Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Војкана Дамњановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
О б р а з л о ж е њ е
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи да је пресудом Другог општинског суда у Београду К. 485/07 од 9. марта 2009. године оглашен кривим за кривично дело насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика, па му је изречена условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од шест месеци, која се неће извршити ако у периоду од две године не учини ново кривично дело. Одлучујући о жалби Другог општинског јавног тужилаштва у Београду, Апелациони суд у Београду је пресудом Кж. 996/10 од 2. фебруара 2010. године преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што је подносиоцу изрекао условну осуду, утврђујући му казну затвора у трајању од осам месеци, која се неће извршити ако у периоду од три године не учини ново кривично дело. По мишљењу подносиоца, његова уставна права су повређена јер ни првостепени ни другостепени суд нису водили рачуна о апсолутној застарелости кривичног гоњења која је у овом предмету наступила 3. фебруара 2008. године, већ су поступак спровели и изрекли му кривичну санкцију као да застарелост није ни наступила, уместо да по службеној дужности поступак обуставе. Поред тога што су поступила незаконито и изрекла му кривичну санкцију, оба суда су му изрекла и меру безбедности обавезно лечење алкохоличара у одговарајућој здравственој установи, чиме је подносиоцу, по његовом мишљењу, нанета „огромна штета која се огледа како у чињеници да је био изложен кривичном поступку за који није било места“ тако и у чињеници да је „подвргнут извршењу мере безбедности, за коју такође није било места“. Подносилац истиче да му је повређено право на одбрану јер његовом браниоцу ни до дана подношења уставне жалбе није достављен писмени отправак оспорене пресуде Апелационог суда. Предлаже да Уставни суд утврди повреде наведених права и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Другог општинског суда у Београду К. 485/07 од 9. марта 2009. године окривљени Војкан Дамњановић, овде подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за кривично дело насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика, извршено 3. фебруара 2006. године, па му је изречена условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од шест месеци, која се неће извршити ако у периоду од две године не учини ново кривично дело, као и мера безбедности обавезно лечење алкохоличара у периоду до две године.
Против првостепене пресуде жалбу је изјавило Друго општинско јавно тужилаштво, док је бранилац подносиоца поднео одговор на жалбу. У одговору на жалбу, између осталог, бранилац наводи: да је дело извршено 3. фебруара 2006. године; да се ради о кривичном делу насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика, за које је максимална запрећена казна затвор до једне године; да је у конкретном случају наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, с обзиром да је предмет пресуђен 9. марта 2009. године; да суд мора одбити оптужбу због наступања застарелости кривичног гоњења.
Одлучујући о жалби Другог општинског јавног тужилаштва у Београду, а имајући у виду и наводе одговора на жалбу подносиоца, Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Кж. 996/10 од 2. фебруара 2010. године преиначио првостепену пресуду само у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што је подносиоцу изрекао условну осуду, утврђујући му казну затвора у трајању од осам месеци, која се неће извршити ако у периоду од три године не учини ново кривично дело. Ова пресуда уручена је окривљеном (подносиоцу уставне жалбе) 23. марта 2010. године, а браниоцу окривљеног 3. јуна 2010. године, што се закључује из доставница Првог основног суда у Београду.
4. Имајући у виду наводе уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац указује на повреду уставних права из члана 32. став 1, члана 33. став 2. и члана 34. ст. 2. и 4. Устава, којима је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, а да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (члан 34. став 2.); да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.).
5. Одредбом члана 369. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку (Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 46/06 ), који је важио у време извршења кривичног дела, као и одредбом члана 369. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку (Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 и 122/08), који је важио у време пресуђења, било је на идентичан начин прописано, између осталог, да повреда кривичног закона постоји и ако је кривични закон повређен у питању да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења. Према одредби члана 162. став 6. овог законика, ако окривљени има браниоца, оптужница, оптужни предлог, приватна тужба и све одлуке од чијег достављања тече рок за жалбу или приговор, као и жалба противне странке која се доставља ради одговора, доставиће се браниоцу и окривљеном по одредбама члана 161. овог законика. У том случају, рок тече од дана достављања писмена окривљеном, односно браниоцу. Ако се окривљеном не може доставити одлука, односно жалба зато што није пријавио промену адресе, то писмено истаћи ће се на огласној табли суда и протеком осам дана од дана истицања сматра се да је извршено пуноважно достављање.
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05), важећим у време извршења кривичног дела, као и Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), важећим у време пресуђења, било је на идентичан начин прописано, између осталог: да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела (члан 5. став 1.); да ће се, ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, применити закон који је најблажи за учиниоца (члан 5. став 2.); да се кривично гоњење не може предузети, ако у овом законику није друкчије одређено, кад протекне две године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора до једне године или новчана казна (члан 103. став 1. тачка 7)); да застарелост кривичног гоњења почиње од дана кад је кривично дело извршено, а уколико последица кривичног дела наступи касније, застарелост кривичног гоњења почиње од дана када је последица наступила (члан 104. став 1.); да се застарелост прекида сваком процесном радњом која се предузима ради откривања кривичног дела или ради откривања и гоњења учиниоца због учињеног кривичног дела (члан 104. став 3.); да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења (члан 104. став 6.). Чланом 194. став 1. оба наведена кривична законика било је предвиђено кривично дело насиље у породици, с тим што је у Кривичном законику који је важио од 1. јануара 2006. године до 11. септембра 2009. године запрећена казна за ово дело била новчана казна или затвор до једне године, а након измена Кривичног законика које су ступиле на снагу 11. септембра 2009. године, запрећена казна је била затвор од три месеца до три године.
6. Полазећи од навода уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац своје наводе о повреди означених уставних права заснива искључиво на застарелости кривичног гоњења која је, по његовим наводима, наступила и о којој суд није водио рачун иако је ex officio имао ту законску обавезу.
Застарелост у кривичном праву наступа када услед протека одређеног временског периода од дана извршења кривичног дела престаје могућност кривичног гоњења учиниоца (застарелост кривичног гоњења), односно када се услед протека одређеног временског периода од дана правноснажности пресуде изречена казна не може више извршити (застарелост извршења казне). Одредбе кривичних законика праве разлику између релативне и апсолутне застарелости кривичног гоњења. И релативна и апсолутна застарелост кривичног гоњења почињу да теку од дана извршења кривичног дела, међутим релативна застарелост се прекида предузимањем сваке процесне радње која се предузима ради откривања кривичног дела или ради откривања и гоњења учиниоца због учињеног кривичног дела, и почиње поново да тече, док се апсолутна застарелост не прекида и она у сваком случају наступа протеком двоструког времена које се по закону тражи за релативну застарелост кривичног гоњења.
У конкретном случају, запрећене казне за кривично дело насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичних законика биле су новчана казна или казна затвора до једне године (према Кривичном законику који је био на снази до 11. септембра 2009. године), односно казна затвора од три месеца до три године (према Кривичном законику који је ступио на снагу 11. септембра 2009. године). С обзиром на то да је кривично дело у питању извршено 3. фебруара 2006. године, а имајући у виду одредбе Кривичног законика о примени закона који је важио у време извршења кривичног дела (члан 5. став 1.), односно о примени закона који је најблажи за учиниоца (члан 5. став 2.), Уставни суд је оценио да се у конкретном случају примењује Кривични законик који је важио од 1. јануара 2006. године до 11. септембра 2009. године, према коме је прописана казна за кривично дело насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика новчана казна или казна затвора до једне године. Следствено томе, према одредби члана 103. став 1. тачка 7) Кривичног законика, прописани рок за релативну застарелост кривичног гоњења за ово кривично дело је био две године, а за апсолутну застарелост кривичног гоњења, према одредби члана 104. став 6. истог законика, четири године. Како је кривично дело, према наводима из уставне жалбе и оспорених пресуда, извршено 3. фебруара 2006. године, то, по оцени Уставног суда, произлази да би апсолутна застарелост кривичног гоњења наступила 3. фебруара 2010. године (да кривични поступак није окончан пре тога), односно дан након доношења другостепене пресуде, а не 3. фебруара 2008. године, како подносилац уставне жалбе тврди.
Релативна застарелост кривичног гоњења је, у конкретном случају, почела да тече 3. фебруара 2006. године и наступила би 3. фебруара 2008. године да застарелост није прекидана. Међутим, релативна застарелост је прекидана низом процесних радњи које су предузимали надлежно тужилаштво и поступајући суд, што је у складу са одредбом члана 104. став 3. Кривичног законика. Како, сходно наведеном, релативна застарелост не тече ни за време трајања кривичног поступка, по оцени Уставног суда, кривично гоњење у конкретном случају може бити ограничено искључиво наступањем апсолутне застарелости. У овом предмету, у моменту окончања кривичног поступка време потребно за наступање апсолутне застарелости још увек није протекло. Стога је Уставни суд оценио да, по основу истакнуте апсолутне застарелости кривичног гоњења, подносиоцу уставне жалбе нису повређена означена уставна права, јер за време трајања оспореног кривичног поступка апсолутна застарелост није наступила.
У односу на наводе из уставне жалбе да браниоцу окривљеног оспорена другостепена пресуда није достављена, Уставни суд оцењује да овај навод нема значаја за утврђивање повреде означених уставних права, с обзиром на чињеницу да је оспорена пресуда Апелационог суда у Београду Кж. 996/10 од 2. фебруара 2010. године браниоцу окривљеног уручена 3. јуна 2010. године. Ово тим пре ако се има у виду да је ова пресуда уручена окривљеном 23. марта 2010. године, да је бранилац, сада у својству пуномоћника, Уставном суду изјавио уставну жалбу 7. априла 2010. године, односно да је бранилац окривљеног имао потребна сазнања о исходу кривичног поступка за који је накнадно примио и оспорену пресуду.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 2. и члана 34. ст. 2. и 4. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић