Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ивана Цветковића из Ћуприје, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. новембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ивана Цветковића изјављена против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж. 1535/06 од 29. децембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1158/07 од 14. октобра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Иван Цветковић из Ћуприје је 24. децембра 2008. године, преко пуномоћника Милана Цветковића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж. 1535/06 од 29. децембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1158/07 од 14. октобра 2008. године, због повреде начела владавине права из члана 3. Устава Републике Србије, начела забране дискриминације из члана 21. Устава и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су приликом доношења оспорене другостепене пресуде поступајуће судије Окружног суда у Јагодини - Д.П, Р.С. и З.Х. биле дужне да се изузму од одлучивања, с обзиром на то да су поднеле тужбу за накнаду штете против Републике Србије, те да тако нису одржале поверење у своју независност; да у поступку одлучивања по тужби подносиоца за накнаду штете пред Окружним судом у Јагодини и Врховним судом Србије нису примењени меродавни закони, него је примењен образац који је усвојен на одржаном састанку заступника тужене и председника Врховног суда Србије, те председника грађанског одељења Врховног суда Србије, који је имао за циљ да се по сваку цену одбију тужбени захтеви тужилаца везани за војне плате; да је одржавањем састанка и постизањем договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене повређено право подносиоца уставне жалбе на непристрасно суђење; да је подносиоцу уставне жалбе причињена штета због неодређивања вредности бода од стране министра одбране, а што је овај био дужан да учини у складу са одредбом члана 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима. Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Иван Цветковић из Ћуприје, овде подносилац уставне жалбе је 23. августа 2005. године поднео Општинском суду у Ћуприји тужбу против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране - Војна пошта 4418 Ћуприја, ради накнаде штете због незаконитог и неправилног рада државног органа приликом обрачуна и исплате зараде за време од 1. јануара 2000. године до 18. фебруара 2005. године.
Општински суд у Ћуприји је 6. фебруара 2006. године донео пресуду П. 416/05 којом је: у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, те обавезао тужену да тужиоцу исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде материјалне штете која му је причињена приликом обрачуна вредности бода и исплате плате за временски период од 1. јануара 2000. године па до 18. фебруара 2005. године; у ставу другом изреке одбио приговорe месне ненадлежности суда и недостатка пасивне легитимације тужене; у ставу трећем изреке обавезао тужену да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 110.400,00 динара.
Одлучујући о жалби заступника тужене, Окружни суд у Јагодини је 29. децембра 2006. године донео оспорену пресуду Гж. 1535/06, којом је преиначио пресуду Општинског суда у Ћуприји П. 416/05 од 6. фебруара 2006. године у ставу првом изреке, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, те исту пресуду је преиначио и у ставу трећем изреке, те је одредио да свака странка сноси своје трошкове. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да се плата тужиоца, према одредби члана 53. став 1. Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку; да сагласно одредби члана 152. Закона о Војсци Југославије, наведену наредбу, односно решење доноси старешина и да тај акт има својство управног акта; да оцену законитости управних аката, као и контролу примене одредаба позитивних прописа врши надлежни орган који одређује плате запослених и надлежан суд у управном спору; да је коначно и правноснажно решење надлежног органа о висини плате тужиоца основ за њену исплату; да суд у парничном поступку не може оцењивати да ли је одлука надлежног органа о висини плате законита, односно да ли је та плата правилно обрачуната, као што је то у конкретном случају учинио првостепени суд; да је с обзиром на то да је тужиоцу плата исплаћивана у складу са одлуком надлежног органа којом се одређује и обрачунава висина плате припадника Војске Југославије, као и да му је тако обрачуната плата у целини редовно исплаћивана, тужбени захтев тужиоца неоснован.
Одлучујући о ревизији тужиоца, Врховни суд Србије је 14. октобра 2008. године донео оспорену пресуду Рев. 1158/07, којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж. 1535/06 од 29. децембра 2006. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да је другостепени суд правилно применио материјално право када је усвојио жалбу туженог, преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиоца; да је у ситуацији када је тужиоцу плата у спорном периоду обрачунавана и исплаћивана редовно и благовремено у целини, у складу са одлуком надлежног органа, неоснован тужбени захтев за исплату разлике у плати.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава, закона и подзаконских аката:
Одредбама члана 3. Устава је утврђено да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима (став 1.), као и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (став 2.).
Одредбама члана 21. Устава, поред осталог, утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.), као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02), који је важио у периоду на који се односи тужбени захтев за исплату разлике у плати, било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето - заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето - зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Уредбом о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02), која се има применити у конкретном случају, било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) било је прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се у жалби позвао.
Навод о повреди права на непристрасно суђење, као елемента права на правично суђење, подносилац уставне жалбе заснива на томе да су у доношењу оспорене другостепене пресуде учествовале судије које су „биле дужне“ да се изузму од одлучивања, с обзиром на то да су поднеле тужбу за накнаду штете против Републике Србије, као и да су оспорене пресуде „последица постигнутог договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене“. Уставни суд је, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио да наводи подносиоца уставне жалбе о пристрасности поступајућих судија Окружног суда у Јагодини и Врховног суда Србије нису поткрепљени и доказима који би указивали на њихову основаност. Наиме, и према ставу Европског суда за људска права (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Hauschildt против Данске ст. 47 - 49), претпоставља се да постоји лична непристрасност прописно изабраног судије, а да би се доказала субјективна пристрасност, захтевају се докази конкретне пристрасности. За објективну пристрасност, по овом правном ставу, потребно је доказати постојање објективно оправданог страха од пристрасности. Такође, према оцени Уставног суда, чињеница да су поступајуће судије Окружног суда у Јагодини у неком другом поступку тужиле државу за накнаду штете, не указује на постојање сукоба интереса, односно оправдан страх од њихове пристрасности у обављању судијске дужности у поступцима у којима суде по захтевима других лица за накнаду штете постављеним према држави као туженој.
Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, који су након поступка спроведеног у складу са одредбама одговарајућег процесног закона и у границама своје надлежности, донели образложене одлуке које се заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права. Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да у поступцима пред Окружним судом у Јагодини и Врховним судом Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. Уставни суд истовремено налази да нема основа за тврдњу подносиоца уставне жалбе да је оспореним пресудама повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, с обзиром на то да у уставној жалби није пружио доказе да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног начела забране сваког вида дискриминације.
Уставни суд констатује да се одредбама члана 3. Устава не гарантује неко од људских права и слобода, већ се утврђују принципи на којима почива владавина права, који се, између осталог, остварују уставним јемствима људских и мањинских права гарантованих посебним одредбама Устава.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
7. Уставни суд је у својој Одлуци Уж-189/2009 од 27. јануара 2010. године заузео исти правни став у погледу истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
8. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић