Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић и Сабахудин Тахировић, у поступку по уставној жалби Богољуба Драгаша из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Богољуба Драгаша изјављена против радње Народне банке Србије у поступку наплате динарског потраживања од Дафимент банке а.д, Београд.
О б р а з л о ж е њ е
1. Богољуб Драгаш из Београда је 7. маја 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против радње Народне банке Србије (у даљем тексту: НБС) наведене у изреци, због повреде права из чл. 21. и 22. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је, на основу правноснажне пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. 3635/95 од 21. децембра 1995. године, пред Четвртим општинском судом покренуо поступак извршења, да је тај суд донео решење о извршењу И. број 39/97 од 10. фебруара 1997. године, чиме је започео поступак наплате динарског дуга од Дафимент банке а.д, Београд. Даље наводи да је по огласу Привредног суда у Београду Л. 44/98, том суду пријавио 23. новембра 1998. године своје потраживање према банци дужнику, али му потраживање није измирено на основу Закона о регулисању јавног дуга СР Југославије по уговорима о девизним депозитима грађана ороченим код Дафимент банке а.д, Београд и по девизним средствима грађана положеним код Банке приватне привреде Црне Горе д.д, Подгорица. Такође наводи да се 17. јула 2003. године обратио НБС, ради наплате дуга од Дафимент банке а.д, Београд, која је у ликвидацији, те да НБС није извршила обрачун и исплату потраживања подносиоцу из ликвидационе масе банке дужника. Истиче да се код НБС на посебном рачуну налази целокупна имовина банке дужника, да НБС искључиво располаже том имовином и сматра да треба да му обрачуна и исплати пријављено потраживање.
У одговору Народне банке Србије се, поред осталог, наводи да се подносилац више пута обраћао НБС са захтевом за исплату динарских потраживања по основу уговора о ороченим динарским средствима са банком дужником, да је НБС, према важећим прописима, сваки пут одговорила подносиоцу на упућене захтеве, те да у складу са својим овлашћењима и надлежностима утврђеним прописима, није могла нити имала правни основ да предузме било какве правне радње. У одговору се посебно истиче да је НБС у својим дописима обавештавала подносиоца да исплата динарских средстава депонената банке дужника, положених по основу уговора закључених са том банком, није уређена Законом на чије се одредбе подносилац позивао, те да се одредбе тог закона односе само на девизне депоненте те банке. У одговору се посебно наводи да се подносилац погрешно позива на члан 14. став 2. Закона, јер је ставом 1. истог члана Закона утврђено да се средства за исплату обвезница Републике Србије емитованих ради намирења обавеза по јавном дугу утврђеном Законом по основу девизне штедње грађана код Дафимент банке а.д, Београд, обезбеђују у буџету Републике Србије, а да се према члану 15. Закона средства буџета уплаћују на посебан рачун отворен код НБС и служе искључиво за измиривање јавног дуга. Како је Законом конституисан јавни дуг Републике Србије и преузета њена обавеза да обезбеђује средства, односно исплаћује обавезе по основу девизне штедње грађана код Дафимент банке а.д, Београд на начин и у поступку који су прописани законом, као и да НБС не разматра и не одлучује о исплати штедиша ове банке чија је штедња била у динарима, то, у конкретном случају, НБС није ни de iure ни de facto могла да повреди права на која се подносилац у устваној жалби позива, будући да он није девизни штедиша Дафимент банке а.д, Београд.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. 3635/95 од 21. децембра 1995. године усвојен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезана тужена „Дафимент банка“ – мешовита банка д.д. да тужиоцу исплати, по основу уговора о орочавању динарских средстава, дуг у укупном износу од 52.507,08 динара, са законском затезном каматом почев од 27. маја 1994. године, у року од 15 дана по правоснажности пресуде, а под претњом принудног извршења.
На основу наведене пресуде, а по предлогу подносиоца као извршног повериоца, Четврти општински суд у Београду је 10. фебруара 1997. године донео решење о извршењу И. 39/97 којим је одређено предложено извршење.
На основу наведених аката, а по огласу о отварању поступка ликвидације над „Дафимент банком“ а.д. из Београда, подносилац уставне жалбе је 23. новембра 1998. године пријавио Привредном суду у Београду потраживање утврђено пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. 3635/95 од 21. децембра 1995. године.
Подносилац уставне жалбе се више пута, дописима од 2. фебруара 2004. године, 25. јуна 2007. године, 6. новембра 2007. године, 21. новембра 2007. године, 16. јануара 2008. године и 31. јануара 2008. године, обраћао НБС са захтевом да му изврши обрачун и исплату потраживања насталог по основу уговора о ороченим динарским средствима закљученог са „Дафимент банком“ а.д, Београд. НБС је дописима од 12. фебруара 2004. године, 12. новембра 2007. године, 28. новембра 2007. године, 21. јануара 2008. године и 8. фебруара 2008. године, подносиоцу уставне жалбе одговорила да нема надлежност у поступку извршења пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. 3635/95 од 21. децембра 1995. године донете против „Дафимент банке“ а.д, Београд, будући да је реч о потраживању насталом по основу уговора о орочавању динарских, а не девизних средстава.
4. Одредбама члана 21. Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.). Подносилац указује и на повреду одредбе члана 22. став 1. Устава, која сваком јемчи право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је гарантовано да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За оцену навода и разлога уставне жалбе, са становишта Уставом зајемчених права на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, од значаја су следеће одредбе закона:
Законом о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана ("Службени лист СРЈ", бр. 59/98, 44/99 и 53/01) било је прописано: да се овим законом утврђују носиоци обавеза, рокови, извори средстава и начин измирења обавеза према грађанима по основу девизне штедње, коју су грађани положили до 18. марта 1995. године на девизне рачуне и девизне штедне књижице код овлашћених банака са територије Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: овлашћене банке) (члан 1.); да девизну штедњу, у смислу члана 1. овог закона, чини износ девиза код овлашћених банака које имају депоновану девизну штедњу код Народне банке Југославије, са стањем на дан 31. децембар 1997. године, укључујући и обрачунату камату као и камату у висини 2% годишње обрачунату за период од 1. јануара 1998. године до 31. децембра 2011. године (члан 2. став 1.); да девизну штедњу, у смислу члана 1. овог закона, чине и девизе положене на девизни штедни улог код овлашћених банака у периоду од 15. октобра 1988. године до 18. марта 1995. године, умањену за износ обрачунате камате на тај улог и за износ извршених исплата по том улогу, увећано за годишње износе камата обрачунатих за тај период по домицилним каматним стопама, и то са стањем на дан 31. децембра 1997. године, као и камату у висини од 2% годишње, за период од 1. јануара 1998. године до 31. децембра 2011. године код овлашћених банака којима је, до дана ступања на снагу овог закона, одузета дозвола за рад или је над њима покренут поступак ликвидације, односно поступак стечаја (члан 3. став 1.); да се девизна штедња из члана 2. став 1. и члана 3. овог закона претвара у орочени депозит код овлашћене банке (члан 4. став 1.); да депозит из става 1. овог члана представља јавни дуг Савезне Републике Југославије (члан 4. став 2.).
Законом о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по уговорима о девизним депозитима грађана ороченим код Дафимент банке АД, Београд, у ликвидацији и по девизним средствима грађана положеним код Банке приватне привреде Црне Горе ДД, Подгорица ("Службени лист СРЈ", бр. 36/02 и 101/05) прописано је: да се овим законом уређују услови и начин регулисања обавеза по основу неисплаћених орочених девизних средстава грађана по уговорима о депозиту грађана код Дафимент банке АД, Београд, у ликвидацији (у даљем тексту: депозити) који су постали јавни дуг Савезне Републике Југославије у складу са чланом 4. Закона о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана ("Службени лист СРЈ", бр. 59/98, 44/99 и 53/2001) (члан 1.); да обавеза Савезне Републике Југославије по основу јавног дуга из члана 2. овог закона постаје, од дана ступања на снагу тог закона, обавеза, односно дуг Републике Србије и Републике Црне Горе - сразмерно висини девизних депозита грађана чије је пребивалиште на територији тих република (члан 3.); да ће ради регулисања јавног дуга Савезне Републике Југославије из члана 1. овог закона који је постао дуг Републике Србије и Републике Црне Горе - Република Србија и Република Црна Гора емитовати обвезнице, које гласе на евро (члан 5. став 1.); да се обвезницама из члана 5. овог закона регулишу обавезе према депонентима утврђене у смислу члана 4. тог закона - конверзијом депозита депонената у обвезнице (члан 6. став 1.). Одредбама члана 14. овог Закона прописано је да средства за исплату обвезница у смислу овог закона обезбеђују Република Србија и Република Црна Гора (члан став 1.) и да је орган надлежан за спровођење поступка ликвидације над банком из члана 1. овог закона дужан да сву имовину те банке која улази у ликвидациону масу, до висине обавеза те банке према депонентима, пренесе Републици Србији и Републици Црној Гори (став 2.). Одредбом члана 15. став 1. овог закона прописано је да се средства из члана 14. овог члана уплаћују на посебан рачун отворен код Народне банке Југославије.
Уставном повељом Државне заједнице Србија и Црна Гора ("Службени лист Србије и Црне Горе", број 1/03) је било прописано да даном ступања на снагу Уставне повеље, Народна банка Југославије постаје орган државе чланице Србије и наставља рад у складу са прописима на основу којих је образована, а који ће се примењивати на територији државе чланице Србије до доношења одговарајућих прописа државе чланице Србије (члан 13. тачка 1.).
Законом о Народној банци Србије ("Службени гласник РС", бр. 72/03, 55/04, 85/05 и 44/10) је прописано да се овим законом уређују положај, организација, овлашћења и функције Народне банке Србије, као и однос Народне банке Србије према органима Републике Србије, међународним организацијама и институцијама (члан 1.).
5. Иако се подносилац у уставној жалби позива на повреде начела из чл. 21. и 22. Устава, имајући у виду садржину уставне жалбе и разлоге изнете у њој, Уставни суд је констатовао да се подносилац уставне жалбе у суштини жали на неизвршење правноснажне пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. 3635/95 од 21. децембра 1995. године и решења о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 39/97 од 10. фебруара 1997. године од стране НБС. Стога је Уставни суд оцену основаности навода уставне жалбе о повреди зајемчених права од стране НБС ценио у односу на одредбу члана 32. став 1. Устава, којом је гарантовано право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење.
С тим у вези, Уставни суд указује на свој раније заузет став да се гаранције права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава односе и на извршни поступак, односно да се извршење пресуде коју је суд донео мора сматрати саставним делом "суђења" (видети Одлуку Уставног суда Уж-27/2006 од 30. априла 2009. године, као и пресуду Европског суда за људска права у предмету Hornsby против Грчке, од 19. марта 1997. године, Извештаји 1997-II, стр. 510, став 40).
На основу наведених одредаба закона, Уставни суд је утврдио да је Република Србија, као сопствени јавни дуг, преузела обавезе настале по основу неисплаћених орочених девизних средстава грађана, између осталог и обавеза насталих по уговорима о депозиту грађана код Дафимент банке а.д, Београд. То значи да је Република Србија обавезе које су постојале према грађанима по основу девизне штедње у Дафимент банци а.д, Београд, законом признала као јавни дуг Републике Србије, одређујући притом да средства за исплату дуга обезбеђује Република Србија, као и да је за те сврхе прописано постојање посебног рачуна отвореног код НБС на који ће се та средства уплаћивати.
Уставни суд је констатовао да наведени закони, на које се позива и подносилац у уставној жалби, не уређују питање обрачуна и исплате динарских средстава депонената Дафимент банке а.д, Београд, положених по основу уговора закључених са овом банком, нити у том смислу утврђују надлежности и овлашћења НБС у поступку обрачуна и исплате динарских потраживања депонената те банке. Другим речима, НБС нема надлежности нити обавеза у поступку обрачуна и исплате динарског дуга Дафимент банке а.д, Београд, а који је утврђен правноснажном судском одлуком.
Како је у поступку одлучивања о основаности уставне жалбе, Уставни суд везан захтевом конкретне уставне жалбе, Суд је оценио да је иста неоснована. Наиме, из садржине уставне жалбе и разлога изнетих у њој, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају подносилац уставне жалбе има правноснажном судском одлуком утврђено динарско потраживање према Дафимент банци а.д, Београд, те да се у циљу извршења те судске одлуке, више пута обраћао НБС, сматрајући је надлежном за извршење и одговорном за повреду уставних права подносиоца насталих неизвршењем правноснажне пресуде.
Код чињенице да НБС у конкретном случају нема надлежности у поступку обрачуна и исплате динарског дуга Дафимент банке а.д, Београд, а да подносилац има управо такво потраживање, Уставни суд је оценио да НБС не може бити одговорна за неизвршење правноснажне пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. 3635/95 од 21. децембра 1995. године и решења о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 39/97 од 10. фебруара 1997. године, те да у овом случају НБС није повредила уставна права на које се подносилац позива у уставној жалби. Уставни суд истиче да је и поред своје ненадлежности да поступа по захтеву подносиоца, НБС детаљно и благовремено одговорила на све поднеске које јој је подносилац доставио, наводећи разлоге због којих не може удовољити његовом захтеву.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић