Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Зејака из Бијелог Поља, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2010. године, донео је
O Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Горана Зејака и утврђује да је у управном спору који се водио пред Врховним судом Србије у предмету У. 5119/08 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлука ће се објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Зејак из Бијелог Поља је 25. августа 2009. године, преко пуномоћника Милисава Курмазовића, адвоката из Ужица, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У. 5119/08 од 8. априла 2009. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, начела судске заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. став 1. Устава, права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да Врховни суд Србије у оспореној одлуци уопште није разматрао навод тужбе да у управном поступку-управном спору потражује штету у висини плате од 30. априла 2004. године до 11. новембра 2006. године, а сходно члану 172. Закона о облигационим односима. Даље наводи да за чињенично стање које је „наводно“ утврђено у управном поступку нема доказа, нити се суд на исте позива, да је заиста дошло до укидања јединице, а посебно да се стање у служби није могло решити на други начин. Такође наводи да Врховни суд Србије у оспореној одлуци није разматрао навод тужбе да му није понуђено било какво друго радно место, када су многи други професионални војници добијали дужности у гарнизонима у Ужицу, Пожеги, Ваљеву, Рашки, Подгорици, Краљеву, а што према мишљењу подносиоцу представља вид шикане, јер је он био у Бијелом Пољу.
Подносилац уставне жалбе стога сматра да је оваквом одлуком Врховног суда Србије повређено његово Уставом зајемчено права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, као и право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, јер је од дана подношења тужбе 28. септембра 2005. године, протекло три године и 11 месеци. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи пресуду Врховног суда Србије У. 5119/08 од 8. априла 2009. године, решење Војне поште 1099 Београд Инт. број 695-2 од 5. августа 2005. године и наредбу команданта 525. позадинске базе број 825-1 од 15. марта 2005. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Врховног суда Србије У. 5119/08 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Командант 525. позадинске базе је 15. марта 2005. године донео наредбу број 825-01 којом је престала професионална војна служба десетару по уговору Горану Зејаку, овде подносиоцу уставне жалбе, због укидања јединице. Подносилац уставне жалбе је 28. марта 2005. године поднео жалбу против наредбе команданта 525. позадинске базе број 825-1 од 15. марта 2005. године.
Решењем Војне поште 1099 Београд Инт. број 695-2 од 5. августа 2005. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца. У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да имајући у виду одредбу члана 108. став 2. тачка 7. Закона о Војсци Југославије, као и чињеницу да је именованом престала професионална војна служба услед организацијско-формацијских промена (укидање јединице), а да му није из објективних разлога од стране Команде 525. позадинске базе, његова професионална војна служба по уговору могла бити решена на други начин, то су се у свему испунили материјално-правни услови да му служба у Војсци Југославије престане и пре уговореног рока; да питање евентуално претрпљене штете по основу неиспуњења уговорних обавеза једне од уговорних страна, а на које се позива именовани у својој жалби, предмет је редовног судског поступка, а не управног поступка.
Подносилац уставне жалбе је 30. септембра 2005. године поднео Суду Србије и Црне Горе тужбу против решења Војне поште 1099 Београд Инт. број 695-2 од 5. августа 2005. године. Предмет је заведен под бројем Ус. 1147/2005.
Председник већа у предмету Врховног суда Србије Усцг. 1417/06 је доставном наредбом од 10. јула 2008. године наложио писарници суда да се из предмета Усцг. 1417/06 издвоји тужба подносиоца уставне жалбе, која се грешком нашла у овом предмету, те да се формира нови предмет У/08. Предмет по тужби подносиоца је заведен под бројем У. 5119/08.
Председник већа у предмету У. 5119/08 је дописом од 10. новембра 2008. године и ургенцијама 19. јануара и 20. фебруара 2009. године захтевао од туженог другостепеног органа да достави одговор на тужбу, као и списе предмета.
Тужени орган је 9. марта 2009. године доставио Врховном суду Србије одговор на тужбу, као и списе предмета.
Врховни суд Србије је 8. априла 2009. године донео оспорену пресуду У. 5119/08 којом је одбио тужбу. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено да Врховни суд Србије налази да је тужени орган на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, у поступку у коме није било повреде правила и за своју одлуку је дао разлоге, које јао довољне и на закону засноване, у свему прихвата овај суд.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, а да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбом члана 108. став 2. тачка 7. Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ, број 7/05“), који је био на снази у време доношења решења о престанку професионалне службе подносиоца уставне жалбе, било је прописано да професионалном војнику примљеном у службу у Војсци на одређено време, служба престаје и пре истека уговореног рока у случају организацијских промена или укидања јединице – установе у којој је на служби по уговору, а стање у служби се не може решити на други начин.
Одредбом члана 41. став 4. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), који је био на снази за време трајања управног спора, било је прописано да ће пресудом којом се оспорени управни акт поништава суд одлучити и о захтеву тужиоца за повраћај ствари, односно за накнаду штете, ако утврђено чињенично стање пружа поуздан основ за то, а да ће у противном, суд упутити тужиоца да свој захтев остварује у парници.
5. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да време које треба узети у обзир при одлучивању о повреди наведеног права тече од 30. септембра 2005. године, када је подносилац уставне жалбе поднео тужбу Суду Србије и Црне Горе против решења Војне поште 1099 Београд Инт. број 695-2 од 5. августа 2005. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни спор по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом је поступак трајно окончан, Уставни суд је стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања управног спора.
Када је реч о дужини предметног управног спора , Уставни суд је утврдио да је он трајао три године и шест месеци.
Наведено трајање поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, понашања судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У том смислу, Уставни суд је оценио да се у оспореном поступку нису поставила сложена чињенична и правна питања.
Испитујући значај предмета спора за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да је ствар била од егзистенцијалног значаја за подносиоца, јер се радило о управном спору, који је за предмет имао поништај решења о престанку радног односа.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац није допринео дугом трајању поступка.
Испитујући поступање судских органа који су решавали у овој правној ствари, Уставни суд је нашао да је погрешно и неделотворно поступање судова превасходно допринело овако дугом трајању поступка.
Уставни суд је, најпре, оценио да је непоступање Суда Србије и Црне Горе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Уставни суд налази да је Суд Србије и Црне Горе примио тужбу подносиоца уставне жалбе 30. септембра 2005. године, али није предузео ниједну радњу у поступку до престанка свог рада 8. јуна 2006. године.
Уставни суд констатује да је 8. јуна 2006. године Влада Републике Србије донела Уредбу о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара („Службени гласник РС“, бр. 49/06 и 63/06). У члану 2. став 1. тачка 5) наведене Уредбе констатовано је да је престао са радом Суд Србије и Црне Горе као институција бивше државне заједнице Србија и Црна Горе, а одредбом члана 4. став 1. исте Уредбе прописано је да предмете Суда Србије и Црне Горе којима се оцењује законитост управних аката преузима Врховни суд Србије. На основу ове Уредбе, Врховни суд Србије је преузео нерешене управне предмете Суда Србије и Црне Горе 21. децембра 2006. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да су постојали објективни разлози за непоступање судских органа у овом управном спору у периоду од 8. јуна 2006. године до 21. децембра 2006. године.
Уставни суд је, међутим, оценио да постоји одговорност суда за кашњење у даљем току поступка. Наиме, тужба подносиоца уставне жалбе која је у Суду Србије и Црне Горе била заведена под бројем Ус. 1147/2005, погрешно је била уложена у предмет Врховног суда Србије Усцг. 1417/06. Стога је председник већа у предмету Врховног суда Србије Усцг. 1417/06, доставном наредбом од 10. јула 2008. године наложио писарници суда да се из предмета Усцг. 1417/06 издвоји тужба подносиоца уставне жалбе, те да се формира нови предмет. Након што је предмет подносиоца уставне жалбе добио нови број У. 5119/08, председник већа је 10. новембра 2008. године доставио тужбу подносиоца на одговор туженом органу, уз налог да достави списе предмета. Уставни суд наглашава да је тужба подносиоца уставне жалбе достављена туженом органу на одговор тек након више од три године од њеног подношења. Врховни суд Србије је на седници одржаној 8. априла 2009. године донео оспорену пресуду У. 5119/08, али је писмени отправак пресуде уручен пуномоћнику подносиоца уставне жалбе тек 31. јула 2009. године, дакле након више од три месеца од одржавања седнице већа.
Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој правној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и пракси и критеријумима Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Мада су постојали одређени објективни разлози за продужавање трајање овог поступка, Уставни суд је оценио да је погрешно и недолотворно поступање судова у овој правној ствари превасходно довело до тога да управни спор у коме није било сложених чињеничних и правних питања, а који је био од егзистенцијалног значаја за подносиоца, траје три године и шест месеци. Из тих разлога, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. Навод о повреди права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, подносилац уставне жалбе заснива на томе да суд није разматрао његов захтев за накнаду штете који је истакнут у тужби. Сагласно одредби члана 41. став 4. раније важећег Закона о управним споровима, пресудом којом се оспорени управни акт поништава, суд ће одлучити и о захтеву тужиоца за накнаду штете, под условом да чињенично стање пружа поуздан основ за то. Имајући у виду да је Врховни суд Србије оспореном пресудом одбио тужбу подносиоца, Уставни суд налази да је и захтев за накнаду штете у управном спору тиме постао беспредметан. Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд налази да подносилац уставне жалбе није пружио доказ да је Врховни суд Србије у истој чињеничној и правној ситуацији поступао на другачији начин, што је неопходан предуслов за утврђивање повреде наведеног Уставом зајемченог права.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није пружио ниједан доказ који би указивао да му је учињена повреда начела забране дискриминације.
Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није навео уставноправне разлоге који би указивали да му је повређено начело судске заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. став 1. Устава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је у осталом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права, у овом случају, оствари објављивањем ове Одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић
Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Зејака из Бијелог Поља, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2010. године, донео је
O Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Горана Зејака и утврђује да је у управном спору који се водио пред Врховним судом Србије у предмету У. 5119/08 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлука ће се објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Зејак из Бијелог Поља је 25. августа 2009. године, преко пуномоћника Милисава Курмазовића, адвоката из Ужица, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У. 5119/08 од 8. априла 2009. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, начела судске заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. став 1. Устава, права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да Врховни суд Србије у оспореној одлуци уопште није разматрао навод тужбе да у управном поступку-управном спору потражује штету у висини плате од 30. априла 2004. године до 11. новембра 2006. године, а сходно члану 172. Закона о облигационим односима. Даље наводи да за чињенично стање које је „наводно“ утврђено у управном поступку нема доказа, нити се суд на исте позива, да је заиста дошло до укидања јединице, а посебно да се стање у служби није могло решити на други начин. Такође наводи да Врховни суд Србије у оспореној одлуци није разматрао навод тужбе да му није понуђено било какво друго радно место, када су многи други професионални војници добијали дужности у гарнизонима у Ужицу, Пожеги, Ваљеву, Рашки, Подгорици, Краљеву, а што према мишљењу подносиоцу представља вид шикане, јер је он био у Бијелом Пољу.
Подносилац уставне жалбе стога сматра да је оваквом одлуком Врховног суда Србије повређено његово Уставом зајемчено права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, као и право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, јер је од дана подношења тужбе 28. септембра 2005. године, протекло три године и 11 месеци. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи пресуду Врховног суда Србије У. 5119/08 од 8. априла 2009. године, решење Војне поште 1099 Београд Инт. број 695-2 од 5. августа 2005. године и наредбу команданта 525. позадинске базе број 825-1 од 15. марта 2005. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Врховног суда Србије У. 5119/08 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Командант 525. позадинске базе је 15. марта 2005. године донео наредбу број 825-01 којом је престала професионална војна служба десетару по уговору Горану Зејаку, овде подносиоцу уставне жалбе, због укидања јединице. Подносилац уставне жалбе је 28. марта 2005. године поднео жалбу против наредбе команданта 525. позадинске базе број 825-1 од 15. марта 2005. године.
Решењем Војне поште 1099 Београд Инт. број 695-2 од 5. августа 2005. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца. У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да имајући у виду одредбу члана 108. став 2. тачка 7. Закона о Војсци Југославије, као и чињеницу да је именованом престала професионална војна служба услед организацијско-формацијских промена (укидање јединице), а да му није из објективних разлога од стране Команде 525. позадинске базе, његова професионална војна служба по уговору могла бити решена на други начин, то су се у свему испунили материјално-правни услови да му служба у Војсци Југославије престане и пре уговореног рока; да питање евентуално претрпљене штете по основу неиспуњења уговорних обавеза једне од уговорних страна, а на које се позива именовани у својој жалби, предмет је редовног судског поступка, а не управног поступка.
Подносилац уставне жалбе је 30. септембра 2005. године поднео Суду Србије и Црне Горе тужбу против решења Војне поште 1099 Београд Инт. број 695-2 од 5. августа 2005. године. Предмет је заведен под бројем Ус. 1147/2005.
Председник већа у предмету Врховног суда Србије Усцг. 1417/06 је доставном наредбом од 10. јула 2008. године наложио писарници суда да се из предмета Усцг. 1417/06 издвоји тужба подносиоца уставне жалбе, која се грешком нашла у овом предмету, те да се формира нови предмет У/08. Предмет по тужби подносиоца је заведен под бројем У. 5119/08.
Председник већа у предмету У. 5119/08 је дописом од 10. новембра 2008. године и ургенцијама 19. јануара и 20. фебруара 2009. године захтевао од туженог другостепеног органа да достави одговор на тужбу, као и списе предмета.
Тужени орган је 9. марта 2009. године доставио Врховном суду Србије одговор на тужбу, као и списе предмета.
Врховни суд Србије је 8. априла 2009. године донео оспорену пресуду У. 5119/08 којом је одбио тужбу. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено да Врховни суд Србије налази да је тужени орган на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, у поступку у коме није било повреде правила и за своју одлуку је дао разлоге, које јао довољне и на закону засноване, у свему прихвата овај суд.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, а да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбом члана 108. став 2. тачка 7. Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ, број 7/05“), који је био на снази у време доношења решења о престанку професионалне службе подносиоца уставне жалбе, било је прописано да професионалном војнику примљеном у службу у Војсци на одређено време, служба престаје и пре истека уговореног рока у случају организацијских промена или укидања јединице – установе у којој је на служби по уговору, а стање у служби се не може решити на други начин.
Одредбом члана 41. став 4. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), који је био на снази за време трајања управног спора, било је прописано да ће пресудом којом се оспорени управни акт поништава суд одлучити и о захтеву тужиоца за повраћај ствари, односно за накнаду штете, ако утврђено чињенично стање пружа поуздан основ за то, а да ће у противном, суд упутити тужиоца да свој захтев остварује у парници.
5. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да време које треба узети у обзир при одлучивању о повреди наведеног права тече од 30. септембра 2005. године, када је подносилац уставне жалбе поднео тужбу Суду Србије и Црне Горе против решења Војне поште 1099 Београд Инт. број 695-2 од 5. августа 2005. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни спор по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом је поступак трајно окончан, Уставни суд је стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања управног спора.
Када је реч о дужини предметног управног спора , Уставни суд је утврдио да је он трајао три године и шест месеци.
Наведено трајање поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, понашања судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У том смислу, Уставни суд је оценио да се у оспореном поступку нису поставила сложена чињенична и правна питања.
Испитујући значај предмета спора за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да је ствар била од егзистенцијалног значаја за подносиоца, јер се радило о управном спору, који је за предмет имао поништај решења о престанку радног односа.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац није допринео дугом трајању поступка.
Испитујући поступање судских органа који су решавали у овој правној ствари, Уставни суд је нашао да је погрешно и неделотворно поступање судова превасходно допринело овако дугом трајању поступка.
Уставни суд је, најпре, оценио да је непоступање Суда Србије и Црне Горе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Уставни суд налази да је Суд Србије и Црне Горе примио тужбу подносиоца уставне жалбе 30. септембра 2005. године, али није предузео ниједну радњу у поступку до престанка свог рада 8. јуна 2006. године.
Уставни суд констатује да је 8. јуна 2006. године Влада Републике Србије донела Уредбу о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара („Службени гласник РС“, бр. 49/06 и 63/06). У члану 2. став 1. тачка 5) наведене Уредбе констатовано је да је престао са радом Суд Србије и Црне Горе као институција бивше државне заједнице Србија и Црна Горе, а одредбом члана 4. став 1. исте Уредбе прописано је да предмете Суда Србије и Црне Горе којима се оцењује законитост управних аката преузима Врховни суд Србије. На основу ове Уредбе, Врховни суд Србије је преузео нерешене управне предмете Суда Србије и Црне Горе 21. децембра 2006. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да су постојали објективни разлози за непоступање судских органа у овом управном спору у периоду од 8. јуна 2006. године до 21. децембра 2006. године.
Уставни суд је, међутим, оценио да постоји одговорност суда за кашњење у даљем току поступка. Наиме, тужба подносиоца уставне жалбе која је у Суду Србије и Црне Горе била заведена под бројем Ус. 1147/2005, погрешно је била уложена у предмет Врховног суда Србије Усцг. 1417/06. Стога је председник већа у предмету Врховног суда Србије Усцг. 1417/06, доставном наредбом од 10. јула 2008. године наложио писарници суда да се из предмета Усцг. 1417/06 издвоји тужба подносиоца уставне жалбе, те да се формира нови предмет. Након што је предмет подносиоца уставне жалбе добио нови број У. 5119/08, председник већа је 10. новембра 2008. године доставио тужбу подносиоца на одговор туженом органу, уз налог да достави списе предмета. Уставни суд наглашава да је тужба подносиоца уставне жалбе достављена туженом органу на одговор тек након више од три године од њеног подношења. Врховни суд Србије је на седници одржаној 8. априла 2009. године донео оспорену пресуду У. 5119/08, али је писмени отправак пресуде уручен пуномоћнику подносиоца уставне жалбе тек 31. јула 2009. године, дакле након више од три месеца од одржавања седнице већа.
Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој правној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и пракси и критеријумима Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Мада су постојали одређени објективни разлози за продужавање трајање овог поступка, Уставни суд је оценио да је погрешно и недолотворно поступање судова у овој правној ствари превасходно довело до тога да управни спор у коме није било сложених чињеничних и правних питања, а који је био од егзистенцијалног значаја за подносиоца, траје три године и шест месеци. Из тих разлога, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. Навод о повреди права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, подносилац уставне жалбе заснива на томе да суд није разматрао његов захтев за накнаду штете који је истакнут у тужби. Сагласно одредби члана 41. став 4. раније важећег Закона о управним споровима, пресудом којом се оспорени управни акт поништава, суд ће одлучити и о захтеву тужиоца за накнаду штете, под условом да чињенично стање пружа поуздан основ за то. Имајући у виду да је Врховни суд Србије оспореном пресудом одбио тужбу подносиоца, Уставни суд налази да је и захтев за накнаду штете у управном спору тиме постао беспредметан. Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд налази да подносилац уставне жалбе није пружио доказ да је Врховни суд Србије у истој чињеничној и правној ситуацији поступао на другачији начин, што је неопходан предуслов за утврђивање повреде наведеног Уставом зајемченог права.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није пружио ниједан доказ који би указивао да му је учињена повреда начела забране дискриминације.
Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није навео уставноправне разлоге који би указивали да му је повређено начело судске заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. став 1. Устава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је у осталом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права, у овом случају, оствари објављивањем ове Одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић