Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Беле Димовића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Беле Димовића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Беле Димовића изјављена против пресудe Врховног суда Србије Кж. I 709/06 од 31. октобра 2006. године и пресуде Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бела Димовић из Суботице, преко пуномоћника Стевана Јухаса, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 20. октобра 2008. године уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године, пресудe Врховног суда Србије Кж. I 709/06 од 31. октобра 2006. године и пресуде Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године, због повреде члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да су подносиочева права повређена првенствено у првостепеном кривичном поступку, јер се пресуда заснива „искључиво или претежно“ на исказу саокривљеног И.К. који је дат у полицији, под принудом и без присуства подносиоца уставне жалбе. Како се И.К. у спроведеном кривичном поступку бранио ћутањем, то је подносиоцу уставне жалбе у кривичном поступку било онемогућено да му као сведоку оптужбе поставља питања. С обзиром на то да је Врховни суд, одлучујући о жалбама против првостепене пресуде и о захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда прихватио све ставове првостепеног суда, а да при томе није ценио доказе који су за подносиоца уставне жалбе потенцијално ослобађајући, подносилац сматра да су му у оспореном кривичном поступку повређени право на правично суђење, посебна права окривљеног, као и право на делотворно правно средство зајемчени одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члан 36. став 2. Устава. Позивајући се на праксу Европског суда за људска права у овој области, подносилац предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права.
2. Уставни суд је извршио увид у оспорене пресуде и на основу тога утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године, подносилац уставне жалбе је скупа са Д.К. и И.К. оглашен кривим за извршење кривичног дела тешки случајеви разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од четири године и шест месеци.
Врховни суд Србије је 31. октобра 2006. године, одлучујући о жалбама окривљених, њихових бранилаца и Републичког јавног тужиоца против првостепене пресуде, донео је оспорену пресуду Кж. I 709/06 којом је жалбе одбио као неосноване а првостепену кривичну пресуду потврдио.
Одлучујући о захтевима бранилаца окривљених за испитивање законитости правноснажних пресуда, Врховни суд Србије је 11. јуна 2008. године донео такође оспорену пресуду Кзп. 43/08 којом је захтеве одбио као неосноване. У поднетим захтевима се тврдило да се оспорена пресуда заснива на исказу И.К. датом у полицији и под принудом, што представља доказ на коме се одлука не може заснивати, сходно одредби члана 368. став 1. тачка 10) ЗКП. Међутим, Врховни суд у пресуди констатује: да је И.К. саслушан пред истражним судијом уз сва упозорења о праву на браниоца, у смислу члана 226. ст. 8. и 9. ЗКП; да је пред истражним судијом у присуству браниоца по службеној дужности И.К. дао исказ који је сагласан са исказом датим у полицији; да је у свом исказу детаљно описао извршење кривичног дела које је њему и осталим саокривљенима стављено на терет. Стога је Врховни суд закључио да нема повреда кривичног поступка на које се у жалбама указује, нити да се ради о доказу на коме се одлука не може заснивати, у смислу члана 368. став 1. тачка 10) ЗКП. У односу на остале наводе из жалбе, Врховни суд је сматрао да се ради о чињеничним питањима, односно побијању утврђеног чињеничног стања, што не представља основ за подношење захтева за испитивање законитости правноснажних пресуда, прописаног одредбама члана 430. ЗКП, па је захтеве и у том делу одбио као неосноване.
3. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Чланом 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту. Уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Према одредби члана 84. став 1. наведеног закона, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Чланом 113. истог закона је прописано: да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.); да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
Из наведених одредаба Устава и Закона произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Разматрајући допуштеност уставне жалбе, Уставни суд је пошао од свог утврђеног правног става да, уколико је уставна жалба изјављена против одлуке Врховног суда Србије донете по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, као и против судских одлука које су претходиле том захтеву, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке судова донете у редовном поступку пре ступања на снагу Устава, одбацити као недопуштену.
У конкретном случају, оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. I 709/06 од 31. октобра 2006. године, одлучено је о жалби подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца изјављеној против првостепене пресуде Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године.
Како из наведених одредаба Устава и Закона о Уставном суду произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године, а оспорене пресудe Врховног суда Србије Кж. I 709/06 од 31. октобра 2006. године и Окружног суда у Суботици К. 151/05 од 13. фебруара 2006. године су донете пре ступања на снагу Устава, Суд је оценио да је уставна жалба у односу на ове пресуде недопуштена, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
5. Одредбама Устава на чију повреду се у уставној жалби указује, а које се односе на повреду људских права подносиоца у оспореном кривичном поступку, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
6. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02, и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 46/06), који је важио у време извршења кривичног дела и пресуђења, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.); да окривљени који је правноснажно осуђен на безусловну казну затвора или малолетничког затвора може поднети захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде због повреде закона у случајевима предвиђеним овим закоником (члан 428. став 1.); да о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде решава суд одређен законом (члан 429.). Одредбама члана 430. овог законика било је предвиђено да се захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде може поднети у следећим случајевима: 1- због повреде кривичног закона на штету осуђеног прописане у члану 369. тач. 1) до 4) и тачки 6) овог законика, или због повреде из тачке 5) тог члана ако се прекорачење овлашћења односи на одлуку о казни, мери безбедности или одузимању имовинске користи; 2- због повреде одредаба кривичног поступка прописаних у члану 368. став 1. тач. 1), 5), 8), 9) и 10) овог законика, или због учествовања у решавању у другом, односно трећем степену судије или судије-поротника који се морао изузети (члан 40. тач. 1) до 5)), или због тога што је окривљеном, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу или претресу пред другостепеним судом употребљава свој језик (члан 9.); 3- због повреде права осуђеног на одбрану на главном претресу или због повреде одредаба кривичног поступка у жалбеном поступку, ако је та повреда била од утицаја на доношење правилне пресуде. Члан 368. став 1. Законика, између осталог, прописује да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји: ако је суд био непрописно састављен или ако је у изрицању пресуде учествовао судија или судија-поротник који није суделовао на главном претресу или који је правноснажном одлуком изузет од суђења (тачка 1)); ако је суд повредио прописе кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца или предлога оштећеног, односно одобрења надлежног органа (тачка 5)); ако је оптужба прекорачена (члан 351. став 1.) (тачка 8)); ако је пресудом повређена одредба члана 382. овог законика (тачка 9)); ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати (тачка 10.). Одредбом члана 351. став 1. овог законика било је прописано да се пресуда може односити само на лице које је оптужено и само за дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној, односно на главном претресу измењеној или проширеној оптужници. Према члану 382. Законика, ако је изјављена жалба само у корист оптуженог, пресуда се не сме изменити на његову штету у погледу правне квалификације кривичног дела и кривичне санкције. Члан 369. Законика је гласио: „Повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању: 1) да ли је дело за које се оптужени гони кривично дело; 2) да ли има околности које искључују кривичну одговорност; 3) да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена; 4) да ли је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити; 5) да ли је одлуком о казни, условној осуди или судској опомени, односно одлуком о мери безбедности или о одузимању имовинске користи или о опозивању условног отпуста, прекорачено овлашћење које суд има по закону; 6) да ли су повређене одредбе о урачунавању притвора и издржане казне". Према одредби члана 431. тачка 5) Законика, о седници већа обавестиће се окривљени и његов бранилац.
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 и 46/06), који је важио у време пресуђења, било је прописано да Врховни суд Србије о правним средствима одлучује у већу од пет судија (члан 29. став 1.), односно да веће од седам судија Врховног суда Србије одлучује о правном средству изјављеном на одлуку већа Врховног суда Србије (члан 29. став 2.).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, поред осталих, прописано је кривично дело разбојништва. Тако је одредбом члана 206. став 3. Закона предвиђен тежи облик овог кривичног дела, па је прописано да ће се затвором од три до петнаест година казнити ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, ако је дело учињено од стране више лица или је неком лицу са умишљајем нанесена тешка телесна повреда.
7. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права на које се подносилац позива, Уставни суд је утврђивао да ли је у поступку пред Врховним судом Србије, по поднетом захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда, односно пресудом Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године, дошло до повреде Уставом зајемчених права подносиоца.
Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона у коме ће се јавно расправити и одлучити о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд је становишта да је оспорену пресуду донео Уставом и законом установљен суд, који је поступао у границама своје надлежности, у правилно и законито вођеном поступку, у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање, па је Суд утврдио да се оспорена пресуда заснива на законито спроведеном поступку и на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног и процесног права. Поред тога, Врховни суд Србије је у образложењу оспорене пресуде анализирао све наводе из захтева подносиоца, оценио их, за сваки поједини навод пружио аргументе због којих захтев сматра неоснованим и своје закључке поткрепио чињеницама и доказима са главног претреса. Став Врховног суда Србије да се у овом поступку по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде не упушта у оцену чињеничног стања утврђеног у редовном поступку, потпуно је уставноправно прихватљив по схватању Уставног суда, јер побијање чињеничног стања не представља основ за изјављивање овог ванредног правног средства, као што је то Врховни суд и утврдио у оспореној пресуди. Стога, Уставни суд оцењује да овакво поступање Врховног суда Србије не указује на постојање повреде права на правично суђење.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године није повређено подносиочево право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Како се у поступку по захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда не испитују сведоци одбране и оптужбе, Уставни суд сматра да се повреда права из члана 33. став. 5. Устава не може ни односити на поступак по овом ванредном правном леку.
Уставни суд сматра да је у оспореном кривичном поступку подносиоцу уставне жалбе у својству окривљеног, обезбеђено коришћење права које јемчи одредба члана 36. став 2. Устава. Наиме, подносилац и његов бранилац су искористили Закоником о кривичном поступку предвиђено редовно правно средство – жалбу против првостепене пресуде, као и ванредно правно средство – захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде, па се, по оцени Уставног суда, не може говорити о повреди или ускраћивању овог права.
Остале наводе из уставне жалбе о повреди већ наведених уставних права Уставни суд није испитивао, с обзиром на то да подносилац уставне жалбе указује да је до тих повреда дошло у првостепеном и другостепеном кривичном поступку, које Уставни суд ratione temporis у конкретном уставносудском поступку не оцењује, јер се односе на период пре 8. новембра 2006. године, када је важећи Устав ступио на снагу.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 43/08 од 11. јуна 2008. године нису повређена означена уставна права подносиоца уставне жалбе, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу у том делу одбио, као неосновану.
8. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић