Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Николе Стоисављевића, Драгана Нишића, Душана Ерака и Владимира Крстића свих из Бачког Маглића, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. новембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Николе Стоисављевића, Драгана Нишића, Душана Ерака и Владимира Крстића изјављена против пресуде Трговинског суда у Београду Л П. 451/08 од 11. марта 2008. године и пресуде Вишег Трговинског суда у Београду Пж. 3127/08 од 24. априла 2008. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Николе Стоисављевића, Драгана Нишића, Душана Ерака и Владимира Крстића изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се водио пред Општинском суду Новом Саду у предмету П. 9286/07 и пред Трговинским судом у Београду у предмету Л П. 451/08.
О б р а з л о ж е њ е
1. Никола Стоисављевић, Драган Нишић, Душан Ерак и Владимир Крстић, сви из Бачког Маглића, преко пуномоћника Соње Хаџи-Борјановић, адвоката из Новог Сада, поднели су Уставном суду 3. јула 2008. године уставну жалбу против пресуде Трговинског суда у Београду Л П. 451/08 од 11. марта 2008. године и пресуде Вишег рговинског суда Пж. 3127/08 од 24. априла 2008. године, због повреде начела забране дискриминације и права на правично суђење и суђење у разумном року, зајемчених одредбама члана 21. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносиоци су навели да им је ускраћено право на законску затезну камату на пријављено потраживање, јер им нису призната потраживања која се односе на наведену камату, а која су морала бити призната уз правилну примену материјалног права; да су одређени погрешни износи такса, због чега су упутили приговор, али „одговор није стигао“, те им је повређено право да тако утврђене износе такса „нападају жалбом“; да се пристрасност поступајућег судије „види и у упућеној опомени за плаћање судских такса, као и у донетој одлуци о трошковима поступка „где мимо одредаба Закона о таксама кажњава тужиоце стављајући енормне износе“. У жалби је, такође, наведено да су подносиоци доведени у неравноправан положај у односу на тужиоце у другим поступцима вођеним пред истим судом, а којима су „досуђени јединствени трошкови поступка“. Подносиоци су навели да се до доношења оспорене пресуде 11. марта 2008. године поступак „непримерено дуго“ водио, те су тако кривицом суда обезвређена пријављена потраживања. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде, а подносиоце упути да „поднесу одштетни захтев за накнаду штете коју су претрпели“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Трговинског суда у Београду Л П. 451/08, у пријаве потраживања подносилаца у ликвидационом поступку отвореним над ликвидационим дужником А.Д. за осигурање „ИМПЕРИЈАЛ“ из Београда, у решења Трговинског суда у Београду П. 115/05 од 19. априла 2007. године којима је одлучено о пријави потраживања сваког од поверилаца, овде подносилаца уставне жалбе, као и у осталу прикупљену и достављену документацију, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 21. новембра 2003. године поднели тужбу Општинском суду у Новом Саду против туженог А.Д. за осигурање „ИМПЕРИЈАЛ“ из Београда ради накнаде штете, којом су тражили да суд обавеже туженог да на име накнаде нематеријалне штете, по различитим видовима, исплати тужиоцима одређене износе, као и да тужиоцима накнади трошкове поступка, са законском затезном каматом од дана пресуђења до исплате, а све у року од 15 дана, под претњом принудног извршења. Поводом ове тужбе формиран је предмет П. 9090/03. У току овог поступка одржано је три рочишта (12. јануара и 3. новембра 2004. године и 16. фебруара 2005. године), док је једно рочиште одложено (15. децембра 2004. године), јер тужени није био уредно позваних, изведени су докази саслушањем тужилаца и сведока, као и доказ вештачењем путем вештака специјалиста за област ортопедије, неуропсихијатрије и судске медицине, за све тужиоце.
Општински суд у Новом Саду је 23. марта 2005. године донео решење П. 9090/03 којим је одређен прекид поступка у овој парници, с обзиром на то да је решењем Трговинског суда у Београду Л. 27/05 од 26. јануара 2005. године над туженим отворен поступак ликвидације, с тим да ће се парнични поступак наставити кад стечајни управник или правни следбеник туженог преузме поступак или када их суд, на предлог противне стране, позове да то учине. Ово решење постало је правноснажно 14. априла 2005. године.
Подносиоци уставне жалбе су 25. априла 2005. године Трговинском суду у Београду поднели пријаву потраживања у ликвидационом поступку према дужнику А.Д. за осигурање ''ИМПЕРИЈАЛ'' у ликвидацији из Београда, којом су тражили да суд утврди потраживања поверилаца, овде подносилаца уставне жалбе према дужнику на име нематеријалне штете у опредељеним износима, са законском затезном каматом почев од подношења пријаве па до исплате, као и на име трошкова парничног поступка.
Трговински суд у Београду донео је 19. априла 2007. године решења Л. 115/05 којима је признао потраживања подносиоцима уставне жалбе по основу аутоосигурања у износима који су били наведени у пријави потраживања, осим за Душана Ерака, коме је оспорен одређени износ главног потраживања. Истим решењима оспорена су и потраживања подносилаца која су се односила на трошкове поступка у конкретним износима. За оспорена потраживања подносиоци су упућени да у року од осам дана покрену парницу ради утврђивања оспорених потраживања и да о томе обавесте ликвидационо веће.
Решењем Трговинског суда у Београду Ст. 43/27 од 25. априла 2007. године отворен је стечајни поступак над туженим, коме је промењен назив у „ИМПЕРИЈАЛ ОСИГУРАЊЕ“ а.д. у стечају.
Тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе су се поднеском од 7. децембра 2007. године обратили Општинском суду у Новом Саду, са захтевом да донесе решење којим се поступак у овој правној ствари наставља и којим се Општински суд у Новом Саду оглашава стварно и месно ненадлежним, те предмет упућује на даље поступање Трговинском суду у Београду, као стварно и месно надлежном.
Општински суд у Новом Саду је, поводом наведеног захтева тужилаца, 11. децембра 2007. године донео решење П. 9090/07 којим је одредио наставак поступка прекинутог 23. марта 2005. године, предмет је по овом решењу добио нов број П. 9286/07, и истим решењем се огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари. Предмет је, по правноснажности овог решења, достављен Трговинском суду у Београду 21. јануара 2008. године, где је формиран предмет Л П. 451/08.
Трговински суд у Београду је, након писменог и усменог изјашњења парничних странака на рочишту за главну расправу, у којима су, између осталог, тужиоци изменили тужбени захтев тако што су тражили исплату законске затезне камате на призната потраживања, као и трошкове парничног поступка, донео 11. марта 2008. године оспорену пресуду Л П. 451/08. Овом пресудом Трговински суд у Београду је у ст. 1. до 4. изреке одбацио као недозвољене тужбене захтеве тужилаца којима су тражили да се утврде њихова потраживања према туженом „ИМПЕРИЈАЛ ОСИГУРАЊЕ“ а.д. у стечају из Београда за исплату затезне камате на потраживања призната у ликвидационом поступку, док је ставом 5. изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Душана Ерака, којим је тражио да се утврдио његово потраживање према туженом у износу оспореном у ликвидационом поступку, са затезном каматом. Ставом 6. изреке исте пресуде тужиоци су обавезани да туженом накнаде трошкове парничног поступка. У образложењу пресуде, између осталог, наведено је да, сагласно одредби члана 96. став 1. Закона о стечајном поступку, који се примењује на основу одредбе члана 19. Закона о стечају и ликвидацији банака и друштава за осигурање, поверилац чије је потраживање оспорено и који је упућен на парницу ради утврђења оспореног потраживања, може покренути поступак за утврђење само за оспорено потраживање. Како је Трговински суд у Београду увидом у решење тог суда Л. 115/05 од 19. априла 2007. године утврдио да су пријављена само потраживања на име главног дуга, као и трошкови поступка, а да нису пријављена потраживања по основу законске затезне камате, то је у ст. 1. до 4. изреке суд одбацио тужбене захтеве као недозвољене.
Против наведене пресуде, тужиоци су 26. марта 2008. године изјавили жалбу. Одлучујући о овој жалби, Виши трговински суд је 24. априла 2008. године донео оспорену пресуду Пж. 3127/08, којом је, између осталог, одбијена као неоснована жалба тужилаца и потврђена пресуда Трговинског суда у Београду Л П. 451/08 од 11. марта 2008. године у делу у коме су одбачени тужбени захтеви тужилаца као недозвољени и делу у коме је одлучено о трошковима поступка. У образложењу ове пресуде наведено је да је првостепени суд погрешно навео у ст. 1. до 4. изреке да одбацује тужбене захтеве, јер се у случају недопуштености одбацује тужба, као и да тужиоци основано жалбом указују на противречност образложења првостепене пресуде и садржине њихових пријава, али да та противречност није била од утицаја на правилност саме одлуке. Наиме, како је наведено у образложењу ове одлуке, иако су тачни наводи у жалби да су тужиоци у поступку ликвидације над туженим пријавили своја потраживања и за законску затезну камату почев од подношења пријаве до исплате, тужба није била допуштена, јер из садржине решења ликвидационог већа Трговинског суда у Београду Л. 115/05 од 19. априла 2007. године следи да су оспорена потраживања трошкова поступка, а да тим решењем није одлучивано о пријављеној законској затезној камати, због чега нису биле испуњене процесне претпоставке да тужиоци у парничном поступку захтевају утврђење овог потраживања, јер у парничном поступку може да се захтева само утврђивање оног потраживања које је оспорено и са чијим утврђивањем је упућено на парницу. Виши трговински суд је у образложењу оспорене одлуке, напоменуо да жалиоци, овде подносиоци уставне жалбе нису пријавили потраживање затезне камата за период пре покретања ликвидационог поступка, већ да се, у конкретном случају, у суштини ради о потраживању затезне камате из члана 69. став 2. Закона о стечајном поступку, па остаје могућност да стечајни судија одобри обрачунавање и плаћање камате за период после подношења предлога за покретање стечајног, односно ликвидационог поступка, али тек уколико након измирења свих осталих потраживања постоје расположива средства за исплату. Такође је наведено да се неосновано побија одлука о парничним трошковима, јер су тужиоци у целини изгубили парнични поступак, па их је првостепени суд правилно обавезао да туженом надокнаде парничне трошкове. У погледу жалбених навода који се односе на трошкове парничног поступка вођеног пред Општинским судом у Новом Саду, а која су им решењем ликвидационог већа оспорена, наведено је да су тужиоци били дужни да покрену парнични поступак, односно да захтевају утврђење истих у конкретно опредељеним износима потраживања која су им оспорена. Како су тужиоци пропустили да тако поставе тужбени захтев, то о истом првостепени суд није ни могао да одлучује, а са друге стране, ти трошкови нису могли да буду узети у обзир приликом обрачуна трошкова овог парничног поступка, јер трошкови настали до покретања ликвидационог поступка над туженим, не представљају трошкове стечајног поступка него потраживања која спадају у четврти исплатни ред, док потраживања трошкова парничног поступка који је вођен након упута на парницу спадају у трошкове стечајног поступка који улазе у први исплатни ред.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Законом о стечају и ликвидацији банака и друштава за осигурање ("Службени гласник РС", бр. 61/05 и 116/08) прописано је: да се на стечајни поступак банака и друштава за осигурање, ако овим законом није другачије одређено, примењују одредбе закона којим се уређује стечај привредних друштава, изузев одредаба о претходном стечајном поступку, стечајном судији, скупштини поверилаца и реорганизацији (члан 19.); да ће се поступци ликвидације друштава за осигурање започети по Закону о принудном поравнању, стечају и ликвидацији ("Службени лист СФРЈ", број 84/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 37/93 и 28/96) наставити по одредбама овог закона, као и да ће се поступци ликвидације друштава за осигурање започети по одредбама Закона о привредним друштвима ("Службени гласник РС", број 125/04) наставити по одредбама овог закона (члан 29. ст. 3. и 4.).
Законом о стечајном поступку ("Службени гласник РС", бр. 84/04 и 85/05), који је важио у време пријављивања потраживања подносилаца, било је прописано: да стечајни повериоци своја потраживања према стечајном дужнику остварују само у стечајном поступку (члан 66. став 1.); да ако после измирења свих осталих потраживања постоје расположива средства за исплату, стечајни судија може одобрити обрачунавање и плаћање камате и после подношења предлога за покретање стечајног поступка (члан 69. став 3.); да се поверилац чије је потраживање оспорено упућује на парницу ради утврђивања оспореног потраживања, коју може да покрене у року од осам дана од дана пријема закључка из члана 94. овог закона (члан 96. став 1.); да ће се стечајни поступци и поступци принудног поравнања, као и поступци ликвидације, покренути по Закону о принудном поравнању, стечају и ликвидацији ("Службени лист СФРЈ", број 84/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 37/93 и 28/96) у којима, до дана ступања на снагу овог закона, суд није донео одлуку о уновчењу имовине или у којима није закључено принудно поравнање, наставити по одредбама овог закона (члан 185. став 1.).
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) прописано је: да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове (члан 149. став 1.); да се тужба за утврђење може подићи када је то посебним прописима предвиђено, кад тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из тог истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или када тужилац има неки други правни интерес (члан 188. став 2.); да ће другостепени суд пресудом одбити жалбу као неосновану и потврдити првостепену пресуду када нађе да не постоје разлози због којих се пресуда побија, као ни разлози на које пази по службеној дужности (члан 375.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемченог права на правично суђење, на чију повреду, између осталог, указују подносиоци, Уставни суд је утврдио да су о тужбеним захтевима подносилаца уставне жалбе одлучивали надлежни судови установљени законом, да је поступак пред тим судовима спроведен применом правила меродавног процесног права, да је поступак спроведен јавно и да је у току поступка подносиоцима било омогућено да изнесу и образложе поднете захтеве и да учествују на начин и под условима који их нису довели у неповољнији положај у односу на туженог, као другог учесника у поступку. У погледу изнетих навода да је подносиоцима повређено право на правично суђење погрешном применом материјалног права, јер су им „уз правилну примену материјалног права морала бити призната потраживања која се односе на законску затезну камату“, Уставни суд је оценио да су ови наводи неосновани и да представљају субјективни став подносилаца уставне жалбе, а не правно утемељену тврдњу о повреди овог Уставом зајемченог права. Наиме, подносиоци су у ликвидационом поступку, између осталог, пријавили потраживања по основу законске затезне камате на главна потраживања, али од момента пријаве потраживања па до исплате, дакле не и за период пре пријаве потраживања. Ликвидационо веће Трговинског суда у Београду није ова потраживања ни утврдило ни оспорило, с обзиром да, како то следи из одредбе члана 69. став 3. Закона о стечајном поступку, који се у конкретном случају примењивао, обрачунавање и плаћање камата и после подношења предлога за покретање стечајног, односно у наведеном случају ликвидационог поступка, може одобрити стечајни, односно ликвидациони судија, ако после измирења свих осталих потраживања постоје расположива средства за исплату. С обзиром да потраживања подносилаца која су се односила на законску затезну камату нису оспорена, а парница против ликвидационог дужника може се покренути само ради утврђивања оспореног потраживања, то је тужба подносилаца била недопуштена, па је правна последица подношења недозвољене тужбе била њено одбацивање.
Према оцени Уставног суда, и у погледу навода уставне жалбе који се односе на одлуку о трошковима поступка, судови су оспорене одлуке засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног и материјалног права. Ово стога што су подносиоцима уставне жалбе решењима ликвидационог већа Трговинског суда у Београду Л. 115/05 од 19. априла 2007. године оспорена потраживања опредељених износа трошкова парничног поступка вођеног пре покретања ликвидационог поступка, те су они ради утврђивања тих потраживања упућени на посебну парницу. Како је у парници на коју су упућени требало да се утврди да ли подносиоци имају право на потраживање износа назначених у пријави потраживања у ликвидационом поступку, а на име трошкова раније вођеног поступка, то је требало да тужбени захтеви у парничном поступку на који су упућени решењем ликвидационог већа гласе на утврђење потраживања тачно одређених износа. Међутим, подносиоци су тек накнадно, и то од стечајног суда, тражили да обавеже туженог да им накнади укупне трошкове парничног поступка. Овако постављеним тужбеним захтевом, а како и из навода уставне жалбе следи, подносиоци су заправо тражили трошкове јединственог поступка покренутог по њиховој тужби 2003. године, који је вођен и пред Општинским судом у Новом Саду и пред Трговинским судом у Београду. С обзиром на то да подносиоци нису успели у овом поступку, јер им је тужба у једном делу одбачена, док је у преосталом делу одбијен тужбени захтев једног тужиоца, то судови, применом правила меродавног процесног права, нису ни досудили трошкове поступка тужиоцима, већ туженом.
У погледу навода уставне жалбе о повреди права подносилаца да утврђени износ таксе „нападају жалбом“, као и „да се пристрасност судије види у упућеној опомени за плаћање судских такса“, Уставни суд указује да Закон о судским таксама („Службени гласник РС“, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08 и 31/09) не предвиђа право на правни лек против налога за плаћање судске таксе, као ни против опомене за плаћање судске таксе. Сагласно одредби члана 41. став 1. Закона, жалба је једино дозвољена против решења којим је утврђен износ неплаћене таске и износ казнене таксе, а таксени обвезник је привредно друштво или друго правно лице. Према оцени Уставног суда, против налога или опомене за плаћање судске таксе, таксени обвезник коме је утврђена таксена обавеза би имао правни интерес да поднеском тражи да се тај налог, односно опомена укине, и по том захтеву би, с обзиром да двостепеност није предвиђена законом, могао да одлучује суд који је налог, односно опомену и издао. Увидом у списе предмета, Уставни суд је утврдио да је Трговински суд у Београду 28. маја 2008. године издао налог тужиоцима, овде подносиоцима уставне жалбе, за плаћање судске таксе за одлуку по жалби у износу од 39,800.00 динара, као и опомену за плаћање судске таксе за жалбу против пресуде у истом износу. Након приговора тужилаца од 23. јуна 2008. године на овако утврђене обавезе, суд је 13. септембра 2008. године издао нови налог за плаћање таксе за одлуку по жалби у укупном износу од 1,300,00 динара, као и нову опомену за плаћање таксе за жалбу против пресуде у истом износу, а које су подносиоци и измирили уплатом од 24. септембра 2008. године.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донете применом меродавних одредаба материјалног права, те нема основа за тврдњу да су оспорене одлуке и образложења правних ставова изнета у њима последица произвољног тумачења и неприхватљиве примене материјалног права на штету подносилаца уставне жалбе, а у циљу стављања у повлашћен положај друге стране у поступку.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе у погледу повреде начела забране дискриминације из 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да су оспореним одлукама подносиоци уставне жалбе на било који начин били дискриминисани у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази да је подносиома због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације. У погледу навода подносилаца уставне жалбе да у идентичној правној ситуацији њима „нису досуђени јединствени трошкови парничног поступка како пред Општинским судом тако и пред Трговинским судом након што је постао стварно и месно надлежан“, а да је у неким другим поступцима исти суд досудио наведене трошкове поступка, што подносиоце „доводи у неравноправан положај у односу на друге оштећене“, Уставни суд је оценио да ови наводи нису основани. Ово стога јер је увидом у достављене пресуде Трговинског суда у Београду П. 5623/07 од 4. марта 2008. године и П. 625/08 од 26. маја 2008. године, Суд утврдио да су у наведеним поступцима тужиоци имали делимичан успех, те су им на основу тога, а применом одредаба чл. 149. и 150. Закона о парничном поступку, досуђени трошкови парничног поступка у адекватном делу, те да се не ради о идентичним правним, али ни чињеничним ситуацијама.
7. Оцењујући наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је констатовао да је парнични поступак за накнаду нематеријалне штете против туженог А.Д. за осигурање „ИМПЕРИЈАЛ“, отпочео подношењем тужбе подносилаца уставне жалбе – 21. новембра 2003. године и да је до доношења решења о прекиду тог поступка од 23. марта 2005. године, трајао једну годину и четири месеца, а да је од дана подношења захтева подносилаца уставне жалбе за наставак тог поступка 7. децембра 2007. године, па до правноснажне одлуке о тужбеним захтевима подносилаца – 24. априла 2008. године, протекло четири и по месеца, те да је поступак по тужби подносилаца уставне жалбе пред Општинским судом у Новом Саду и пред Трговинским судом у Београду укупно трајао једну годину и седам и по месеци.
Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да је судски поступак по својој природи јединствена целина, која је, у конкретном случају, отпочела подношењем тужбе 21. новембра 2003. године и трајала до доношења оспорене одлуке Вишег трговинског суда од 11. марта 2008. године, којом је поступак правноснажно окончан, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања парничног поступка, почев од 21. новембра 2003. године.
Наведено трајање поступка само по себи указује да је исти окончан у оквиру разумног рока. Ово тим пре што је, према оцени Уставног суда, део наведеног парничног поступка који је вођен пред Општинским судом у Новом Саду био значајно сложен, јер је било четири тужилаца, од којих је сваки потраживао исплату различитих износа по више видова нематеријалне штете, те је суд требало да утврди постојање сваког од тих видова код сваког тужиоца и, у случају постојања штете, да одреди висину њене надокнаде. Стога су у току тог дела поступка изведени неопходни докази саслушањем тужилаца и сведока и вештачењем путем вештака медицинске струке три различите специјалности. Уставни суд је оценио и да су Трговински суд у Београду, доневши одлуку о тужбеним захтевима у року од месец и по дана од дана достављања списа том суду 21. јануара 2008. године, као и Виши трговински суд, одлучивши о жалби тужилаца у року мањем од месец дана од изјављивања жалбе, изузетно ажурно поступали.
Према оцени Уставног суда, ни ликвидациони поступак који је отворен над туженим друштвом за осигурање, а у коме је одлучено о потраживањима подносилаца уставне жалбе у примереном року од две године од пријаве тих потраживања, није продужио трајање наведеног парничног поступка, тако да би његово трајање прелазило оквире разумне дужине.
Уставни суд сматра да су разлози изнети у уставној жалби у погледу повреде права на суђење у разумном року, заправо израз схватања подносилаца о погрешној примени материјалног и процесног права у наведеном парничном поступку, односно о неопходности да се подносиоцима „призна законска затезна камата“, али не и доказ о учињеној повреди права на суђење у разумном року.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу у целини одбио.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић