Преглед документа Уж-227/2008

Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Кљајевића из Београда, на основу одредбе члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јула 2009. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Горана Кљајевића и утврђује да је решењима Окружног суда у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године, Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године, Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године, Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године, Кв.П. 248/07 од 27. августа 2007. године и Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године и решењима Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж. II о.к. 124/06 од 29. новембра 2006. године, Кж. II о.к. 133/06 од 26. децембра 2006. године, Кж.II о.к. 64/07 од 12. априла 2007. године, Кж. II о.к. 91/07 од 6. јуна 2007. године, Кж. II о.к. 149/07 од 14. септембра 2007. године и Кж. II о.к. 196/07 од 23. новембра 2007. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности зајемчену одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у односу на решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године и Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године, као и на решења Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж. II о.к. 35/07 од 14. марта 2007. године и Кж. II о.к. 133/07, 134/07 и 135/07 од 13. августа 2007. године, уставна жалба одбија.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.

1. Горан Кљајевић из Београда поднео је Уставном суду 31. децембра 2007. године, преко пуномоћника Владимира Бељанског, адвоката из Новог Сада, благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године, Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године, Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године, Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године, Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године, Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године, Кв.П. 248/07 од 27. августа 2007. године и Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године и решења Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж. II о.к. 124/06 од 29. новембра 2006. године, Кж. II о.к. 133/06 од 26. децембра 2006. године, Кж. II о.к. 35/07 од 14. марта 2007. године, Кж. II о.к. 64/07 од 12. априла 2007. године, Кж. II о.к. 91/07 од 6. јуна 2007. године, Кж. II о.к. 133/07, 134/07 и 135/07 од 13. августа 2007. године, Кж. II о.к. 149/07 од 14. септембра 2007. године и Кж. II о.к. 196/07 од 23. новембра 2007. године, због повреде права на правну сигурност у казненом праву-претпоставку невиности зајемченог одредбома члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
2. У уставној жалби се наводи:
- да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 12. априла 2006. године, да му је притвор више пута продужаван и да су његови браниоци против решења о одређивању притвора и сваког решења о продужењу притвора изјављивали жалбе;
- да је оптужница подигнута 11. октобра 2006. године, да је ступила на правну снагу и да се кривични поступак води против подносиоца уставне жалбе и других лица пред Окружним судом у Београду-Посебно одељење под бројем К.П.11/06;
- да је Врховни суд Србије решењем Кж.II о.к.35/07 од 14. марта 2007. године усвојио жалбе бранилаца и укинуо решење Окружног суда у Београду-Посебно одељења Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године, и у разлозима навео да је првостепеним укинутим решењем повређена претпоставка невиности...и да је пре доношења пресуде извршена незаконита оцена доказа;
- да су првостепена решења након наведеног решења Врховног суда Србије “исправљена” на тај начин што су делимично изостављени наводи који представљају повреду претпоставке невиности, али да је део тих навода остао јер ни у једном у наредним решењима нису изостављене речи: “представљају резултате њиховог заједничког деловања” на које је Врховни суд Србије указао да вређају претпоставку невиности;
- да су сва решења о продужењу притвора која су донесена пре ове одлуке Врховног суда садржала исте повреде претпоставке невиности које нису санкционисане укидањем тих решења и послужиле су као основ за тадашње продужење лишења слободе подносиоца уставне жалбе и то решењима Окружног суда у Београду-Посебно одељења: Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године на стани пет у другом пасусу, на страни шест у последњем пасусу и на страни осам на њеном почетку; Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године на потпуно истом месту као у првом решењу - на страни шест у другом пасусу, на страни осам у другом пасусу и на страни девет у другом пасусу; Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године на страни пет у другом пасусу, на страни седам у другом пасусу и на страни осам у другом пасусу; Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године на страни осам у другом пасусу;
- да је и поред наведеног само решење од 8. фебруара 2007. године укинуто и констатована је повреда претпоставке невиности.
- да су овакве повреде претпоставке невиности понављане накнадно у каснијим решењима о продужењу притвора, те да су појачаване новим тврдњама.
Предложио је да Уставни суд након спроведеног поступка утврди да су наведеним актима повређена и ускраћена људска права подносиоца уставне жалбе, да поништи појединачне акте којима су повреде извршене и нареди његово пуштање на слободу са уклањањем штетних последица.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 22. став 1. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе у току је кривични поступак пред Окружним судом у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала, у предмету К.П. 11/06, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду-Одељење за сузбијање организованог криминала-Специјално тужилаштвo Кт.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика, продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика, кривично дело кршење закона од стране судије из члана 360. став 1. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. КЗ РС, три кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика.
Подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду-Посебног одељења Ки.П. 14/08 од 15. априла 2006. године који му се рачуна од 12. априла 2006. године када је лишен слободе, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2. и 5. Законика о кривичном поступку и продужаван је током трајања истражног поступка.
Након подизања оптужнице 11. октобра 2006. године, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 142. став. 2. тачка 1, 2. и 5. Законика о кривичном поступку решењима Окружног суда у Београду-Посебно одељење: Кв.П. 249/06 од 11. октобра 2006. године; Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 124/06 од 29. новембра 2006. године одбио као неосноване изјављене жалбе; Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 133/06 од 26. децембра 2006. године одбио као неосноване жалбе; Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године, у односу на које је Врховни суд Србије је решењем Кж. II о.к. 35/07 од 14. марта 2007. године уважио изјављене жалбе, укинуо оспорено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање; Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 64/07 од 12. априла 2007. године одбио као неосноване жалбе; Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 91/07 од 6. јуна 2007. године одбио као неосноване изјављене жалбе; Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 133, 134, и 135/07 од 13. августа 2007. године уважио изјављене жалбе, укинуо оспорено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање; Кв.П. 248/07 од 27. августа 2007. године у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 149/07 од 14. септембра 2007. године одбио као неосноване жалбе.
На основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1. и 5. Законика, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењима Окружног суда у Београду-Посебно одељење: Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 196/07 од 23. новембра 2007. године одбио као неосноване изјављене жалбе и Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 18/08 од 25. јануара 2008. године одбио као неосноване изјављене жалбе.
На основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5. Законика, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењима Окружног суда у Београду-Посебно одељење: Кв.П. 53/08 од 26. фебруара 2008. године, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 48/08 од 19. марта 2008. године одбио као неосноване изјављене жалбе; Кв.П. 127/08 од 24. априла 2008. године, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 86/08 од 14. маја 2008. године одбио као неосноване изјављене жалбе; Кв.П. 191/08 од 24. јуна 2008. године, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж. II о.к. 135/08 од 14. јула 2008. године уважио изјављене жалбе, укинуо оспорено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање и Кв.П. 228/08 од 16. јула 2008. године, у односу на које је Врховни суд Србије је решењем Кж. II о.к. 146/08 од 30. јула 2008. године уважио изјављене жалбе и према подносиоцу укинуо притвор.
Окружни суд у Београду је у оспореном решењу Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2007. године, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, између осталог, навео: „...а нарочито да организатори криминалне групе окр. Н.Ј. и окр. С.П, поседују велику финансијску моћ на шта указује постојање основане сумње о висини противправне имовинске користи коју су прибавили, те да се ради о окривљенима што се односи и на окр. Горана Кљајевића, који су вршећи своје дужности у државним органима, финансијским организацијама, и привредним структурама, имали знатан утицај на многа лица и скоро свим сферама друштвеног живота, што произлази из исказа сведока А.Н, окривљених В.Б, М.Ж. и осталих прикупљених доказа, то, по налажењу већа, све напред наведене околности предствљају особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли утицати на сведоке...и тиме онемогућили несметано вођење даљег кривичног поступка...“. „...И да кривична дела представљају резултат њиховог заједничког деловања...“. Врховни суд Србије је наведене разлоге за продужење притвора оценио „јасним и уверљивим“.
У оспореном решењу Окружног суда у Београду Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године наводи се да: “из списа предмета произлази да је опт. Горан Кљајевић више пута одлазио у иностранство и да су му трошкови плаћени од стране предузећа А.С. и предузећа Е.П.2002, а да је у иностранство путовао и са осталим члановима криминалне групе...па се њихово даље задржавање у притвору на основу одредбе 142. став 2. тачка 1. ЗКП јавља као неопходна мера у циљу обезбеђења њиховог присуства и несметаног вођења кривичног поступка...“, као и да „имајући у виду функције које оптужени обављају а нарочито да организатори криминалне групе опт. Н.Ј. и опт. С.П. поседују велику финансијску моћ, на шта указује постојање основане сумње о висини противправне имовинске користи коју су прибавили, те да се ради о оптуженима што се односи и на опт. Горана Кљајевића, који су вршећи своје дужности у државним органима, финансијским организацијама, и привредним структурама, имали знатан утицај на многа лица и скоро свим сферама друштвеног живота, што произлази из исказа сведока А.Н, оптужених В.Б, М.Ж. и осталих прикупљених доказа...“. Врховни суд Србије је наведене разлоге за продужење притвора оценио основаним.
У оспореном решењу Окружног суда у Београду Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године, наводи се да: „због обимности и сложености предмета још нису саслушани сви предложени сведоци са којима су оптужени Горан Кљајевић.....пословно или службено сарађивали...па имајући у виду функције које су оптужени обављали у државним органима, финансијским организацијама и привредним структурама, то по оцени већа све напред наведене околности представљају особите околности које указују да би оптужени боравком на слободи могли утицати на сведоке...“. Врховни суд је наведене разлоге за продужење притвора оценио основаним.
У оспореним решењима Окружног суда у Београду Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године и Кв.П. 248/07 од 27. августа 2008. године на скоро идентичан начин као у предходном решењу се образлажу разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, што потврђује и Врховни суд Србије.
Оспореним решењем Окружног суда у Београду Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године, укинута је притворска основа из члана 142. став 2. тачка 2. Законика о кривичном поступку према подносиоцу уставне жалбе, а у образложењу разлога за његово даље задржавање у притвору у смислу одредбе члана 142, став 2. тачка 1. и 5. наводе се скоро исти разлози као у предходно поменутим решењима.
Оспорена решења Окружног суда у Београду Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године и Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године су укинута оспореним решењима Врховног суда Србије Кж. II о.к. 35/07 од 14. марта 2007. године и Кж. II о.к. 35/07 од 133, 134, 135/07 од 13. августа 2007. године.
5. Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је: да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у току целог поступка притвор ће се укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Осталим одредбама Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање прописано је да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства; ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче; ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет године и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (члан 142. став 2. тачка 1, 2. и 5.), као и да о жалби против решења првостепеног суда одлучије другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
6. Уставни суд је оцењујући садржину оспорених решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење и решења Врховног суда Србије-Посебно одељење утврдио да из садржине дела оспорених решења произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као један од оптужених у кривичном поступку који се води пред Окружним судом у Београду, починио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет. Како у тренутку доношења оспорених решења о продужењу притвора, кривични поступак у коме се разматра постојање кривичног дела и кривичне одговорности подносиоца уставне жалбе није правноснажно окончан, већ се налази у фази главног претреса, Уставни суд оцењује да се делом наведених формулација из оспорених решења повређује Уставом зајемчено право подносиоца да се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Наиме, првостепени суд је образлажући одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продужи притвор, у појединим деловима оспорених решења доносио закључке на основу оцене доказа. Наводио је да: „...нарочито организатори криминалне групе окр. Н.Ј. и окр. С.П, поседују велику финансијску моћ на шта указује постојање основане сумње о висини противправне имовинске користи коју су прибавили, те да се ради о окривљенима што се односи и на окр. Горана Кљајевића, који су вршећи своје дужности у државним органима, финансијским организацијама, и привредним структурама, имали знатан утицај на многа лица и скоро свим сферама друштвеног живота, што произлази из исказа сведока А.Н, окривљених В.Б, М.Ж. и осталих прикупљених доказа.“, „...да кривична дела представљају резултат њиховог заједничког деловања...“ , као и да “из списа предмета произлази да је опт. Горан Кљајевић више пута одлазио у иностранство и да су му трошкови плаћени од стране предузећа А.С. и предузећа Е.П.2002, а да је у иностранство путовао и са осталим члановима криминалне групе...“.
На овај начин је закључак о постојању разлога за продужење притвора према подносиоцу изведен оценом прикупљених доказа, нашавши горе наведене чињенице утврђеним, чиме је повређена претпоставка невиности подносиоца уставне жалбе. Претпоставка невиности је подносиоцу уставне жалбе повређена и наводима из оспорених решења: „да кривична дела представљају резултат њиховог заједничког деловања“, „да су организатори криминалне групе“, „противправна имовинска корист коју су прибавили“, „да је путовао са осталим члановима криминалне групе“, „да би могао да утиче на саучесника С.Р.“, јер се на овај начин узима као утврђена чињеница да је подносилац уставне жалбе, извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет. Иако је на оспорене одлуке подносилац уставне жалбе преко свог браниоца изјављивао жалбе Врховном суду, преко Окружног суда, ниједан суд није ништа учинио да се „грешка“ исправи.
7. Како је Уставом је утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.), Уставни суд је, следом наведеног, приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру, према којој је претпоставка невиности повређена ако судска одлука која се односи на лице које је оптужено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону. Довољно је да, у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд сматра оптуженог кривим, док ће преурањено изношење таквог једног мишљења од стране суда неизбежно прекршити наведену претпоставку (Deweer против Белгије од 27. фебруара 1980, године, Minelli против Швајцарске од 25. марта 1983. године, Allenet de Ribemont против Француске од 10. фебруара 1995. године и Karakas and Yesilirmark против Турске од 28. јуна 2005. године).
8. У односу на оспорена решења Окружног суда у Београду Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године и Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године и решења Врховног суда Србије Кж. II о.к. 35/07 од 14. марта 2007. године и Кж. II о.к. 35/07 од 133, 134, 135/07 од 13. августа 2007. године, Уставни суд је утврдио да уставну жалбу треба одбити, јер је Врховни суд, као другостепени суд, првостепена решења укинуо због битних повреда одредаба Законика о кривичном поступку.
9. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе да Уставни суд поништи оспорене појединачне акте и нареди његово пуштање на слободу са уклањањем штетних последица проистеклих из наведеник констатација садржаних у оспореним решењима, Уставни суд је утврдио да је према подносиоцу уставне жалбе притвор укинут, те је оценио да се, у конкретном случају, правично задовољење због повреде права подносиоцу уставне жалбе остварује објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
10. На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, па је уставну жалбу у једном делу усвојио, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду и одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, док је у преосталом делу уставну жалбу одбио.
Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.