Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Светланке Јовановић из Бора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Светланке Јовановић изјављена против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 1358/08 од 15. августа 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Светланка Јовановић из Бора је 21. новембра 2008. године поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 1358/08 од 15. августа 2008. године.
У уставној жалби је наведено да је Окружни суд у Зајечару у оспореном решењу ретроактивно применио одредбе члана 73. Закона о стечајном поступку, као и да су Општински суд у Бору и Окружни суд у Зајечару погрешно применили одредбу члана 34. став 1. Закона о извршном поступку, па су донели одлуке „да извршни дужник није у обавези“ да подноситељки уставне жалбе, као извршном повериоцу, исплати утврђену и доспелу обавезу, те да су наведена поступања у супротности са чланом 58. став 2, у вези члана 60. став 4. Устава Републике Србије. Подноситељка уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и „наложи“ Републици Србији или извршном дужнику „Борска банка“ АД у стечају да јој исплате износ наведен у предлогу за извршење, са законском затезном каматом, као и трошкове поступка пред Општинским судом у Бору и Окружним судом у Зајечару, као и евентуалне трошкове пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Бору И. 182/07, као и у сву достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе је била запослена у „Борској банци“ АД из Бора, над којом је, решењем Трговинског суда у Зајечару број Ст. 124/04 од 13. фебруара 2004. године, отворен поступак стечаја. До престанка радног односа, бивши послодавац „Борска банка“ АД из Бора није исплатио подноситељки уставне жалбе на име остварене зараде износ од 22.911,00 динара. Према ставу I изреке правноснажног решења стечајног већа Трговинског суда у Зајечару број Ст. 124/04 од 8. фебруара 2005. године, сматра се утврђеним, између осталих, потраживање подноситељке уставне жалбе према наведеном стечајном дужнику у износу од 22.911,00 динара, са законском затезном каматом почев од 13. фебруара 2004. године, па до исплате. На основу овог решења, подноситељка уставне жалбе је против извршног дужника „Борске банке“ АД у стечају, из Бора, 26. децембра 2006. године Трговинском суду у Зајечару поднела предлог за извршење новчаног потраживања у износу од 22.911,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом. Трговински суд у Зајечару се, решењем И. 2233/06 од 27. децембра 2006. године, огласио стварно ненадлежним за поступање по поднетом предлогу за извршење, а списе предмета, по правноснажности овог решења, доставио Општинском суду у Бору, као стварно и месно надлежном суду.
Општински суд у Бору је, решењем И. 182/07 од 18. маја 2007. године, одбацио наведени предлог за извршење подноситељке уставне жалбе, као недозвољен. У образложењу овог решења наведено је да решење стечајног већа Трговинског суда у Зајечару Ст. 124/04 од 8. фебруара 2005. године о утврђивању потраживања стечајних поверилаца није извршна исправа која је подобна за извршење, сагласно одредби члан 34. став 1. Закона о извршном поступку, јер то решење не садржи обавезу „Борске банке“ АД у стечају на исплату утврђеног новчаног потраживања извршном повериоцу.
Одлучујући о жалби извршног повериоца, овде подноситељке уставне жалбе против овог решења, Општински суд у Бору је, позивајући се на одредбу члана 19. став 1. Закона о извршном поступку, 27. фебруара 2008. године донео решење И. 182/07, којим је у ставу I изреке усвојио жалбу и укинуо своје решење И. 182/07 од 18. маја 2007. године и све радње спроведене по том решењу, док је ставом II изреке одбио предлог за извршење као неоснован. У образложењу је наведено да је поднети предлог одбијен имајући у виду да је над извршним дужником отворен стечајни поступак, па је суд поступио сагласно одредби члана 73. став 1. Закона о стечајном поступку, према којој се над имовином стечајног дужника не може спроводити принудно извршење нити било која мера поступка извршења у циљу намирења потраживања повериоца, осим ради наплате трошкова стечајног поступка.
Окружни суд у Зајечару је, одлучујући о жалби подноситељке против решења Општинског суда у Бору И. 182/07 од 18. маја 2007 године и 27. фебруара 2008. године, донео оспорено решење Гж. 1358/08 од 15. августа 2008. године, којим је у ставу I изреке укинуо решење Општинског суда у Бору И. 182/07 од 27. фебруара 2008. године, а у ставу II изреке одбио као неосновану жалбу извршног повериоца и потврдио решење Општинског суда у Бору И. 182/07 од 18. маја 2007. године. У образложењу овог решења је наведено да је о жалби извршног повериоца против решења Општинског суда у Бору И. 182/07 од 18. маја 2007. године требало да одлучује другостепени суд, а не првостепени, те да је стога решење Општинског суда у Бору И. 182/07 од 27. фебруара 2008. године укинуто. Такође је наведено да је жалба изјављена против решења Општинског суда у Бору И. 182/07 од 18. маја 2007. године неоснована, с обзиром да је одредбом члана 73. став 1. Закона о стечајном поступку прописано да се над имовином стечајног дужника не може проводити принудно извршење, осим извршења ради наплате трошкова стечајног поступка. Према мишљењу другостепеног суда, поднети предлог за извршење је требало одбацити као недозвољен, као што је то и учинио првостепени суд, али применом наведене одредбе Закона о стечајном поступку, а не одредбе члана 34. став 1. Закона о извршном поступку, како је то учињено у ожалбеном решењу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је: да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. став 2.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама члана 19. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да првостепени суд може, ако оцени да је основана, жалбу извршног дужника изјављену против решења о извршењу у року, усвојити, укинути решење о извршењу, обуставити извршење у целини или делимично и укинути спроведене радње; да на исти начин првостепени суд може да поступи и поводом жалбе изјављене по истеку рока, у смислу члана 17. овог закона; да се на решење донето у смислу ст. 1. и 2. овог члана може изјавити жалба другостепеном суду; да ако првостепени суд не одлучи да сам решава о жалби, доставиће је на решавање другостепеном суду. Одредбом члана 34. став 1. овог закона је прописано да је изршна исправа подобна за извршење ако су у њој назначени извршни поверилац и извршни дужник, као и предмет, врста, обим и време испуњења обавезе, док је одредбом члана 27. Закона прописано да се у поступку извршења и обезбеђења сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено.
Одредбом члана 355. став 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) је прописано да о жалби против пресуде одлучује другостепени суд, док је одредбом члана 388. Закона прописано да ће се у поступку по жалби против решења сходно примењивати одредбе које важе за жалбу против пресуде, осим одредаба о одговору на жалбу и о одржавању расправе пред другостепеним судом.
Законом о стечају и ликвидацији банака и друштава за осигурање („Службени гласник РС“, бр. 61/05 и 116/08) прописано је да ће се стечајни поступци и поступци ликвидације банака започети по Закону о санацији, стечају и ликвидацији банака („Службени лист СФРЈ“, бр. 84/89 и 63/90 и „Службени лист СРЈ“, бр. 37/93, 26/95, 28/96, 16/99, 44/99 и 53/01) и Закону о принудном поравнању, стечају и ликвидацији („Службени лист СФРЈ“, број 84/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 37/93 и 28/96) наставити по одредбама тих закона (члан 28.).
Одредбама Закона о санацији, стечају и ликвидацији банака из 1989. године, које се примењују у предметном стечајном поступку, било је прописано: да правне последице отварања стечајног поступка настају даном доношења решења о отварању стечајног поступка и састоје се, између осталог, у томе да се потраживања поверилаца према банци сматрају доспелим (члан 18. тачка 4)); да се потраживања поверилаца исплаћују из стечајне масе тако што приоритет имају потраживања по основу штедних улога, текућих рачуна и депозита на девизним рачунима која се исплаћују банци која је преузела ове послове од банке у стечају, а потом долазе на ред потраживања поверилаца коjи нису оснивачи банке (члан 19. тачке 1) и 2)); да се на стечајни поступак банке у стечају, ако овим законом није друкчије одређено, примењују одредбе савезног закона којим се уређује стечај, изузев одредаба о стечајном судији, награди за рад и накнади потребних трошкова стечајног управника и одредаба којима је уређено принудно поравнање (члан 20.).
Одредбама раније важећег Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији било је, између осталог, прописано: да се даном отварања поступка стечаја образује стечајна маса у коју улази сва имовина дужника, ако законом није друкчије одређено (члан 95.); да се од дана отварања поступка стечаја не може против дужника дозволити мера обезбеђења нити принудног извршавања ради намирења потраживања у погледу којих постоји извршна исправа, а да се поступци ради обезбеђења и извршења који су у току - прекидају (члан 99. ст. 1. и 2.); да стечајну масу за поделу повериоцима (деобну масу) чине новчана средства дужника на дан отварања стечајног поступка, новчана средства остварена продајом имовине и потраживања наплаћена у том поступку (члан 137.); да ће стечајни управник, на основу правноснажног решења о главној деоби, исплатити потраживања повериоцима у року од 15 дана од дана правноснажности тог решења (члан 146.).
Одредбом члана 73. став 1. Закона о стечајном поступку („Службени гласник РС“, бр. 84/04 и 84/05), који је био на снази у време подношења предлога за извршење овде подноситељке уставне жалбе против стечајног дужника, било је прописано да се од дана покретања стечајног поступка не може против стечајног дужника, односно над његовом имовином, одредити и спровести принудно извршење, нити било која мера поступка извршења у циљу намирења потраживања, осим извршења која се односи на трошкове стечајног поступка.
Одредбом члана 207. Закона о стечају („Службени гласник РС“, број 104/09) прописано је да ће стечајни поступци који су на дан почетка примене овог закона у току, наставити по прописима који су важили до дана почетка примене овог закона.
5. Анализирајући оспорено решење, Уставни суд је оценио да је Окружни суд у Зајечару дао уставноправно прихватљиво тумачење релевантног процесног права када је потврдио првостепено решење којим је одбачен предлог за извршење који је стечајни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе поднела против стечајног дужника, изменивши при томе основ за одбацивање предлога.
Наиме, сагласно одредби члана 73. став 1. Закона о стечајном поступку, који је важио у време подношења предлога за извршење, а на основу кога је поступао суд у оспореном решењу, против стечајног дужника, односно над његовом имовином се од дана покретања стечајног поступка није могло одредити принудно извршење, раније одређено извршење се није могло спровести, нити се могла предузети било која мера поступка извршења у циљу намирења потраживања, осим извршења која се односе на трошкове стечајног поступка, а све ово и кад је предлог за извршење поднет на основу исправе која је подобна за извршење сагласно одредби члана 34. став 1. Закона о извршном поступку. Како се у конкретном случају није радило о предлогу за извршење који се односи на трошкове стечајног поступка, то је поднети предлог био недозвољен, а правна последица подношења таквог предлога је његово одбацивање. Окружни суд у Зајечару је, поштујући приоритет основа за испитивање допуштености предлога за извршење, не оспоравајући тачност оцене првостепеног суда да решење стечајног већа којим се сматра утврђеним потраживање овде подноситељке уставне жалбе није исправа подобна за извршење, потврдио првостепено решење којим је поднети предлог одбачен као недозвољен, изменивши при томе у образложењу оспореног решења основ за одбацивање поднетог предлога у односу на првостепено решење.
Према оцени Уставног суда, Окружни суд у Зајечару је у оспореном решењу дао уставноправно прихватљиво тумачење меродавног процесног права и када је оспореним решењем укинуо решење Општинског суда у Бору И. 182/08 од 27. фебруара 2008. године. Наиме, сагласно одредби члана 355. став 3. Закона о парничном поступку, који се на основу члана 27. Закона о извршном поступку сходно примењује и у извршном поступку, о жалби против првостепене одлуке одлучује другостепени суд. Одредбом члана 19. Закона о извршном поступку, на основу које је поступао првостепени суд када је одлучивао о жалби на сопствено решење, прописан је изузетак од овог правила - да првостепени извршни суд може донети одлуку по поднетој жалби, али само у случају да је жалбу поднео извршни дужник против донетог решења о извршењу, а што у датој ситуацији није био случај.
Не може се прихватити тврдња подноситељке уставне жалбе о ретроактивној примени Закона о стечајном поступку, јер се оцена дозвољености предлога врши на основу процесних и материјалних прописа који су били на снази у моменту подношења предлога за извршење. Уставни суд указује и да је Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији из 1989. године, који се примењује у конкретном стечајном поступку, садржао одредбе по којима се принудно извршење над стечајним дужником није могло спровести. Тако је одредбама ст. 1. и 2. члана 99. тог закона било прописано да се од дана отварања поступка стечаја не може против дужника дозволити мера обезбеђења нити принудног извршавања ради намирења потраживања у погледу којих постоји извршна исправа, а да се поступци ради обезбеђења и извршења који су у току – прекидају.
У погледу навода подноситељке да је оспорено решење „у супротности са чланом 58. став 2, у вези члана 60. став 4. Устава Републике Србије“, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Окружног суда у Зајечару подноситељки нису повређена наведена права, с обзиром да тим решењем није мериторно одлучивано о предлогу за извршење подноситељке уставне жалбе, већ о постојању процесних претпоставки за поступање суда по поднетом предлогу. Уставни суд указује да је подноситељки уставне жалбе у наведеном стечајном поступку признато пријављено потраживање по основу неисплаћених зарада од стране бившег послодавца, чиме је она постала стечајни поверилац, те ће своје потраживање остварити по окончању овог поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић