Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Иванке Јазић, Иванке Јордач и Наде Гаши, свих из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Иванке Јазић, Иванке Јордач и Наде Гаши изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2399/08 од 21. јануара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Иванка Јазић, Иванка Јордач и Нада Гаши, све из Новог Сада, су 30. марта 2009. године, изјавиле уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2399/08 од 21. јануара 2009. године, због повреде начела забране дискриминације зајемченог одредбама члана 21. Устава Републике Србије, повреде права на судску заштиту из члана 22. Устава, права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, као и права на једнаку заштиту права и права на правно средство зајемчених одредбама члана 36. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи да саветник Републичког јавног правобранилаштва није могао заступати тужену Републику Србију у предметном парничном поступку, јер тако нешто није прописано Законом о јавном правобранилаштву. Подноситељке због тога сматрају да је Окружни суд у Новом Саду морао да одбаци жалбу против првостепене пресуде коју је изјавио саветник Републичког јавног правобранилаштва, што би даље условило и немогућност тужене да изјави ревизију против правноснажне другостепене пресуде. Наведено је и то да ревизија коју је тужена изјавила никада није достављена тужиљама, нити им је дата могућност да се на њу изјасне. Такође је наведено да је пред првостепеним судом утврђено да је подноситељкама причињена штета сагласно одредби члана 172. Закона о облигационим односима, јер је другостепена државна комисија пропустила да процену висине ратне штете проследи Дирекцији за обнову земље, чији је задатак био да санира сву насталу штету услед оштећења њихових стамбених објеката насталих услед бомбардовања НАТО авијације 1999. године. На основу свега наведеног тужиље, сматрају да су им повређена наведена права зајемчена одредбама чл. 21. и 22, члана 32. став 1. и члана 36. Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.), да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.), као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 22. став 1. Устава зајемчено је сваком право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 32. став 1. Устава прописано је да свако има право да независан, непристрасан и законом установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено да се свима јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте, документацију приложену уз уставну жалбу, као и у спис предмета Општинског суда у Новом Саду П. 1389/2005 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 1389/2005 од 15. септембра 2006. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиља, овде подноситељки уставне жалбе, којима је обавезана тужена Република Србија да тужиљама на име накнаде штете свакој понаособ исплати одговарајуће износе, са припадајућим законским затезним каматама, док је тужбени захтев за исплату законске затезне камате за период од 10. јула 2006. године до 15. септембра 2006. године, одбијен као неоснован.
Тужена је против наведене пресуде изјавила жалбу 27. септембра 2006. године, коју је по овлашћену Републичког јавног правобраниоца потписао саветник истог органа. Након подношења одговора на жалбу, Окружни суд у Новом Саду је пресудом Гж. 5979/06 од 19. јуна 2008. године одбио жалбу као неосновану и потврдио у побијаном усвајајућем делу пресуду Општинског суда у Новом Саду П. 1389/2005 од 15. септембра 2006. године.
Тужена је затим 11. јула 2008. године изјавила ревизију против наведене пресуде Окружног суда у Новом Саду, коју је у име тужене поднео заменик Републичког јавног тужиоца. Примерак ревизије је 21. јула 2008. године достављен на одговор пуномоћнику тужиља - Драгомиру Шушакову. Тужиље нису одговориле на ревизију.
Поступајући по ревизији тужене, Врховни суд Србије је донео пресуду Рев. 2399/08 од 21. јануара 2009. године, којом је преиначио пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 5979/06 од 19. јуна 2008. године и Општинског суда у Новом Саду П. 1389/2005 од 15. септембра 2006. године у усвајајућем делу, и тужбени захтев тужиља одбио као неоснован. У образложењу оспорене пресуде је, inter alia, наведено да из утврђеног чињеничног стања произлази да су тужиље власнице стамбених грађевинских објеката у насељу Шангај (Град Нови Сад), који су за време ратних дејстава НАТО авијације против Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: СРЈ) од марта до јуна 1999. године претрпели оштећења, те да је Уредбом Савезне Владе о утврђивању ратне штете проузроковане агресијом снага НАТО над СРЈ, образована Савезна комисија за утврђивање ратне штете. Наведено је да је решењем од 27. јула 1999. године образована подкомисија за подручје Новог Сада, као и да су записници о ратној штети у насељу Шангај, благовремено од стране Градске поткомисије достављени Републичкој комисији за процену ратне штете. Такође је наведено да су тужиље пријавиле своју штету и да је о томе поткомисија сачинила записник о нађеном стању и процени ратне штете од 6. јула 2000. године, али да Република Србија у мирном поступку није исплатила тужиљама материјалну штету. Код тако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су нашли да је тужена одговорна за материјалну штету због неправилног рада својих органа, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима. Даље је наведено да се неправилност рада огледа у томе што су органи Републичке комисије пропустили све рокове за достављање записника о утврђеној и процењеној штети, ранијој Савезној централној комисији СРЈ, због чега им штета није исплаћена. Врховни суд Србије сматра да би држава могла бити одговорна за последице ратног стања, само када би таква одговорност била изричито прописана законом или подзаконским актом, као и да у нашем позитивном праву не постоји правило по коме би држава била дужна да накнади материјалну штету појединцима или правним лицима која је проузрокована у условима ратног стања (осим војним лицима). Посебно је истакнуто да подзаконски акти – Уредба о утврђивању ратне штете проузроковане агресијом снага НАТО над СРЈ („Службени лист СРЈ“, број 19/99), Одлука о начину утврђивања ратне штете проузроковане агресијом снага НАТО над СРЈ („Службени лист СРЈ“, број 34/99), са Одлуком о измени наведене одлуке („Службени лист СРЈ“, бр. 68/99 и 36/2000), прописују поступак и начин утврђивања материјалне штете на објектима, саставе комисија и рокове за утврђивање штете и достављање записника Централној комисији, али не и обавезу накнаде штете. Наведено је да ни у Уредби о Републичкој дирекцији за обнову земље ("Службени гласник РС", бр. 30/99 и 35/99), која је престала да важи на основу Уредбе о престанку важења Уредбе о Републичкој дирекцији за обнову земље ("Службени гласник РС", број 62/01), нема правила о обавези државе да накнади материјалну штету инфраструктурним и другим објектима који су настали агресијом снага НАТО. Даље је наведено да се у овом случају не ради о правно признатој штети и да стога држава не подлеже имовинској одговорности, нити може одговарати по основу кривице у смислу члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, а ни по основу објективне одговорности проузроковане у смислу чл. 173. и 174. истог Закона. Истакнуто је да је у конкретном случају, штета проузрокована дејством НАТО авијације, па и под условом када би држава одговарала по објективној одговорности, постојали би услови за искључење од одговорности у смислу члана 177. став 3. Закона о облигационим односима, јер је штета проузрокована радњом трећег лица. Врховни суд Србије сматра да у ситуацији када наведеним подзаконским актима није прописана одговорност државе за накнаду штете, неправилности у методу рада Републичке комисије за процену и евентуално подручних подкомисија не представљају нужан, адекватан услов за постојање узрочне везе и накнаду штете. Због тога, према схватању Врховног суда Србије у овом случају држава не може одговарати за незаконит или неправилан рад својих органа у смислу члана 172. ЗОО.
4. За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО), као и Уредбе о Републичкој дирекцији за обнову земље („Службени гласник РС“, бр. 30/99 и 35/99).
Одредбама ЗПП било је прописано: да ће примерак благовремене, потпуне и дозвољене ревизије председник већа првостепеног суда доставити противној странци и јавном тужиоцу надлежном за подизање захтева за заштиту законитости (члан 416.) у року од осам дана, да противна странка може у року од 15 дана од дана достављања ревизије поднети суду одговор на ревизију, као и да ће по пријему одговора, или по протеку рока за одговор, председник већа првостепеног суда доставити ревизију и одговор на ревизију, са свим списима, ревизијском суду преко другостепеног суда, у року од 15 дана (члан 402. ст. 1, 3. и 4.).
Одредбама ЗОО је прописано: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172.); да се сматра да, штета настала у вези са опасном ствари, односно опасном делатношћу, потиче од те ствари, односно делатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете (члан 173.); да за штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности одговара лице које се њом бави (члан 174.); да се ималац ствари ослобађа одговорности и ако докаже да је штета настала искључиво радњом оштећеника или трећег лица, коју он није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити, као и да се ималац ослобађа одговорности делимично, ако је оштећеник делимично допринео настанку штете (члан 177. ст. 2. и 3.).
Одредбама Уредбе о Републичкој дирекцији за обнову земље било је прописано: да се оснива Републичка дирекција за обнову земље (у даљем тексту: Дирекција) за обављање послова који се односе на отклањање последица на инфраструктурним и другим објектима које су настале агресијом снага НАТО-а на нашу земљу (члан 1.); да се делатност од општег интереса коју обавља Дирекција односи на отклањање последица на инфраструктурним и другим објектима које су настале агресијом снага НАТО-а, као и на послове који се односе, нарочито, на праћење и проучавање стања и обједињавања података о стању објеката а посебно о путној и железничкој мрежи, железничким постројењима, аеродромима и уређајима за обезбеђење безбедности ваздушног саобраћаја, лукама и пристаништима, мрежи унутрашњих пловних путева са пратећим објектима, лукама и пристаништима, мрежи унутрашњих пловних путева са пратећим објектима, објектима ПТТ и телекомуникацијама, објектима Радио-телевизије Србије, стамбеним, индустријским и другим објектима, одређивање приоритета за обнову и санацију, организовање израде пројеката и планова за обнову и санацију, као и закључивање уговора са предузећима и другим правним лицима у циљу реализације програма обнове и санације објеката (члан 3.); да Влада Републике Србије даје сагласност на статут и програм обнове и разматра периодичне извештаје о пословању Дирекције (члан 4.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2399/08 од 21. јануара 2009. године није повређено право подноситељки уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да је оспорену пресуду донео Уставом и законом установљен суд, поступајући у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским одредбама. Подноситељкама уставне жалбе било је омогућено учествовање у поступку, предузимање законом допуштених радњи и давање одговора на ванредни правни лек изјављен од стране супротне странке. Наиме, Уставни суд је нашао да су нетачни наводи уставне жалбе у којима је истакнуто да тужиљама, овде подноситељкама уставне жалбе, односно њиховом пуномоћнику, ревизија коју је тужена изјавила никада није достављена, нити им је дата могућност да се на њу изјасне. Суд је увидом у повратницу која се налази у списима предмета, утврдио да је примерак ревизије достављен пуномоћнику тужиља – Драгомиру Шушакову 21. јула 2008. године, сагласно одредбама члана 402. ЗПП, али да одговор на ревизију није изјављен.
Такође, Уставни суд налази да не могу бити од утицаја на повреду права на правично суђење, ни наводи из уставне жалбе у којима је истакнуто да није било законских услова да тужену Републику Србију у предметном парничном поступку заступа саветник Републичког јавног правобранилаштва. Ово стога, што заступање странке од стране неовлашћеног лица може представљати повреду процесних норми само ако се односи на самог жалиоца, али не и када се односи на другу парничну странку.
Коначно, по оцени Суда, образложење оспорене пресуде потврђује да се она заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу и правилној примени релевантног материјалног права на чињенично стање утврђено на основу доказа изведених у току главне расправе пред првостепеним судом. Наиме, Врховни суд Србије је своју одлуку да одбије као неоснован тужбени захтев тужиља у усвајајућем делу, образложио тиме да се у овом конкретном случају не ради о правно признатој штети и да стога држава не подлеже имовинској одговорности, нити може одговарати по основу кривице у смислу члана 154. став 1. ЗОО, нити по основу објективне одговорности проузроковане у смислу чл. 173. и 174. истог Закона. Изложена аргументација Врховног суда Србије је апсолутно уставноправно прихватљива, посебно имајући у виду да је у образложењу оспореног акта наведено и то да је конкретна штета проузрокована радњом трећег лица - дејством снага НАТО авијације, па чак и када би држава одговарала по објективној одговорности, постојали би услови за искључење од одговорности у смислу члана 177. став 3. ЗОО (у образложењу оспореног акта, очигледно омашком, наведен члан 177. став 2. ЗОО). С тим у вези, из чињенице да, у конкретном случају, не постоји одговорност државе за накнаду штете, произлази да пропуст у раду државног органа не може бити основ за накнаду штету у смислу члана 172. ЗОО.
Због свега наведеног, тврдњу подноситељки уставне жалбе да им је повређено њихово право на правично суђење, Уставни суд сматра изразом њихове субјективне процене о погрешној примени релевантних одредаба процесног и материјалног права, али не и прихватљивим уставноправним разлогом који би потврдио наводно учињену повреду права на правично суђење.
6. У вези са истакнутом повредом начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да су оспореном одлуком подноситељке уставне жалбе на било који начин дискриминисане. У уставној жалби нису пружени докази да им је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд констатује да, с обзиром на то да подноситељкама уставне жалбе оспореним актом није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, то ни наводи о повреди права на судску заштиту, зајемченог одредбом члана 22. став 1. Устава, не могу бити основани.
Оцењујући наводе о повреди права из члана 36. Устава, Уставни суд налази да подноситељкама уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспореног акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу, нити из списа предмета такав закључак није могао извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
Такође, Уставни суд налази да подноситељкама није повређено ни право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, јер је о ревизији туженог изјављеној против правноснажне пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 5979/06 од 19. јуна 2008. године, одлуку донео стварно надлежан Врховни суд Србије и то на основу чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом. Уставни суд указује да без обзира на чињеницу што подноситељке уставне жалбе, као тужиоци, нису имале могућност да изјаве правни лек против пресуде у делу у коме је преиначењем делимично одбијен њихов тужбени захтев, то не значи аутоматски да им је повређено право на правно средство. Наиме, суштина наведеног права се не огледа само у могућности изјављивања жалбе против одлуке којом подноситељке уставне жалбе нису задовољне, већ управо у обезбеђивању двостепености у одлучивању о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу. Штавише, у овом случају је поступак вођен у три инстанце, а окончан пред највишим судом у Републици. С обзиром на наведено, као и на чињеницу да је подноситељкама уставне жалбе у спроведеном парничном поступку било обезбеђено правично суђење, Уставни суд је налази да им није повређено ни право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
7. С обзиром на све наведено, Уставни суд је утврдио да подноситељкама уставне жалбе није повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, нити су им повређена права на судску заштиту из члана 22. Устава, на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, па је уставну жалбу у целини одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07).
8. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучено је као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић