Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Владана Макевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Владана Макевића изјављена против решења Првог општинског суда у Београду П. 8105/08 од 28. новембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 6039/09 од 10. јуна 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владан Макевић из Београда је 25. августа 2009. године, преко пуномоћника Милана Цветковића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Првог општинског суда у Београду П. 8105/08 од 28. новембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 6039/09 од 10. јуна 2009. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
Подносилац наводи да је тужбом поднетом Првом општинском суду у Београду тужио судије за које је сматрао да су му својим радњама повредили част и углед и право на правично суђење, јер нису „своју дужност вршили верно Уставу и закону“, па је на основу члана 200. Закона о облигационим односима тражио накнаду нематеријалне штете. Даље наводи да је Први општински суд у Београду оспореним решењем одбацио његову тужбу као недозвољену, јер „према члану 5. Закона о судијама судија, никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске функције. Подносилац уставне жалбе посебно истиче да се „нигде тужбом не тражи накнада штете због мишљења или гласа датог у вршењу судијске дужности нити се тражи накнада штете због незаконитог или неправилног рада тужених судија“ у предметном парничном поступку, већ је тужбом тражена накнада нематеријалне штете због повреде части и угледа и права на правично суђење. Подносилац наводи и да је суд повредио материјално право и одредбу члана 154. Закона о облигационим односима, као и да није применио одредбу члана 8. Закона о парничном поступку, већ је своју „одлуку донео на основу правних ставова тужених“. Предложио је да Уставни суд поништи оспорена решења и предмет врати на одлучивање по тужби тужиоца.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Први општински суд у Београду је 28. новембра 2008. године донео оспорено решење П. 8105/08 којим је: у ставу првом изреке, раздвојио поступак по тужби тужиоца Владана Макевића из Београда, овде подносиоца уставне жалбе, против тужених Виде Петровић Шкеро, Драгице Савељић Николић, Светлане Павић, Зорице Смирчић, Зорице Китановић, Александре Спирковске, Бисерке Живановић, Браниславе Апостоловић, Надежде Радевић, Звездане Лутовац, Предрага Трифуновића, Јасминке Станојевић, Весне Поповић, Мирјане Грубић, Миломира Николића, Слободана Дражића, Биљане Драгојевић, Власте Јовановића, Љубице Јеремић, Снежане Андрејевић, Соње Бркић, Споменке Зарић, Слађане Накић Момировић, Софије Вагнер Личеноски и Љубице Милутиновић, ради накнаде штете, од поступка П. 8105/08 по тужби тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарство правде, те је одредио да се о тужбеном захтеву тужиоца против тужене Републике Србије - Министарство правде, ради накнаде штете, има одвојено расправљати; у ставу другом изреке одбацио тужбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, у односу на тужене Виду Петровић Шкеро, Драгицу Савељић Николић, Светлану Павић, Зорицу Смирчић, Зорицу Китановић, Александру Спирковски, Бисерку Живановић, Браниславу Апостоловић, Надежду Радевић, Звездану Лутовац, Предрага Трифуновића, Јасминку Станојевић, Весну Поповић, Мирјану Грубић, Миломира Николића, Слободана Дражића, Биљану Драгојевић, Власту Јовановића, Љубицу Јеремић, Снежану Андрејевић, Соњу Бркић, Споменку Зарић, Слађану Накић Момировић, Софију Вагнер Личеноски и Љубицу Милутиновић, ради накнаде штете, као недозвољену. У образложењу оспореног првостепеног решења је истакнуто да имајући у виду правило о имунитету и неодговорности судије за евентуалне грешке у обављању судијске функције прописано чл. 5. и 6. Закона о судијама и чланом 151. Устава, суд је оценио да захтев за накнаду штете против судије није подобан за судску заштиту, јер постоји недостатак туживости као процесна претпоставка за одлучивање.
Окружни суд у Београду, је 10. јуна 2009. године донео оспорено решење Гж. 6039/09 којим је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио решење Првог општинског суда у Београду П. 8105/08 од 28. новембра 2008. године. Указујући на одредбе члана 151. Устава и члана 5. Закона о судијама, другостепени суд је у образложењу ове пресуде, поред осталог, навео да је првостепени суд правилно поступио када је тужбу одбацио као недозвољену, те да се наводима из жалбе тужиоца не доводи у сумњу правилност првостепеног решења.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Уставом је утврђено: да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску (члан 4. став 2.); да је судија независан и потчињен само Уставу и закону, као и да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен (члан 149. ст. 1. и 2.); да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије, као и да судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства (члан 151. ст. 1. и 2.).
Одредбом члана 5. став 1. Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06), који је био на снази у време доношења оспореног првостепеног решења, било је прописано да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Имајући у виду наводе уставне жалбе о разлозима повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је претходно констатовао да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начин на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Наиме, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, што би указало на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова.
С друге стране, Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Из наведеног произлази да је садржај уставног права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у суштини ограничен на процесне гаранције овог права, па Уставни суд код оцене навода уставне жалбе испитује евентуално постојање уставноправно релевантних процесних повреда пред редовним судовима и, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
У одредби члана 32. став 1. Устава изричито је утврђено право на расправу и одлучивање пред судом, које даље обухвата више гаранција у ситуацији када је поступак већ покренут пред судом. Међутим, овим чланом није утврђено право на приступ суду, којим се обезбеђује право да ће сваки захтев који се односи на грађанска права и обавезе бити претходно размотрен пред судом. По оцени Уставног суда, иако није изричито утврђено одредбом члана 32. став 1. Устава, ово право представља саставни део права на правично суђење. Овим правом се у парничном поступку даје тужиоцу могућност да „установи“ поступак пред надлежним судом ради евентуалног расправљања и одлучивања о постављеном захтеву којим се коначно може одлучити о његовим правима и обавезама.
Међутим, право на приступ суду по себи није апсолутно и неограничено. Наиме, сама природа овог права подразумева ситуације у којима се Уставом и законом могу утврдити одређене врсте ограничења (на пример: изјављивање ревизије Врховном суду које је ограничено вредношћу предмета спора и условом да ревизију изјави адвокат, прописивање рока у којем се може поднети тужба). С друге стране, таква ограничења, по оцени Уставног суда, не могу бити прописана на начин на којим се повређује суштина самог права, већ морају тежити легитимном циљу због којег су и установљена, као и да постоји разуман однос пропорционалности између „коришћених средстава и циља којем се тежи“.
Неспорно је да до повреде права на приступ суду може доћи предвиђањем имунитета од одговорности за одређене категорија лица, којима се у суштини може спречити покретање парничног поступка против тих лица. У конкретном случају, тужба подносиоца уставне жалбе против судија одбачена је као недозвољена, јер је, по оцени првостепеног и другостепеног суда, одредбом члана 151. став 1. Устава, изричито утврђено да судија не може бити позван на одговорност за изнето мишљење или доношење судске одлуке.
По оцени Уставног суда, из садржине одредбе члана 151. став 1. Устава и цитираног члана 5. став 1. Закона о судијама, неспорно произлази постојање имунитета од одговорности судије за мишљење дато у вршењу судијске дужности, па самим тим и ограничење на приступ суду у ситуацији када је тужен судија за изнето мишљење или доношење судске одлуке. Ова врста установљеног ограничења на приступ суду, по оцени Уставног суда, садржи легитимни циљ којем тежи, а то је очување независности суда и судија. Такође, по оцени Уставног суда, оваквом врстом ограничења приступа суду, успостављен је разуман однос пропорционалности између „коришћених средстава и циља којем се тежи“.
Наиме, у систему поделе власти, независност судије као носиоца судијске функције од било ког другог облика власти представља један од основних принципа независног судства. Уставним гарантовањем имунитетских права обезбеђује се додатна заштита независности судија, јер судијски имунитет обухвата слободу мишљења и гласања у пресуђивању (материјалноправни имунитет) и заштиту од притварања и вођења кривичног и других поступака без одобрења Високог савета судства (процесноправни имунитет). Да би судија поступао независно и непристрасно, његова функција мора бити Уставом загарантована, а судијско место не сме бити угрожено политичким и другим реакцијама на његове одлуке. Дакле, судијски имунитет није успостављен само ради заштите судске власти од других грана власти, већ и ради заштите судија од непосредних учесника судских поступака. Обезбеђивање услова за расправљање спорне правне ствари у складу са процесним законом и могућност доношења непристрасне одлуке у тој ствари засноване на правилној примени материјалног права, без непосредних и посредних притисака и утицаја, чини суштину судске независности.
У конкретном случају, по оцени Уставног суда, чињеница да су судије као тужена страна у поступку иницираном пред Првим општинским судом у Београду били тужени управо из разлога што су заузели одређени правни став у одлукама у којима се одлучивало о правима подносиоца уставне жалбе, упућује на директну примену наведених одредаба Устава и Закона о судијама. Уставни суд је становишта да су Први општински суд у Београду и Окружни суд у Београду у оспореним решењима дали уставноправно прихватљиве разлоге због којих су одбацили као недозвољену тужбу подносиоца уставне жалбе која се односи на судије као тужене, тако да Суд није утврдио или нашао било шта што би указало на то да је материјално право произвољно или неправично примењено на штету подносиоца уставне жалбе, нити да има основа који указују на процесну неправичност у смислу члана 32. став 1. Устава.
6. Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава - различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
Оцењујући повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао уставно и законско право на подношење жалбе против решења Првог општинског суда у Београду П. 8105/08 од 28. новембра 2008. године, које је искористио и на основу кога је донето оспорено решење Окружног суда у Београду Гж. 6039/09 од 10. јуна 2009. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић