Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Нусрета Нуховића из Сјенице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јула 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Нусрета Нуховића и утврђује да је пресудом Врховног суда Србије Рев. 1148/07 од 17. октобра 2008. године и пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж. 345/06 од 18. јуна 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије Рев. 1148/07 од 17. октобра 2008. године и одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији Нусрета Нуховића изјављеној против пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж. 345/06 од 18. јуна 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Нусрет Нуховић из Сјенице је 3. јануара 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж. 345/06 од 18. јуна 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1148/07 од 17. октобра 2008. године, због повреде права на правично суђење гарантованог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на имовину гарантованог одредбом члана 58. став 1. Устава и права на рад гарантованог одредбом члана 60. став 4. Устава.
Подносилац у уставној жалби хронолошки наводи акте који су донети и радње које су спроведене пред надлежним органима, почев од 16. маја 1994. године, када је подносиоцу престао радни однос код послодавца. Даље наводи да су судови оспореним пресудама одбили као неоснован његов тужбени захтев којим је тражио да му тужени послодавац, на име разлике зараде коју је остваривао у спорном периоду код другог послодавца и зараде коју би остваривао код туженог послодавца да му незаконито није престао радни однос, и то за период од 2. децембра 1996. године до 16. августа 2000. године, исплати 739.646,97 динара, са законском затезном каматом почев од 10. децембра 2004. године па до исплате. Сматра да су га Окружни суд у Новом Пазару и Врховни суд Србије, на „незаконит начин онемогућили да оствари право на новчану накнаду по основу трајања незаконитог престанка радног односа“, чиме му је повређено право на правично суђење и право на рад. Подносилац сматра да је оспореним пресудама повређено и његово право на имовину, јер је на основу правоснажне пресуде Општинског суда у Сјеници П. 65/00 од 13. марта 2003. године „стекао новчано-имовинско право да на основу одредаба Закона из области рада и радних односа и Закона о облигационим односима, потражује накнаду пуне штете од послодавца по основу незаконитог престанка радног односа“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено неко његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе је до 16. маја 1994. године био запослен у Јавном предузећу ЕПС „Електросрбија“ Краљево – Електродистрибуција Сјеница. Пресудом Општинског суда у Сјеници П. 411/94 од 31. маја 1996. године која је потврђена пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж. 202/97 од 26. јуна 1997. године, поништене су као незаконите одлуке послодавца о отказу уговора о раду. Општински суд у Сјеници је у извршном поступку, а на основу наведених пресуда, 3. септембра 1998. године донео решење И. 163/97 којим је, између осталог, наложено послодавцу да подносиоца врати на рад. На основу овог решења, послодавац је 16. децембра 1998. године донео решење број 2790 којим је подносиоца вратио на рад. Истог дана, подносилац уставне жалбе је послодавцу поднео захтев за мировање радног односа, јер је 2. децембра 1996. године именован на дужност секретара Скупштине општине Сјеница, који захтев је послодавац одобрио решењем број 2793 од 16. децембра 1998. године.
Врховни суд Србије је 29. децембра 1998. године донео решење Рев. 5376/97 којим су укинуте наведене нижестепене пресуде и предмет враћен на поновни поступак. Решењем Општинског суда у Сјеници И. 40/99 од 19. маја 1999. године усвојен је предлог послодавца за противизвршење и обустављено извршење претходно одређено решењем тог суда И. 163/97 од 3. септембра 1998. године, укинуте све спроведене радње и подносилац обавезан да поврати све што је извршењем добио.
У поновном парничном поступку, Општински суд у Сјеници је 13. марта 2003. године донео пресуду П. 65/2000 којом је утврђено да је решење послодавца о престанку радног односа подносиоца незаконито. Ова пресуда је потврђена пресудом Окружног суда у Новом Пазару од 30. новембра 2003. године.
Пресудом Општинског суда у Сјеници П. 1024/05 од 27. фебруара 2006. године је, поред посталог, ставом другим изреке усвојен прејудицијелни захтев подносиоца и утврђено да између њега и туженог послодавца ЈП ЕПС „Електросрбија“ Краљево – Електродистрибуција Сјеница не постоји никакав правни однос поводом решења туженог број 2790 и решења број 2793 од 16. децембра 1998. године, а која се односе на реинтеграцију подносиоца на рад код туженог и мировање радног односа подносиоца код туженог, у периоду од 2. децембра 1996. године до 18. августа 2000. године, као и да су иста без правног дејства, јер у периоду на која се односе наведена решења подносилац није био у радном односу код туженог. Ставом четвртим изреке наведене пресуде усвојен је тужбени захтев подносиоца и обавезан тужени послодавац да подносиоцу на име разлике зараде коју је остваривао код другог послодавца и зараде коју би остваривао код туженог послодавца да му незаконито није престао радни однос, и то за период почев од 2. децембра 1996. године до 16. августа 2000. године, исплати износ од 739.646,97 динара, са законском затезном каматом почев од 10. децембра 2004. године до коначне исплате, а све у року од 15 дана под претњом принудног извршења.
Ставом I изреке оспорене пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж. 345/06 од 18. јуна 2007. године је, поред осталог, потврђена пресуда Општинског суда у Сјеници П. 1024/05 од 27. фебруара 2006. године у ставу другом изреке. Ставом II изреке оспорене пресуде је преиначена наведена првостепена пресуда и то у ставу четвртом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да му тужени послодавац на име разлике зараде коју је остваривао код другог послодавца и зараде коју би остваривао код туженог послодавца да му незаконито није престао радни однос, и то за период почев од 2. децембра 1996. године до 16. августа 2000. године, исплати износ од 739.646,97 динара, са законском затезном каматом почев од 10. децембра 2004. године до коначне исплате, а све у року од 15 дана под претњом принудног извршења.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено да је првостепени суд несумњиво утврдио да је подносилац у периоду од 2. децембра 1996. године до 16. августа 2000. године, док је пред судом трајао поступак оцене законитости отказа, био ван радног односа, те да је усвајањем тог дела тужбеног захтева, материјално право правилно примењено. Даље је наведено да је од стране првостепеног суда погрешно примењено материјално право у делу којим је обавезан тужени послодавац да подносиоцу на име разлике зараде исплати износ од 739.646,97 динара. По оцени Окружног суда у Новом Пазару, одговорност послодавца за накнаду штете прозроковане незаконитим престанком радног односа је субјективна одговорност, где се кривица послодавца за материјалну штету због незаконитог отказа претпоставља. Међутим, послодавац се може ослободити од одговорности, уколико докаже да је штета настала без његове кривице, те да, иако је у конкретном случају утврђена незаконитост престанка радног односа, по оцени другостепеног суда, на страни тужиоца (овде подносиоца уставне жалбе) постоји околност која прекида узрочну везу између акта о престанку радног односа и проузроковане штете. Наиме, тужилац је својом вољом изабрао рад код другог послодавца, иако је имао могућност и правни основ за реинтеграцију код туженог послодавца.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1148/07 од 17. октобра 2007. године одбијена је као неоснована ревизија подносиоца уставне жалбе изјављена против пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж. 345/06 од 18. јуна 2007. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено да је правилно другостепени суд ценио да сходно члану 154. Закона о облигационим односима, тужени није одговоран за материјалну штету која представља разлику зараде коју је тужилац остварио код другог послодавца и зараде коју би остварио код туженог послодавца. Према оцени Врховног суда Србије, утврђена незаконитост престанка радног односа тужиоца код туженог није довољна да тужилац оствари право на накнаду штете. Даље се наводи да је тужилац имао могућност за реинтеграцију код туженог, јер је у поступку извршења био враћен на рад, али да се он определио да заснује радни однос код другог послодавца и тражио мировање радног односа код туженог, чиме је отклоњена претпоставка одговорности туженог послодавца за проузроковану штету у виду разлике зараде коју је тужилац остваривао код другог послодавца и зараде коју би остварио код туженог.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, од значаја су следеће одредбе закона:
Законом о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95, 53/95, 24/96, 26/96 и 39/96) је било прописано: да радник има право на неплаћено одсуство, за време и у случајевима утврђеним колективним уговором (члан 44. став 1.); да раднику мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада, осим права и обавеза за које је законом, односно колективним уговором друкчије одређено, ако одсуствује са рада због избора, односно постављења на функцију у државном органу или другу јавну функцију чије вршење захтева да привремено престане да ради у предузећу (члан 45. став 1. тачка 3.); да ако радник претрпи штету на раду или у вези са радом, предузеће је дужно да раднику надокнади штету по начелима о одговорности за штету (члан 85. став 1.); да правоснажна одлука суда донесена у поступку за заштиту права радника мора да се изврши у року од 15 дана од дана достављања, ако у судској одлуци није одређен други рок (члан 98.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да ће суд, узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања (члан 190.).
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) је прописано: да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено и да одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.); да ако одлука о спору зависи од тога да ли постоји или не постоји неки правни однос који је у току парнице постао споран, тужилац може, поред постојећег захтева, истаћи захтев да суд утврди да такав однос постоји, односно да не постоји, ако је суд пред којим парница тече надлежан за такав захтев (члан 189. став 1.)
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у делу у коме подносилац указује на повреду права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у суштини незадовољан исходом поступка у коме су донете оспорене пресуде, те да се жали на утврђено чињенично стање и примену материјалног и процесног права.
С тим у вези, Уставни суд указује на свој раније заузет став да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене права у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, те да је задатак Уставног суда у оквиру оцене постојања повреде права на правично суђење, да испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд најпре испитао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме су донете оспорене пресуде у целини био правичан на начин на који то гарантује одредба члана 32. став 1. Устава.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио следеће: да је подносилац уставне жалбе до 16. маја 1994. године био запослен у Јавном предузећу ЕПС „Електросрбија“ Краљево – Електродистрибуција Сјеница; да је радни спор у коме су судови оцењивали законитост одлука послодавца о отказу уговора о раду окончан 30. новембра 2003. године, када је утврђено да је одлука о отказу уговора о раду подносиоцу незаконита; да је током трајања овог радног спора, и то након доношења пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж. 202/97 од 26. јуна 1997. године (којом су поништене као незаконите одлуке послодавца о отказу уговора о раду), а пре доношење решења Врховног суда Србије Рев. 5376/97 од 29. децембра 1998. године (којим је укинута претходно наведена пресуда и предмет враћен на поновни поступак), Општински суд у Сјеници у извршном поступку донео решење И. 163/97 којим је, између осталог, наложено туженом послодавцу да подносиоца врати на рад, те да је на основу тог решења послодавац 16. децембра 1998. године донео решење број 2790 којим је подносиоца вратио на рад, као и решење број 2793 којим је одобрен захтев подносиоца за мировање радног односа; да је након доношења навденог решења Врховног суда Србије Рев. 5376/97 од 29. децембра 1998. године решењем Општинског суда у Сјеници И. 40/99 од 19. маја 1999. године усвојен предлог туженог послодавца за противизвршење и обустављено извршење претходно одређено решењем тог суда И. 163/97 од 3. септембра 1998. године, укинуте све спроведене радње и подносилац обавезан да поврати све што је извршењем добио; да је након окончања радног спора у коме је утврђена незаконитост отказа уговора о раду, подносилац, поред осталог, покренуо поступак којим је тражио да му се на основу незаконитог отказа уговора о раду исплати разлика између зараде коју је остваривао у спорном периоду код другог послодавца и зараде коју би остваривао код туженог послодавца да му није незаконито престао радни однос, а у коме поступку су донете оспорене пресуде Окружног суда у Новом Пазару и Врховног суда Србије; да је оспореним пресудама правноснажно усвојен прејудицијелни захтев тужиоца и утврђено да су решења туженог послодавца о реинтеграцији подносиоца и о мировању радног односа подносиоца без правног дејства, јер подносилац у спорном периоду (од 2. децембра 1996. године до 16. августа 2000. године - период у коме је подносилац радио код другог послодавца и период у коме је трајао поступак пред судом ради оцене законитости отказа) није био у радном односу код туженог послодавца; да је оспореним пресудама одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца да се обавеже тужени послодавац да му на име разлике зараде коју је оставривао код другог послодавца и зараде коју би остваривао код туженог послодавца да му незаконито није престао радни однос, за спорни период исплати опредељени износ; да је у образложењу оспорених пресуда наведено да је подносилац имао могућност за реинтеграцију код туженог послодавца, али да је изабрао рад код другог послодавца и тражио мировање радног односа код туженог послодавца, чиме је отклоњена претпоставка одговорности туженог послодавца за проузроковану штету у виду разлике између зараде коју је тужилац остваривао код другог послодавца и зараде коју би остварио код туженог.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је на основу цитираних одредаба Устава и закона, као и правила о накнади штете, констатовао следеће: да се правна заштита за случај престанка радног односа, поред осталог, може остварити и у судском поступку (радном спору) у коме се оцењује законитост одлуке о престанку радног односа (отказа уговора о раду); да у случају да суд утврди незаконитост престанка радног односа и поништи одлуку послодавца о отказу уговора о раду, ова одлука делује ex tunc са циљем да успостави незаконито прекинут радни однос; да је једна од правних последица овакве судске одлуке и накнада штете запосленом која је настала због незаконитог отказа уговора о раду; да се висина накнаде штете због незаконите одлуке о престанку радног односа утврђује према висини изгубљене зараде и других примања које би запослени остварио; да се с обзиром на то да накнада не може бити већа од штете, примања које је запослени остварио по престанку радног односа узмају у обзир приликом обрачуна висине изгубљене зараде и других примања; да се оваква (умањена) накнада штете обрачунава тако што се од свих изосталих прихода одбијају приходи остварени у току трајања радног спора, односно до правоснажне одлуке суда о поништају отказа уговора о раду. Такође, Уставни суд је констатовао и то да мировање радног односа представља законом предвиђену могућност када запосленом мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада, односно када и даље постоји радни однос, али мирују права и обавезе из тог радног односа.
Имајући у виду чињеницу да је у конкретном случају правноснажном одлуком суда од 30. новембра 2003. године поништена одлука туженог послодавца о отказу уговора о раду, а на основу наведеног, Уставни суд је констатовао да је подносилац уставне жалбе неспорно имао право на накнаду штете настале услед незаконитог престанка радног односа.
Полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја, по оцени Уставног суда, пред надлежним судовима је било спорно да ли подносилац има право и на накнаду разлике између зараде коју је остваривао код другог послодавца и зараде коју би остваривао код туженог послодавца, будући да је у једном тренутку, након доношења другостепене пресуде, а пре доношења ревизијског решења, одлуком туженог послодавца био реинтегрисан у радни однос, али је слободно израженом вољом изабрао рад код другог послодавца.
По оцени Уставног суда, одлука о праву на накнаду разлике зараде зависи од претходног питања, а то је да ли је у спорном периоду постојало мировање радног односа, односно да ли је након доношења решења Врховног суда Србије Рев. 5376/97 од 29. децембра 1998. године (којим су укинуте нижестепене пресуде којима је поништена одлука о отказу уговора о раду и предмет враћен на поновни поступак) и решења Општинског суда у Сјеници И. 40/99 од 19. маја 1999. године (којим је усвојен предлог туженог послодавца за противизвршење и обустављено извршење претходно одређено решењем тог суда И. 163/97 од 3. септембра 1998. године, укинуте све спроведене радње и подносилац обавезан да поврати све што је извршењем добио), решење туженог послодавца број 2793 од 16. децембра 1998. године којим је одобрен захтев подносиоца за мировање радног односа и даље производило правно дејство.
О овом питању су одлучивали судови у оспореним пресудама када су усвојили прејудицијелни захтев подносиоца и утврдили да између њега и туженог послодавца „није постојао никакав правни однос поводом решења туженика бр. 2790 и бр. 2793 од 16. децембра 1998. године а која се односе на реинтеграцију тужиоца код туженика и мировање радног односа тужиоца код туженика (од 2.12.1996.-16.8.2000.) и да су иста без правног дејства јер у периоду времена на која се та решења односе тужилац није био у радном односу код туженика“.
Дакле, судови су утврдили да је подносилац уставне жалбе у периоду од 2. децембра 1996. године када је именован за секретара Скупштине општине Сјенице, до 16. августа 2000. године када је разрешен са те дужности, а док је трајао поступак пред судом ради оцене законитости отказа, био ван радног односа код туженог послодавца. Такође, судови су утврдили и то да, како у спорном периоду подносилац није био у радном односу код туженог послодавца, наведено решење послодавца о мировању радног односа не производи правно дејство, односно да му није могао мировати радни однос, будући да није ни био у радном односу код туженог послодавца. Ова одлука судова је додатно образложена чињеницом да су након доношења решења Врховног суда Србије Рев. 5376/97 од 29. децембра 1998. године и спроведеног поступка противизвршења, укинути сви акти и обустављене све радње и обавезан подносилац да поврати све што је претходно спроведеним извршењем добио.
С друге стране, судови су оспореним пресудама одбили тужбени захтев подносиоца за накнаду између разлике зараде коју је у спорном периоду остваривао код другог послодавца и зараде коју би остваривао код туженог послодавца да му није незаконито престао радни однос. Овакву одлуку су судови образложили ставом да утврђена незаконитост престанка радног односа подносиоца није довољна да он оствари право на накнаду штете, с обзиром на то да је „имао могућност за реинеграцију код туженог послодавца и у поступку извршења био враћен на рад, али да се определио да заснује радни однос код другог послодавца и тражио мировање радног односа код туженог, што значи да се он сам определио да у периоду од 2.12.1996. до 16.8.2000. године ради код другог послодавца, па самим тим и код њега прима зараду“. Тако је, по ставу Окружног суда у Новом Пазару и Врховног суда Србије, отклоњена претпоставка одговорности туженог послодавца за проузроковану штету у виду разлике зараде коју је остварио подносилац код другог послодавца и зараде коју би остварио код туженог. Дакле, судови су оценили да тужени послодавац није одговоран за материјалну штету коју представља разлика зараде, јер је подносилац својом вољом изабрао рад код другог послодавца, иако је имао могућност и правни основ за реинтеграцију код туженог послодавца.
Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да је оспореним пресудама повређено право на правично суђење подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је нашао да су наведени ставови и оцене Окружног суда у Новом Пазару и Врховног суда Србије који се односе на правоснажно пресуђени прејудицијелни захтев, на питање постојања радног односа подносиоца код туженог послодавца у спорном периоду и питање права на накнаду разлике зараде контрадикторни и нејасни. Наиме, с једне стране судови су оспореним пресудама утрдили да подносилац није био у радном односу код туженог послодавца у спорном периоду, а са друге су утврдили да подносилац нема право на накнаду разлике зараде у том истом периоду, јер је слободно израженом вољом изабрао рад код другог послодавца, па му је стога мировао радни однос код туженог послодавца, иако је очигледно да без постојања радног односа не може бити ни његовог мировања.
Како Уставни суд није надлежан да оцењује примену материјалог права у поступку који је претходио уставносудском, то у конкретном случају Уставни суд није утврђивао да ли подносилац има право на накнаду разлике зараде у спорном периоду док је био на раду код другог послодавца. Међутим, Суд је оценио да је сам чињеница да су ставови изражени у оспореним пресудама опречни, што чини ове пресуде нејасним и неразумљивим, довољна да се утврди повреда права на правично суђење гарантованог одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Врховног суда Србије Рев. 1148/07 од 17. октобра 2008. године и Окружног суда у Новом Пазару Гж. 345/06 од 18. јуна 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу усвојио.
Суд је такође оценио да се штетне последице учињене повреде права могу уклонити поништајем оспорене ревизијске пресуде, како би стварно надлежан суд поново одлучио о изјављеној ревизији подносиоца, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да се утврди повреда права на имовину гарантованог одредбом члана 58. став 1. Устава и права на рад гарантованог одредбом члана 60. став 4. Устава, за сада је преурањен, имајући у виду да ће о ревизији подносиоца бити поново одлучивано, чиме ће и евентуална повреда ових права бити преиспитана по ванредном правном средству, због чега је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбио.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић