Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Радивојевића из Смедерева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Радивојевића изјављена против решења Првог општинског суда у Београду П. 8121/08 од 30. новембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 16951/08 од 19. јануара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Радивојевић из Смедерева је 8. маја 2009. године, преко пуномоћника, адвоката Милана Цветковића из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Првог општинског суда у Београду П. 8121/08 од 30. новембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 16951/08 од 19. јануара 2009. године, због повреде начела забране дискриминације, повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 21, чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије. По налогу Уставног суда подносилац је уставну жалбу допунио поднеском од 15. септембра 2010. године.
Подносилац је навео да је поднео тужбу Првом општинском суду у Београду са захтевом за исплату накнаде нематеријалне штете, при том означавајући као тужене судије за које је сматрао да су му својим радњама причинили штету, као и Републику Србију – Министарство правде, сагласно члану 6. Закона о судијама. Истакао је да је тужбом тражио накнаду нематеријалне штете у смислу члана 200. Закона о облигационим односима због повреде угледа и права на правично суђење, а да није тражио накнаду штете због мишљења или гласа датог у вршењу судијске дужности, нити је тражио накнаду штете због незаконитог или неправилног рада тужених судија у парничном предмету у коме је он био странка. Предложио је да Уставни суд поништи оспорена решења и "предмет врати на одлучивање по тужби тужиоца".
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
3. Разматрајући уставну жалбу, Суд је извршио увид у списе предмета Првог општинског суда у Београду П. 8121/08 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе је 29. октобра 2008. године Првом општинском суду у Београду поднео тужбу против Републике Србије - Министарства правде, судије Општинског суда у Смедереву Александра Јоцовића и судија Врховног суда Србије - Виде Петровић Шкеро, Предрага Трифуновића, Јасминке Станојевић, Весне Поповић, Мирјане Грубић, Миломира Николића, Слободана Дражића, Биљане Драгојевић, Власте Јовановић, Љубице Јеремић, Снежане Андрејевић, Соње Бркић, Споменке Зарић, Слађане Накић Момировић, Софије Вагнер Личеноски и Љубице Милутиновић, тражећи да суд обавеже тужене да му солидарно, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и права личности, исплате износ од 9.900,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од пресуђења па до исплате, као и да му надокнаде трошкове поступка. Подносилац уставне жалбе је тужбени захтев засновао на тврдњи да су му тужени причинили штету тако што је у Врховном суду Србије одржан састанак састанак председнице Врховног суда Србије, председника грађанског одељења тог суда и председника Другог општинског суда са заступником раније туженог – Министарства одбране, на коме је постигнут начелни став да „тужилац нема право на накнаду штете“, јер му је плата у Војсци била редовно исплаћивана, који су касније уобличиле и у својим одлукама примениле и остале тужене судије. Подносилац уставне жалбе је тужбом захтевао исплату наведене накнаде нематеријалне штете по основу члана 200. Закона о облигационим односима.
Оспореним решењем Првог општинског суда у Београду П. 8121/08 од 30. новембра 2008. године одбачена је тужба подносиоца уставне жалбе као неуредна, с обзиром да подносилац није поступио по налогу суда да достави писмене доказе на које се позива. Подносилац је изјавио жалбу против првостепеног решења и обавестио суд да "повлачи тужбени захтев" у односу на првотужену Републику Србију - Министарство правде.
Окружни суд у Београду је, поступајући по жалби подносиоца, оспореним решењем Гж. 16951/08 од 19. јануара 2009. године исту одбио као неосновану и потврдио решење Првог општинског суда у Београду П. 8121/08 од 30. новембра 2008. године. Другостепени суд сматра да су се стекли услови за одбачај тужбе као недозвољене, с обзиром на то да, сагласно члану 151. став 1. Устава и члану 6. Закона о судијама, судија ужива грађанскоправни имунитет услед кога не може бити позван на одговорност за мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, те право на накнаду штете непосредно против судије није подобно за судску заштиту, што значи да нису биле испуњене процесне претпоставке за мериторно одлучивање.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о постојању повреде Уставом зајемчених права на које подносилац уставна жалбе указује, од значаја и следеће одредбе:
Одредбом члана 4. став 2. Устава је утврђено да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску.
Одредбама члана 149. Устава је утврђено: да је судија независан и потчињен само Уставу и закону (став 1.); да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен (став 2.).
Одредбама члана 151. Устава је утврђено: да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије (став 1); да судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства (став 2.).
Одредбама Закона о судијама ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06) било је прописано: да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности (члан 5. став 1.); да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија (члан 6. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да oспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је становишта да је Окружни суд у Београду у оспореном решењу дао уставноправно прихватљиве разлоге због којих је одбио жалбу подносиоца и потврдио оспорено решење Првог општинског суда у Београду у односу на судије као тужене, док је у односу на првотужену Републику Србију - Министарство правде подносилац, након доношења првостепеног решења, повукао тужбу. Наиме, из садржине одредбе члана 151. став 1. Устава и цитираног члана 5. став 1. Закона о судијама, произлази постојање имунитета судије за мишљење дато у вршењу судијске дужности. Дакле, чињеница да је већи број судија у парничном поступку иницираним пред Првим општинским судом у Београду, било тужено управо из разлога што су заузели одређени правни став у одлукама у којима се одлучивали о правима подносиоца уставне жалбе, упућује на директну примену наведених одредаба Устава и Закона о судијама.
Независност судије као носиоца судијске функције од било ког облика власти у отвореном демократском друштву представља један од темељних принципа независног судства. Уставним гарантовањем имунитетских права обезбеђује се додатна заштита независности судија, јер судијски имунитет обухвата слободу мишљења и гласања у пресуђивању (материјалноправни имунитет) и заштиту од притварања и вођења кривичног и других поступака без одобрења Високог савета судства (процесноправни имунитет). Да би судија поступао независно и непристрасно, његова функција мора бити Уставом загарантована, а судијско место не сме бити угрожено политичким и другим реакцијама на његове одлуке. Дакле, судијски имунитет није успостављен само ради заштите судске власти од других грана власти, већ и ради заштите судија од непосредних учесника судских поступака. Обезбеђивање услова за расправљање спорне правне ствари у складу са процесним законом и могућност доношења непристрасне одлуке у тој ствари засноване на правилној примени материјалног права, без непосредних и посредних притисака и утицаја, чини суштину судске независности.
Одредбом члана 32. став 1. Устава није изричито прописана гарантија права на приступ суду, али је ово начело саставни део права на правично суђење којим се свакоме обезбеђује право да сваки захтев који се односи на његова грађанска права и обавезе буде размотрен пред судом. Неспорно је да повреда права на приступ суду може настати прописивањем имунитета који у суштини спречава покретање поступка. Међутим, Уставни суд наглашава да је у конкретном случају установљено ограничење на приступ суду оправдано фундаменталним значајем очувања независности суда и судија. С тим у вези, Уставни суд указује и на становиште Европског суда за људска права заузето у пресуди Ернст и други против Белгије од 15. јула 2003. године (број апликације 33400/96, ст. 53.-56.), о оправданости судијског имунитета од тужби за накнаду штете у грађанскоправном поступку.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
Оцењујући постојање повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао законско право на подношење жалбе против оспореног решења Првог општинског суда у Београду П. 8121/08 од 30. новембра 2008. године, које је искористио и на основу кога је донето оспорено решење Окружног суда у Београду Гж. 16951/08 од 19. јануара 2009. године. Уставни суд констатује да на описани начин подносиоцу није повређено право на правно средство, јер је о жалби против решења првостепеног суда, одлуку донео надлежни другостепени суд, чиме је, по оцени Уставног суда, остварено наведено Уставом зајемчено људско право подносиоца.
6. На основу напред изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) у вези члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је одбио у целини уставну жалбу као неосновану.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић