Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мариана Димовића из Хајдукова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2009. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Мариана Димовића и утврђује да је решењем Врховног суда Србије Кж. II 1537/08 од 19. јуна 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Одлуку објавити у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
1. Мариано Димовић из Хајдукова изјавио је Уставном суду 2. јула 2008. године уставну жалбу против решења наведеног у изреци којим је одбијена његова жалба изјављена 16. јуна 2008. године на решење Окружног суда у Суботици о продужењу притвора Кв. 102/08 од 12. јуна 2008. године.
У уставној жалби се наводи да одлука Врховног суда Србије по жалби на решење о продужењу притвора није донета, нити је подносиоцу уставне жалбе уручена у року од 48 сати од изјављивања жалбе. Подносилац уставне жалбе сматра да му је тиме повређено право утврђено одредбом члана 30. став 3. Устава, према којој одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова. У уставној жалби се наводи и то да се у решењу Врховног суда Србије Кж. II 1537/08 констатује да је кривично дело извршено под посебно тешким околностима и на нарочито окрутан начин тако што су окривљени насрнули на оштећеног, ударали га ногама и рукама све док није изгубио свест, поливали га водом да би се освестио, настављајући да га ударају све док није рекао где се налази новац, оставивши га у бесвесном стању са тешким телесним повредама. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, оспореним решењем Врховног суда, иако донетим у фази истраге, као ''дефинитивно утврђено се узима да је он извршилац кривичног дела на напред описан начин'', чиме му је повређено Уставом зајемчено право да се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда (члан 34. став 3.). Од Уставног суда је захтевано да наложи пуштање подносиоца уставне жалбе на слободу.
2. У спроведеном поступку утврђено је да се пред Окружним судом у Суботици против подносиоца уставне жалбе води кривични поступак због основане сумње да је као саизвршилац починио кривично дело разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика. Решењем Окружног суда у Суботици Ки. 22/08 од 23. априла 2008. године, подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор, који је продужен решењем тога суда Кв. 102/08 од 12. јуна 2008. године. На решење о продужењу притвора бранилац подносиоца уставне жалбе је 16. јуна 2008. године изјавио жалбу. Разматрајући наведену жалбу, Врховни суд Србије је 19. јуна 2008. године донео решење којим је жалба одбијена као неоснована.
У образложењу оспореног решења Врховног суда Србије се наводи да је веће Окружног суда у Суботици правилно поступило када је решењем Кв. 102/08 од 12. јуна 2008. године ''продужило притвор према окривљеном Мариану Димовићу за кога постоји основана сумња да је извршио кривична дела која му се у овом поступку стављају на терет, из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 2. тачка 5. ЗКП. Наиме, и по оцени овога суда за то су испуњени законом прописани кумулативни услови: за кривично дело разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. КЗ прописана је казна затвора у трајању од три до петнаест година, а исто је извршено под посебно тешким околностима и на нарочито окрутан начин тако што су окривљени насрнули на оштећеног, ударали га ногама и рукама, све док није изгубио свест, поливали га водом да би се освестио, настављајући да га ударају све док и није рекао где се налази новац, оставивши га у бесвесном стању са тешким телесним повредама, које околности свакако оправдавају продужење притвора по наведеном законском основу''.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Уставом је утврђено: да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, као и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом. (члан 31. ст. 1. и 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02, "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.), као и да, ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (члан 142. став 2. тачка 5.).
4. Уставни суд је размотрио оспорено решење Врховног суда Србије Кж. II 1537/08 од 19. јуна 2008. године, у коме се наводи да је веће Окружног суда у Суботици правилно поступило када је решењем Кв. 102/08 од 12. јуна 2008. године ''продужило притвор према окривљеном Мариану Димовићу за кога постоји основана сумња да је извршио кривична дела која му се у овом поступку стављају на терет, из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 2. тачка 5. ЗКП. Наиме, и по оцени овога суда за то су испуњени законом прописани кумулативни услови: за кривично дело разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. КЗ прописана је казна затвора у трајању од три до петнаест година, а исто је извршено под посебно тешким околностима и на нарочито окрутан начин тако што су окривљени насрнули на оштећеног, ударали га ногама и рукама, све док није изгубио свест, поливали га водом да би се освестио, настављајући да га ударају све док и није рекао где се налази новац, оставивши га у бесвесном стању са тешким телесним повредама, које околности свакако оправдавају продужење притвора по наведеном законском основу''.
Из садржине оспореног решења, по оцени Уставног суда, следи да се њиме као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као један од окривљених у предметном кривичном поступку, починио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет. Како, међутим, у тренутку доношења оспореног решења кривични поступак у коме се разматра постојање кривичног дела и кривичне одговорности подносиоца уставне жалбе није правоснажно окончан, већ се налази у фази истраге, Уставни суд оцењује да се наведеном формулацијом из оспореног решења повређује одредбом члана 34. став 3. Устава зајемчено право подносиоца уставне жалбе да се сматра невиним за кривично дело које му је оптужницом стављено на терет до правоснажног окончања предметног кривичног поступка.
5. Уставни суд је оценио да нису основани наводи уставне жалбе да је оспореним решењем повређено право подносиоца уставне жалбе утврђено одредбом члана 30. став 3. Устава да суд донесе и њему као притворенику, у року од 48 часова, достави одлуку о жалби на притвор. Уставни суд констатује да се обавеза доношења и достављања притворенику одлуке о жалби на притвор у року од 48 часова, утврђена одредбом члана 30. став 3. Устава, односи на одлуку по жалби на решење о одређивању, а не и о продужењу притвора. На доношење одлуке по жалби на решење о продужењу притвора, у поступку у коме се испитује постојање разлога за даље задржавање лица у притвору, примењују се одредбе члана 31. Устава којима није предвиђен посебан рок за доношење решења по жалби на одлуку о продужењу притвора, већ је прописано да се трајање притвора своди на најкраће неопходно време. Стога је уставна жалба у том делу одбијена као неоснована.
6. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за пуштање на слободу, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), оценио да се у конкретном случају правично задовољење због утврђене повреде Уставом зајемченог права на претпоставку невиности у кривичном поступку који се против подносиоца уставне жалбе води, остварује објављивањем одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије".
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић