Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Методија Смиленског из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. јула 2009. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Методија Смиленског и утврђује да је у поступку по жалби на решење Окружног суда у Београду Кри. 1154/06-Кв. 3778/06 од 21. новембра 2006. године, решење Окружног суда у Београду Кри. 1154/06-Кв. 4056/06 од 26. децембра 2006. године и решење Окружног суда у Београду Кри. 1154/06-Кре. 2/07 од 24. јануара 2007. године, у коме су донета решења Врховног суда Србије Кж. II 2182/06 од 22. децембра 2006. године, Кж. II 121/07 од 18. јануара 2007. године и Кж. II 252/07 од 22. фебруара 2007. године, повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на хитно одлучивање о законитости лишења слободе из члана 27. став 3. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Методија Смиленског изјављена против решења Окружног суда у Београду Кри. 1154/06-Кв. 3569/06 од 30. октобра 2006. године, решења Врховног суда Србије Кж. II 1937/06 од 17. новембра 2006. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 2228/06 од 29. децембра 2006. године.
3. Ову Одлуку објавити у "Службеном гласнику Републике Србије".
1. Методије Смиленски из Београда је 1. марта 2007. године, преко пуномоћника Вељка Ђурђића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду допуштену и благовремену уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци. Подносилац уставне жалбе је 8. марта 2007. године доставио Уставном суду допуну уставне жалбе, преко пуномоћника Градимира Налића, адвоката из Београда.
Уставни суд је дописима од 15. децембра 2008. године, на основу одредбе члана 44. став 1. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), затражио од Вељка Ђурђића, адвоката из Београда и Градимира Налића, адвоката из Београда, да уреде уставну жалбу у складу са одредбама члана 85. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), тако што ће доставити пуномоћје за заступање подносиоца уставне жалбе пред Уставним судом.
У поднеску од 30. јануара 2009. године, адвокат Градимир Налић је навео да је он пуномоћник подносиоца уставне жалбе и уз поднесак доставио пуномоћје за заступање подносиоца уставне жалбе пред Уставним судом по уставној жалби од 8. марта 2007. године.
Уставном жалбом се оспоравају појединачни акти којима је утврђено да су испуњене законске претпоставке за издавање подносиоца уставне жалбе Републици Македонији, као и појединачни акти којима је одређен и продужаван притвор подносиоцу уставне жалбе. Оспореним актима су, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, повређена његова права зајемчена чл. 27, 30, 31, 32, 34. и 36. став 2. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе наводи да нису испуњени услови за његово изручење Републици Македонији. Најпре наводи да су Република Србија и Република Македонија потписале Уговор о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима. У складу са чланом 539. Законика о кривичном поступку, издавање окривљених или осуђених лица спроводи се по одредбама међународног уговора, а по одредбама Законика о кривичном поступку само уколико међународни уговор не постоји или одређена питања нису регулисана међународним уговором. Подносилац уставне жалбе истиче да судови у Републици Србији приликом одлучивања нису узели у обзир ни поменути уговор, нити Европску конвенцију о екстрадицији. Поред тога, подносилац уставне жалбе наводи да је у поступцима који су вођени пред судовима у Републици Македонији повређено његово право на правично суђење из разлога што је подносиоцу уставне жалбе суђено у одсуству у поступку који је вођен пред Општинским судом у Светом Николи под бројем К.111/03, а да му у поступку који је вођен пред истим судом под бројем К.113/05 није било омогућено право на браниоца. С обзиром да је Врховни суд Србије у оспореном решењу Кж.II 1937/06 навео да су претходни наводи подносиоца уставне жалбе без утицаја на одлучивање у поступку утврђивања испуњености законских претпоставки за изручење, то наведено решење, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, није у складу са одредбама чл. 539. и 548. Законика о кривичном поступку и одредбама члана 39. поменутог билатералног уговора. Даље наводи и да су судови у Републици Македонији учинили и друге неправилности, посебно указујући на повреду начела претпоставке невиности. Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на правично суђење, јер судови у Србији приликом одлучивања о екстрадицији нису узели у обзир претходно наведене повреде Уставом зајемчених права учињене од стране судова у Македонији. Подносилац уставне жалбе даље наводи да нису били испуњени услови за његово издавање Републици Македонији и из разлога што поступак по захтеву за његов пријем у држављанство Републике Србије није правноснажно окончан, односно Врховни суд Србије није донео одлуку у управном спору по тужби коју је поднео против коначног решења којим је његов захтев за пријем у држављанство одбијен. На овај начин је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, повређено његово право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, јер је у конкретном случају изостало ефикасно правно средство против коначног управног акта, с обзиром да покренути управни спор пред већем за управне спорове Врховног суда нема никакав утицај на кривично веће истог суда.
Подносилац уставне жалбе оспорава и решење о одређивању притвора из разлога што сматра да нису постојали разлози да подносилац уставне жалбе буде задржан у притвору, јер се сврха могла остварити и блажом мером. Чињенице да је за неким расписана међународна потерница, као и да је неко страни држављанин, по његовом мишљењу, не могу бити околности које указују да ће се исто лице дати у бекство или скривати, као основи за одређење притвора. На овај начин је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, дошло до повреде његових права зајемчених одредаба чл. 27, 30. и 31. Устава. Подносилац уставне жалбе даље наводи да се од 21. јануара 2007. године налазио у притвору без правног основа, с обзиром да у овом периоду није постојала одлука суда која представља правни основ за продужење притвора. У прилог својим тврдањама подносилац уставне жалбе наводи да је 21. новембра 2006. године Окружни суд у Београду донео решење Кри. 1154/06-Кв. 3778/06 којим је притвор продужен подносиоцу уставне жалбе за два месеца. Поменуто решење је укинуто решењем Врховног суда Кж. II 2182/06 од 22. децембра 2006. године и предмет враћен на поновни поступак, након чега је првостепени суд донео решење Кри. 1154/06-Кв. 4056/06 од 26. децембра 2006. године којим је притвор даље продужен за још највише два месеца, али је и ово решење укинуто решењем Врховног суда Кж. II 121/07 од 18. јануара 2007. године. Окружни суд је у поновном поступку донео решење Кри. 1154/06-Кре. 2/07 од 24. јануара 2007. године којим се притвор продужава подносиоцу уставне жалбе за највише два месеца и ово решење је потврђено решењем Врховног суда Кж. II 252/07 од 22. фебруара 2007. године. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, сва наведена решења Окружног суда у Београду о продужењу притвора се односе на период од 21. новембра 2006. године до 21. јануара 2007. године и не могу производити правна дејства на будућност, те се из тог разлога подносилац уставне жалбе налазио у притвору од 21. јануара 2007. године без правног основа.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредбама члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Чињенице које се односе на стицање држављанства Републике Србије
Министарство унутрашњих послова Републике Србије је, по захтеву подносиоца уставне жалбе, донело решење 03/10 број 204-1-16346/2006 од 5. септембра 2006. године којим је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за поновно стицање држављанства Републике Србије. У образложењу решења је наведено да подносилац уставне жалбе не испуњава услове за поновно стицање држављанства Републике Србије у смислу члана 34, а у вези члана 41. Закона о држављанству Републике Србије ("Службени гласник РС", број 135/04).
Против наведеног коначног управног акта Министарства унутрашњих послова Републике Србије подносилац уставне жалбе поднео је тужбу у управном спору Врховном суду Србије, који није био окончан до дана подношења уставне жалбе.
Чињенице које се односе на поступак утврђивања испуњености законских претпоставки за издавање подносиоца уставне жалбе Републици Македонији
Окружни суд у Београду је 30. октобра 2006. године донео решење Кри. 1154/06- Кв. 3569/06 којим је утврђено да су испуњене законске претпоставке за издавање подносиоца уставне жалбе Републици Македонији, на основу молбе Министарства правде Републике Македоније од 26. јуна 2006. године. У образложењу решења је наведено: да се, у складу са одредбама члана 539. Законика о кривичном поступку, издавање окривљених или осуђених лица спроводи према одредбама међународног уговора, у конкретном случају у складу са одредбама Уговора између Србије и Црне Горе и Републике Македоније о правној помоћи у грађанским и кривичниим стварима; да је решењем Министарства унутрашњих послова Републике Србије одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за поновно стицање држављанства Републике Србије; да су испуњене све законске претпоставке за издавање странца прописане одредбама члана 540. Законика о кривичном поступку.
Решењима Врховног суда Србије Кж. II 1937/06 од 17. новембра 2006. године и Кж II 2228/06 од 29. децембра 2006. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца подносиоца уставне жалбе изјављене против решења Окружног суда у Београду Кри. 1154/06- Кв. 3569/06 од 30. октобра 2006. године. У образложењима решења је наведено да је правилно поступио првостепени суд када је утврдио да су испуњене законске претпоставке за издавање подносиоца уставне жалбе прописане одредбама члана 540. Законика о кривичном поступку, а да је позивање на покренути управни спор против коначног управног акта Министарства унутрашњих послова Републике Србије којим је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за пријем у држављанство Републике Србије, без утицаја, из разлога што је решење којим је одлучено о захтеву за пријем у држављанство коначан управни акт, а да исход управног спора покренутог пред Врховним судом Србије представља будућу неизвесну околност која је у овом моменту без утицаја на законитост и правилност оспореног решења Окружног суда у Београду. Поред тога је наведено и да су без утицаја на одлучивање у овом предмету наводи да су према подносиоцу уставне жалбе учињене неправилности од стране судова у Републици Македонији, а које се односе на тврдње да је подносиоцу уставне жалбе суђено у одсуству, као и да му је онемогућено да се брани преко браниоца, јер ове тврдње подносилац уставне жалбе може истаћи пред судовима у Републици Македонији, пред којима се ти поступци воде.
Чињенице које се односе на притвор
Подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Окружног суда у Београду Кри. 1154/06 од 16. јуна 2006. године, из разлога прописаних одредбом члана 543. став 2, у вези члана 142. став 2. тачка 1. Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 15. јуна 2006. године када је лишен слободе. Притвор је одређен ради спровођења поступка за издавање окривљеног странца по Интерполовој потерници број 17.5.6/677/СС, 2006/26356 од 1. јуна 2006. године и одређено је да му притвор може трајати најдуже до извршења одлуке о издавању, али не дуже од годину дана.
Решењима кривичног већа Окружног суда у Београду притвор је више пута продужаван.
Кривично веће Окружног суда у Београду је, сагласно одредби члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, по службеној дужности, испитивало да ли и даље стоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе, те је донело решење Кри. 1154/06-Кв. 3778/06 од 21. новембра 2006. године којим је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за најдуже два месеца. Наведено решење је укинуто решењем Врховног суда Србије Кж. II 2182/06 од 22. децембра 2006. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак.
Окружни суд у Београду је решењем Кри. 1154/06-Кв. 4056/06 од 26. децембра 2006. године поново продужио притвор, који по овом решењу може трајати најдуже два месеца.
Решавајући по жалби бранилаца подносиоца уставне жалбе, Врховни суд Србије је решењем Кж. II 121/07 од 18. јануара 2007. године укинуо наведено решење Окружног суда у Београду и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање. У образложењу је наведено да је првостепено решење "за сада нејасно и неразумљиво и да се његова правилност не може са сигурношћу испитати, а што представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11. Законика о кривичном поступку."
Поступајући у поновном поступку, Окружни суд у Београду донео је решење Кри. 1154/06-Кре. 2/07 од 24. јануара 2007. године којим је подносиоцу уставне жалбе поново продужен притвор, који по овом решењу може трајати најдуже два месеца.
Решавајући по жалби на решење Окружног суда у Београду Кри. 1154/06-Кре. 2/07 од 24. јануара 2007. године, Врховни суд Србије донео је решење Кж. II 252/07 од 22. фебруара 2007. године, којим су одбијене жалбе бранилаца подносиоца уставне жалбе. У образложењу решења Врховног суда Србије је наведено да је правилно поступио првостепени суд када је донео решење о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе, налазећи да и даље стоје разлози за притвор прописани одредбом члана 142. став 2. тачка 1. Законика о кривичном поступку, јер је за окривљеним расписана међународна потерница Интерпола Скопље, на захтев надлежног суда у Републици Македонији, због више учињених кривичних дела злоупотребе службеног положаја или овлашћења из члана 353. став 4. у вези става 3. у вези става 1. КЗ РМ и кривичног дела фалсификовања или уништења пословних књига из члана 280. став 1. КЗ РМ, а имајући у виду да Методије Смиленски није држављанин Републике Србије, већ је држављанин Републике Аустрије, па наведене околности представљају особите оклоности које указују на опасност да би окривљени могао бити недоступан органима гоњења, уколико би се нашао на слободи, те је одређење притвора једина мера којом се може обезбедити присуство окривљеног у наведеном кривичном поступку.
Браниоци подносиоца уставне жалбе су 2. фебруара 2007. године поднели Окружном суду у Београду захтев за укидање притвора.
4. Чланом 27. Устава Републике Србије, поред осталог, утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност, као и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.), као и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Члан 30. став 1. Устава утврђује да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.), да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује приворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.).
Чланом 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен (став 3.).
Чланом 32. став 1. Устава јемчи се сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.
Чланом 34. Устава утврђено је: да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време када је дело учињено, изузев када је каснији пропис повољнији за учиниоца (став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (став 3.).
Чланом 36. став 2. Устава јемчи се сваком право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама члана 539. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 и 115/05) прописано је: да се издавање окривљених или осуђених лица спроводи по одредбама међународних уговора (став 1.); да ће се, ако међународни уговор не постоји или одређена питања нису регулисана међународним уговором, издавање окривљених или осуђених лица спровести по одредбама овог законика (став 2.).
Одредбама члана 39. Уговора између Србије и Црне Горе и Републике Македоније о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима ("Службени лист СЦГ-Међународни уговори", број 22/04) прописано је да се неће одобрити издавање (екстрадиција): лица која су у време подношења молбе за издавање (екстрадицију) држављани замољене стране; лица чије се издавање (екстрадиција) не може одобрити према уставу и законима замољене стране; ако је кривично дело извршено на територији замољене стране или месту које је изједначено са том територијом; ако је кривично дело за које се тражи издавање (екстрадиција) по оцени замољене стране политичко кривично дело или дело повезано са таквим кривичним делом; ако се кривично дело због којег се тражи издавање (екстрадиција) састоји у повреди војних дужности; ако је наступила застарелост или амнестија за дело због којег се тражи издавање (екстрадиција), према закону једне од страна уговорница, или ако постоје други законски разлози због којих се не може покренути кривично гоњење или извршење казне; ако се против траженог лица води кривични поступак пред судом замољене стране за иста дела која су предмет молбе за издавање (екстрадицију); ако је лице чије се издавање (екстрадиција) тражи за исто кривично дело на територији замољене стране већ правноснажно осуђено или је донета одлука о обустављању кривичног поступка.
Одредбама члана 540. Законика прописано је да су претпоставке за издавање окривљених и осуђених лица: да лице чије се издавање тражи није држављанин Србије и Црне Горе; да дело због кога се тражи издавање није извршено на територији Републике Србије, против ње или њеног држављанина; да је дело због кога се тражи издавање кривично дело и по домаћем закону и по закону државе у којој је извршено; да по домаћем закону није наступила застарелост кривичног гоњења или застарелост извршења казне или да кривично дело није обухваћено амнестијом; да странац чије се издавање тражи није због истог дела од домаћег суда већ осуђен, или да за исто дело није од домаћег суда правноснажно ослобођен, осим ако се стичу услови за понављање кривичног поступка предвиђени овим закоником, или да против странца није у Републици Србији због истог дела учињеног према Републици Србији покренут кривични поступак, а ако је покренут поступак због дела учињеног према држављанину Србије и Црне Горе, да је положено обезбеђење за остваривање имовинско-правног захтева оштећеног; да је утврђена истоветност лица чије се издавање тражи и да има довољено доказа за основану сумњу да је странац чије се издавање тражи учинио кривично дело или да постоји правноснажна пресуда.
Одредбом члана 541. став (1) Законика прописано је да се поступак за издавање окривљених и осуђених странаца покреће по молби стране државе, док је одредбом члана 542. став (3) прописано да ако молба одговара условима из члана 541. овог законика, истражни судија ће странцу одредити притвор, ако постоје разлози из члана 142. овог законика, односно предузеће друге мере за обезбеђење његовог присуства, осим ако је већ из саме молбе очигледно да нема места издавању и да притвор може трајати најдуже до извршења одлуке о издавању, али не дуже од годину дана од дана притварања.
Одредбом члана 141. став (1) Законика прописано је да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, а одредбом члана 142. став (2) тачка 1) прописано је да се притвор може одредити у циљу несметаног вођења кривичног поступка ако се лице крије или се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Одредбама члана 143. Законика прописано је да се притвор одређује решењем надлежног суда (став 1.), као и да против решења о одређивању притвора притворено лице може изјавити жалбу већу (члан 24. став 6.) у року од 24 сата од часа предаје решења, да се жалба, решење о притвору и остали списи достављају одмах већу и да жалба не одлаже извршење решења (став 4.). Одредбама члана 144. Законика прописано је се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.).
Одредбом члана 146. став 2. Законика прописано је да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу.
Одредбом члана 546. Законика прописано је да ако веће надлежног суда установи да су испуњене претпоставке за издавање странца (члан 540.), утврдиће то решењем, против ког решења странац има право жалбе суду одређеном републичким прописом, док је одредбама члана 547. прописано да ако суд поводом жалбе установи да су испуњене претпоставке за издавање странца, односно ако против таквог решења првостепеног суда не буде уложена жалба, предмет се доставља органу одређеном посебним прописом, који ће одлучити о издавању. Чланом 548. став (1) Закона прописано је да орган одређен посебним прописом доноси решење којим се издавање дозвољава или не дозвољава.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће:
Право на слободу и безбедност је једно од основних људских права зајемчених Уставом и физичка слобода има велики значај за појединца. Са аспекта заштите људских права притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу. Из овог разлога су судови, у складу са уставним одредбама које се односе на право и слободу и безбедност лица којима је одређен притвор, као и одредбама Законика о кривичном поступку, дужни да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору. Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика утврђени су услови под којима неком лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити одређен притвор. У том смислу ове одредбе Устава односе се на доношење решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, а не на продужење притвора. Несумњиво је и да се рок од 48 часова за доношење и достављање одлуке о жалби на притвор из члана 30. став 3. Устава односи на решење о одређивању притвора, а не на одлуку о жалби на решење о продужењу притвора. Испитивање да ли још постоје разлози за продужење притвора, регулисано је одредбама члана 31. Устава, на које се подносилац у уставној жалби не позива, а којима се у ставу 2. налаже да се притвор сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Закоником о кривичном поступку прописан је исти рок (од 48 сати) за доношење одлуке по жалби на решење о одређивању притвора (члан 143. став 6.), док за одлуку о жалби на решење о продужењу притвора такво временско ограничење не постоји (члан 144.).
Међутим, Суд оцењује да овако јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује по жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду поштујући захтев ''нарочите хитности''. У конкретном случају, Окружни суд у Београду је донео решење о продужењу притвора Кри. 1154/06-Кв. 3778/06 од 21. новембра 2006. године, којим је утврђено да се подносиоцу уставне жалбе продужава притвор који по овом решењу може трајати најдуже два месеца. Наведено решење је постало правноснажно тек 22. фебруара 2007. године, када је решењем Врховног суда Србије Кж. II 252/07 одбијена жалба бранилаца подносиоца уставне жалбе и потврђено првостепено решење. Наиме, првостепено решење о продужењу привора је постало правноснажно тек након 3 месеца и 1 дан од дана доношења (у овом периоду је Врховни суд два пута укидао решења првостепеног суда о продужењу притвора). Из наведеног произлази да судови нису хитно поступали када су одлучивали о законитости лишења слободе, како то изричито налаже одредба члана 27. став 3. Устава.
Из изнетих разлога, Уставни суд утврђује да је у поступку по жалби на решење Окружног суда у Београду Кри. 1154/06-Кв. 3778/06 од 21. новембра 2006. године, решење Окружног суда у Београду Кри. 1154/06-Кв. 4056/06 од 26. децембра 2006. године и решење Кри. 1154/06-Кре. 2/07 од 24. јануара 2007. године, у коме су донета решења Врховног суда Србије Кж. II 2182/06 од 22. децембра 2006. године, Кж. II 121/07 од 18. јануара 2007. године и Кж. II 252/07 од 22. фебруара 2007. године, повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на слободу из члана 27. став 3. Устава.
Суд оцењује да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 30. став 3. Устава, с обзиром да се одредбе овог члана односе на права лица којима је притвор одлуком суда иницијално одређен, а не на одлуку по жалби против решења о продужењу притвора у току његовог трајања.
6. Уставом је утврђено да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. На основу наведеног се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да лишење слободе може бити допуштено само из разлога предвиђеним законом и друго, да лишење слободе може бити допуштено само у законом прописаном поступку. О законитости лишења слободе одлучује надлежни суд или по жалби лица лишеног слободе на решење о одређивању притовра, односно решење о продужењу притвора, или по предлогу лица лишеног слободе за укидање притвора и дужан је да хитно одлучи о законитости и нареди пуштање на слободу уколико је лишење слободе било незаконито. Основни циљ ове уставне одредбе је да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је приварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Притвор се може одредити и укинути само решењем надлежног суда, из чега произлази да је одлука о одређивању притвора конститутивна, те да притвор као мера за несметано вођење кривичног поступка траје све до доношења одлуке суда о укидању притвора. Дакле, према законским решењима, притвор настаје доношењем решења о одређивању притвора и престаје доношењем решења о укидању притвора, док се решењем о продужењу притвора контролише да ли и даље постоје разлози за задржавање неког лица у притвору. Надлежни суд је дужан да, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору, те уколико разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда. Против решења о продужењу притвора дозвољена је жалба која не задржава извршење решења, о којој одлучује виши суд. Приликом одлучивања о жалби, виши суд је овлашћен да, уколико утврди да решење о продужењу притвора не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а дати разлози су нејасни, својим решењем укине решење о продужењу притвора и предмет врати првостепеном суду на поновно разматрање и одлучивање.
Уставом је утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (члана 18. став 3.). Уставни суд је следом наведеног, приликом оцене навода и доношење одлуке у овом предмету имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да: "Када је налог за лишење слободе касније поништен од стране вишег суда то није аутоматски ретроактивно утицало на ваљаност притвора" (видети, између осталих, Bozano v. France, од 18. новембра 1986. године, став 55. и Douiyeb v. Holland, од 8. августа 1999. године, ст. 44. до 45.). Из наведеног произлази да, у конкретном случају, чињеница да су првостепена решења о продужењу притвора у наведеном контексту била укинута по жалби од стране вишег суда, не значи да је даље трајање притвора било незаконито. Следом наведеног, Уставни суд је утврдио да је неоснован навод подносиоца уставне жалбе да се, с обзиром да су решења Окружног суда у Београду Кри. 1154/06-Кв. 3778/06 од 21. новембра 2006. године и Кри. 1154/06-Кв. 4056/06 од 26. децембра 2006. године била укинута од стране Врховног суда Србије, налазио од 21. јануара 2007. године на даље, у притвору без правног основа.
С обзиром да је подносилац уставне жалбе одлуком суда (решењем истражног судије Окружног суда у Београду Кри. 1154/06 од 16. јуна 2006. године) лишен слободе из разлога и у поступку који су предвиђени законом (одредбом члана 543. став 2, у вези члана 142. став 2. тачка 1. Законика о кривичном поступку) и да је притвор подносиоцу у каснијим фазама контролисан и продужаван такође из разлога и у поступку предвиђеним законом, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права из чл. 27. став 1. и 30. став 1. Устава.
7. О испуњености законских претпоставки за изручење подносиоца уставне жалбе Републици Македонији одлучивали су Уставом и законом установљени органи судске власти у границама прописане надлежности и у поступку спроведеном на основу закона. Окружни суд у Београду је приликом доношења оспореног решења о испуњености законских претпоставки за издавање подносиоца уставне жалбе Републици Македонији поступио у складу са одредбама Законика о кривичном поступку и одредбама Уговора између Србије и Црне Горе и Републике Македоније о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима. Подносиоцу уставне жалбе било је омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, прати његов ток и предузима законом допуштене радње. Против одлуке Окружног суда у Београду о испуњености услова за изручење подносилац уставне жалбе је искористио право на подношење жалбе другостепеном суду који је размотрио и одлучио о свим жалбеним наводима подносиоца уставне жалбе. На основу изнетог, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. Устава. Поред тога, оспореним решењима којима је одлучено о испуњености законских претпоставки за изручење подносиоцу уставне жалбе ни на који начин није повређено начело претпоставке невиности зајемчено чланом 34. став 3. Устава. У погледу навода подносиоца да су повреде наведених права учињене и од стране судова у Републици Македонији, напомињемо да Уставни суд није надлежан да утврђује да ли су подносиоцу уставне жалбе повређена права актима и радњама друге државе.
Подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, из разлога што је у току поступка за утврђивање испуњености услова за изручење, подносилац уставне жалбе искористио право на подношење жалбе против првостепеног решења Окружног суда у Београду и да је Врховни суд, као непосредно виши суд, решавајући по жалби, размотрио списе предмета, све жалбене разлоге, те писмени предлог Републичког јавног тужиоца и одлучио у складу са својим овлашћењима из Законика о кривичном поступку. На овај начин је подносиоцу уставне жалбе обезбеђена двостепеност у одлучивању о његовим правима и обавезама, као и право да о жалби одлучује другостепени орган. У погледу навода подносиоца да му је право на правно средство повређено и из разлога што је одлука о испуњености услова за изручење донета пре окончања управног спора пред већем за управне спорове Врховног суда покренутог тужбом против коначног решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије од 5. септембра 2006. године, а којим решењем је одбијен захтев Методија Смиленског за поновно стицање држављанства Републике Србије, Уставни суд је оценио да је исти навод неоснован. Ово из разлога што се повредом права на правно средство у поступку за издавање окривљених или осуђених лица не може сматрати недоношење одлуке суда по поднетом правном средству у неком другом поступку, који је вођен по захтеву за поновно стицање држављанства Републике Србије. То су два различита и независна поступка, у сваком од њих је подносилац уставне жалбе користио правно средство (жалбу у поступку за издавање окривљених или осуђених лица, односно тужбу у управном спору против коначног управног акта у поступку по захтеву за поновно стицање држављанства). Најзад, чињеница да један поступак није правноснажно окончан се не може сматрати повредом права на правно средство у другом поступку. Такође, у моменту подношења молбе Републике Македоније Републици Србије за издавање (екстрадицију), подносилац уставне жалбе није био држављанин Републике Србије, а што је један од услова за дозвољеност изручења, прописан одредбама члана 39. Уговора између Србије и Црне Горе и Републике Македоније о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима, а на који се и сам подносилац уставне жалбе позива, да се неће одобрити издавање (екстрадиција) лица која су у време подношења молбе за издавање (екстрадицију) држављани замољене стране.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, у складу са одредбом члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу у делу који се односи на повреду права подносиоца уставне жалбе на слободу из члана 27. став 3. Устава, док је у преосталом делу одбио уставну жалбу.
Уставни суд је оценио да се, у конкретном случају, правично задовољење због утврђене повреде права подносиоцу уставне жалбе остварује објављивањем Одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије".
На основу одредбе 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић