Преглед документа Уж-372/2008

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби А.Ђ. из Б., на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16.октобра 2008. године донео је

1. Усваја се уставна жалба А.Ђ. и утврђује да су у поступку који је пред Првим општинским судом у Београду вођен под бројем К.бр.1116/04 по­вређена права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року и судску заш­ти­ту људских и мањинских права и слобода која су гарантована одредбама члана 32. став 1. и члана 22. став 1. Устава Републике Ср­би­је.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду штете коју може ос­тва­ри­ти на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду.

1. Уставном суду поднета је 31. марта 2008. године благовремена и дозвољена ус­­тавна жалба А.Ђ, изјављена због повреде права на суђење у ра­зум­ном року у предмету К. бр. 1116/04, који се водио пред Првим општинским судом у Бео­гра­ду. У уставној жалби се наводи да је решењем тог суда К.бр. 1116/04 од 28. јануара 2008. године обустављен кривични поступак који је покренуо приватни тужилац А.Ђ, због кривичног дела увреде из члана 170. став 2. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ). Кривични по­ступак је обу­став­љен због апсолутне застарелости кривичног гоњења у смислу од­ред­бе члана 104. КЗ. Подносилац жалбе сматра да се ничим не може оправдати да се у пред­метној кривичној ствари за четири године не од­ржи ниједан главни претрес, тако да је поступањем суда, односно непредузимањем ме­ра које је суд имао на располагању пре­ма окривљенима повређено његово право на суђење у ра­зумном року гарантовано чла­ном 32. став. 1, као и право на суд­ску заштиту гарантовано чланом 22. став 1. Ус­та­ва Републике Србије.
2. Уставни суд је 28. маја 2008. године, у складу са чланом 31. став 1. Закона о Ус­тав­ном суду („Службени гласник Републике Србије“, бр.109/07) и чланом 72. став 3. По­слов­ни­ка о раду Уставног суда („Службени гласник Републике Србије“, бр. 24/08 и 27/08), захтевао од Првог општинског суда у Београду достављање на увид списа предмета К. бр.1116/04 и одговора на уставну жалбу, наводећи у акту који је упутио меродавне еле­мен­те за оцењивање разумности дужине времена суђења о којима би суд требало да се из­јас­ни. Списи предмета и одговор на уставну жалбу, у коме се исцрпно излаже чи­ње­нич­но стање о поступању у предмету К.бр.1116/04, достављени су Уставном суду 23. јуна 2008. године.
3. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру­га правна средства за њихову заштиту.
Чланом 22. став 1. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале. На основу члана 32. став 1. Устава, свако има пра­во да независан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била раз­лог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду, уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у ра­зум­ном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно­ва­но­сти уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено ње­гово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог оп­штинског суда у Београду К. бр.1116/04 и ут­вр­дио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом ус­тав­но­суд­с­ком поступку:
Судски поступак покренут је 19. фебруара 2004. године, када је приватни туж­и­лац А.Ђ. из Београда поднео Првом општинском суду у Београду при­ват­ну тужбу против више лица, због кривичног дела увреде из члана 170. став 2. Кривичног законика. Кривични поступак је окончан 28. јануара 2008. године, до­но­ше­њем решења о обустави поступка због застарелости кривичног гоњења. Период који спада у над­леж­ност Уставног суда, ratione temporis, почео је дана 8. новембра 2006, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу у разумном року.
Неспорно је да главни претрес у овој правној ствари никада није одржан, уг­лав­ном због тога што се окривљени нису одазивали позивима суда. Пуномоћник приватног ту­жиоца је редовно при­су­с­твовао за­к­а­за­ном претресу. Судски по­сту­пак је до окон­ча­ња во­ди­ло троје по­сту­па­ју­ћих судија. Главни претрес је заказиван укупно седамнаест пута, али је увек одлаган због неприсуство­ва­ња неког од окривљених. Два пута претрес је одложен због спречености поступајућег судије који је до­­­­нео решење о обу­став­и поступка. Пуномоћник приватног тужиоца је два пута подносио поднеске са зах­тевом да суд предузме мере којима би се обезбедило при­сус­т­во окривљених. Суд је из­дао више наредби за привођење окривљених, а према једном од окрив­ље­них чак пет наредби, које нису биле извршене.
5. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој правној ствари, заснована на пракси и критеријумима међународних институција за заштиту људских права, по­тврђује да је у конкретном случају непосредно повређено право подносиоца уставне жал­бе на су­ђе­­ње у разумном року и право на судску заштиту.
Када је реч о дужини судског поступка, Уставни суд је утврдио да је судски по­сту­пак покренут приватном тужбом подносиоца уставне жалбе 19. фебруара 2004. године, а да је првостепено ре­ше­ње о обустави поступка донето 28. јануара 2008. године. У односу на под­но­сио­ца ус­тавне жалбе поступак је трајао скоро четири године и поклапао се са ап­со­лут­ним ро­ком застарелости кривичног гоњења за кривично дело за које је поднета приватна тужба. Нема сумње да је дужина разумног судског поступка ре­ла­тивна категорија која зависи од низа чинилаца. Сложеност правних и фактичких пи­та­ња у кон­крет­ном предмету, понашање окривљених и оштећених, значај повређеног пра­ва за подно­сио­ца уставне жалбе и понашање суда који води поступак, основни су чиниоци који ути­чу на дужину кривичног судског поступка и одређују да ли је тај поступак окон­чан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у ра­зум­ном ро­ку у конкретном случају, Уставни суд је мишљења да у овом кривичном предмету, независно од ве­ћег броја окривљених, није било посебно сложених правних и фак­тич­ких питања о којима би се суд изјашњавао, а такође ни ком­­плексност чи­ње­ничног стања не би зах­те­ва­ла да до­казни поступак траје сразмерно дуже време. Посматрано у материјалноправном сми­с­лу, конкретни случај није постао сложенији ни након доношења новог Устава, тако да је Уставни суд заузео став да се за утврђивање разумне дужине овог судског поступка мора имати у виду читав период поступања суда, почев од мо­мен­та подношења приватне кривичне тужбе, а не само време од ступања на снагу Устава до доношења првостепеног ре­­шења.
Уставни суд оцењује да подносилац уставне жалбе својим радњама није допринео дужем трајању суд­с­ког поступка. Не може се сматрати да је понашање при­ватног тужио­­ца током по­ступ­ка, из­­мена приватне тужбе и подношење два поднеска којима се зах­тева за­ка­зивање глав­ног пре­тре­са и предузимање мера за обезбеђивање при­сус­т­ва ок­рив­ље­них, допринело усложња­вању конкретног случаја и његовој дужини. Уставни суд сматра да су ове, на закону засноване процесне радње при­ват­ног ту­жио­ца, би­ле у функцији ефи­кас­ни­јег суд­с­ког поступања. С друге стране, при­ватни тужилац ни­­је био у могућности да користи друга де­­лотворна прав­на средства против нео­прав­да­но дугог трајања кривичног поступка, ни­ти је био ду­жан да иницира вршење инстан­цио­­ног надзора према суду у питању.
Уставни суд налази да је до окончања предметног поступка доношењем решења о обустави кривичног поступка од стране Првог општинског суда у Београду, дошло искључиво због опструкције окривљених ко­­ју надлежни суд није на одговарајући начин спречио. Овај за­кљу­чак недвосмислено про­изи­ла­зи и из самог од­го­вора на уставну жалбу који је доставила заменица пред­­сед­ни­ка Првог општинског су­да у Београду. У њему је наведено „да се може закључити да у овом по­ступ­ку није одржан ниједан главни претрес, али се такође може утврдити да су раз­­лози ко­ји су до тога довели, пре свега, однос окривљених према суду и поступку, ко­ји се ог­ле­да у томе што исти углав­ном нису приступали на позиве суда, или су суду би­ли недо­ступ­ни на датим адресама.“ Из овога очигледно произилази да је и надлежни суд уочио да су окривљени злоу­по­­треб­ља­ва­ли своја процесна овлашћења у кривичном поступку, али да их у томе није спречио.
Неспорно је да се кривични поступак непрекидно водио пред Првим оп­штин­с­ким судом у Београду, и да надлежни суд није одржао главни претрес. Уставни суд на­лази да се поступање надлежног суда у овој прав­ној ствари због тога не може сма­тра­ти ефи­кас­ним и де­лот­вор­ним. У случајевима у којима учесници у поступку доприносе дужем трајању кривичног поступка, дужност је суда да пра­­вовремено и ефикасно реагује на њихове дилаторне радње и да благо­вре­ме­но пре­дуз­­ме све законске мере у циљу онемогућавања злоупотребе права учесника у поступку. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење судских одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.
По­сма­тра­но са аспекта објективног трајања поступка и интереса правде, за Ус­тав­ни суд је неприхватљива и друга окол­ност која се у одговору на уставну жалбу наводи као разлог за одуговлачење поступка, а то је одсуство пуне сарадње између суда и надлежног Министарства уну­трашњих по­сло­ва, које „ни­је поступало ажурно по наредбама суда и у неколико слу­ча­јева суду није доставља­ло образложење о разлозима непривођења, односно не­по­сту­па­ња по на­ло­гу суда“. По оцени Уставног суда, одуговлачење поступка у овом случају претежно је проузроковано пропуштањем надлежног суда да обезбеди приступање окривљених суду. Због тога се не може сматрати да се у вођењу поступка у конкретном предмету суд руководио прин­­­ципом исправног поступања. Надлежни суд је био дужан да обез­бе­ди да сви учесници по­с­туп­ка по­сту­пају на начин да се избегне непотребно одуго­вла­че­ње, као и да контролише спро­вођење сво­јих наредби. Ни промене у саставу судског ве­ћа које су објективно ус­ло­­виле по­сто­ја­ње дужег периода неактивности суда, не могу се сматрати ваљаним раз­ло­гом који би могао да оправда прекорачење разумног рока за доношење судске од­лу­ке.
Уставни суд је имао у виду и значај питања које је требало расправити пред су­дом за подносиоца уставне жалбе. Захтевана је судска заштита права личности, кон­крет­но угледа, части и достојанства личности, која имају ранг основних људских права гарантованих Уставом. Несумњиво је да ова права за приватног тужиоца имају посебну важност.
6. На основу изложеног, Уставни суд је становишта да је подносиоцу уставне жал­бе ускраћено право на делотворну судску заштиту, гарантовано чланом 22. став 1. Устава, због неоправданог одуговлачења поступка за које одговорност има надлежни суд, јер је суд прекорачио разуман рок за јавно расправљање и од­лу­чивање о правима подносиоца уставне жалбе, који је утврђен чланом 32. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је од­лу­чио да се правично задовољење у овом случају оствари одговарајућом накнадом нематеријалне штете, коју подносилац уставне жалбе може остварити на начин пред­виђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду.
7. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова Одлука објави у „Службеном глас­нику Републике Србије“.