Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Баретића из Београда, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. новембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Баретића изјављена против решења Првог општинског суда у Београду П. 2607/08 од 28. марта 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 5937/08 од 10. септембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Баретић из Београда је 15. октобра 2008. године, преко пуномоћника Милана Цветковића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Првог општинског суда у Београду П. 2607/08 од 28. марта 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 5937/08 од 10. септембра 2008. године, због повреде начела забране дискриминације, повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да је поднео тужбу Првом општинском суду у Београду са захтевом за исплату накнаде нематеријалне штете, означавајући као тужене судије за које је сматрао да су му својим радњама причиниле штету, као и Републику Србију – Министарство правде, сагласно члану 6. Закона о судијама. Оспореним првостепеним решењем, према наводима подносиоца уставне жалбе, одбачена је тужба против тужених судија са образложењем да према члану 5. Закона о судијама, судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности, а такође је одбачена тужба и у односу на тужену Републику Србију. Истакао је да је тужбом тражио накнаду нематеријалне штете у смислу члана 200. Закона о облигационим односима, због повреде угледа и права на правично суђење, а да није тражио накнаду штете због мишљења или гласа датог у вршењу судијске дужности, нити је тражио накнаду штете због незаконитог или неправилног рада тужених судија у парничном предмету у коме је он био странка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе је 26. марта 2008. године поднео тужбу Првом општинског суду у Београду против Републике Србије - Министарство правде Републике Србије, судија Окружног суда у Београду – Бисерке Живановић, Александре Спирковске и Зорице Китановић и судија Врховног суда Србије - Предрага Трифуновића, Јасминке Станојевић, Весне Поповић, Мирјане Грубић, Миломира Николића, Слободана Дражића, Биљане Драгојевић, Власте Јовановић, Љубице Јеремић, Снежане Андрејевић, Соње Бркић, Споменке Зарић, Слађане Накић Момировић, Софије Вагнер Личеноски и Љубице Милутиновић, тражећи да суд обавеже тужене да му солидарно, на име надокнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и права личности исплате износ од 9.900,00 динара, са законском затезном каматом, из разлога што су му Република Србија као првотужена и остали тужени као судије својим неправилним радом проузроковали штету.
Оспореним решењем Првог општинског суда у Београду П. 2607/08 од 28. марта 2008. године одбачена је тужба подносиоца уставне жалбе, у делу који се односи на тужене судије, као недозвољена. У образложењу решења је истакнуто да je тужба недозвољена јер, сагласно одредбама Устава и Закона о судијама, право на накнаду штете против судије није подобно за судску заштиту, те није испуњена основна претпоставка за мериторно одлучивање.
Окружни суд у Београду је, поступајући по жалби тужиоца, оспореним решењем Гж. 5397/08 од 10. септембра 2008. године исту одбио као неосновану и потврдио решење Првог општинског суда у Београду П. 2607/08 од 28. марта 2008. године. У образложењу овог решења наведено је да је првостепени суд правилно поступио када је одлучио као у изреци и да је дао разлоге које прихвата и другостепени суд. Према мишљењу Окружног суда у Београду, „обзиром на Међународне стандарде, Устав Републике Србије, те садржину Закона о судијама ... право на накнаду штете против судија није подобно за судску заштиту. Због неподобности права за заштиту – недостатка утуживости као процесне претпоставке, поднета тужба ради накнаде штете против судија због незаконитог или неправилног рада је недозвољена“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, поред осталог, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су и следеће одредбе Устава и Закона о судијама ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06), који је важио у време доношења оспорених одлука.
Одредбом члана 4. став 2. Устава је утврђено да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску.
Одредбе члана 149. Устава уређују: да је судија независан и потчињен само Уставу и закону (став 1.); да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен (став 2.).
Одредбама члана 151. Устава је утврђено: да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије (став 1); да судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства (став 2.).
Одредбама Закона о судијама било је прописано: да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности (члан 5. став 1.); да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија (члан 6. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да oспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да су Први општински суд у Београду и Окружни суд у Београду у оспореним решењима дали уставноправно прихватљиве разлоге због којих су одбацили тужбу подносиоца уставне жалбе у делу који се односи на судије као тужене.
Наиме, сагласно одредби члана 151. став 1. Устава и одредби члана 5. став 1. Закона о судијама, судија ужива имунитет за мишљење дато у вршењу судијске дужности. Чињеница да је већи број судија у парничном поступку иницираном пред Другим општинским судом у Београду, било тужено из разлога што су заузели одређени правни став у одлукама у којима су одлучивали о правима подносиоца уставне жалбе, упућује на директну примену наведених одредаба Устава и Закона о судијама.
Уставни суд констатује да независност судије, као носиоца судијске функције, од утицаја било других грана власти, било од непосредних учесника судског поступка, представља основ независног судства, чији је циљ стварање услова за доношење непристрасних одлука, у складу са процесним и материјалним правом. Уставним гарантовањем имунитета судије, који обухвата како заштиту од притварања и вођења кривичног и другог поступка без одобрења надлежног органа, тако и слободу мишљења и гласања приликом доношења одлука, обезбеђује се независност судија, а тиме и независност судства.
Уставни суд указује да се успостављањем имунитета судије, који у суштини спречава покретање одштетног поступка против њега, може повредити право на приступ суду. Међутим, прописивањем могућности да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара држава отклањају се ове последице, а истовремено штити независност суда и судија. С тим у вези, Уставни суд указује и на становиште Европског суда за људска права о оправданости судијског имунитета у поступцима по тужби за накнаду штете у грађанскоправном поступку, заузето у пресуди у предмету Ернст и други против Белгије од 15. јула 2003. године (број апликације 33400/96, ст. 53.-56.).
Према оцени Уставног суда, наводи подносиоца уставне жалбе којима оспорава предметна решења и из разлога што је њима одбачена тужба у односу на тужену Републику Србију, нису основани, будући да је оспореним првостепеним решењем тужба одбачена само у делу који се односи на тужене судије, док је оспореним другостепеним решењем жалба одбијена и првостепено решење потврђено, те према томе оспореним решењима није одлучивано о делу тужбеног захтева који се односи на тужену Републику Србију.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореним решењима подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. При томе, Уставни суд констатује да је услов да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
Оцењујући наводе који се односе на постојање повреде права на правно средство, зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе имао законско право на подношење жалбе против оспореног решења Првог општинског суда у Београду П. 2607/08 од 28. марта 2008. године, које је искористио и на основу чега је Окружни суд у Београду донео оспорено решење Гж. 5937/08 од 10. септембра 2008. године, те да тако подносиоцу није повређено право на правно средство.
6. На основу напред изложеног и одредбе члана 89. став 1. у вези одредбе члана члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић