Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Аце Ђорђевића, на издржавању казне затвора у Казнено поправном заводу Пожаревац-Забела, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Аце Ђорђевића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 112/07 од 16. априла 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Аце Ђорђевића изјављена против пресудe Врховног суда Србије Кж. III 7/06 од 27. октобра 2006. године, пресудe Врховног суда Србије Кж. I 2386/05 од 6. фебруара 2006. године и пресуде Окружног суда у Нишу К. 188/04 од 22. августа 2005. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Аца Ђорђевић, на издржавању казне затвора у Казнено поправном заводу Пожаревац-Забела, поднео је Уставном суду 6. августа 2008. године уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 112/07 од 16. априла 2008. године, пресудe Врховног суда Србије Кж. III 7/06 од 27. октобра 2006. године, пресудe Врховног суда Србије Кж. I 2386/05 од 6. фебруара 2006. године и пресуде Окружног суда у Нишу К. 188/04 од 22. августа 2005. године, због повреде члана 29, члана 32. став 1, члана 33. ст. 1, 2. и 3. и члана 34. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да су „наведене пресуде донете на незаконит начин, грубим кршењем одредаба кривичног поступка, кривичног закона и да је суд погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање, повредио право на правично суђење и право на одбрану“. Подносилац даље наводи низ радњи чињења и нечињења Одељења унутрашњих послова Бела Паланка, првостепеног, другостепеног и трећестепеног суда којима су, по тврдњама подносиоца, повређена његова људска права, а које се своде на то да у спроведеном кривичном поступку чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, да је његов бранилац био нестручан и незаинтересован и да приликом изрицања казне судови нису применили закон који је најповољнији за њега као извршиоца. Од Уставног суда подносилац тражи да његову уставну жалбу „детаљно размотри и утврди наведене повреде, пропусте и неправилности које су учињене у истражном поступку и на главном претресу, да се изврши реконструкција догађаја, провере изведени докази и чињенице и да се разјасне ствари и докази, лажни и пристрасни искази сведока... да се саслушају нови сведоци... и да Уставни суд Србије допусти понављање поступка како је прописано у члану 34. став 5. Устава РС... да Уставни суд укине правоснажне пресуде и врати предмет првостепеном суду на поновно суђење“.
2. Уставни суд је извршио увид у оспорене пресуде и на основу тога утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе је пресудом Окружног суда у Нишу К. 188/04 од 22. августа 2005. године оглашен кривим за извршење кривичног дела убиства из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије и осуђен на казну затвора у трајању од 40 година.
Врховни суд Србије је 6. фебруара 2006. године, одлучујући о жалби подносиоца, његовог браниоца и заменика Републичког јавног тужиоца против првостепене пресуде, донео оспорену пресуду Кж. I 2386/05 којом је по службеној дужности првостепену пресуду преиначио у погледу правне оцене кривичног дела, тако што је противправне радње оптуженог квалификовао као кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 9) Кривичног законика, па га је осудио на казну затвора у трајању од 40 година, док је првостепену пресуду у непреиначеном делу потврдио. Врховни суд је правну квалификацију кривичног дела преиначио с обзиром на то да је 1. јануара 2006. године ступио на снагу Кривични законик којим је кривично дело убиства из члана 47. став 2. тачка 6. Кривичног закона Републике Србије, предвиђено као кривично дело тешког убиства из члана 114. тачка 9) Кривичног законика.
Врховни суд Србије је, поступајући као суд трећег степена и одлучујући о жалбама подносиоца и његовог браниоца против другостепене пресудe, 27. октобра 2006. године донео оспорену пресуду Кж. III 7/06 којом је изјављене жалбе одбио као неосноване и другостепену пресуду потврдио.
Одлучујући о подносиочевом захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда, Врховни суд Србије је 16. априла 2008. године донео такође оспорену пресуду Кзп. 112/07 којом је овај захтев одбио као неоснован. С обзиром на чињеницу да је ово ванредно правно средство изјављено због повреде права на одбрану оптуженог на главном претресу, суд се у образложењу оспорене пресуде усредсредио само на постојање истакнуте повреде, утврђујући да је захтев подносиоца неоснован, јер наведене повреде права није било. Врховни суд је детаљно образложио свој став, указујући на то: да је подносиоцу и његовом браниоцу на главном претресу презентиран неуропсихијатријски налаз и мишљење вештака у погледу подносиочеве урачунљивости; да на тај и такав налаз и мишљење подносилац и његов бранилац нису имали примедби; да је у току главног претреса подносилац активно учествовао, мењајући своју одбрану у правцу смањења сопствене кривичне одговорности, што указује на његову способност да заштити своје интересе током кривичног поступка а, тиме, и на могућност да ангажује другог браниоца.
3. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Чланом 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту. Уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Према одредби члана 84. став 1. наведеног закона, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Чланом 113. истог закона је прописано: да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.); да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
Из наведених одредаба Устава и Закона произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Разматрајући допуштеност уставне жалбе, Уставни суд је пошао од свог утврђеног правног става да, уколико је уставна жалба изјављена против одлуке Врховног суда Србије донете по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, као и против судских одлука које су претходиле том захтеву, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке судова донете у редовном поступку пре ступања на снагу Устава, одбацити као недопуштену.
У конкретном случају, оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. III 7/06 од 27. октобра 2006. године, одлучено је о жалби подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца изјављеној против оспорене другостепене пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2386/05 од 6. фебруара 2006. године, док је оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. I 2386/05 од 6. фебруара 2006. године, одлучено о жалбама против првостепене пресуде Окружног суда у Нишу К. 188/04 од 22. августа 2005. године.
Како из наведених одредаба Устава и Закона о Уставном суду произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године, а оспорене пресуде Врховног суда Србије Кж. III 7/06 од 27. октобра 2006. године, Врховног суда Србије Кж. I 2386/05 од 6. фебруара 2006. године и Окружног суда у Нишу К. 188/04 од 22. августа 2005. године су донете пре ступања на снагу Устава, Суд је оценио да је уставна жалба у односу на ове пресуде недопуштена, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
5. Одредбама Устава на чију повреду се у уставној жалби указује, а које се односе на повреду људских права подносиоца у целокупном кривичном поступку, утврђено је: да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати (члан 29. став 1.); да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (члан 33. став 3.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, а кривична дела и кривичне санкције се одређују законом (члан 34. став 2.).
6. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02, и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 46/06), који је важио у време извршења кривичног дела и пресуђења, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23); да окривљени који је правноснажно осуђен на безусловну казну затвора или малолетничког затвора може поднети захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде због повреде закона у случајевима предвиђеним овим закоником (члан 428. став 1.); да о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде решава суд одређен законом (члан 429.). Одредбама члана 430. овог законика било је предвиђено да се захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде може поднети у следећим случајевима: 1- због повреде кривичног закона на штету осуђеног прописане у члану 369. тач. 1) до 4) и тачки 6) овог законика, или због повреде из тачке 5) тог члана ако се прекорачење овлашћења односи на одлуку о казни, мери безбедности или одузимању имовинске користи; 2- због повреде одредаба кривичног поступка прописаних у члану 368. став 1. тач. 1), 5), 8), 9) и 10) овог законика, или због учествовања у решавању у другом, односно трећем степену судије или судије-поротника који се морао изузети (члан 40. тач. 1) до 5)), или због тога што је окривљеном, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу или претресу пред другостепеним судом употребљава свој језик (члан 9.); 3- због повреде права осуђеног на одбрану на главном претресу или због повреде одредаба кривичног поступка у жалбеном поступку, ако је та повреда била од утицаја на доношење правилне пресуде. Члан 368. став 1. Законика, између осталог, прописује да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји: ако је суд био непрописно састављен или ако је у изрицању пресуде учествовао судија или судија-поротник који није суделовао на главном претресу или који је правноснажном одлуком изузет од суђења (тачка 1)); ако је суд повредио прописе кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца или предлога оштећеног, односно одобрења надлежног органа (тачка 5)); ако је оптужба прекорачена (члан 351. став 1) (тачка 8)); ако је пресудом повређена одредба члана 382. овог законика (тачка 9)); ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати (тачка 10)). Одредбом члана 351. став 1. овог законика било је прописано да се пресуда може односити само на лице које је оптужено и само за дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној, односно на главном претресу измењеној или проширеној оптужници. Према члану 382. Законика, ако је изјављена жалба само у корист оптуженог, пресуда се не сме изменити на његову штету у погледу правне квалификације кривичног дела и кривичне санкције. Члан 369. Законика је гласио: „Повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању: 1) да ли је дело за које се оптужени гони кривично дело; 2) да ли има околности које искључују кривичну одговорност; 3) да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена; 4) да ли је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити; 5) да ли је одлуком о казни, условној осуди или судској опомени, односно одлуком о мери безбедности или о одузимању имовинске користи или о опозивању условног отпуста, прекорачено овлашћење које суд има по закону; 6) да ли су повређене одредбе о урачунавању притвора и издржане казне". Према одредби члана 431. тачка 5) Законика, о седници већа обавестиће се окривљени и његов бранилац.
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 и 46/06), који је важио у време пресуђења, било је прописано да Врховни суд Србије о правним средствима одлучује у већу од пет судија (члан 29. став 1.), односно да веће од седам судија Врховног суда Србије одлучује о правном средству изјављеном на одлуку већа Врховног суда Србије. (члан 29. став 2.).
Кривичним законом Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03), који се примењивао до 1. јануара 2006. године, поред осталих, било је прописано кривично дело убиства. Одредбом члана 47. став 2. тачка 6) овог закона било је прописано да ће се затвором најмање дванаест година или затвором од четрдесет година, казнити ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају. Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, поред осталих, прописано је кривично дело тешко убиство. Одредбом члана 114. тачка 9) Закона предвиђено је да ће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости.
7. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права на које се подносилац позива, Уставни суд је утврђивао да ли је у поступку пред Врховним судом Србије, по поднетом захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда, односно пресудом Врховног суда Србије Кзп. 112/07 од 16. априла 2008. године, дошло до повреде Уставом зајемчених права подносиоца.
Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона у коме ће се јавно расправити и одлучити о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд је становишта да је оспорену пресуду донео Уставом и законом установљен суд, који је поступао у границама своје надлежности, у правилно и законито вођеном поступку, у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање, па је Суд утврдио да се оспорена пресуда заснива на законито спроведеном поступку и на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног и процесног права. Поред тога, Врховни суд Србије је у образложењу ове оспорене пресуде анализирао све наводе из захтева подносиоца, оценио их, за сваки поједини навод пружио аргументе због којих захтев сматра неоснованим и своје закључке поткрепио чињеницама и доказима са главног претреса. Стога, Уставни суд оцењује да овакво поступање Врховног суда Србије не указује на постојање повреде права на правично суђење.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 112/07 од 16. априла 2008. године није повређено подносиочево право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је у поступку одлучивања о захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда Врховни суд Србије одржао седницу већа о којој је уредно известио подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца (у складу са обавезом суда из члана 431. тачка 5) Законика о кривичном поступку), из чега произлази да му је омогућено право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, посебно имајући у виду да присуство окривљеног и његовог браниоца на седници већа Врховног суда Србије (када одлучује о захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда) није обавезно. Стога, по оцени Уставног суда, у оспореном поступку пред Врховним судом Србије подносиоцу уставне жалбе нису повређена ни посебна права окривљеног зајемчена одредбом члана 33. став 2. Устава.
Остале наводе уставне жалбе Уставни суд није испитивао, с обзиром на то да подносилац уставне жалбе указује да је до повреде осталих уставних права која се истичу дошло у првостепеном и другостепеном кривичном поступку које Уставни суд ratione temporis у конкретном уставносудском поступку не оцењује, јер се односе на период пре 8. новембра 2006. године, када је важећи Устав ступио на снагу.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 112/07 од 16. априла 2008. године нису повређена уставна права подносиоца уставне жалбе, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио, као неосновану.
8. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић