Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Радомира Крстића из Дизелдорфа, Савезна Република Немачка, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Радомира Крстића и утврђује да је у парничном поступку који се водио пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету П. 555/07 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду да предузме све мере како би се парнични поступак из тачке 1. окончао у најкраћем могућем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радомир Крстић из Дизелдорфа, Савезна Република Немачка je 31. марта 2009. године, изјавио уставну жалбу због повреде начела забране дискриминације, „повреде људског достојанства фамилије“, повреде права на једнаку заштиту пред судом , права на суђење у разумном року и права на имовину зајемчених одредбама чл. 21. и 23, члана 32. став 1, те чл. 36. и 58. Устава Републике Србије у парничном поступку који се водио пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету П. 555/07.
Подносилац уставне жалбе је навео да му је поступањем Четвртог општинског суда у Београду повређено право на суђење у разумном року, јер парнични поступак, који је, 13. маја 1988. године, као тужилац покренуо против туженог, није окончан ни до дана подношења уставне жалбе. Подносилац сматра да су му поступањем суда, поред права на суђење у разумном року, повређена и права зајемчена одредбама чл. 21, 23, 36. и 58. Устава. Подносилац није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Уставна жалба је, као правно средство, установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.), да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.), да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбама члана 23. Устава је утуврђено да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите (став 1.), као и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (став 2.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.), да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.), да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.), као и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Четвртог општинског суда у Београду П. 555/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 13. маја 1988. године поднео тужбу Четвртом општинском суду у Београду против туженог - Стамбене задруге „Металац“ из Београда, са захтевом да се обавеже тужени да му преда на слободно коришћење и располагање троипособан стан површине 82,63 м2, сагласно међусобно закљученом уговору број К/5 од 11. јуна 1987. године. У тужби је истакнут и предлог за одређивање привремене мере којом би се забранило туженом располагање предметним станом.
До доношења прве првостепене пресуде П. 2415/88 од 29. јануара 1991. године којом је усвојен у целини тужбени захтев тужиоца, укупно је било одржано девет рочишта за главну расправу, док седам заказаних рочишта није било одржано, од тога шест јер тужени није био уредно позиван, док једно рочиште није одржано, због тога што тужилац није приступио, иако је био уредно позван. У доказном поступку суд је извео доказ грађевинским вештачењем на спорне околности. Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Београду је 3. септембра 1991. године донео решење Гж. 4837/91, којим је укинуо пресуду Четвртог општинског суда у Београду П. 2415/88 од 29. јануара 1991. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, Четврти општински суд у Београду је, након четири одржана рочишта за главну расправу, и четири неодржана рочиште, те извршеног допунског грађевинског вештачења, донео другу по реду првостепену пресуду П. 4639/91 од 29. децембра 1993. године којом је одбијен тужбени захтев тужиоца у целини. Међутим, 7. априла 1995. године Окружни суд у Београду је донео решење Гж. 9915/94 којим је поново укинуо првостепену пресуду и предмет вратио истом суду на поновни поступак.
Након два одржана рочишта за главну расправу у поступку пред Четвртим општинским судом у Београду, исти суд је донео пресуду П. 4399/95 од 25. јануара 1996. којом је поново одбијен тужбени захтев у целини. Поступајући по жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је 24. октобра 1996. године донео решење Гж. 7285/96 којим је по трећи пут укинуо првостепену пресуду, овог пута пресуду П. 4399/95 од 25. јануара 1996. године и предмет вратио Четвртом општинском суду у Београду на поновни поступак.
Након пет одржаних рочишта за главну расправу и четири неодржана, тужилац је 21. маја 2001. године отказао пуномоћје за заступање свом пуномоћнику. Након тога, суд је 9. децембра 2002. године донео решење о мировању поступка, с обзиром на то да тужилац није приступио на рочиште, иако је био уредно позван. Наведено решење достављено је тужиоцу тек 26. маја 2005. године, после два безуспешна покушаја достављања дипломатским путем. Четврти општински суд у Београду се 20. септембра 2005. године решењем П. 5558/96 огласио стварно ненадлежним за поступање, због отварања поступка стечаја над туженим, да би приликом покушаја доставе решења тужиоцу било утврђено да је тужилац променио адресу становања у Савезној Републици Немачкој, али да суд о томе није обавестио. Четврти општински суд у Београду је затим 11. јула 2006. године донео решење П. 4316/06, којим је утврђен прекид поступка. Тужилац је затим 24. јануара 2007. године предложио наставак поступка, јер је над дужником - туженим обустављен поступак стечаја. Након једног одржаног рочишта, неколико притужби тужиоца на рад Четвртог општинског суда у Београду и предлога за изузеће истог суда за поступање у предметној парници (одбачен решењем као недопуштен), Четврти општински суд је 20. децембра 2007. године донео решење П. 555/07, којим је констатовао да се тужба сматра повученом, јер пуномоћник тужиоца није приступио на рочиште, иако је био уредно позван. Писмени отправак решења је уручен тужиоцу 2. јула 2009. године. Тужилац је затим 6. јула 2009. године, преко пуномоћника изјавио жалбу против наведеног решења.
У поступку по жалби, Апелациони суд у Београду се решењем Гж. 8088/10 од 19. фебруара 2010. године огласио стварно ненадлежним за одлучивање о жалби тужиоца изјављеној против решења Четвртог општинског суда П. 555/07 од 20. децембра 2007. године. Истим решењем предмет је уступљен Вишем суду у Београду, као стварно и месно надлежном. Коначно, решењем Вишег суда у Београду Гж. 14294/10 од 3. новембра 2010. године укинуто је решење Четвртог општинског суда П. 555/07 од 20. децембра 2007. године и предмет враћен Првом основном суду у Београду на даље поступање.
4. Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 119/09), је прописано да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, као и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.).
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период оцене разумности дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда почео 8. новембра 2006. године ступањем на снагу Устава Републике Србије, којим се установљава уставна жалба као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену и недељиву целину, који започиње подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је на становишту да се ради утврђивања оправданости дужине трајања парничног поступка у конкретном случају мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен 18 година и шест месеци, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року битан цео протекли период, од дана подношења тужбе Четвртом општинском суду у Београду - 13. маја 1988. године, па до данас.
Када је реч о дужини трајања овог поступка, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак до дана подношења уставне жалбе трајао скоро пуних 21 годину, али да још увек није окончан. Наведено трајање поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Стога, Уставни суд оцењује да, иако је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца као што су сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање надлежних органа власти - судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљаног права за подносиоце, да трајање судског поступка 21 годину, не може бити оправдано ниједним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће утицати на његову дужину.
Из свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, које, као елемент права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, гарантује странкама заштиту од неоправданих одлагања и одуговлачења поступка, а донетим судским одлукама обезбеђује ауторитет и делотворност.
Поред тога, Уставни суд је оценио да је у овом предмету није било толико сложених чињеничних и правних питања која би проузроковала дуго трајање парничног поступка. Наиме, првостепени суд је требало да испита облигациони однос настао закључењем уговора између парничних странака и испуњеност обавеза обе уговорне стране. Све то, по оцени Уставног суда, не представља оправдани разлог за непримерено дуго трајање овог парничног поступка.
Разматрајући значај предмета спора за подносиоце уставне жалбе, Уставни суд је закључио да он има легитиман интерес да поступајући судови хитно одлуче о основаности његовог тужбеног захтева, јер је предметни спор у непосредној вези са решавањем стамбеног питања подносиоца. Испитујући његово понашање, Уставни суд је утврдио да је он у одређеној мери допринео дужем трајању парничног поступка, не приступивши на рочиште за главну расправу заказану за 10. децембар 2002. године, иако је био уредно позван, као и због тога што није обавестио суд о промени своје адресе, посебно имајући у виду да му је пребивалиште у иностранству, што у многоме компликује достављање позива, доказа и других писмена.
Ипак, дуго трајање парничног поступка у овом случају је првенствено проузроковано неделотворним и погрешним поступањем судова. Наиме, Окружни суд у Београду је три пута укидао пресуде Четвртог општинског суда у Београду и предмет враћао на поновни поступак, чиме је трајање поступка значајно продужено. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда изражен у пресуди од 6. септембра 2005. године у предмету Pavlyulynets против Украјине (број апликације 70767/01, став 51), у коме је констатовано да поновно разматрање једног предмета после враћања на нижу инстанцу може, само по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему тужене државе.
6. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је закључио да је неделотворно поступање Четвртог општинског суда у Београду и Окружног суда у Београду, у највећој мери довело до тога да предметни парнични поступак траје дуже од 22 године и да се још увек налази у фази првостепеног расправљања и одлучивања.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке наложио Првом основном суду у Београду да предузме све мере како би се парнични поступак Четвртог општинског суда у Београду у предмету П. 555/07 окончао у најкраћем могућем року.
Уставни суд је нашао, будући да подносилац уставне жалбе није поднео захтев за накнаду штете у смислу члана 89. ст. 1. до 3. Закона о Уставном суду, да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року, само по себи довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе.
7. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је у предметном парничном поступку подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање различитих одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
Уставни суд оцењује да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на људско достојанство зајемчено одредбом члана 23. Устава, јер се такав закључак из целокупног тока предметног парничног поступка није могао извести. Чињеница да поступак траје преко 22 године, као и да је Уставни суд утврдио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, ипак не представљају довољан разлог да би се утврдила повреда људског достојанства подносиоца, без обзира на стање константне нелагодности који му је непримереност дужине трајања судског поступка несумњиво проузроковала.
Имајући у виду да судови још увек нису донели коначну одлуку по истакнутом тужбеном захтеву, Уставни суд сматра да је захтев подносиоца уставне жалбе за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава, за сада преурањен.
На основу изложеног у овој тачки образложења, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић