Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ивице Димовића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. октобра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ивице Димовића и утврђује да је у поступку по жалби на решење Окружног суда у Новом Саду Кв. 513/09 од 1. јуна 2009. године повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Ову Одлуку објавити у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ивица Димовић из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 6. јула 2009. године благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења Окружног суда у Новом Саду Кв. 513/09 од 1. јуна 2009. године и решења Врховног суда Србије Кж. 1657/09 од 25. јуна 2009. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 3, члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије. У уставној жалби се наводи да је Окружни суд у Новом Саду 1. јуна 2009. године својим решењем Кв. 513/09 продужио притвор подносиоцу уставне жалбе за два месеца, по основу из члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП). Бранилац подносиоца уставне жалбе је ово решење примио 4. јуна 2009. године, а 5. јуна 2009. године је против њега изјавио жалбу Врховном суду Србије. Врховни суд Србије је 25. јуна 2009. године донео решење Кж. 1657/09 којим је изјављену жалбу одбио као неосновану. Ово решење је Окружни суд у Новом Саду примио 1. јула 2009. године, а браниоцу је уручено 3. јула 2009. године, чиме је Врховни суд, доношењем и достављањем решења после 28 дана од дана изјављивања жалбе, повредио право подносиоца уставне жалбе да суд хитно одлучи о његовој жалби на решење о продужењу притвора, зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава. Подносилац уставне жалбе сматра да је решење о продужењу притвора засновано искључиво на тежини кривичног дела које му се ставља на терет, чиме је повређено његово право да му се трајање притвора сведе на најмању могућу меру, имајући у виду разлоге притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава. Предлаже да Уставни суд утврди повреду наведених права и досуди подносиоцу накнаду трошкова заступања пред Уставним судом, као и свих трошкова кривичног поступка.
С обзиром на то да се у уставној жалби наводи да је подносиоцу повређено уставно право на трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, а да се оспорена решења односе на продужење притвора након подизања оптужнице, Уставни суд је закључио да се уставном жалбом тражи заштита уставних права на трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења, приложена као доказ уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Истражни судија Окружног суда у Новом Саду је у истражном предмету против осумњиченог Ивице Димовића - овде подносиоца уставне жалбе и још шест осумњичених лица, донео 7. новембра 2007. године решење о одређивању притвора Кри. 1524/07, због 22 кривична дела разбојништва из чл. 206. став 3. Кривичног законика (у даљем тексту КЗ), из разлога предвиђених у члану 142. став 2. тачка 5) ЗКП. Против овог решења бранилац подносиоца уставне жалбе уложио је жалбу, која је решењем Окружног суда у Новом Саду Кв. 851/07 од 12. новембра 2007. године, одбијена као неоснована. Подносиоцу уставне жалбе и саокривљенима је притвор продужаван, последњи пут решењем већа Окружног суда у Новом Саду Кв. 311/09 од 1. априла 2009. године.
Кривично веће Окружног суда у Новом Саду, преиспитујући одлуку о притвору по службеној дужности, донело је 1. јуна 2009. године решење Кв. 513/09, којим се подносиоцу и још тројици саокривљених, на основу одредбе члана 146. став 2, а у вези члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП продужава притвор за два месеца. У образложењу овог решења наводи се: да је ''веће размотрило решења о одређивању и продужењу притвора, као и целокупне списе предмета, па налази да и даље стоје разлози за задржавање окривљених у притвору по основу члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП-а''; да се ''окривљени предметном оптужницом терете да су извршили по 14 кривичних дела разбојништва и 3 кривична дела разбојништва у покушају...Обзиром да је за кривично дело из члана 206. став 3. КЗ запрећена казна затвора преко десет година, као и да постоји основана сумња да су окривљени извршили већи број истоврсних кривичних дела, коришћењем истих прилика и ситуација на штету старијих људи који су у кућама живели сами, у току ноћи, уз примену физичке силе непримерене отпору оштећених и у појединим случајевима чак наношењем тешких телесних повреда, ово веће налази да наведене околности представљају посебно тешке околности кривичних дела, те да је оправдано даље задржавање окривљених у притвору по основу члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП-а''.
Против овог решења бранилац подносиоца уставне жалбе уложио је 5. јуна 2009. године жалбу, која је решењем Врховног суда Србије Кж. 1657/09 од 25. јуна 2009. године, одбијена као неоснована. У образложењу овог решења наводи се: да је ''правилно поступио првостепени суд када је, одлучујући о продужењу притвора по службеној дужности, на основу члана 146. став 2. ЗКП-а, према окривљенима притвор продужио за још два месеца, а по основу из члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП-а''; да ''како се за кривично дело разбојништва из члана 206. став 3. КЗ може изрећи казна затвора преко 10 година, имајући у виду и да су окривљени основано сумњиви да су извршили већи број кривичних дела, тако што су у току ноћи обијали куће оштећених, а затим према њима примењивали физичку силу, која је била непримерена отпору оштећених, који су старија лица, те од њих тражили новац, првостепени суд је правилно закључио да је у конкретном случају због постојања посебно тешких околности извршења кривичних дела, оправдано даље задржавање окривљених у притвору по основу из члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП-а''; да ''и по налажењу овог суда, наведене околности, које се односе на начин извршења предметних кривичних дела, знатно превазилазе уобичајени начин извршења, те стога оправдавају даље задржавање окривљених у притвору по напред наведеном законском основу.''; да су ''стога жалбени наводи, којима се указује да првостепени суд у побијаном решењу није навео особите околности које би оправдавале продужење притвор према окривљенима по основу члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП већ уопштене околности које не оправдавају даље задржавање окривљених у притвору по овом основу, оцењени неоснованим.''.
Решење Врховног суда Србије примљено је у Окружном суду у Новом Саду 1. јула 2009. године, а браниоцу окривљеног - овде подносиоца уставне жалбе уручено је 3. јула 2009. године.
4. Према одредби члана 27. став 3. Устава, свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбама члана 30. Устава утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.).
Одредбама члана 31. Устава утврђено је, поред осталог: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Одредбама члана 141. став 2. Законика о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/02 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), који је био на снази у време доношења оспорених аката, било је прописано да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору. Одредбом члана 142. став 2. тачка 5) Законика било је прописано да се притвор може одредити ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела, а одредбама члана 146. истог Законика - да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа и да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу.
Одредбом члана 206. став 1. Кривичног законика (''Службени гласник РС'', бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је такође био на снази у време вођења овог кривичног поступка, било је утврђено да ће се за кривично дело разбојништва казнити ко употребом силе против неког лица или претњом да ће се непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, при чему је одредбом става 3. овог члана било прописано да ће се, ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено од стране више лица или је неком лицу са умишљајем нанесена тешка телесна повреда, учинилац казнити затвором од три до петнаест година.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредаба члана 27. став 3, члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност и права лица којима је одређен притвор, односно трајање притвора, Уставни суд је и поводом ове уставне жалбе констатовао да, са аспекта заштите људских права, притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу. Наведене уставне одредбе упућују да су судови дужни да хитно одлуче о законитости лишења слободе. Такође и одредбе Законика о кривичном поступку прописују дужност свих органа који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Одредбом члана 30. став 1. Устава на општи начин је утврђено када неко лице може бити притворено, а одредбама члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку утврђени су услови под којима неком лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити одређен притвор. У том смислу ове одредбе Устава односе се на доношење решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, а не на продужење притвора. Несумњиво је и да се рок од 48 часова за доношење и достављање одлуке о жалби на притвор из члана 30. став 3. Устава односи на решење о одређивању притвора, а не на одлуку о жалби на решење о продужењу притвора. Испитивање да ли још постоје разлози за продужење притвора регулисано је одредбама члана 31. Устава, а којима се у ставу 2. налаже да се притвор сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Закоником о кривичном поступку прописан је исти рок (48 сати) за доношење одлуке по жалби на решење о одређивању притвора (члан 143. став 6.), док за одлуку о жалби на решење о продужењу притвора такво временско ограничење не постоји (члан 144.).
Међутим, Суд оцењује да овако јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује по жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева ''нарочите хитности''. Ово произлази и из одредбе члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којом је прописано да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
У конкретном случају, жалба подносиоца уставне жалбе као окривљеног против решења Окружног суда у Новом Саду Кв. 513/09 од 1. јуна 2009. године о продужењу притвора, поднета је 5. јуна 2009. године, а Врховни суд Србије је донео одлуку по овој жалби (решење Кж. 1657/09) 25. јуна 2009. године, дакле после 20 дана од дана подношења жалбе. Ово решење, којим је одлучено о жалби на притвор, уручено је браниоцу подносиоца уставне жалбе 3. јула 2009. године.
Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног суда Србије Кж. 1657/09 од 25. јуна 2009. године жалба подносиоца изјављена против решења Окружног суда у Новом Саду Кв. 513/09 од 1. јуна 2009. године о продужењу притвора није била ''хитно'' размотрена, како то изричито налаже одредба члана 27. став 3. Устава. Увидом у решење Врховног суда Србије Кж. 1657/09 од 25. јуна 2009. године, Уставни суд је утврдио да је исто достављено од стране Врховног суда Србије Окружном суду у Новом Саду 1. јула 2009. године, те Суд оцењује да рок од 28 дана за доношење одлуке по жалби против решења о продужењу притвора и достављање ове одлуке окривљеним - овде подносиоцу уставне жалбе, у ситуацији када је одлуком суда притвор продужен за два месеца, представља несразмерно дуг период за преиспитивање законитости одлуке о продужењу притвора од стране другостепеног суда.
Из изнетих разлога, Уставни суд утврђује да је у поступку по жалби на решење Окружног суда у Новом Саду Кв. 513/09 од 1. јуна 2009. године повређено Уставом гарантовано право на слободу подносиоца уставне жалбе, зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава.
6. Суд оцењује да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 30. став 3. Устава, с обзиром на то да се одредбе овог члана односе на права лица којима је притвор одлуком суда иницијално одређен, а не на одлуку по жалби против решења о продужењу притвора у току његовог трајања.
7. Како се у уставној жалби наводи да је подносиоцу повређено уставно право на трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, а оспорена решења се односе на продужење притвора након подизања оптужнице, Уставни суд је закључио да се уставном жалбом тражи заштита уставних права на трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
У погледу дела захтева из уставне жалбе који се односи на разлоге за продужење притвора, Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и законом није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава и члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да, у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли постоје разлози за задржавање у притвору или не, те уколико и даље разлози постоје, притвор продужи решењем до даље одлуке суда. После ступања оптужнице на правну снагу, рок за испитивање разлога за притвор је по истеку свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу. Према наведеном, притвор као законска мера којом се одузима основно људско право на слободу, и у овом случају представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну. Како се у овом случају притвор одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, током трајања ове мере још увек у потпуности важи Уставом и Закоником утврђена претпоставка невиности. Стога је у свим фазама трајања кривичног поступка неопходна контрола оправданости притвора, односно испуњености процесних претпоставки за његово продужење.
Уважавајући претходне наводе, Уставни суд сматра да је надлежни суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје.
Како је одредбом члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку прописано да се притвор може одредити ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела, несумњиво је да и у случају продужења притвора ове претпоставке морају егзистирати, како би легални и легитимни циљеви притвора и даље постојали.
Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, без предлога странака и у законском року од два месеца испитао да ли постоје разлози за задржавање у притвору или не, и утврдивши да разлози и даље постоје, притвор је продужио решењем до даље одлуке суда.
Испитујући оправданост притвора, који је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењима, Уставни суд је утврдио да су у конкретном случају испуњени законом тражени услови да се подносиоцу уставне жалбе притвор продужи. За кривично дело које се подносиоцу, као оптуженом саизвршиоцу, ставља на терет прописана је казна затвора преко десет година. Такође, околности извршења кривичних дела за које се подносилац оптужује представљају заиста посебно тешке околности кривичних дела, па укупност ова два услова испуњава законску претпоставку за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе, што је Окружни суд у Новом Саду у оспореном решењу детаљно размотрио и образложио оправданост даљег задржавања мере притвора, а Врховни суд Србије потврдио.
Уставни суд сматра да су наводи подносиоца уставне жалбе да му је притвор продужен „само по основу тежине кривичног дела" које му се ставља на терет, произвољни и не одговарају чињеничном стању.
Како је Уставом утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3. Устава), Уставни суд је, приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету, имао у виду и праксу Европског суда за људска права. У том смислу, Уставни суд оцењује да су првостепени и другостепени суд у својим решењима дали довољно јасне, убедљиве и на закону засноване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
8. Уставни суд је оценио да се правично задовољење у овом случају остварује објављивањем Одлуке Уставног суда у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
9. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |