Преглед документа Уж-1429/2008

Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Радојчића из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. јула 2009. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Милана Радојчића и утврђује да je, решењем Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 87/08 од 20. октобра 2008. године и решењем Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. II р.з. 46/08 од 17. новембра 2008. године, повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбaмa члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Ова Одлука објавиће се у „Службеном гласнику Републике Србије“.

1. Милан Радојчић из Новог Сада је 5. децембра 2008. године поднео благовремену и дозвољену уставну жалбу, преко пуномоћника Градимира Налића, Игора Олујића и Бранкице Мајкић, адвоката из Београда, против решења Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 87/08 од 20. октобра 2008. године и решења Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. II р.з.46/08 од 17. новембра 2008. године, због повреде права на слободу и безбедност, притвора и трајања притвора зајемчених одредбама члана 27, чл. 30. и 31. Устава Републике Србије. Из садржине уставне жалбе, Суд је утврдио да се повреде права које подносилац наводи односе на одредбе члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи:
- да се против њега и још тринаест лица води поступак пред Окружним судом у Београду-Веће за ратне злочине, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ, који је у фази главног претреса;
- да се од укупно четрнаест окривљених, петорица и даље налазе у притвору, док се остали бране са слободе (након што су сви осим једног били у притвору током трајања овог поступка);
- да је решењем Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 87/08 од 20. oктобра 2008. године, према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор и да је одређено да му по том решењу притвор може трајати два месеца, те да је продужење притвора засновано на одредби члана 142. став. 2. тачка 5. Законика о кривичном поступку;
- да је решењем Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кж. II р.з. 46/08 од 17. новембра 2008. године одбијена жалба бранилаца и потврђено решење Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. 87/08 од 20. oктобра 2008. године;
- да се подносилац уставне жалбе и даље налази у притвору;
- да сматра да ни Окружни суд у Београду ни Врховни суд Србије у својим решењима, осим прописане казне и тежине конкретног кривичног дела, не наводе друге разлоге за продужење притвора, те да нису дати јасни разлози и критеријуми на основу којих се подносилац уставне жалбе и даље налази у протвору;
- да наводи првостепеног решења да је продужење притвора неопходно у циљу несметаног вођења кривичног поступка „јер је у конкретном случају извршења ратних злочина у славонском селу Ловас 1991. године, било повезаног деловања више извршилаца и смрти најмање седамдесет лица те уништења имовине већег обима”, стоје и у односу на окривљене којима је притвор укинут и омогућено им да се бране са слободе, а да се кривични поступак несметано води упркос чињеници да се деветорица од четрнаест окривљених бране са слободе.
Из свега наведеног сматра да је јасно да продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе није било неопходно са становишта вођења кривичног поступка, те да му је тиме нарушено право на слободу гарантовано Уставом.
2. У уставној жалби је подносилац покренуо и питање сагласности одредбе члана 142. став 2. тачка 5 Законика о кривичном поступку са Уставом Републике Србије. Сматра да поменута одредба евентуално може бити у сагласности са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, уколико се разлози за одређивање притвора из тачке 5. Законика о кривичном поступку уклапају у контекст четвртог основа за одређивање притвора који прихвата Европски суд за људска права, а тај основ јесте потреба да се одржи јавни ред. Указује, при томе, и на одлуку Савезног уставног суда од 7. децембра 2000. године, којом је утврђено, inter alia, да одредба члана 191. став 2. тачке 4. тада важећег Закона о кривичном поступку није била у сагласности са чланом 24. став 1. Устава Савезне Републике Југославије из 1992. године.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 22. став 1. Устава, утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Чланом 27. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава зајемчено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Чланом 31. Устава утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.), као и да се после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
- Пред Окружним судом у Београду-Већем за ратне злочине води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још тринаест лица, по оптужници Тужилаштва за ратне злочине, због постојања основане сумње да су као саизвршиоци извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, прописано одредбом члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези члана 22. КЗ СРЈ;
- Подносилац уставне жалбе налази се у притвору од 28. маја 2007. године када је лишен слободе, по решењу истражног судије Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Ки.В.7/07 од 30. маја 2007. године, који му је одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2. Законика о кривичном поступку, а који му је касније продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5. Законика о кривичном поступку.
- Окружни суд у Београду- Веће за ратне злочине је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, испитивао да ли и даље стоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и још пет лица и решењем Кв.В. 87/08 од 20. октобра 2008. године им је продужио притвор, који по том решењу може трајати најдуже два месеца. Притвор је продужен јер по оцени кривичног већа и даље стоје разлози за задржавање окривљених у притвору у смислу одредбе члана 142. став 2. тачка 5. Законика, уз образложење да се продужење притвора показује оправданим и неопходним у циљу несметаног вођења кривичног поступка с обзиром да “се окривљенима ставља на терет извршење кривичног дела за које је законом прописана казна преко десет година, па имајући у виду истовремено и начин извршења кривичног дела-повезано деловање више извршилаца и околности које се могу сматрати посебно тешким због насталих последица у виду повреде телесног интегритета већег броја лица и смрти најмање седамдесет цивилних лица, те оштећења и уништења имовине у знатној вредности”.
- Врховни суд Србије- Веће за ратне злочине је решењем Кж. II р.з. 46/08 од 17. новембра 2008. године одбио као неосноване жалбе окривљених и бранилаца изјављених против решења Окружног суда у Београду- Веће за ратне злочине Кв.В. 87/08 од 20. октобра 2008. године.
У оспореном решењу наводи се да је првостепени суд правилно поступио када је према окривљенима продужио притвор и да изнети разлози оправдавају став суда о постојању законских основа по коме је притвор овим окривљенима продужен. Додаје се да “осим постојања основане сумње да су окривљени извршили кривично дело за које је по закону прописана казна преко десет година, постоји и основана сумња у погледу начина извршења кривичног дела за сваког од окривљених представљена у чињеничном опису оптужнице, те основана сумња да су окривљени повезаним деловањем са више различитих радњи повредили и угрозили физичко и психичко стање и интегритет више лица, уништавајући њихову имовину, што је имало за последицу тешка телесна повређивања и смрт великог броја лица, па је продужење притвора по члану 142. став 2. тачка 5. ЗКП, нужно и оправдано”. На крају се у оспореном решењу констатује да су неосновани наводи из жалби “да у оспореном решењу нису индивидуализиране чињенице које се тичу начина извршења кривичног дела у односу на сваког од окривљених…и да је без значаја на правилност решења о продужењу притвора чињеница да је у досадашњем току поступка девет учесника пуштено на слободу”.
5. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути, чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141.став 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 2. Законика прописано је: да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити: ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2.); ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5.).
Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање прописују: да после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор се може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
6. Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи цитиране одредбе Устава и Законика, пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да лишење слободе мора бити само из разлога предвиђени законом, и друго, у складу са законом прописаним поступком. О законитости лишења слободе одлучује надлежни суд по службеној дужности, као и по жалби лица лишеног слободе, и дужан је да хитно одлучи о законитости и нареди хитно пуштање на слободу уколико је лишење слободе било незаконито. Основни циљ овакве уставне одредбе јесте да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава и члана 146. став 2. Законика, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности, и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те уколико и даље разлози постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда. После ступања оптужнице на правну снагу, рок за испитивање разлога за притвор је по истеку свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу. Из наведеног произлази да уколико суд оцени да и даље постоје разлози за притвор и с тим у вези не донесе одлуку о његовом укидању, притвор као мера и даље траје све до доношења одлуке којом се притвор укида.
Из наведеног недвосмислено произлази да притвор, као законска мера којом се одузима основно људско право на слободу, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и Закоником утврђена претпоставка невиности.
7. Нема сумње да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе у конкретном случају извршено због постојања основане сумње да је извршио тешко кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка. Уставни суд, међутим, наглашава да је постојање основане сумње да је неко лице извршило кривично, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, услов sine qua non за постојање законитости, како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора. Међутим, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за даље задржавање на снази ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Арбитрерно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.) или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при томе не елаборира нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно (пресуда Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (Kurt против Турске, 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године).
Пропустом судова да без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, према начелу сразмерности, оцене основаност, нужност и примереност даљег задржавања у притвору подносиоца у смислу наведеног члана, подносиоцу уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, повређено уставно право на трајање притвора, имајући у виду разлоге притвора. Одређена кривична дела, због своје посебне тежине и висине запрећене казне оправдавају иницијално притварање, штавише, некада, као што је случај код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела против човечности и ратног злочина, дужина притвора може бити оправдана и код дугогодишњег притвора (предмет Jentzsch против Немачке, апликација од 6. октобра 1970, Резолуција 32, од 5. маја 1971.), али је и у тим случајевима потребно даље оправдање за продужење притвора.
Како је Уставом утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.), Уставни суд је, следом наведеног, приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету, имао у виду и наведену праксу Европског суда за људска права. У том смислу, Уставни суд оцењује да ни првостепени, ни другостепени суд у својим решењима нису дали довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Испитујући законитост и оправданост притвора који је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењима, Уставни суд је установио да се надлежни судови у својим образложењима ослањају, пре свега, на тежину кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет и објективне последице које су наступиле, а пропуштају да наведу субјективне разлоге за продужење притвора, који би их индивидуализовали у односу на сваког притвореника појединачно. О овим захтевима се посебно мора водити рачуна у случајевима какав је овај, када су законска обележја кривичног дела и основ по коме је притвор продужен веома слични.
Уважавајући претходне наводе, Уставни суд сматра да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврди и наведе даље постојање законске основе за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Нема сумње да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Уставни суд је оценио да је предмет који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду, веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Оспорена решења о продужењу притвора донета се у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор. Међутим, Уставни суд сматра да у оспореним решењима нису дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на трајање притвора зајемчено првом одредбом члана 31. став 1. и став 2. Устава, а да му није повређено право на слободу и безбедност зајемчено чланом 27. став 1. Устава, као у тачки 1. изреке.
8. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 30. став 1. Устава и цитираних одредаба Законика, Суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
Уставни суд је у Одлуци број Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.

9. Уставни суд је у спроведеном уставносудском поступку разматрао и питање сагласности одредбе члана 142. став 2. тачка 5. Законика о кривичном поступку са одредбом члана 30. став 1. Устава Републике Србије и оценио је да је оспорена одредба у складу са Уставом.
Из цитираних одредаба произлази да Устав изричито не прописује притворске основе, већ је уређивање овог питања препустио законодавцу. Са уставноправног аспекта битно је да при уређивању кривичног права и његових института, те при уређивању права и обавеза учесника у кривичном поступку, законодавац уважава захтеве које пред њега поставља Устав. У конкретном случају, законодавац је посебно био дужан да води рачуна о оставривању начела владавине права и заштити људских права и слобода зајемченим Уставом.
Институт притвора, по својој правној природи, представља меру обезбеђења присуства окривљеног лица пред надлежним судским органом ради несметаног вођења кривичног поступка, у случају када постоји основана сумња да је то лице извршило кривично дело. Притвор је мера процесне присиле одузимања личне слободе осумњиченог лица, односно окривљеног, коју под прописаним законским условима одређује надлежни суд пре или у току кривичног поступка. Притвор је изузетна мера која се примењује само ако се иста сврха не може остварити неком другом, блажом мером. По правилу, притвор је факултативна мера коју надлежни суд одређује оцењујући постојање законом прописаних разлога у ситуацијама када не постоји друга блажа мера којом би се постигла одређена законом прописана сврха. Основни циљ одређивања притвора јесте да се у кривичном поступку обезбеди присуство лица за које се основано сумња да је извршило кривично дело. Међутим, Закоником се прописују и неке друге сврхе ради којих се мера притвора може изрећи, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка. Дакле, ради се о процесној мери која се састоји у привременом притварању лица ради постизања сврхе која је утврђена законом, али та сврха не мора нужно бити процесног карактера, већ обухвата све оне околности које предвиђа Законик о кривичном поступку, а које су, у крајњој линији, такође неопходне ради вођења кривичног поступка.
За одређивање притвора неопходно је да се испуни општи услов постојања основане сумње да је лице извршило кривично дело, као и најмање један од Закоником утврђених притворских основа. Притворски основ садржан у оспореној одредби заснива се на тежини кривичног дела (запрећеној казни) чије извршење се окривљеном ставља на терет, уз истовремено уважавање чињенице да је одређивање притвора оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела. Овим разлозима мора се изићи у сусрет, јер Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода дозвољава да се повиси праг могућности «мешања» у право на слободу у овом смислу (пресуда Kemmache број 3 против Француске, od 24. новембра 1994, став 42). Општи услов за одређивање притвора у конкретном случају одређен је јасно и недвосмислено и мора постојати током кривичног поступка у целини. Уставни суд посебно скреће пажњу на део оспорене одредбе која упућује на начин извршења или друге посебно тешке околности кривичног дела. То је правни стандард чији садржај утврђује надлежни суд приликом доношења решења о одређивању или продужењу притвора. Примену и одређеност оваквих и сличних правних стандарда Уставни суд не сматра уставноправно неприхватљивим. Ово посебно из разлога што и сама Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода у члану 5, уређујући услове под којима неко лице може бити лишено слободе, користи исте правне стандарде, исте одређености, као што су “основана сумња” или “када се то оправдано сматра потребним”. Коначно, правна оцена надлежног првостепеног суда о кумулативној испуњености свих услова за одређивање и продужење притвора подлеже контроли од стране другостепеног суда по жалби на решење, као и периодичној контроли основаности притвора по службеној дужности.
Оспорена одредба Законика у складу је и са одредбом члана 5. став 1. тачка ц) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Наведена одредба прописује случајеве под којима је, у таксативно назначеним случајевима, могуће неко лице лишити слободе. Између осталог, наводи се да је притвор могуће одредити у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт. Ова одредба је недвосмислено апстрактна и поставља широке границе за утврђивање разлога за одређивање притвора. При том, у пракси Европског суда за људска права се појам привођења лица пред надлежну судску власт тумачи и као привођење правди. Тежину кривичног дела, као конкретни основ за одређивање притвора који треба проверити у сваком појединачном случају, Европски суд за људска права подводи под основ за одређивање притвора у смислу члана 5. став 1. тачка ц) Конвенције (пресуде Scott против Шпаније, од 18. децембра 1996, Bozano против Француске, од 18. децембра 1986, Guzzardi против Италије, од 6. новембра 1980.).
Следом изнетог, Уставни суд утврђује да је оспорена одредба сагласна са одредбом Устава на коју пуномоћници подносиоца уставне жалбе указују. Такође, Суд утврђује да је оспорена одредба сагласна и са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода.
10. Уставни суд је на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају оствари објављивањем одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.