и да је била у државини права из радног односа, али не и њихов титулар.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да је Врховни суд Србије у образложењу оспорене пресуде навео довољне разлоге за своју одлуку и заузет став, а који су, по оцени Уставног суда, засновани на уставноправно прихватљивој примени материјалног права.
Оцењујући наводе из уставне жалбе који се односе на спроведни доказни поступак и оцену доказа, Уставни суд је указао на свој раније заузет став да у принципу није надлежан да као инстанциони суд преиспитују закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања. Такође, Уставни суд је констатовао да је, по слободном судијском уверењу, право судова у парничном поступку да након спроведеног доказног поступка, као и на основу резултата целокупног поступка, оцене којим ће изведеним доказима поклонити поверење и које ће чињенице узети за доказане и утврђене.
Како је одредбом члана 398. став 2. ЗПП изричито прописано да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, а да је уставна жалба изјављена против ревизијске пресуде, Уставни суд је, крећући се у границама захтева уставне жалбе, оценио да су наводи подноситељке уставне жалбе о повреди процесних гаранција из члана 32. став 1. Устава, очигледно неосновани. Наиме, Врховни суд Србије оспореном ревизијском пресудом није могао оцењивати претходно спроведени доказни поступак нити утврђивати евентуалну неправилност или непотпуност утврђеног чињеничног стања, па се, по оцени Уставног суда, ни „пропусти суда у доказном поступку“ не могу довести у везу са оспореним актом.
Поред тога, Уставни суд је оценио да је подноситељки уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове.
Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подноситељке уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
7. Оцењујући наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на рад, Уставни суд је констатовао да Устав у члану 60. став 1. гарантује права на рад, у складу са законом. Будући да је Уставни суд претходно оценио да оспорена пресуда Врховног суда Србије Рев. 1509/07 од 29. маја 2008. године садржи уставноправно прихватљив закључке о примени меродавног материјалног права, односно Закона о радним односима који је важио у тренутку настанка предмета спора, то је Уставни суд нашао да су неосновани наводи подноситељке уставне жалбе о повреди члана 60. Устава.
8. Уставни суд је констатовао да право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава представља један од елемената права на правично суђење, тј. да се одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме гарантује, поред осталог, право на покретање поступка пред судом и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о правима и обавезама лица које је покренуло поступак (право на приступ суду). Будући да је претходно утврђено да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, то је Уставни суд нашао да, следствено томе, подноситељки није повређено ни основно начело зајемчено чланом 22. став 1. Устава.
Оцењујући наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији. Имајући у виду да подноситељка уставне жалбе није навела уставноправне разлоге, нити је доставила доказе о другачијем поступању суда у истој правној ситуацији, Уставни суд је оценио да је и овај навод из уставне жалбе очигледно неоснован.
Испитујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом није повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство. Наиме, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да је Врховни суд Србије оценио да у другостепеном парничном поступку нису учињене битне повреде поступка на које суд пази по службеној дужности и повреде на које се у ревизији позива, као и да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев подноситељке уставне жалбе. Стога је, по оцени Уставног суда, у поступку по жалби и ревизијском поступку обезбеђено право подноситељке уставне жалбе зајемчено чланом 36. став 2. Устава
У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд је оценио да је наведени захтев неоснован. Ово из разлога што је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред овим судом сносе своје трошкове.
9. Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу подноситељке уставне жалбе, изјављену против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1509/07 од 29. маја 2008. године.
На основу наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић