Преглед документа Уж-1218/2008

  • Уж-1218/2008
  • 21.10.2010.
  • Одлука о одбијању
  • Управно право
  • Члан 32.Став 1; Члан 22.
  • Предузеће за грађевинарство, трговину и услуге "Подгрмечје" д.о.о. Београд
  • - није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, ни право на судску заштиту из члана 22. Устава

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Предузећа за грађевинарство, трговину и услуге "Подгрмечје" д.о.о. Београд, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. октобра 2010. године, донео је

 

О Д Л У К У

            Одбија се као неоснована уставна жалба Предузећа за грађевинарство, трговину и услуге "Подгрмечје" д.о.о. Београд изјављена против решења Министарства финансија, Пореска управа - Регионални центар Београд број 218-4569/2006-20 од 29. августа 2008. године.

О б р а з л о ж е њ е

 

            1. Предузеће за грађевинарство, трговину и услуге "Подгрмечје" д.о.о. Београд, је 22. октобра 2008. године, преко пуномоћника Владана Стоијиљковића, адвоката из Београда, поднело Уставном суду уставну жалбу против решења из изреке, због повреде начела заштите људских и мањинских права и слобода и права на правично суђење  зајемечених одредбама чл. 22. и 32. Устава Републике Србије. Истовремено се подносилац позива и на повреду права загарантованог чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

            Подносилац уставне жалбе наводи да је првостепено решење Решењем Министарства финансија, Пореска управа  - Филијала „А“ Чукарица 1. 08 број 218-31/06, 32/06, 33/06 и 34/06 од 2. октобра 2006. године, као и оспорено другостепено решење којим је потврђено то првостепено решење донето од стране органа управе који се налазе у саставу извршне власти, а што је супротно са одредбама члана 142. Устава и члана 3. Закона о уређењу судова, којом је утврђена независност судске од законодавне и извршне власти. Наиме, орган управе који је донео оспорено решење није надлежан орган за одлучивање по жалби у прекршајном поступку, с обзиром на то да је наведеним Законом прописано да се оснивају прекршајни судови, који одлучују у првостепеном прекршајном поступку  и Виши прекршајни суд, који одлучује у другостепеном поступку по жалби. Имајући у виду изнето и да је Законом о уређењу судова прописано да Већа за прекршаје и општински органи за прекршаје настављају да раде у складу са Законом о прекршајима до 31. децембра 2006. године, а да је неведени датум прошао, то подносилац уставне жалбе сматра да су му на овај начин повређена права из члана 32. Устава и члана 6. Европске конвенције. Стога подносилац предлаже да се оспорено другостепено решење поништи и да се наложи Вишем прекршајном суду да одлучи о жалби на првостепено решење Министарства финансија, Пореска управа - Филијала „А“ Чукарица 1. 08 број 218-31/06, 32/06, 33/06 и 34/06 од 2. октобра 2006. године.

            2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

            У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

            3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

            Решењем Министарства финансија, Пореска управа - Филијала „А“ Чукарица 1. 08 број 218-31/06, 32/06, 33/06 и 34/06 од 2. октобра 2006. године, Предузеће за грађевинарство, трговину и услуге "Подгрмечје" д.о.о. Београд, овде подносилац уставне жалбе, и Бошко Карановић из Београда, као одговорно лице, оглашени су одговорним за прекршај из члана 60. став 1. тачка 12) и став 2. а у вези члана 37. став 1. тачка 4) и члана 49.  Закона о порезу на додату вредност, зато што нису  у поднетој пореској пријави за ПДВ обрачунавали ПДВ за одговарајуће пореске периоде, због чега су им изречене одговарајуће новчане казне.

            Против наведеног првостепеног решења подносилац уставне жалбе изјавио је жалбу, која је оспореним решењем Министарства финансија, Пореска управа - Регионални центар Београд број 218-4569/2006-20 од 29. августа 2008. године, одбијена као неоснована и потврђено ожалбено првостепено решење.

            4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на отклањање последица које су повредом настале (члан 22.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1).

            Одредбама члана 91. ст. 1. до 3. Закона о прекршајима ("Службени гласник РС", број 101/05) прописано је да прекршајни поступак у првом степену воде прекршајни судови, уколико за вођење прекршајног поступка нису надлежни органи управе, да прекршајни поступак у другом степену води Виши прекршајни суд, а да Виши прекршајни суд одлучује о жалбама на одлуке суда, о жалбама на одлуке које у прекршајном поступку донесу органи управе, о сукобу и преношењу надлежности судова и врши друге послове утврђене законом. Одредбом члана 308. Закона прописано је да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а примењиваће се од 1. јануара 2007. године.

            Одредбом члана 25. Закона о изменама и допунама Закона о прекршајима ("Службени гласник РС", број 116/08) прописано је да се у члану 308. Закона о прекршајима ("Службени гласник РС", број 101/05), речи: "1. јануара 2007. године" замењују речима "1. јануара 2010. године".

            Одредбом члана 98. Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", број 116/08) прописано је да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а примењује се од 1. јануара 2010. године.

            Одредбама члана 160. став 1. тач. 6) и 7) Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС", бр. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06 и 61/07) прописано је да Пореска управа покреће и води првостепени и другостепени прекршајни поступак и изриче казне и заштитне мере за пореске прекршаје, као и да одлучује о жалбама изјављеним против решења донетих у пореском поступку. Одредбом члана 165. став 2.  Закона прописано је да поступак за изрицање новчаних казни и заштитних мера за пореске прекршаје Пореска управа води по закону којим се уређује прекршајни поступак, ако овим законом није друкчије прописано.

            Одредбом члана 47. Закона о изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС", број 61/07), прописана је измена одредбе члана 160. тачка 6), која гласи: "Пореска управа покреће и води првостепени порескопрекршајни поступак и изриче казне и заштитне мере" (став 1.), у члану 160. додата је тачка 6а) која гласи: "Пореска управа одлучује о жалбама изјављеним против решења донетих у пореском поступку од стране организационих јединица Пореске управе" (став 3.), а одредбом члана 62. Закона прописано је да одредбе члана 160. Закона о пореској администрацији, у делу који се односи на надлежност Пореске управе за вођење другостепеног порескопрекршајног поступка, престају да важе даном почетка рада другостепеног прекршајног суда, у складу са Законом о прекршајима ("Службени гласник РС", број 101/05)

            5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење донето од стране законом установљеног органа, у поступку спроведеном у складу са законом. Наиме, Законом о уређењу судова прописано је да се оснивају прекршајни судови и Виши прекршајни суд, али је одредбом члана 98. Закона прописано да ће се овај закон примењивати тек од 1. јануара 2010. године. Из наведеног произлази да се до примене новог Закона о уређењу судова примењује Закон о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 24/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06), а којим нису били установљени прекршајни судови и Виши прекршајни суд. Наведеним одредбама Закона о пореском поступку и пореској администрацији прописана је надлежност Пореске управе за вођење првостепених и другостепених прекршајних поступака, из чега произлази да је оспорено другостепено решење донето од стране надлежног органа, Министарства финансија Републике Србије, Пореска управа - Регионални центар Београд, које је одлучивало по жалби изјављеној на првостепено решење Министарства финансија Републике Србије, Пореска управа - Филијала „А“ Чукарица, те да из тог разлога подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено одредбама члана 32. Устава.

            Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта повреде права на судску заштиту зајемченог чланом 22. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се у жалби позвао.

            У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да одредба члана 272. Закона о прекршајима ("Службени гласник СРС", број 44/89 и "Службени гласник РС", бр. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 65/01 и 55/04), који је у примени до 31. децембра 2009. године, пружа могућност кажњеном лицу да поднесе Врховном суду Србије захтев за ванредно преиспитивање правноснажног решења о прекршају, поред осталог, када је изречена казна затвора, као и новчана казна преко 100.000 динара физичком лицу или одговорном лицу у правном лицу и предузетнику, односно 300.000 динара правном лицу за царинске, спољнотрговинске, девизне и пореске прекршаје. Дакле, Закон о прекршајима омогућава судску заштиту у поступку по ванредном правном леку против правноснажног решења донетог по жалби у порескопрекршајном поступку, а наведено ограничење могућности приступа Врховном суду Србије не угрожава суштину права на приступ суду, имајући у виду да је то ограничење прописано у складу са јавним интересом ефикасне судске заштите права, потребом да се поступак оконча у разумном року, као и природом кажњивог дела и врстом и тежином изречене санкције. Такође, према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, мање пореске глобе и додаци нису довољни да уведу административне фискалне процедуре под делокруг члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети одлуку у предмету Morel против Француске, пресуда од 3. јуна 2003. године). С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на судску заштиту зајемчено одредбом члана 22. Устава.

           Уставни суд указује да је на исти начин већ одлучио у предмету Уж - 380/2009.

           6. Полазећи од  изложеног, Уставни суд је утврдио да уставна жалба у целини није основана, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.

          На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.

 

                                                                  ПРЕДСЕДНИК

                                                                  УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                           др Боса Ненадић