Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Живојина Михајловића из Прокупља, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. децембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Живојина Михајловића и утврђује да је у поступку који се водио пред Општинским судом у Прокупљу у предмету П. 1412/06 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Живојина Михајловића изјављена против пресуде Општинског суда у Прокупљу П. 1412/06 од 12. децембра 2006. године, пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж. 654/07 од 7. јуна 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев 147/08 од 26. марта 2008. године.
3. Одбацује се уставна жалба Живојина Михајловића изјављена против одлуке директора КЈП „Прокупље“ Прокупље број 2439 од 23. септембра 1998. године и одлуке Управног одбора КЈП „Прокупље“ Прокупље број 2571 од 6. октобра 1998. године.
4. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Републике Србије".
О б р а з л о ж е њ е
1. Живојин Михајловић из Прокупља је 27. јуна 2008. године, преко пуномоћника Љиљане Денић, адвоката из Прокупља, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Прокупљу П. 1412/06 од 12. децембра 2006. године, пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж.654/07 од 7. јуна 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 147/08 од 26. марта 2008. године, као и против одлуке директора ЈКП „Прокупље“ Прокупље, број 2439 од 23. септембра 1998. године и одлуке Управног одбора ЈКП „Прокупље“ Прокупље, број 2571 од 6. октобра 2008. године, због повреде „права на одбрану“, права на правично суђење, права на суђење у разумном року, права на рад и права на делотворни правни лек.
У уставној жалби подносилац је навео да је приликом вођења дисциплинског поступка учињена апсолутно битна повреда дисциплинског поступка из члана 95. став 1. Закона о радним односима и члана 7. Конвенције Међународне организације рада број 158, јер у позиву који му је упућен као окривљеном у дисциплинском поступку за саслушање, није било назначио да има права на браниоца, нити му је на то указано у току поступка, чиме му је повређено „право на одбрану запосленог у дисциплинском поступку“ и у вези са тим указано је на пресуду Врховног суда Србије Рев. 1438/98 од 3. јуна 1998. године. У уставној жалби је наведено и да је „суђење у овој правној ствари започело тужбом тужиоца 22. октобра 1998. године, а окончано пресудом Врховног суда Србије од 26. марта 2008. године“. Од Уставног суда је тражено да поништи оспоренe актe и да наложи одређеним комуналним предузећима да га, солидарно, врате на радно место чувара градског гробља на коме је радио до доношења незаконитих одлука о престанку радног односа или да га распореде на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима и признају му сва права по основу рада, почев од 6. октобра 1998. године, па до повратка на рад, у року од осам дана од пријема одлуке, под претњом принудног извршења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту (став 1.), као и да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Прокупљу П. 1412/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је, као чувар гробља, био у радном односу код КЈП „Прокупље“ Прокупље. Против подносиоца је захтевом број 1071 од 6. јула 1998. године покренут дисциплински поступак због основане сумње да је у периоду јануар – април 1998. године злоупотребио службени телефон, користећи га за приватне разговоре и тиме проузроковао штету послодавцу у наведеном новчаном износу, због чега се основано сумња да је учинио повреду радне обавезе из члана 101. тачка 10) Закона о радним односима. Директор послодавца је 23. септембра 1998. године, након спроведене расправе којој је присуствовао и представник синдиката код послодавца, донео оспорену одлуку број 2439 којом је подносиоцу изречена мера престанка радног односа, с обзиром да је „утврђено да је учинио повреду радне обавезе“ из члана 101. тачка 10) Закона о радним односима, тако што је злоупотребио службени телефон, користећи га за приватне разговоре. Другостепени дисциплински орган – Управни одбор КЈП „Прокупље“ Прокупље је 6. октобра 1998. године донео оспорену одлуку број 2571, којом је одбијен приговор подносиоца и потврђена одлука директора број 2439 од 23. септембра 1998. године.
Подносилац уставне жалбе је 22. октобра 1998. године Општинском суду у Прокупљу поднео тужбу против туженог КЈП „Прокупље“ Прокупље, ради поништаја одлуке о престанку радног односа. У тужби је наведено да тужилац оспорава „апсолутно све чињенице које га терете“ да је у спорном временском интервалу злоупотребио службени телефон. Тужбеним захтевом је тражено да се поништи одлука Управног одбора КЈП „Прокупље“ из Прокупља број 2571 и да се тужени обавеже да тужиоца врати на рад и распореди на радне задатке које је обављао „пре незаконитог отказа“, као и да се обавеже тужени да тужиоцу исплати „зараду коју би остварио на пословима и радним задацима“, почев од дана престанка радног односа, за сваки месец посебно, па све до коначне исплате, са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног потраживања, све у року од осам дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења. Поводом ове тужбе формиран је предмет П. 1720/98.
Прва првостепена пресуда у овом предмету донета је 16. новембра 1999. године, након три одржана рочишта на којима су се странке изјасниле о наводима тужбе и изведеног доказа вештачењем путем вештака инжињера. Пресудом је одбијен као неоснован тужбени захтев, са образложењем да је суд донео овакву одлуку с обзиром да је у току поступка утврдио: да је приликом додељивања новог броја телефона туженом, у евиденцију економске службе предузећа „Телеком Србија“ унет погрешан број, јер су две цифре новог броја пермутоване, услед чега је спорни телефонски број за периоду септембар 1997. година - април 1998. година вођен као искључен, без евиденције и наплате импулса; да је провером базе података, предузеће „Телеком Србија“ установило је да се за спорни телефонски број не врши наплата рачуна иако је у раду, те је у марту месецу 1998. године направљена исправка наведене грешке и туженом достављен рачун за претплатнички број који је тада користио са задужењем од 36 082 импулса, али како је стварно задужење за цео период било знатно веће, туженом је уз рачун за април месец достављен и рачун за још милион импулса који су у наведеном периоду утрошени, а нису наплаћени; да је већина разговора обављана у поподневним и ноћним часовима; да је највећи број телефонских разговора са тог претплатничког броја обављен у време када је тужилац као чувар радио на гробљу, а када других радника није било ту.
Окружни суд у Прокупљу је, одлучујући о жалби тужиоца, донео решење Гж. 201/00 од 6. марта 2000. године, којим је укинуо пресуду Општинског суда у Прокупљу П. 1720/98 од 16. новембра 1999. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање, с обзиром да је у току поступка погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање. У образложењу овог решења наведено је, између осталог, да је пре доношења нове мериторне одлуке потребно да се у поновном поступку утврди да ли је била наступила застарелост вођења дисциплинског поступка, као и да је потребно спровести ново вештачење како би се утврдите и околности на које указује другостепени суд.
У поновном поступку предмет је добио нови број П. 255/00. У овом делу поступка одржано је пет рочишта (8. децембра 2000. године, 17. јануара, 6. јуна, 2. октобра и 9. новембра 2001. године), док је једно одложено (заказано за 4. септембар 2001. године). Након спроведеног доказног поступка, Општински суд у Прокупљу донео је пресуду П. 255/00 од 9. новембра 2001. године, којом је усвојио тужбени захтев у целини. У образложењу је наведено да је „приложени листинг не може бити доказ за кривицу тужиоца, јер се увидом у исти може утврдити да је са истог телефона истовремено обављано по два разговора што је и технички и стварно немогуће, што доводи у сумњу цео листинг, а тиме и основ за одговорност тужиоца. Осим наведеног, из изјаве вештака произлази да је могуће извршити неовлашћено прикључење и коришћење било ког телефонског броја, а до оваквог стања је дошло пропустом Телекома и грешком рачунара“.
Одлучујући о жалби туженог, Окружни суд у Прокупљу донео је 25. фебруара 2002. године решење Гж. 181/02, којим је укинуо пресуду Општинског суда у Прокупљу П. 255/00 од 9. новембра 2001. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање. У образложењу овог решења наведено је да је „решењем овог суда Гж. 201/00 од 6. марта 2000. године укинута претходна пресуда и наложено првостепеном суду које све чињенице треба да утврди ради поновног одлучивања. Првостепени суд је био у обавези да сва та спорна питања расправи и да потом донесе мериторну одлуку. Међутим, првостепени суд то није учинио“.
По враћању списа Општинском суду у Прокупљу, предмет је добио број П. 422/02. У овој фази поступка одржано је седам рочишта (28. марта 2002. године, 14. фебруара, 14. марта, 23. маја, 5. септембра и 29. септембра 2003. године и 21. фебруара 2006. године), док је одложено 10 рочишта (заказана за 18. април 2002. године, 8. април, 25. април, 10. јун и 4. јул 2003. године, 8. новембра, 29. новембра и 29. децембар 2005. године, 27. јануар и 7. фебруар 2006. године). Уставни суд констатује да у периоду од 29. септембра 2003. године до 8. новембра 2005. године није одржано ни једно рочиште. Такође, током овог дела поступка, код туженог је дошло до статусних промена тако што се 16. октобра 2002. године КЈП „Прокупље“ Прокупље поделило на два правна субјекта – ЈКП „Градска чистоћа“ Прокупље и КЈП „Градски водовод“ Прокупље, док се КЈП „Градска чистоћа“ Прокупље 28. јуна 2005. године поделило на два нова правна субјекта - ЈКП „Градска чистоћа“ Прокупље и ЈКП „Тржница“ Прокупље, па је и тужилац у складу са наведеним прецизирао тужбени захтев. Након спроведеног доказног поступка, 21. фебруара 2006. године закључена је главна расправа и донета пресуда П. 422/02, којом је усвојен тужбени захтев у целини. У образложењу ове пресуде, између осталог, наведено је да се „из утврђеног чињеничног стања изводи закључак да тужени нису покренули дисциплински поступак у субјективном року од три месеца од дана сазнања за повреду, нити су исти завршили у објективном року од шест месеци од када је повреда учињена“, као и да „тужени нису поуздано утврдили кривицу тужиоца у дисциплинском поступку, јер се из донете одлуке о престанку радног односа бр. 2439 од 23. септембра 1998. године не може утврдити у чему се састоји повреда радне обавезе тужиоца из члана 101. тачка 10) Закона о радним односима“.
Окружни суд у Прокупљу је, у поступку по жалби тужених, донео решење Гж. 552/06 од 15. јуна 2006. године, којим је укинуо пресуду Општинског суда у Прокупљу П. 422/02 од 21. фебруара 2006. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење, наводећи у образложењу да је „потребно да првостепени суд у поновном поступку на несумњив начин утврди време сазнања туженог за повреду радне обавезе и учиниоца, а након тога, полазећи од утврђене чињенице да је несавесним коришћењем телефона у просторијама туженог на градском гробљу у Прокупљу причињена материјална штета туженом, правилном применом Закона о радним односима, одлучи о тужбеном захтеву тужиоца“.
У поновном поступку предмет је добио број 1412/06, одржано је пет рочишта на којима је спроведен доказни поступак, а Општински суд у Прокупљу је 12. децембра 2006. године донео четврту по реду оспорену пресуду у овом предмету, којом је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца. У образложењу ове пресуде наведено је да је у току поступка утврђено да је „по добијању енормног рачуна“ за одређени телефонски број, узета изјава од свих радника о позивима са тог телефонског броја и да је том приликом тужилац изјавио да је звао „фонто“ игре на срећу , те да је свестан свих околности које га терете; да су разговори обављани у раним јутарњим часовима или по подне од 16 до 18 часова, када се поред телефона налазио само тужилац; да су кључ од просторије у којој се налазио телефон са наведеним претплатничким бројем имали само тужилац и његов шеф; да је тужени коначан рачун за наведени претплатнички број добио у мају 1998. године, а да је дисциплински поступак покренут 6. јула окончан 6. октобра 1998. године. Такође је наведено да је „имајући у виду овако утврђено чињенично стање суд закључио да је одлука туженог законита“.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Прокупљу донео је оспорену пресуду Гж. 654/07 од 7. јуна 2007. године, којим је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Општинског суда у Прокупљу П. 1412/06 од 12. децембра 2006. године. У образложењу ове пресуде наведено је да из списа предмета произлази: да је збирни рачун за утрошене импулсе тужени примио 6. априла 1998. године; да је тужилац у писаној изјави, коју је тужени након сазнања за штету узео од сваког радника запосленог на гробљу, признао да је звао „фонто“ игре на срећу; да је дисциплински поступак покренут 6. јула, а окончан 6. октобра 1998. године; да је дисциплински поступак вођен по правилима која су прописана одредбама чл. 92. до 99. Закона о радним односима; да се неосновано жалбом тужиоца указује да му је у дисциплинском поступку повређено право на одбрану, јер је одредбом члана 98. Закона о радним односима прописано да запослени има право да у дисциплинском поступку узме браниоца, те да је ово право “искључиво у домену воље тужиоца, као запосленог, а није обавеза туженог као послодавца“, као и да је на расправи у дисциплинском поступку био присутан и представник синдиката који је и штитио интересе тужиоца као запосленог; да је имајући у виду наведено, првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, када је тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован.
Врховни суд Србије је 26. марта 2008. године, у поступку по ревизији тужиоца, донео уставном жалбом такође оспорену пресуду Рев. 147/08, којом је одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж. 654/07 од 7. јуна 2007. године. У образложењу ове пресуде наведено је да су нижестепени судови на утврђено чињенично стање правилно применили материјално право, када су одбили тужбени захтев као неоснован, налазећи да је тужилац описаном радњом учинио повреду радне обавезе која му је стављена на терет, као и да приликом доношења одлуке није било повређено тужиочево право на одбрану, предвиђено одредбом члана 95. став 1. Закона, јер наведена одредба не обавезује послодавца да са овим правом упознаје запосленог, а у самом поступку тужиоцу није ускраћивано право на браниоца. Такође је наведено да су судови правилно нашли да нису протекли рокови за покретање и вођење дисциплинског поступка, јер рачуни који указују на нецелисходно коришћење службеног телефона обухватају и април месец 1998. године, па се као последњи дан учињене радње (продужена радња) правилно узима 30. април 1998. године, док је дисциплински поступак покренут 6. јула, окончан 6. октобра 1998. године, те очигледно нису протекли рокови застарелости предвиђени Законом о радним односима.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права и слобода, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбама Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став. 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране; да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом; да свако има право на слободан избор рада; да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 2, 3. и 4.).
Одредбама Закона о радним односима („Службени гласник РС“, број 55/96), који је важио у време покретања и вођења дисциплинског поступка, било је прописано: да је орган надлежан за вођење дисциплинског поступка дужан да позив за расправу достави подносиоцу захтева за покретање дисциплинског поступка, запосленом против кога се покреће поступак, сведоцима (ако их има) и синдикату (члан 94. став 2.); да запослени има право да у дисциплинском поступку узме браниоца, као и да запослени мора бити саслушан пред дисциплинским органом, осим ако се без оправданих разлога не одазове на уредно достављен позив, и да му не може ускратити одбрана, а на захтев, односно уз пристанак запосленог, у дисциплинском поступку може га заступати синдикат. (члан 95. ст. 1. и 3.); да покретање дисциплинског поступка застарева у року од три месеца од дана сазнања за повреду радне обавезе и учиниоца, односно у року од шест месеци од дана кад је повреда учињена, а да вођење дисциплинског поступка застарева протеком три месеца од дана покретања поступка за утврђивање повреде радне обавезе, односно протеком шест месеци од дана кад је повреда учињена (члан 98. ст. 1. и 3.); да се престанак радног односа изриче, између осталог, за повреду радне обавезе нецелисходно и неодговорно коришћење средстава рада (члан 101. став 1. тачка 10)).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања парничног поступка, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да ће суд у поступку у парницама из радних односа, а нарочито при одређивању рокова и рочишта, увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 434.).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС", број 125/04) прописано је: да странка има право да суд одучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да се у жалби могу износити нове чињенице и предлагати нови докази само ако жалилац учини вероватним да их без своје кривице није могао изнети, односно предложити до закључења главне расправе (члан 369. став 1.); да ће суд у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.); да ако је пре ступања на снагу овог закона донета првостепена пресуда или решење којим се поступак пред првостепеним судом окончава, даљи поступак спровешће се по досадашњим прописима, а ако по ступању на снагу овог закона буде укинута првостепена одлука из става 1. овог члана, даљи поступак спровешће се по овом закону (члан 491. ст. 1. и 3.).
5. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, на чију се повреду, између осталог, подносилац у уставној жалби позива, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак поводом кога је поднета уставна жалба покренут 22. октобра 1998. године подношењем тужбе овде подносиоца уставне жалбе, ради поништаја одлуке о престанку радног односа, а да је тај поступак окончан 26. марта 2008. године, доношењем пресуде Врховног суда Србије Рев. 147/08, те да је наведени поступак трајао укупно девет година и пет месеци.
Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која почиње подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се тај поступак трајно окончава, то је Уставни суд становишта да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања предметног парничног поступка, од подношења тужбе надлежном суду, до доношења пресуде Врховног суда Србије којом је одбијена ревизија.
Наведено трајање поступка ради утврђивања незаконитости престанка радног односа од преко девет година само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока, посебно када се има у виду да је у питању поступак који је ratione materiae хитан. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија, која и по становишту Европског суда за људска права зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања странака у току поступка, значаја за подносиоца права о коме се у поступку одлучивало и понашања судова који су водили поступак, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
У том смислу, Суд је оценио да се у конкретном случају ради о поступку који има изузетан значај за подносиоца уставне жалбе, јер је у питању поступак ради поништаја одлуке о престанку радног односа. У погледу понашања подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац није допринео дужини трајања судског поступка, пошто се уредно одазивао на све позиве суда и није предузимао правне радње којима би се одуговлачио парнични поступак.
Испитујући сложеност судског спора и понашање судова који воде поступак, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају у питању спор релативно сложеног чињеничног и правног основа. Наиме, суд је требало да спроведе доказе саслушањем странака и сведока, као и вештачењем на околност утрошка телефонских импулса у одређеном временском периоду и утврди околности везане за евентуално наступање застарелости вођења дисциплинског поступка, како би могао да донесе одлуку о основаности тужбеног захтева, Међутим, без обзира на изложену извесну сложеност чињеничног и правног стања, по оцени Уставног суда, Општински суд у Прокупљу није поступао ефикасно и делотворно. Наиме, међу чињеницама које је утврдио, Уставни суд истиче да је Општински суд у Прокупљу у означеном парничном поступку донео чак четири првостепене пресуде, две којима је усвојио и две којима је одбио тужбени захтев - који се од подношења тужбе није мењао, да је до доношења прве првостепене пресуде, односно за првих годину дана, извео само доказ вештачењем путем вештака инжињера телекомуникационе струке, а посебно да у периоду од 29. септембра 2003. године до 8. новембра 2005. године, дакле две године и месеци и по дана није уопште поступао. Уставни суд наглашава да уставни налог за обезбеђење суђења у разумном року подразумева пре свега обавезу судова да правилно тумаче и примењују законске одредбе које се односе на остваривање права грађана на судску заштиту, како би се избегло вишеструко понављање поступака у којима се одлучује о правима и на закону заснованим интересима грађана. И према становишту Европског суда за људска права, сама чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, само по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети одлуку у предмету Pavlyulynets против Украјине од 6. септембра 2005. године и одлуку у предмету Цветковић против Србије од 10. јуна 2008. године). Уставни суд је имао у виду и чињеницу да је након три године трајања предметног парничног поступка дошло до измене законских одредаба којима је уређено поступање судова у овој врсти спора, тако што је утврђена обавеза судова да спорове из радног односа правоснажно окончају у року од шест месеци (члан 122. став 3. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01) и члан 195. став 3. важећег Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05)). То међутим, није допринело ажурнијем поступању судова у предметном парничном поступку. Штавише, Општински суд у Прокупљу у том периоду није уопште поступао више од две године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе у поступку који се водио пред Општинским судом у Прокупљу у предмету П. 1412/06 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио.
Уставни суд је, крећући се у границама захтева подносиоца уставне жалбе и у складу са усвојеним ставом о начину отклањања штетних последица повреде права зајемченог Уставом, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права у предметном случају оствари објављивањем ове одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби изјављеној против пресуде Општинског суда у Прокупљу П. 1412/06 од од 12. децембра 2006. године, пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж. 654/07 од 7. јуна 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев 147/08 од 26. марта 2007. године, због повреде права на правично суђење, „на одбрану“ и на делотворни правни лек, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 2. и члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за поништај одлуке о престанку радног односа одлучивали надлежни судови установљени Уставом и законом, да је поступак пред тим судовима спроведен применом правила меродавног парничног поступка, да је поступак спроведен јавно и да је у току поступка подносиоцу уставне жалбе, као тужиоцу, омогућено да јавно изнесе и образложи свој захтев и да учествује на начин и под усовима који га нису довели у неповољнији положај у односу на другу парничну странку. У погледу изнетих навода да је подносиоцу уставне жалбе повређено „право на одбрану“ тиме што у позиву дисциплинског органа није било назначено да има право на одбрану од стране стручног лица, нити му је на то указано у току дисциплинског поступка, Уставни суд је, најпре, констатовао да подносилац уставне жалбе ову чињеницу није истицао ни у дисциплинском поступку, ни током првостепеног парничног поступка, као ни у жалби на први пут донету првостепену пресуду којом је одбијен тужбени захтев овде подносиоца уставне жалбе, те да стога ни судови у поступку по правним лековима, сагласно одредби члана 369. став 1. важећег Закона о парничном поступку, нису морали да се о овој околности изјашњавају. Међутим, с обзиром на то да су надлежни судови изразили свој став по овом питању, Уставни суд је оценио да је такав став Окружног суда у Прокупљу и Врховног суда Србије заснован на уставноправно прихватљивим разлозима и применом меродавног материјалног права.
Коначно, Уставни суд је утврдио и да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, омогућено и право на жалбу против првостепене судске одлуке и право на ревизију, да је он искористио оба наведена правна лека, као и да су надлежни другостепени и ревизијски суд одговорили на наводе из тих правних лекова. Уставни суд наглашава да појам "делотворни правни лек" не значи да коришћење одређеног правног средства мора да резултира позитивним исходом за онога ко га користи, већ се, између осталог, захтева да надлежни органи имају овлашћења да, уколико прихвате подносиочеве суштинске аргументе, измене у његову корист одлуку коју оспорава. У конкретном случају, чињеница да правни лекови које је подносилац користио нису довели до позитивног исхода за њега, сама по себи не представља кршење права на делотворни правни лек.
Уставни суд констатује да подносилац у уставној жалби није навео ни један разлог у погледу повреде права на рад из члана 60. Устава, те је закључио да подносилац уставне жалбе повреду овог права заснива на разлозима датим у вези повреде прва на правично суђење и „права на одбрану“, те како је Суд оценио да оспореним актима подносиоцу нису повређена наведена права, то је оценио да тим актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на рад.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
8. Оцењујући допуштеност уставне жалбе у делу којим су оспорени одлука директора КЈП „Прокупље“ Прокупље број 2439 од 23. септембра 1998. године и одлука Управног одбора КЈП „Прокупље“ Прокупље број 2571 од 6. октобра 1998. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу недозвољена из следећих разлога:
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду, који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама члана 113. Закона о Уставном суду прописано је: да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којом је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.); да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
Дакле, сагласно наведеној одредби члана 170. Устава, као и наведеним одредбама чл. 82, 84. и 113. Закона, уставна жалба се може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава - 8. новембра 2006. године.
Имајући у виду да је уставна жалба у овом делу изјављена против аката који су донети пре ступања на снагу Устава, Суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
9. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић