Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорана Бијелића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. новембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Зорана Бијелића и утврђује да је пресудом Окружног суда у Београду Гж. I 5738/08 од 12. новембра 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Београду Гж. I 5738/08 од 12. новембра 2008. године и налаже Вишем суду у Београду да поново одлучи о жалби Зорана Бијелића изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 1544/07 од 6. фебруара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Бијелић из Београда је 16. марта 2009. године, преко пуномоћника Љубише Љ. Живковића, адвоката из Београда, поднеo уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 5738/08 од 12. новембра 2008. године, због повреде начела забране дискриминације и права на правично суђење зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је запослен на неодређено време у Јавном предузећу за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“ на радном месту „Персера“ које припада „Летачким пословима“ одељењу „Персера“. У том својству је са послодавцем закључио уговор о раду и анекс уговора о раду, са важношћу од 1. априла 2002. године, којим је утврђен уговорени део зараде на основу броја сати налета у току месеца. Међутим, како се наводи, послодавац је без икаквог правног основа у периоду од децембра 2004. године до априла 2006. године престао да подносиоцу исплаћује неспорно остварене сате налета. Из наведеног разлога, подносилац уставне жалбе је поднео тужбу ради исплате Четвртом општинском суду у Београду. Након окончаног доказног поступка, Четврти општински суд у Београду је 6. фебруара 2008. године донео пресуду П1. 1544/07 којом је одбио у целини његов тужбени захтев. Окружни суд у Београду је пресудом Гж. I 5738/08 од 12. новембра 2008. године потврдио првостепену пресуду у целини.
Подносилац уставне жалбе даље наводи да је по истом правном и чињеничном основу Четврти општински суд у Београду доносио пресуде којима је усвајао у целости тужбене захтеве других тужилаца у другим предметима, које су потврђене од стране Окружног суда у Београду. Из наведеног закључује да су тужиоци у тим предметима остварили право на исплату новчаних износа на основу остварених сати налета, а да то право њему није признато, из чега произлази да је дискриминисан у односу на остале раднике и да му је доношењем оспорене пресуде повређено право на правично суђење. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да утврди да су му повређена „права из члана 21. ст. 1. и 2. и то забрана дискриминације, права из члана 32. став 1. Устава и то право на правично суђење у поступку пред Окружним судом у Београду у предмету Гж. I 5738/08, као и да се поништи у целини пресуда Окружног суда у Београду Гж. I 5738/08 од 12. новембра 2008. године".
У свом одговору на уставну жалбу од 17. јуна 2009. године, Окружни суд у Београду је навео да је на седници Одељења за радне спорове Окружног суда у Београду, одржаној 27. септембра 2006. године усвојено правно схватање да споразум закључен између синдиката и директора јавног предузећа као послодавца у периоду јун – новембар 2004. године у погледу одредаба којима се уређују односи на тему увећања зараде у виду стимулације, повећања њене новчане вредности кроз повећање вредности реперног радног места и слично у том предузећу, мора испуњавати и услове из одредаба чл. 3, 4. и 5. Уредбе о висини зараде у јавним предузећима и с тим у вези бити закључен уз сагласност Владе Републике Србије или од ње накнадно одобрен. Даље је наведено да анализа другостепених одлука којима су усвајани тужбени захтеви показује да је у свима њима изостала нормативна анализа предмета спора са становишта важећих позитивних прописа и то: Уредбе о висини зараде у јавним предузећима; члана 9. Закона о изменама и допунама Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса („Службени гласник РС“, број 25/02); члана 146. тада важећег Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01), на тему постојања самог права, правног валидитета споразума и претходно да ли исти постоји као правни посао имајући у виду нужне учеснике код усвајања колективног уговора, односно његових измена и допуна. На крају је истакнуто да постојање одлука које су одступале од правне праксе није било у функцији општег правила о неједнаком поступању у истим стварима и с тим у вези стварања правне несигурности, већ изузетак који је последица права судије да самостално одлучује у свом предмету. Такође је истакнуто да је број одлука које представљају изузетак, занемарљив у односу на број одлука у којима је исказано назначено коначно правно схватање.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 21. Устава утврђено је, поред осталог, да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.) и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.).
Чланом 32. став 1. Устава сваком је зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке:
Подносилац уставне жалбе је запослен на неодређено време у Јавном предузећу за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“ на радном месту „Старији STW/STD“ које припада „Летачким пословима“. Као запослени у наведеном својству, са послодавцем је 24. марта 2002. године закључио уговор о раду 01-2520/7979, са важношћу од 1. априла 2002. године, а 26. маја 2002. године и анекс наведеног уговора о раду. Сматрајући да му је од децембра 2004. године до фебруара 2006. године, за сваки месец појединачно, само делимично исплаћен уговорени износ зараде, поднео је Четвртом општинском суду у Београду тужбу против Јавног предузећа за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“, ради исплате неисплаћеног дела зараде који се односи на остварене сате налета за наведени период.
Четврти општински суд у Београду је 6. фебруара 2008. године донео пресуду П1. 1544/07 којом је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се тужени Јавно предузећа за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“ обавеже да му на име неисплаћене разлике у заради исплати појединачне месечне износе, са припадајућом законском затезном каматом на сваки месечни износ у периоду од 25. јануара 2005. године до 25. маја 2006. године.
У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено:
- да је чланом 6. уговора о раду од 24. марта 2002. године, који је закључен између парничних странака, одређено да зарада коју запослени остварује, између осталог, зависи и од успешног пословања предузећа, као и да се уговорени део зараде може одлуком генералног директора умањити доношењем одговарајућих одлука;
- да је анексом уговора о раду од 26. маја 2002. године одређено да се уговорени део зараде утврђује на основу броја сати налета у току месеца, а да се цена налета утврђује Одлуком генералног директора за сваки месец;
- да је одлуком генералног директора туженог број 723/1 од 27. маја 2002. године, а на основу одлуке генералног директора туженог број 722/1 од 27. маја 2002. године, утврђена цена налета за радно место тужиоца, те да је наведена одлука ступила на снагу даном доношења;
- да су одлуком генералног директора број 751 од 13. априла 2005. године стављене ван снаге одлуке генералног директора туженог број 722/1 и 723/1 од 27. маја 2002. године, као и да је та одлука ступила на снагу даном доношења;
- да је тужени у 2004. и 2005. години пословао са губитком.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, Четврти општински суд у Београду је утврдио да је тужбени захтев неоснован у целини.
Против наведене пресуде подносилац уставне жалбе је изјавио жалбу коју је Окружни суд у Београду, оспореном пресудом Гж. I 5738/08 од 12. новембра 2008. године у целини одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду. Окружни суд у Београду је закључио да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање, те правилно применио материјално право. Истакнуто је да је првостепени суд правилно закључио да потписивањем анекса уговора о раду од 26. маја 2002. године није измењен уговор о раду 01-2520/7979 од 24. марта 2002. године у делу који се односи на овлашћења директора да може извршити умањење зараде у присуству назначених материјалних претпоставки. Другостепени суд је сматрао да је нормативни основ садржан у одредбама члана 25. Закона о јавним предузећима и обављања делатности од општег интереса. Даље је наведено да је одлуку о умањењу зараде донео вршилац дужности директора туженог у складу са овлашћењима да одлучује о појединачним правима.
У предмету Уставног суда Уж-1405/2008, који је окончан 22. јула 2010. године доношењем Одлуке, Уставни суд је утврдио да је у том предмету подноситељка уставне жалбе Л.К. - запослена на неодређено време у Јавном предузећу за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“, на радном месту „Старије STW/STD“ које припада „Летачким пословима“, поднела Четвртом општинском суду у Београду тужбу против Јавног предузећа за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“, ради исплате неисплаћеног дела зараде који се односи на остварене сате налета за наведени период, сматрајући да јој је од децембра 2004. године до фебруара 2006. године, за сваки месец појединачно, само делимично исплаћен припадајући износ зараде. Запослена је у наведеном својству са послодавцем 24. марта 2002. године закључила уговор о раду 01-2520/7938 и 26. маја 2002. године анекс уговора о раду 2520/07938/1, са важношћу од 1. априла 2002. године.
Четврти општински суд у Београду је 29. фебруара 2008. године донео пресуду П. I 2167/07 којом је у ставу првом изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиље и обавезао тужено Јавно предузеће за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“ да тужиљи на име дела неисплаћене зараде исплати износ од 16.146,20 динара, са законском затезном каматом почев од 25. јануара 2005. године па до коначне исплате, затим износ од 3.245,20 динара, са законском затезном каматом почев од 25. марта 2005. године па до исплате и износ од 9.709,00 динара, са законском затезном каматом почев од 25. априла 2005. године па до коначне исплате, а све у року од осам дана од дана пријема пресуде. У ставу другом изреке пресуде одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужени обавеже да јој на име дела неисплаћених зарада исплати опредељене износе за период од априла 2005. године до фебруара 2006. године. У ставу трећем изреке пресуђено је да свака странка сноси своје трошкове.
У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено:
- да је чланом 6. уговора о раду од 24. марта 2002. године, који су закључиле парничне странке, одређено да ће се уговорени део зараде, који зависи од успешног пословања предузећа и квалитета и резултата рада запосленог, регулисати анексом тог уговора, као и да се уговорени део зараде може одлуком послодавца увећати или умањити на основу утврђених финансијских резултата пословања по периодичном обрачуну и завршном рачуну;
- да је анексом уговора о раду од 26. маја 2002. године одређено да се уговорени део зараде утврђује на основу броја сати налета у току месеца, а да се цена налета утврђује одлуком генералног директора за сваки месец;
- да је одлуком о поступку утврђивања уговорене зараде анексом уговора о раду за I и II линију руковођења и летачко особље и уговореног дела зараде осталих запослених број 722/1 од 27. маја 2002. године одређено да се „летачко-кабинском особљу“ утврђује уговорени део зараде на основу броја сати налета у току месеца за сваког појединца и да се цена налета утврђује Одлуком генералног директора;
- да је одлуком генералног директора број 723/1 од 27. маја 2002. године утврђена цена налета за „Старије STW/STD“;
- да су одлуком генералног директора број 751 од 13. априла 2005. године стављене ван снаге претходне две поменуте одлуке;
- да је тужени у 2004. и 2005. години пословао са губитком.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, Четврти општински суд у Београду је утврдио да је тужбени захтев основан само за период до доношења одлуке генералног директора број 751 од 13. априла 2005. године, а одбио је тужбени захтев за период од ступања на снагу те одлуке па на даље.
Против наведене пресуде тужиља, подноситељка уставне жалбе у наведеном предмету, изјавила је жалбу коју је Окружни суд у Београду, пресудом Гж. I 3693/08 од 27. августа 2008. године, у ставу првом изреке одбио као неосновану, док је у ставу другом изреке преиначио пресуду првостепеног суда у делу одлуке о трошковима поступка. Окружни суд је закључио да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и правилно применио материјално право, истичући да је „правилно одлучио првостепени суд када је усвојио тужбени захтев тужиље за исплату разлике у заради у спорном периоду од децембра 2004. године до фебруара 2005. године са законском затезном каматом имајући у виду да су износи као и доспелост неспорни јер тужиља има право на увећану зараду у складу са Уговором о раду, Анексом уговора о раду и Одлукама генералног директора туженог број 722/1 и број 723/1 обе од 27. маја 2002. године које су биле на снази у спорном периоду, а с обзиром да су ове одлуке стављене ван снаге Одлуком генералног директора туженог број 751 од 13. априла 2005. године и да од тог датума не производе правно дејство, да је првостепени суд правилно одлучио и у ставу другом изреке пресуде“.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја одредбе Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време када је подноситељка уставне жалбе закључила уговор о раду и анекс овог уговора са послодавцем, као и одредбе Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време настанка спорног односа.
Раније важећим Законом о раду, и то одредбом члана 81. тог закона, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду (став 1.), да се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца (став 2.), да зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона (став 3.), као и да се општим актом или уговором о раду утврђују елементи за одређивање зараде и начин утврђивања зараде (став 4.). Истовремено, чланом 82. став 2. истог закона било је прописано да општим актом или уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду.
Чланом 104. став 1. важећег Закона о раду такође је прописано да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.
Одредбом члана 108. ст. 3. и 4. Закона прописано је да општим актом и уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду и да основицу за обрачун увећане зараде чини основна зарада утврђена у складу са законом, општим актом и уговором о раду.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемченог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба ранијег и сада важећег Закона о раду, Уставни суд је утврдио следеће:
Подносилац уставне жалбе је као лице запослено на неодређено време у Јавном предузећу за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“, са послодавцем 24. марта 2002. године закључио уговор о раду и 26. маја 2002. године анекс уговора о раду којима је, поред осталог, утврђено да уговорени део зараде зависи од успешног пословања предузећа и да се одлуком послодавца може увећати или умањити на основу утврђених финансијских резултата пословања по периодичном обрачуну и завршном рачуну, као и да се уговорени део зараде утврђује на основу броја сати налета у току месеца и да се цена налета утврђује одлуком генералног директора за сваки месец.
Такође, Јавно предузеће за ваздушни саобраћај „JAT AIRWAYS“ је у периоду 2004. и 2005. године пословало са губитком и генерални директор је 13. априла 2005. године донео одлуку 751, којом је ставио ван снаге одлуке 722/1 и 723/1 од 27. маја 2002. године којима је било одређено да се уговорени део зараде утврђује на основу броја сати налета у току месеца и којима је била утврђена цена налета.
Уставни суд оцењује да из одредаба чл. 81. и 82. раније важећег Закона о раду, као и чл. 104. и 108. Закона о раду који је био на снази у време настанка спорног односа, произлази да се зарада запосленог утврђује на основу закона, општег акта и уговора о раду, као и да зараду чини и увећана зарада, при чему се, поред основа за увећану зараду прописаних законом, такође и општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду. Уставни суд констатује да основ увећане зараде подносиоца уставне жалбе није прописан законом, већ представља случај у коме је послодавац искористио законску могућност да уговором о раду закљученим са запосленим, предвиди увећану зараду по основу месечних остварених сати налета за одређене категорије запослених. С тим у вези, Уставни суд оцењује да је, када користи наведену законску могућност, послодавац овлашћен да својим актом и уговором о раду, утврди и под којим условима ће се право на увећану зараду остваривати. У конкретном случају, тужени, који је послодавац подносиоца уставне жалбе, предвидео је самим уговором о раду који је са подносиоцем закључио још 24. марта 2002. године, да уговорени део зараде зависи не само од квалитета и резултата рада запосленог, већ и од успешног пословања предузећа, као и да се овај део зараде може увећати или умањити одлуком послодавца, а на основу утврђених финансијских резултата пословања. Анексом уговора о раду прецизирано је да се уговорени део зараде утврђује на основу броја сати налета у току месеца. Полазећи од изнетог, Уставни суд оцењује да је тужени био овлашћен да због неуспешног рада предузећа стави ван снаге одлуке које су биле основ за обрачун и исплату уговорене (увећане) зараде подносиоца уставне жалбе, те да му је стога овај део зараде припадао до доношења одлуке генералног директора туженог број 751 од 13. априла 2005. године. Другим речима, тужбени захтев поднет од стране подносиоца уставне жалбе за исплату неисплаћене зараде за период пре 13. априла 2005. године, није могао бити одбијен као неоснован.
6. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних судова у Београду, посебно Окружног суда у Београду, који су у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде, са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да различита пракса редовних судова не указује нужно на повреду права на правично суђење, тим пре што уједначавање праксе судова опште надлежности не спада у надлежност Уставног суда, већ Врховног касационог суда.
Ипак, Уставни суд је као неспорно утврдио да је тужбени захтев подносиоца правноснажно одбијен у целини, док је у поступку који је вођен пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету П. I 2167/07 и Окружним судом у Београду, као другостепеним судом, уједно и судом последње инстанце, Окружни суд у Београду делимично усвојио тужбени захтев тужиље - колегинице са посла подносиоца уставне жалбе (за исплату неисплаћене зараде до 13. априла 2005. године), без обзира на чињеницу што су њихови захтеви били засновани на истим чињеницама и односили су се на идентична правна питања.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Окружни суд у Београду у потпуно истој чињеничној и правној ситуацији донео различите одлуке о основаности тужбених захтева који су се заснивали на идентичном чињеничном стању и истом спорном правном питању и да је на тај начин подносиоца уставне жалбе, одбијајући у целини његов тужбени захтев, довео у битно различит положај од онога у коме је била тужиља у другом парничном поступку чији је истоврсни тужбени захтев делимично усвојен. Како је Окружни суд у Београду, као суд последње инстанце, доносио различите пресуде које су за последицу имале то да је тужбени захтев другог лица за исплату неисплаћене зараде до 13. априла 2005. године правноснажно усвојен, док је у овом конкретном случају истоврсни тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, постављен према истом туженом, правноснажно одбијен као неоснован, Уставни суд је становишта да је таква пракса Окружног суда у Београду супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године). Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 32. став 1. Устава, оценио да је различитом оценом Окружног суда у Београду датом поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања повређено право подносиоца уставне жалбе на правну сигурност, као саставни део права на правично суђење.
Уставни суд је исти став је заузео у својој Одлуци Уж – 331/2009 од 4. новембра 2010. године.
У вези претходне оцене, Уставни суд указује да је овакав став заузео и у предметима Уж-143/2007 и Уж-1147/2008 када је, поред осталог, утврдио повреду права на правну сигурност, као саставног елемента права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да је у наведеном случају Окружни суд у Београду, у идентичној чињеничној и правној ситуацији донео различите одлуке о основаности тужбених захтева, Уставни суд се није даље упуштао у оцену да ли постоји различито поступање у поступцима на које је указано у уставној жалби. С тим у вези, видети Одлуку Уставног суда Уж-1405/2008 од 22. јула 2010. године.
7. Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореном одлуком подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан, иако је Окружни суд у Београду у идентичним ситуацијама различито поступао. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације, због чега је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану.
8. На основу свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу у једном делу усвојио, те утврдио да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. I 5738/08 од 12. новембра 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене другостепене пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 5738/08 од 12. новембра 2008. године, како би надлежан суд у поновном поступку донео нову одлуку о жалби подносиоца. Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић