Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби ''Alba Trade International'' д.о.о. Београд, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба ''Alba Trade International'' д.о.о. Београд изјављена против решења Трговинског суда у Чачку Р. 221/08 од 2. децембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. ''Alba Trade International'' д.о.о. из Београда је 31. децембра 2008. године Уставном суду поднело уставну жалбу против решења Трговинског суда у Чачку Р. 221/08 од 2. децембра 2008. године, због повреде права из чл. 3, 20, 21, 32, 36, 58, 60. и 145. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је стекао право својине на имовини дужника ''Технос'' а.д. Чачак на основу решења о принудном поравнању Трговинског суда у Чачку II ПП 8/01 од 1. новембра 2002. године, те да је суд био дужан да ово решење изврши по службеној дужности. Истиче се да је Трговински суд у Чачку решењем Фи. 294/02 од 14. новембра 2002. године извршио упис стеченог права из принудног поравнања у регистар Трговинског суда, али да није навео и право повериоца (овде подносиоца уставне жалбе) ''као појединачно право''. Из тог разлога, подносилац уставне жалбе је поднео захтев за упис права забележбе по основу наведеног решења о принудном поравнању, који је одбијен супротно одредби члана 73. Закона о стечајном поступку и одредбама Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, чиме је подносилац ''онемогућен у стицању разлучног права и права намирења по основу већ стечене имовине''. Предлаже да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, утврди да је оспорено решење ''неуставно и незаконито и да не производи правно дејство'', као и ''накнаду штете због повреде Устава и закона''.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Трговинског суда у Чачку II ПП. 8/01 од 1. новембра 2002. године одобрено је закључење принудног поравнања између дужника ''Технос'' а.д. Чачак и његових поверилаца, између осталог и подносиоца уставне жалбе, о исплати дуга.
Решењем Трговинског суда у Чачку Ст. 8/07 од 27. августа 2007. године отворен је поступак стечаја над ''Технос'' а.д. Чачак.
Решењем Трговинског суда у Чачку Ст. 8/07 Р. 221/08 од 29. септембра 2008. године, у ставу првом изреке одбијен је захтев стечајног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, за упис права забележбе по основу решења о принудном поравнању Трговинског суда у Чачку II ПП. 8/01 од 1. новембра 2002. године. У ставу другом изреке овог решења одбијен је захтев стечајног повериоца за упис права забележбе по основу решења о извршењу Трговинског суда у Чачку И. 204/06 од 4. септембра 2006. године. У ставу трећем решења утврђено је да је стечајни поверилац стекао право уписа права на одвојено намирење у јавне књиге и регистре даном подношења предлога за извршење, и то: 1. по основу решења о извршењу Општинског суда у Новом Пазару И. 1738/05 од 6. фебруара 2007. године, право уписа права на одвојено намирење стечено је 29. новембра 2005. године на непокретности дужника ближе описаним у тачки 1. изреке; 2. по основу решења о извршењу Општинског суда у Новом Пазару И. 599/07 од 18. јула 2007. године, право уписа права на одвојено намирење стечено је 30. марта 2007. године на непокретности дужника ближе описаним у тачки 2. изреке; 3. по основу решења о извршењу Општинског суда у Чачку И. 2217/06 од 9. јуна 2006. године и допуни овог решења од 30. јуна 2006. године, право уписа права на одвојено намирење стечено је 7. јуна 2006. године на непокретности дужника ближе описаној у тачки 3. изреке. Ставом четвртим изреке истог решења наложено је достављање овог решења Општинском суду у Новом Пазару ради забележбе решења из става три изреке, у року од осам дана од пријема његовог писменог отправка. У образложењу решења је, између осталог, наведено: да је стечајни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, 23. септембра 2008. године поднео захтев за упис права на одвојено намирење по основу прибављених извршних исправа; да је суд одлучио као у ставу првом изреке, из разлога што решењем Трговинског суда у Чачку II ПП. 8/01 од 1. новембра 2002. године није обухваћено извршење на непокретности нити је истим предвиђена забележба решења у земљишне књиге, па је по том основу неподобан за упис, односно забележбу права на одвојено намирење; да је суд одлучио као у тачки два изреке из разлога што предметним решењем о извршењу нису обухваћене непокретности већ акцијски капитал који је отуђен пре покретања поступка стечаја, а у стечајној маси се не налазе новчана средства од продаје акцијског капитала из наведеног решења о извршењу.
Решењем Трговинског суда у Чачку Ст. 8/07 Р. 221/08 од 14. октобра 2008. године одбијен је захтев стечајног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, за доношење допунског решења овог суда од 29. септембра 2008. године. У образложењу тог решења је наведено: да је стечајно веће, разматрајући жалбу повериоца изјављену против решења стечајног судије од 29. септембра 2008. године, вратило предмет стечајном судији са налогом да стечајни судија поступи по захтеву којим је поверилац тражио да се донесе допунско решење којим би се утврдило на који је износ главног дуга, камате и трошкова поверилац стекао право уписа права на одвојено намирење; да је суд ценио захтев повериоца и утврдио да се у предлозима за извршење поднетим општинским судовима у Чачку и Новом Пазару, по којима се тражи упис права на одвојено намирење, понављају како правни основ, тако и висина потраживања повериоца из решења о принудном поравнању Трговинског суда у Чачку II ПП. 8/01 од 1. новембра 2002. године, па постоји могућност дуплирања потраживања; да је суд применио одредбу члана 73. став 3. Закона о стечајном поступку.
Оспореним решењем Трговинског суда у Чачку Р. 221/01 од 2. децембра 2008. године одбијен је као неоснован приговор стечајног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављен против решења Трговинског суда у Чачку Р. 221/08 од 29. септембра 2008. године и решења Р. 221/08 од 14. октобра 2008. године. У образложењу оспореног решења је наведено: да су неосновани наводи стечајног повериоца да суд има обавезу да по службеној дужности спроводи решење о принудном поравнању II ПП. 8/01 од 1. новембра 2002. године, из разлога што је извршни поверилац тај који одлучује да ли ће и када поднети предлог за извршење уз испуњење услова прописаних Законом о извршном поступку; да је решењем Трговинског суда у Чачку И. 204/06 од 4. септембра 2006. године као средство и предмет извршења одређена продаја акција стечајног дужника, које акције су продате пре дана отварања стечаја, а у стечајној маси се не налазе, а у решењу није опредељено друго средство и предмет извршења, нити је било предлога извршног повериоца, сада стечајног повериоца, за промену средства и предмета извршења; да је у односу на део приговора којим се тражи да се утврди за који је износ главног дуга, камате и трошкова стечајни поверилац стекао право уписа права како на одвојено намирење, тако и у делу где је одбијен захтев за упис права забележбе, суд утврдио да су сва решења о извршењу (решење Општинског суда у Новом Пазару И. 1738/05 од 6. фебруара 2007. године, решење истог суда И. 599/07 од 18. јула 2007. године, решење Општинског суда у Чачку И. 2217/06 од 9. јуна 2006. године и решење истог суда И. 204/06 од 4. септембра 2006. године), решења којима је усвојено и одређено извршење на основу исте извршне исправе (решења о принудном поравнању), уз напомену да је поверилац своје потраживање по основу наведених решења о извршењу пријавио у стечајном поступку (пријава број 143) и да према одредбама члана 92. став 2 Закона о стечајном поступку управник утврђује ваљаност, обим и исплатни ред сваког потраживања и о томе сачињава листу признатих и оспорених потраживања у року од 40 дана од дана пријема последње пријаве од суда, те да отуда и нема бојазни да ће поверилац бити онемогућен у остваривању својих права и интереса.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива у уставној жалби, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви су једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.).
За оцену основаности навода уставне жалбе од значаја су одредбе Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), којим је прописано: да се поступак извршења и поступак обезбеђења покрећу на предлог извршног повериоца (члан 2.); да су извршне исправе извршна одлука суда и извршно судско поравнање (члан 30. став 1.).
Законом о стечајном поступку ("Службени гласник РС", бр. 84/04 и 85/05 - др. закон), чије су одредбе биле у примени у време доношења оспореног решења, било је прописано: да се од дана покретања стечајног поступка не може против стечајног дужника, односно над његовом имовином, одредити и спровести принудно извршење, нити било која мера поступка извршења у циљу намирења потраживања, осим извршења која се односе на трошкове стечајног поступка, а да се уписи права на одвојено намирење у јавне књиге и регистре могу одобрити и спровести и после покретања стечајног поступка, ако су услови за упис наступили пре дана покретања стечајног поступка, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 73. ст. 1. и 3.).
5. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права на које подносилац указује у односу на оспорено решење, Уставни суд је утврдио следеће:
Полазећи од садржине одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да право на правично суђење гарантује да ће судски поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Уставни суд, оцењујући основаност уставне жалбе са становишта наведеног уставног права, испитује евентуално постојање процесних повреда у поступцима пред судовима на које се указује у уставној жалби, као и уставноправну утемељеност примене меродавног материјалног права и на основу тога утврђује да ли је поступак у целини био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе омогућио правично суђење.
С тим у вези Уставни суд је утврдио да је оспорено решење донео законом установљени суд, у границама своје надлежности, применом одговарајућих одредаба материјалног и процесног права. Наводе подносиоца уставне жалбе да је повреда права на правично суђење учињена тиме што је стечајни судија у првостепеном поступку одбио његов захтев за упис права забележбе по основу решења о принудном поравнању Трговинског суда у Чачку II ПП. 8/01 од 1. новембра 2002. године, Уставни суд је оценио неоснованим. Ово стога што је решење о принудном поравнању II ПП. 8/01 од 1. новембра 2002. године неподобно за упис забележбе у јавне књиге, јер представља само извршну исправу, на основу које је подносилац уставне жалбе имао могућност да под условима предвиђеним Законом о извршном поступку захтева извршење. Наводе подносиоца уставне жалбе да је требало применити Закон о принудном, поравнању стечају и ликвидацији, Уставни суд је оценио такође као неосноване, из разлога што је стечајни поступак над дужником отворен решењем Ст. 8/07 од 27. августа 2007. године, дакле у време важења Закона о стечајном поступку из 2004. године. По оцени Уставног суда, оспорено решење је засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, а Трговински суд у Чачку је образложио своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране наведеног суда и неприхватљиве примене материјалног права.
Уставни суд налази да нема основа ни за тврдњу подносиоца уставне жалбе о томе да му је оспореним решењем повређено право на имовину. Уставни суд наиме штити право на мирно уживање имовине на начин да спречи органe државне власти у ограничавању или одузимању наведеног права, осим ако је то ограничење засновано на закону. У конкретном случају, оспорено решење Трговинског суда у Чачку је утемељено на Закону о стечајном поступку, па је стога Уставни суд оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право гарантовано одредбама члана 58. Устава. Уставни суд такође констатује да је подносилац уставне жалбе у предметном стечајном поступку пријавио своје потраживање, настало по основу више решења о извршењу (која су усвојена и одређена на основу исте извршне исправе – решења о принудном поравнању Трговинског суда у Чачку II ПП. 8/01 од 1. новембра 2002. године), што представља његово утврђено имовинско право, које ће се реализовати након доношења решења о главној деоби стечајне масе, у складу са законским прописима из ове области.
Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним решењем подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Полазећи од тога да подносилац уставне жалбе није изнео уставноправно прихватљиве разлоге за повреду права на једнаку правну заштиту у поступку пред судом и повреду права на рад, нити је доставио доказе о другачијем поступању суда у истој правној ситуацији, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем подносиоцу нису повређена права зајемчена одредбама члана 36. став 1. и чл. 20. и 60. Устава.
У односу на остале наводе о повредама права који се износе у уставној жалби, Уставни суд констатује да уставне одредбе из којих се изводи закључак о постојању тих повреда не уређују људска права или слободе који се штите у поступку по уставној жалби. Наиме, одредбе члана 3. Устава утврђују начело владавине права, док одредбе члана 145. Устава утврђују на чему се заснивају судске одлуке, њихову обавезност и могућност преиспитивања.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неоснована у целини, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као изреци.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), одлучено је као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић