Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Владе Бојиновића, на издржавању казне у Казнено-поправном заводу Пожаревац, Забела, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Владе Бојиновића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 77/08 од 6. новембра 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Владе Бојиновића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду К. 1914/06 од 22. фебруара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. 1089/07 од 28. јуна 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Влада Бојиновић из Београда, који се налази на издржавању казне у Казнено-поправном заводу Пожаревац, Забела, поднео је Уставном суду 9. септембра 2008. године, преко Управе за извршење заводских санкција КПЗ Пожаревац – Забела, уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду К. 1914/06 од 22. фебруара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. 1089/07 од 28. јуна 2007. године, због повреде права на правично суђење гарантованог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и повреде права на одбрану гарантованог одредбом члана 33. став 5. Устава.
Током трајања поступка пред Уставним судом, подносилац је допуном уставне жалбе од 11. децембра 2008. године оспорио и пресуду Врховног суда Србије Кзп. 77/08 од 6. новембра 2008. године којом је одлучено о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде.
Подносилац наводи да му је у кривичном поступку који је против њега вођен повређено право на одбрану и правично суђење, будући да му није било дозвољено да изнесе своју одбрану како би доказао да није извршио кривично дело за које је оспореним пресудама правноснажно осуђен. Подносилац тврди да ниједан од доказа које је он предложио није уважен од стране суда, нити је о њима у оспореним пресудама дато било какво образложење. Посебно указује на његов предлог да се изведе доказ реконструкцијом догађаја на околност међусобног положаја његовог тела и жртве у моменту када су жртви нанете смртоносне повреде, који је предложен у приговору на оптужницу и поновљен на главном претресу, а који првостепени суд није разматрао током главног претреса, нити је у образложењу првостепене пресуде навео разлоге због којих о том предлогу није одлучивао. Подносилац указује и да суд није прихватио и друге доказне предлоге одбране, посебно суочење окривљеног са сведоцима, као и саслушање одређених сведока. Сматра да је изрека првостепене пресуде непотпуна и неразумљива, као и да у образложењу оспорене пресуде није наведено на основу којих чињеница и доказа је суд утврдио да је подносилац уставне жалбе „са умишљајем“ извршио кривично дело за које је касније правноснажно осуђен. У односу на изречену кривичну санкцију, подносилац наводи да је првостепени суд приликом одмеравања казне „неосновано“ навео да олакшавајућих околности нема. Подносилац даље наводи и да су и оспореном другостепеном пресудом и пресудом по ванредном правном средству такође повређена назначена уставна права.
Од Уставног суда тражи да поништи оспорене пресуде и „обнови“ поступак, у којем ће му бити омогућено да изнесе своју одбрану.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног аката, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама члана 113. Закона о Уставном суду је прописано да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.) и да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
3. У поступку испитивања постојања процесних претпоставки за одлучивање, Уставни суд је, сагласно заузетим правним ставовима, констатовао следеће: да се пре изјављивања уставне жалбе правна средства у кривичном поступку исцрпљују доношењем одлуке о жалби против првостепене пресуде, односно против другостепене пресуде, или по жалби против решења; да уколико је уставна жалба изјављена против одлуке Врховног суда Србије донете по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, као и против судских одлука које су претходиле том захтеву, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова одбацити као неблаговремену (ако је поднета по протеку рока утврђеног Законом о Уставном суду), или недопуштену (ако су оспорени акти донети пре Устава).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у конкретном поступку утврдио да је уставна жалба изјављена против првостепене пресуде Окружног суда у Београду К. 1914/06 од 22. фебруара 2007. године и другостепене пресуде Врховног суда Србије Кж. 1089/07 од 28. јуна 2007. године, те да је након тога подносилац изјавио захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде, о коме је одлучено оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 77/08 од 6. новембра 2008. године.
Стога је Уставни суд оценио да је уставна жалба неблаговремена у односу на оспорене пресуде Окружног суда у Београду К. 1914/06 од 22. фебруара 2007. године и Врховног суда Србије Кж. 1089/07 од 28. јуна 2007. године. Наиме, подносилац уставне жалбе је оспорену другостепену пресуду Врховног суда Србије Кж. 1089/07 од 28. јуна 2007. године примио 28. септембра 2007. године, а уставну жалбу је изјавио 9. септембра 2008. године, дакле након истека рока из члана 113. став 3. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредби члана 36. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио.
У погледу захтева за испитивање законитости правноснажне пресуде, Уставни суд је констатовао да је овај захтев ванредни правни лек који се може поднети само у одређеним случајевима прописаним Закоником о кривичном поступку. Како је подносилац уставне жалбе 19. октобра 2007. године изјавио и ово правно средство, о коме је одлучено у току трајања поступка пред Уставним судом оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 77/08 од 6. новембра 2008. године, Уставни суд је оценио да је допуњена уставна жалба у односу на ову пресуду допуштена и благовремена, те је у односу на њу мериторно одлучивао о захтеву уставне жалбе за утврђивање повреде права на правично суђење и права на одбрану.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду Врховног суда Србије Кзп. 77/08 од 6. новембра 2008. године и другу достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Окружног суда у Београду К. 1914/06 од 22. фебруара 2007. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела убиство у помагању из члана 113. у вези са чланом 35. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 12 година.
Одлучујући у поступку по жалби, Врховни суд Србије је оспореном пресудом Кж. 1089/07 од 28. јуна 2007. године одбио као неосноване жалбе браниоца окривљених и пуномоћника оштећених и потврдио пресуду Окружног суда у Београду К. 1914/06 од 22. фебруара 2007 године.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 77/08 од 6. новембра 2008. године одбијени су као неосновани захтеви осуђеног Владе Бојиновића, овде подносиоца уставне жалбе, и његовог браниоца за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Београду К. 1914/06 од 22. фебруара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. 1089/07 од 28. јуна 2007. године. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено да „није учињена повреда права на одбрану осуђеног... јер суд није у обавези да изведе све доказе које странка предложи, али га то не ослобађа обавезе да и сам изведе доказе за које сматра да су нужни, а по слободном судијском уверењу извешће оне доказе за које нађе да су нужни ради разјашњења чињеничног стања, што је суд и учинио у конкретном случају у редовном поступку“. У образложењу пресуде се даље наводи и да првостепени суд није извео реконструкцију догађаја, али да је након главног претреса на којем је извођење овог доказа предложено, претрес почео изнова, да одбрана није ставила поново предлог да се овај доказ изведе, те да су приликом закључења главног претреса 23. фебруара 2007. године, странке сагласно изјавиле да немају нових доказних предлога за допуну доказног поступка. Везано за наводе осуђеног и његовог браниоца који се односе на оспоравање чињеничног стања, односно правилности оцене изведених доказа, Врховни суд Србије је нашао да оспоравање чињеничног стања није законски основ за изјављивање овог ванредног правног лека, али и да тврдње осуђеног и његовог браниоца не изазивају сумњу, па тиме ни знатну сумњу у погледу истинитости одлучних чињеница на којима је заснована правоснажна пресуда против које је захтев подигнут.
5. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбама члана 33. Устава став 5. Устава утврђено је да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране.
За одлучивање Уставног суда по поднетој уставној жалби од значаја су одредбе Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 и 122/08), којима је прописано: да су суд и државни органи који учествују у кривичном поступку дужни да истинито и потпуно утврде чињенице које су од важности за доношење законите одлуке и да су суд и државни органи дужни да с једнаком пажњом испитују и утврде како чињенице које терете окривљеног, тако и оне које му иду у корист (члан 17.); да изведене доказе који су од значаја за доношење судске одлуке суд оцењује по слободном судијском уверењу, да пресуду или решење које одговара пресуди суд може засновати само на чињеницама у чију је извесност потпуно уверен и да се судске одлуке не могу заснивати на доказима који су сами по себи или према начину прибављања у супротности са Уставом или потврђеним међународним уговором, или су овим закоником или другим законом изричито забрањени (члан 18. ст. 1. и 2.); да се приликом саслушања треба окривљеном омогућити да се у неометаном излагању изјасни о свим околностима које га терете и да изнесе све чињенице које му служе за одбрану (члан 89. став 5.); да ради проверавања изведених доказа или утврђивања чињеница које су од значаја за разјашњење ствари, орган који води поступак може одредити реконструкцију догађаја (члан 111. став 1.); да главни претрес који је одложен мора почети изнова ако се изменио састав већа, с тим што веће може одлучити, по узимању изјава од странака, да се сведоци и вештаци не испитују поново, него да се прочитају њихови искази дати на ранијем главном претресу (члан 309. став 1.); да странке и оштећени могу до завршетка главног претреса предлагати да се извиде нове чињенице и прибаве нови докази, а могу поновити и оне предлоге које је председник већа или веће раније одбило (члан 326. став 4.); да ће по завршеном доказном поступку, председник већа упитати странке и оштећеног имају ли какве предлоге за допуну доказног поступка и да ако нико не предложи допуну доказног поступка или предлог буде одбијен, а веће сматра да је стање ствари извиђено, председник ће објавити да је доказни поступак завршен (члан 340.); да ће се у погледу захтева за испитивање законитости правноснажне пресуде сходно примењивати одредбе члана 422. ст. 1, 2. и 5, чл. 423. 424. 425. став 1. и чл. 426. и 427. овог законика (члан 432.); да ће ако се приликом решавања о захтеву за заштиту законитости који је поднет у корист окривљеног појави знатна сумња у погледу истинитости одлучних чињеница утврђених у одлуци против које је захтев подигнут, па због тога није могуће одлучити о захтеву за заштиту законитости, суд пресудом којом решава о захтеву за заштиту законитости укинути ту одлуку и наредити да се одржи нови главни претрес пред истим или другим стварно надлежним првостепеним судом (члан 426.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) је прописано: да ко другом са умишљајем помогне у извршењу кривичног дела, казниће се казном прописаном за то кривично дело, или ублаженом казном (члан 35. став 1.); да ко другог лиши живота, казниће се затвором од пет до петнаест година (члан 113.).
6. Приликом оцене навода и разлога уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је пошао од одредбе члана 32. став 1. Устава и констатовао да се овим правом окривљеном у кривичном поступку гарантује да ће поступак против њега бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће (по правилу) јавно расправити и одлучити о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против њега.
Уставни суд, с тим у вези, указује на свој став да у оквиру оцене постојања повреде права на правично суђење у кривичном поступку, није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, постојања кривичног дела, нити да залази у питање целисходности одлуке редовних судова при избору изречене кривичне санкције. Задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, спроведеном од стране надлежних судова, евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена закона била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Из наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да је дужност кривичних судова да по службеној дужности истражују и утврђују потпуно и истинито чињенично стање у предмету, користећи се при томе свим чињеницама и доказним средствима која су им доступна, а која су истовремено од значаја за доношење законите одлуке, те да је питање начина на који се доказни поступак спроводи као и питање прихватљивости и оцене доказа, надлежност редовних судова. Уставни суд је такође констатовао и да суд на основу начела слободне оцене доказа није везан, ни ограничен, нити на било који законом прописан начин условљен посебним формалним доказним правилима, те да је, по слободном судијском уверењу, право редовних судова да након спроведеног доказног поступка оцене којим ће изведеним доказима поклонити поверење и које ће чињенице узети за утврђене.
Имајући у виду садржину гаранција које се према члану 32. став 1. Устава јемче окривљеном, Уставни суд је оценио да се овом уставном одредбом не даје странци неограничено право да предлаже саслушање сведока и извођење других доказа пред судом, нити се гарантује окривљеном право да сви предлози одбране буду прихваћени, па дакле и предлог да се изврши реконструкција догађаја. С друге стране, Уставни суд је оценио да су судови, у оквиру гаранција права на правично суђење, дужни савесно да оцене све доказе појединачно и у вези са осталим доказима, па онда, на основу такве брижљиве оцене, да изведу закључак о томе да ли је нека чињеница доказана или не. По оцени Уставног суда, задатак је и обавеза судова и да наведу разлоге због којих су одлучили да не изводе доказе које је оптужени у својој одбрани изричито захтевао. Поштовање овог принципа првенствено омогућава оптуженом да касније делотворно и ефикасно користи расположиве правне лекове.
У конкретном случају, увидом у достављену документацију, Уставни суд је утврдио да је у предметном кривичном поступку првостепени суд извео велики број доказа, да је за све доказе које је прихватио, као и за оне које није, дао јасно и разумљиво образложење, као и да је суд у својој пресуди у потпуности описао поступак појединачне оцене доказа, њиховог довођења у међусобну везу и извођење закључка о доказаности да је подносилац учинио кривично дело које му је стављено на терет. Тако су судови у две инстанце, након спроведеног доказног поступка, утврдили да је подносилац уставне жалбе крив за извршење кривичног дела убиство у помагању из члана 113. у вези са чланом 35. Кривичног законика, због чега је осуђен на казну затвора у трајању од 12 година. Уставни суд је оценио да су кривични судови у образложењима оспорених пресуда дали јасне, разумљиве и логичне разлоге за своја становишта. Околност да судови нису прихватили неке предлоге доказа које је током главног претреса дала одбрана, Уставни суд је довео у везу са законским овлашћењима редовних судова да утврде чињенице за које они сматрају да су битне за доношење одлуке, те са њиховим правом да изврше оцену које ће чињенице прихватити као доказане, а које не.
Уставни суд је посебно ценио наводе уставне жалбе који се односе на предлог подносиоца да се током главног претреса изведе доказ реконструкцијом догађаја и утврдио да су и ови наводи подносиоца неосновани. Наиме, Уставни суд је оценио да првостепени суд није био дужан да формално образложи разлог неизвођења доказа од кога је подносилац уставне жалбе прећутно одустао, будући да је, према утврђеном чињеничном стању у предмету, након главног претреса на којем је извођење овог доказа предложено, претрес почео изнова, а одбрана није ставила поново предлог да се овај доказ изведе. Уставни суд је оценио да је због поновног почињања главног претреса и током његовог трајања одбрана могла и морала поновити предлог за извођење овог доказа, нарочито уколико је сматрала да јој извођење овог доказа иде у корист. Само у том случају првостепени суд би морао да одлучи о овом предлогу и у образложењу пресуде наведе разлоге за његово евентуално неприхватање.
С тим и вези, Уставни суд је констатовао да одређивање реконструкције догађаја не представља обавезно доказно средство, већ могућност која ће се користити по предлогу странке или по службеној дужности, онда када је то потребно ради проверавања изведених доказа или утврђивања чињеница које су од значаја за разјашњење ствари. Како је у конкретном случају првостепени суд на основу спроведеног укупног доказног поступка, ценећи сваки доказ посебно и довођењем у везу са осталим доказима, нашао да је чињенично стање потпуно и истинито утврђено, такво поступање тога суда, по оцени Уставног суда, не представља неправично суђење, већ поступање у оквиру законом утврђених овлашћења и надлежности.
По оцени Уставног суда, и образложење оспорене пресуде Врховног суда Србије по ванредном правном леку садржи довољно јасне и образложене ставове. Оцењујући наводе из захтева за испитивање законитости правоснажне пресуде о повреди права на одбрану, Врховни суд је утврдио да поступајући суд није у обавези да изведе све доказе које странка предложи, указујући да га то не ослобађа обавезе да и сам изведе доказе за које сматра да су нужни, као и да ће по слободном судијском уверењу извести оне доказе за које нађе да су нужни ради разјашњења чињеничног стања, што је суд и учинио у конкретном случају у редовном поступку. Врховни суд је утврдио и да је првостепени суд извео све доказе који су неопходни за расветљавање критичног догађаја и утврђивање чињеничног стања, те на основу налаза и мишљења комисије вештака, као и на основу исказа саслушаних сведока, закључио да се догађај одиграо онако како је описано у изреци првостепене пресуде. Уставни суд је оценио да је прихватљив закључак Врховног суда Србије да тврдње осуђеног и његовог браниоца не изазивају сумњу, па тиме ни знатну сумњу у погледу истинитости одлучних чињеница на којима је заснована правноснажна пресуда против које је захтев подигнут.
Уставни суд је, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, оценио да у поступању редовних судова не постоји никаква арбитрерност и произвољност, нити има елемената који би указали на то да је злоупотребљен доказни поступак на штету подносица уставне жалбе, нити да је материјално и процесно право произвољно или неправично примењено, те утврдио да је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе обезбедио правично суђење.
Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 33. став 5. Устава, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено уставно право подносиоца уставне жалбе гарантовано овом одредбом. Наиме, наведеном одредбом Устава, као једно од посебних права које се гарантује окривљеном у кривичном поступку, изричито је утврђено право на одбрану, и то: право окривљеног да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Уставни суд је одлучујући о основаности уставне жалбе у делу која се односи на повреду права на правично суђење, анализирао наводе и разлоге уставне жалбе који се односе и на истакнуту повреду права на одбрану зајемченог чланом 33. став 5. Устава. У том смислу, Уставни суд није нашао ништа што би указало да је подносиоцу уставне жалбе на било који начин онемогућено да равноправно учествују у поступку, односно да износи своје доказе и испитује сведоке оптужбе. Уставни суд сматра да су судови дали прихватљиве разлоге зашто су током поступка одбијени неки од предлога подносиоца да се саслушају одређени сведоци, те да такве процесне одлуке нису довеле у питање право на одбрану. Следом изнетог, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у кривичном поступку који је против њега вођен било обезбеђено право на одбрану.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 77/08 од 6. новембра 2008. године и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. На основу наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић