Уставни суд у саставу: др Агнеш Картаг Одри, која врши функцију председника и судије, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Tомислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Владимира Ристивојевића из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. јануара 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Владимира Ристивојевића изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 966/06 од 28. септембра 2006. године, пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 686/06 од 31. јануара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1015/07 од 13. септембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владимир Ристивојевић из Ваљева је 17. априла 2008. године, преко пуномоћника Радомира Спасојевића, адвоката из Ваљева, поднео уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 966/06 од 28. септембра 2006. године, пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 686/06 од 31. jануара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1015/07 од 13. септембра 2007. године, због повреде права из члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи: да му је исплата отпремнине извршена истог дана кад је донето решење о отказу уговора о раду; да судови нису узели у обзир чињеницу да му је од стране послодавца отказан уговор о раду, из разлога што је за његовим радом престала потреба, те је он третиран као радник који представља вишак запослених; да се у таквој ситуацији обавезе послодавца не завршавају исплатом отпремнина, већ је послодавац у смислу одредаба тада важећег Закона о раду, морао претходно да припреми програм решавања вишка запослених и да по том програму спроведе поступак; да су судови преко наведених обавеза послодавца прелазили као да оне не постоје у време настанка спорних односа. Тиме су, по мишљењу подносиоца, судови повредили право на рад подносиоца уставне жалбе из члана 60. став 4. Устава, јер је жалиоцу престао радни однос на незаконит начин.
2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем ДП „Србијанка“ Ваљево број 137/03 од 30. децембра 2003. године, подносиоцу уставне жалбе је престао радни однос закључен између њега и послодавца, због престанка потребе за његовим радом, а услед технолошких, економских и организационих промена, те му је утврђено право на отпремнину, у висини две зараде, коју је оставрио у месецу који претходи месецу у којем му престаје радни однос, а што износи 13.660,00 динара.
Оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву П1. Бр 966/06 од 28. септембра 2006. године одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, тражио да се поништи решење туженика ДП „Србијанка“ Ваљево бр. 137/03 од 30. децембра 2003. године и да се врати на рад, као и да му се исплате трошкови спора. Ставом другим изреке пресуде тужилац је обавезан да туженом на име трошкова парничног поступка плати износ од 85.500,00 динара у року од 8 дана по пријему пресуде. У образложењу пресуде, поред осталог, наводи се да је тужиоцу престао радни однос код тужиоца 30.12.2003. године због престанка потребе за његовим радом, а услед технолошких, економских и организационих промена, те да му је утврђено право на отпремнину у висини две зараде остварене у претходна два месеца, што износи 13.660,00 динара. Даље се наводи да је исплата отпремнине која тужиоцу припада сходно члану 117. Закона о раду извршена истог дана када је донето решење о отказу уговора о раду којим је утврђено право тужиоца на исплату отпремнине и то дознаком утврђеног новчаног износа преко поште. Тужилац је одбио пријем отпремнине и потом поднео тужбу за поништај спорног решења од 19. јануара 2004. године, па до доцње у исплати отпремнине није дошло кривицом послодавца као дужника него кривицом тужиоца, који је одбио пријем. По ставу првостепеног суда, тужени ДП „Србијанка“ Ваљево је спорно решење донео у складу са чланом 101. тачка 8. Закона о раду и правилно је применио одредбу Закона о раду.
Оспореном пресудом Окружног суда у Ваљеву Гж1. 686/06 од 31. јануара 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је пресуда Општинског суда у Ваљеву П1. 966/06 од 28. септембра 2009. године. У образложењу другостепене пресуде наводи се да је првостепени суд правилно и у потпуности утврдио чињенично стање у погледу околности да је тужилац био технолошки вишак и да му је због тога донето решење о престанку радног односа. Такође, наводи се да су утврђени као неосновани наводи тужиоца да тужени није извршио благовремену уплату отпремнине, па је самим тим решење о престанку радног односа незаконито, с обзиром да је првостепени суд правилно утврдио да кривица због неисплате отпремнине стоји на страни тужиоца, јер је одбио пријем отпремнине која му је упућена поштом истог дана када је донето и решење о престанку радног односа, а што се сматра благовременом исплатом отпремнине.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1015/07 од 13. септембра 2007. године, одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 686/06 од 31. јануара 2007. године. У образложењу оспорене пресуде, је поред осталог, наведено да побијана пресуда не садржи битну повреду одредаба из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку, јер нижестепене пресуде садрже потпуне и јасне разлоге о одлучним чињеницама, а побијаном пресудом оцењени су жалбени наводи од одлучног значаја. Даље је наведено да су нижестепени судови правилно закључили да је тужиоцу, радни однос престао у складу са одредбом члана 101. став 1. тачка 8. Закона о раду („ Службени гласник РС“, бр. 70/01), којом је прописано да послодавац може запосленом отказати уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози који се односе на потребу послодавца и ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређених послова, па је тиме његов захтев за поништај оспореног решења и враћања на рад неоснован. Доношењем нове систематизације радних места смањен је број извршилаца на радном месту на којем је радио тужилац, а како је у време отказивања уговора о раду тужилац имао три године радног стажа, то је по ставу Врховног суда, применом тог критеријума њему отказан уговор о раду јер су други радници који су распоређени на та радна места имали дужи радни стаж. Даље се наводи да је за доношење оспореног решења био испуњен и услов из одредбе члана 117. Закона о раду, јер је тужиоцу отпремнина упућена поштом истог дана када је донето решење о престанку радног односа. Тужилац је одбио пријем отпремнине, тако да је кривица због неисплате отпремнине на његовој страни и не може утицати на законитост оспореног решења.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи.
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр 70/01 и 73/01) који је био на снази у време доношења решења о отказу и уговора о раду, било је прописано да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла (члан 101. став 1. тачка 8); да отказ уговора о раду из наведене тачке послодавац може дати запосленом само ако не може да му обезбеди обављање других послова, односно да га оспособи за рад на другим пословима (члан 101. став 3.); да је послодавац који има у радном односу више од 50 запослених, а намерава да откаже уговор о раду за више од 10% од укупног броја запослених у току календарске године због технолошких, економских или организационих промена, дужан да донесе програм решавања вишка запослених (члан 114. ).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, са становишта повреде права из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа. Сама околност да подносилац уставне жалбе није задовољан исходом предметног поступка, не значи истовремено да је подносиоцу у конкретном поступку повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа. О законитости решења о отказу уговора о раду којом је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос, оспореним пресудама су мериторно одлучивали судови, и то у три истанце, па је тиме, по оцени Уставног суда подносиоцу обезбеђено право на судску заштиту за случај престанка радног односа гарантовано чланом 60. став 4. Устава.
Наиме, подносиоцу уставне жалбе је у смислу члана 101. став 1. тачка 8) Закона о раду, отказан уговор о раду, а такође му је и отпремнина упућена поштом истог дана када је донето решење о престанку радног односа, а коју је подносилац одбио да прими, тако да је кривица због неисплате отпремнине постојала на његовој страни. По оцени Уставног суда спровођење организационих, економских и технолошких промена спада у самосталну област деловања предузећа, па суд не може да цени њихову оправданост. Оне су у свему спроведене у складу са програмом технолошких, економских и организационих промена, који је донет у складу са Законом о раду, о чему су судови дали детаљно образложене разлоге који су уставноправно прихватљиви. Како из одредбе члана 101. став 3. Закона о раду не произилази обавеза послодавца да учини понуду запосленом ради обављања других послова, то и образложење правног става судова у овој правној ствари, представља правно утемељен основ за доношење оспорених пресуда.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
Сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕЊУЈЕ ПРЕДСЕДНИКА УСТАВНОГ СУДА
Судија
др Агнеш Картаг Одри