Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Славице Радосављевић из Крагујевца, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. новембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Славице Радосављевић изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. II 579/08 од 23. априла 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба подноситељке изјављена против пресуде Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 802/07 од 6. фебруара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славица Радосављевић из Крагујевца поднела је 5. августа 2008. године Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Рев. II 579/08 од 23. априла 2008. године и пресуде Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 802/07 од 6. фебруара 2008. године, због повреде права на правично суђење, права на једнакост пред Уставом и законом и права на једнаку заштиту права зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 21. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да „у интересу правде, начела права и правног поретка, Врховни суд Србије је приликом одлучивања о захтеву за ревизију требало да примени члан 395. ЗПП, којим је ревизија дозвољена због потребе уједначења судске праксе.“ У погледу оспорене пресуде Окружног суда у Крагујевцу, подноситељка уставне жалбе је навела да у истој правној ствари утврђивања стажа осигурања са увећаним трајањем, оспорена пресуда Окружног суда не може бити у супротности са пресудом Врховног војног суда, чије су одлуке биле коначне и општеобавезујуће. Поред тога, подноситељка уставне жалбе је навела да „тужени државни органи и суд чине дискриминацију“, јер су њеној колегиници уплаћени додатни доприноси за бенефицирани стаж по истом правном основу по коме је и њој то право признато решењем војне поште, али да њој ти доприноси нису уплаћени. Истакла је и да се Окружни суд „не обазире на ту дискриминацију него чини нову самовласно закључивши да нема правног основа за њен бенефицирани стаж“. Из наведених разлога, подноситељка уставне жалбе предлаже да Уставни суд поништи оспорене одлуке Окружног суда у Крагујевцу и Врховног суда Србије.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подноситељка уставне жалбе поднела је 8. фебруара 2006. године Општинском суду у Крагујевцу тужбу против Државне заједнице Србија и Црна Гора, Министарство одбране, Војна пошта 8080 Крагујевац, ради уплате доприноса за бенефицирани радни стаж.
Пресудом Општинског суда у Крагујевцу 2П. 43/06 од 17. октобра 2006. године усвојен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, и обавезана је тужена Република Србија, Министарство одбране, Војна пошта 8080 Крагујевац, да сходно решењу Војне поште 5210 Уп. број 82-2/99 од 27. јуна 2000. године, обрачуна и изврши уплату доприноса за бенефицирани стаж за период од 15. фебруара 1974. године до 20. јуна 2000. године на име тужиље, Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом извршења.
Решењем Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 114/07 од 3. априла 2007. године укинута је пресуда Општинског суда у Крагујевцу 2П. 43/06 од 17. октобра 2006. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Пресудом Општинског суда у Крагујевцу 2П. 396/07 од 15. октобра 2007. године усвојен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, и обавезана тужена Република Србија, Министарство одбране, Војна пошта 8080 Крагујевац, да сходно решењу Војне поште 5210 Уп. број 82-2/99 од 27. јуна 2000. године, обрачуна и изврши уплату доприноса за бенефицирани стаж за период од 15. фебруара 1974. године до 20. јуна 2000. године на име тужиље, Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом извршења.
Оспореном пресудом Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 802/07 од 6. фебруара 2008. године, донетом по жалби тужене против пресуде Општинског суда у Крагујевцу 2П. 396/07 од 15. октобра 2007. године, преиначена је пресуда тако што је одбијен тужбени захтев тужиље као неоснован.
Подноситељка уставне жалбе је 6. марта 2008. године изјавила ревизију Врховном суду Србије против оспорене пресуде Окружног суда у Крагујевцу.
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. II 579/08 од 23. априла 2008. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, против пресуде Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 802/07 од 6. фебруара 2008. године. Испитујући изјављену ревизију у смислу одредбе члана 403. у вези са чланом 401. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија тужиље није дозвољена, јер је изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети. Према становишту Врховног суда, предметни спор о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање представља имовинскоправни спор у коме се, у смислу одредбе члана 394. Закона о парничном поступку, дозвољеност ревизије цени према вредности предмета спора коју је тужилац навео у тужби. Уколико та вредност није означена у тужби, дозвољеност ревизије се цени према наплаћеној такси, а уколико такса није обрачуната или наплаћена, тада се сматра да ревизија није дозвољена. Како се у конкретном случају не ради о спору о заснивању, постојању и престанку радног односа из члана 439. Закона о парничном поступку, Врховни суд је оценио да ревизија тужиље није дозвољена, јер у тужби није означена вредност предмета спора, нити је на тужбу обрачуната или наплаћена судска такса.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подноситељка уставне жалбе позива, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбама члана 21. Устава утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.), да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.), као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), који се примењивао у време доношења оспореног решења, прописано је: да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, али тужилац у тужби наведе да пристаје да уместо испуњења тог захтева прими одређени новчани износ, као вредност предмета спора узеће се тај износ (став 1.), да је у другим случајевима, кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби (став 2.), као и да ако је у случају из става 2. овог члана тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, суд ће, најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности (став 3.) (члан 34.); да поднесци морају бити разумљиви и морају садржавати све да би се по њима могло поступити, те да они нарочито треба да садрже означење суда, име и презиме, назив фирме, пребивалиште или боравиште, односно седиште странака, њихових законских заступника и пуномоћника ако их имају, предмет спора, садржину изјаве и потпис подносиоца (члан 100. став 2.); да тужба мора да садржи одређен захтев у погледу главне ствари и споредних тражења, чињенице на којима тужилац заснива захтев, доказе којима се утврђују ове чињенице, вредност предмета спора, као и друге податке које мора имати поднесак (став 1.), као и да кад надлежност, састав суда или право на изјављивање ревизије зависи од вредности предмета спора, а предмет тужбеног захтева није новчани износ, тужилац је дужан да у тужби назначи вредност предмета спора (став 3.) (члан 187.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора не прелази 500.000 динара (члан 394. став 3.); да је ревизија изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом по одредбама члана 394. овог закона, када је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије, потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права (члан 395.).
Прелазним одредбама ЗПП које су од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету, прописано је да овај закон ступа на снагу по протеку три месеца од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а одредба члана 395. примењиваће се кад апелациони суд почне са радом (члан 494). Иначе, овај закон је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године.
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр.116/08 и 104/09), којим су, поред осталог, установљени и апелациони судови, прописано је да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања, а да се примењује од 1. јануара 2010. године.
Законом о судским таксама („Службени гласник РС“, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04 и 61/05), који се примењивао у време доношења оспореног решења, прописано је: да обавеза плаћања таксе настаје за поднеске (тужбе, одговоре на тужбе, жалбе и друга правна средства) - када се предају суду, односно када се изврши обрачун таксе, ако њен износ зависи од вредности предмета спора, а за поднеске предате на записник - када је записник састављен (члан 3. тачка 1)); да се у парничном поступку таксе плаћају према вредности предмета спора, да ако овим законом није другачије одређено, одредбе прописа о парничном поступку на основу којих се утврђује вредност спора ради одређивања стварне надлежности и састава суда примењују се и приликом одређивања вредности спора ради наплате таксе, да се вредност предмета спора ради наплате таксе утврђује према вредности коју предмет спора има у време подношења тужбе, те да се под вредношћу предмета спора у смислу става 2. овог члана подразумева вредност главног захтева (члан 21. ст. 1. до 4); да ако се по одредбама чл. 21. до 27. овог закона не може утврдити вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се износ од 10.000 динара, без обзира који је суд надлежан за решавање спора (члан 28.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије нису повређена права подноситељке уставне жалбе зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 21. и члана 36. став 1. Устава.
Имајући у виду одредбе ЗПП, Уставни суд налази да изјављивање ревизије није увек дозвољено у радним споровима, већ само у случајевима и под условима прописаним одредбама члана 394. ст. 2. и 3. и члан 439. ЗПП. Наиме, одредбом члана 439. ЗПП је омогућено изјављивање ревизије у радним споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа, и то без обзира на вредност спора. Како радни спорови који се односе на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање нису обухваћени наведеном одредбом Закона, Уставни суд је оценио да је у тим споровима ревизија била дозвољена под истим условима као у другим имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев није односио на потраживање у новцу - ако је вредност предмета спора прелазила 500.000 динара (члан 394. став 3. ЗПП).
Према одредби члана 34. став 2. ЗПП, кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби. Такође, из одредаба ЗПП којима је уређена садржина тужбе, произлази да суд може да поступа по тужби и када у њој није означена вредност предмета спора, те не мора такву тужбу вратити ради уређења. Уставни суд налази да наведени недостатак не чини тужбу неуредном, односно неразумљивом, ако она садржи све остале елементе из члана 187. у вези члана 100. став 2. ЗПП. По оцени Уставног суда, меродавна вредност спора за изјављивање ревизије, у случају да тужилац у тужби не означи вредност спора, утврђује се према износу судске таксе коју одреди надлежни суд, сагласно одредбама Закона о судским таксама. Такође, Уставни суд налази да и у ситуацији када вредност предмета спора није означена у тужби, нити је надлежни суд одредио судску таксу у току поступка, меродавна вредност предмета спора за изјављивање ревизије може се одредити применом правила аналогије, на основу одредбе члана 28. Закона о судским таксама, која прописује супсидијарни начин утврђивања вредности предмета спора. Наиме, како је у конкретном случају предмет спора уплата доприноса пензијског и инвалидског осигурања, а вредност предмета спора се није могла одредити према износу означеном у тужби, нити према одређеној судској такси, Уставни суд налази да као меродавну вредност предмета спора за изјављивање ревизије треба узети износ од 10.000 динара, који је био прописан одредбом члана 28. наведеног Закона. Имајући у виду да је, сагласно цитираној одредби члана 394. став 3. ЗПП, вредност предмета спора за изјављивање ревизије у предметном парничном поступку морала да прелази 500.000 динара, Уставни суд је оценио да вредност предмета спора, in concreto, не прелази законом прописани минимум за дозвољеност ревизије.
По оцени Уставног суда, оспорено ревизијско решење засновано је на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права. Наиме, Врховни суд је, имајући у виду наведене одредбе ЗПП, одбацио ревизију као недозвољену, пошто је утврдио да тужилац у тужби није означио вредност предмета спора, а исту суд није могао утврдити ни на основу одређене или наплаћене судске таксе, јер судска такса у предметном парничном поступку није ни обрачуната ни наплаћена.
При томе, Уставни суд указује да је подноситељка уставне жалбе имала могућност да, сагласно члану 34. став 2. ЗПП, сама одреди вредност предмета спора, али она то није учинила ни у тужби, нити касније у току парничног поступка до закључења главне расправе. Уставни суд налази да последице пропуста подноситељке уставне жалбе да означи вредност предмета спора у тужби, као и накнадно у току првостепеног поступка, треба да сноси сама подноситељка.
Наводи подноситељке уставне жалбе да је предметна ревизија била дозвољена без обзира на вредност предмета спора „због потребе уједначења судске праксе“, а на основу члана 395. ЗПП, такође нису основани, с обзиром на то да у моменту одлучивања о предметној ревизији, апелациони судови још нису почели са радом, тако да се ни одредба члана 395. ЗПП није могла применити у конкретном случају, а сагласно одредби члана 494. овог закона.
Из наведених разлога, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореним ревизијским решењем повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подноситељке, с обзиром на то да подноситељка у уставној жалби није пружила доказе да јој је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног принципа забране дискриминације.
Подноситељки уставне жалбе, према оцени Уставног суда, није повређено ни право на једнаку заштиту права пред судовима, зајемечно одредбом члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспореног акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак не може извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против решења Врховног суда Србије Рев. II 579/08 од 23. априла 2008. године одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 802/07 од 6. фебруара 2008. године, Уставни суд је нашао да уставна жалба у овом делу није благовремена.
Према ставу Уставног суда, уколико је уставна жалба изјављена против решења Врховног суда Србије о одбацивању ревизије, као и против одлука које су претходиле изјављивању овог ванредног правног средства, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављене ревизије, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова одбацити као неблаговремену, ако је поднета по протеку рока утврђеног Законом.
Сагласно одредби члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је благовременост уставне жалбе у делу који се односи на пресуду Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 802/07 од 6. фебруара 2008. године, ценио у односу на датум достављања оспорене пресуде подноситељки уставне жалбе. Имајући у виду да је подноситељка уставне жалбе оспорену другостепену пресуду примила 29. фебруара 2008. године, а да је уставну жалбу изјавила 5. августа 2008. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, јер је поднета после истека рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић