Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љиљане Радуловић из Бора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. новембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љиљане Радуловић изјављена против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 2139/07 од 23. новембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љиљана Радуловић из Бора је 18. марта 2008. године поднела Уставном суду уставну жалбу против решења наведеног у изреци, због повреде права на имовину и права на рад зајемчених одредбама члана 58. став 2. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подноситељка наводи да је била запослена у „Борској банци“ АД из Бора и да јој је због отварања стечајног поступка престао радни однос у тој банци, а да је послодавац „без образложења одбио“ да јој исплати доспеле зараде. Подноситељка је, у својству извршног повериоца, предлогом за извршење против извршног дужника „Борске банке“ АД у стечају тражила исплату износа дуга на име неисплаћених зарада, али је „одбијена, уз издавање налога за наплату таксе без решења и мимо законске процедуре“. Подноситељка сматра да је Окружни суд у Зајечару у оспореном решењу ретроактивно применио одредбе члана 73. Закона о стечајном поступку, као и да су Општински суд у Бору и Окружни суд у Зајечару погрешно применили одредбу члана 34. став 1. Закона о извршном поступку, па су донели одлуке „да извршни дужник није у обавези“ да њој, као извршном повериоцу, исплати утврђену и доспелу обавезу, те да су наведена поступања у супротности са чланом 58. став 2, у вези члана 60. став 4. Устава Републике Србије. Стога подноситељка уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и „наложи“ извршном дужнику „Борска банка“ АД у стечају да јој исплати износ наведен у предлогу за извршење, са законском затезном каматом, као и трошкове поступка пред Општинским судом у Бору, Окружним судом у Зајечару и Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у сву документацију достављену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивању овој уставносудској ствари:
Трговински суд у Зајечару, као стечајни суд, донео је решење Ст. 124/04 од 8. фебруара 2005. године. Према ставу I, у вези става VII изреке наведеног решења, сматра се утврђеним потраживање подноситељке уставне жалбе према стечајном дужнику „Борска банка“ АД у стечају из Бора, у износу од 67.201,31 динара са законском затезном каматом од 13. фебруара 2004. године до исплате. У образложењу решења се наводи да је решењем тог суда Ст. 124/04 од 13. априла 2004. године отворен поступак стечаја над „Борском банком“ АД у санацији из Бора и да је на рочишту за испитивање потраживања стечајни дужник признао наведено потраживање подноситељке уставне жалбе, а присутни повериоци га нису оспорили, па се оно сматра утврђеним, сагласно одредби члана 125. став 3. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији.
Подноситељка уставне жалбе је Трговинском суду у Зајечару поднела предлог за извршење против извршног дужника „Борска банка“ АД у стечају из Бора ради наплате новчаног потраживања у износу од 58.668,31 динара, пошто је извршни дужник добровољно исплатио само део дуга у износу од 8.533,00 динара. Трговински суд у Зајечару се решењем И. 2183/06 од 25. децембра 2007. године огласио стварно ненадлежним и доставио списе предмета Општинском суду у Бору, као стварно и месно надлежном суду. Решењем Општинског суда у Бору И. 109/07 од 7. маја 2007. године одбачен је као недозвољен предлог подноситељке за извршење према извршном дужнику „Борска банка“ АД у стечају из Бора. У образложењу овог решења је наведено да се према решењу Трговинског суда у Зајечару Ст. 124/04 од 8. фебруара 2005. године и табели број 1, која је саставни део тог решења, сматра утврђеним потраживање извршног повериоца према извршном дужнику у износу од 58.668.31 динара, са законском затезном каматом од 13. фебруара 2004. године. Међутим, по схватању Општинског суда у Бору, наведено решење Трговинског суда у Зајечару не може се сматрати извршном исправом подобном за извршење. Ово стога што ни у решењу, нити у приложеној табели није утврђена обавеза „Борске банке“ АД у стечају из Бора да исплати наведени износ извршном повериоцу, те се из наведеног разлога не може остварити принудна наплата таквог потраживања.
Оспореним решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 2139/07 од 23. новембра 2007. године одбијена је као неоснована жалба коју је подноситељка уставне жалбе изјавила против решења Општинског суда у Бору И. 109/07 од 7. маја 2007. године. Наводећи разлоге за своју одлуку, Окружни суд у Зајечару је истакао да је првостепени суд правилно утврдио да приложена извршна исправа није подобна за извршење, будући да њоме извршни дужник није обавезан на исплату новчаног потраживања извршном повериоцу. Поред тога, Окружни суд у Зајечару, позивајући се на одредбу члана 73. Закона о стечајном поступку, је навео да је правилно првостепени суд одбацио предлог за извршење као недозвољен, с обзиром на то да се од дана покретања стечајног поступка не може против стечајног дужника, односно над његовом имовином одредити и спровести принудно извршење нити било која мера извршења у циљу намирења потраживања.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је: да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. став 2.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да се у поступку извршења и обезбеђења сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено (члан 27.); да су извршне исправе, поред осталог, извршна одлука суда и извршно судско поравнање (члан 30. тачка 1)); да је судска одлука којом је наложено испуњење потраживања, извршна ако је постала правноснажна и ако је протекао рок за добровољно испуњење и да рок за добровољно испуњење тече од дана достављања одлуке извршном дужнику, а завршава се протеком последњег дана рока одређеног судском одлуком, ако законом није другачије одређено (члан 32. став 1.); да трошкове поступка у вези са одређивањем и спровођењем извршења претходно сноси извршни поверилац (члан 43. став 1.)
У члану 28. Закона о стечају и ликвидацији банака и друштава за осигурање („Службени гласник РС“, бр. 61/05 и 116/08), у одељку: „Прелазне и завршне одредбе“, прописано је да ће се стечајни поступци и поступци ликвидације банака започети по Закону о санацији, стечају и ликвидацији банака („Службени лист СФРЈ“, бр. 84/89 и 63/90 и „Службени лист СРЈ“, бр. 37/93, 26/95, 28/96, 16/99, 44/99 и 53/01) и Закону о принудном поравнању, стечају и ликвидацији („Службени лист СФРЈ“, број 84/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 37/93 и 28/96) наставити по одредбама тих закона. Одредбама раније важећег Закона о санацији, стечају и ликвидацији банака из 1989. године, које се примењују у предметном стечајном поступку, било је прописано: да правне последице отварања стечајног поступка настају даном доношења решења о отварању стечајног поступка и састоје се, између осталог, у томе да се потраживања поверилаца према банци сматрају доспелим (члан 18. тачка 4)); да се потраживања поверилаца исплаћују из стечајне масе тако што приоритет имају потраживања по основу штедних улога, текућих рачуна и депозита на девизним рачунима која се исплаћују банци која је преузела ове послове од банке у стечају, а потом долазе на ред потраживања поверилаца коjи нису оснивачи банке (члан 19. тач. 1) и 2)); као и да се на стечајни поступак банке у стечају, ако овим законом није друкчије одређено, примењују одредбе савезног закона којим се уређује стечај, изузев одредаба о стечајном судији, награди за рад и накнади потребних трошкова стечајног управника и одредаба којима је уређено принудно поравнање (члан 20.).
Одредбама раније важећег Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, који се такође примењује у овом стечајном поступку, између осталог, било је прописано: да се даном отварања поступка стечаја образује стечајна маса у коју улази сва имовина дужника, ако законом није друкчије одређено (члан 95.); да се од дана отварања поступка стечаја не може против дужника дозволити мера обезбеђења нити принудног извршавања ради намирења потраживања у погледу којих постоји извршна исправа, а да се поступци ради обезбеђења и извршења који су у току - прекидају (члан 99. ст. 1. и 2.); да стечајну масу за поделу повериоцима (деобну масу) чине новчана средства дужника на дан отварања стечајног поступка, новчана средства остварена продајом имовине и потраживања наплаћена у том поступку (члан 137.); да ће стечајни управник, на основу правноснажног решења о главној деоби, исплатити потраживања повериоцима у року од 15 дана од дана правноснажности тог решења (члан 146.).
Одредбом члана 73. став 1. Закона о стечајном поступку („Службени гласник РС“, бр. 84/04 и 84/05), који се примењује на поступање суда по предлогу за извршење против стечајног дужника, прописано је да се од дана покретања стечајног поступка не може против стечајног дужника, односно над његовом имовином, одредити и спровести принудно извршење, нити било која мера поступка извршења у циљу намирења потраживања, осим извршења која се односе на трошкове стечајног поступка (члан 73. став 1.).
5. Анализирајући оспорена решења Општинског суда у Бору и Окружног суда у Зајечару са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да су оба решења донета применом меродавних прописа и да садрже уставноправно прихватљиве разлоге, те да нису последица произвољног тумачења права. Решењем Трговинског суда у Зајечару Ст. 124/04 од 8. фебруара 2005. године утврђена су потраживања поверилаца у стечајном поступку који је отворен над „Борском банком“ АД у стечају из Бора, па је том приликом утврђено и потраживање подноситељке уставне жалбе. По оцени Уставног суда, наведено решење нема карактер извршне исправе, у смислу одредбе члана 32. став 1. Закона о извршном поступку, будући да не садржи орочену обавезу на исплату која је изречена од стране суда, тј. кондемнаторни део изреке решења. Поред тога, не може се прихватити тврдња подноситељке да је Окружни суд у Зајечару „ретроактивно применио“ одредбе Закона о стечајном поступку („Службени гласник РС“, бр. 84/04 и 84/05), јер су за оцену дозвољености предлога за извршење против извршног дужника над којим је отворен стечајни поступак, меродавне одредбе закона који је на снази у време подношења предлога за извршење. Сагласно одредби члана 73. став 1. наведеног Закона, забрањено је одредити и спровести извршење против стечајног дужника од дана покретања стечајног поступка, осим ако се извршење односи на трошкове стечајног поступка. С обзиром на то да у конкретном случају предлог за извршење није поднет ради наплате трошкова стечајног поступка, исти је недозвољен, а правна последица подношења таквог предлога је његово одбацивање.
Уставни суд је утврдио да решење Општинског суда у Бору И. 109/07 од 7. маја 2007. године садржи образложење, да је у њему изложен захтев о коме је суд требало да одлучи и да су наведени разлози о битним чињеницама који су определили тај суд да одбаци предлог за извршење подноситељке уставне жалбе.
Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредaба члана 58. став 2. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним актима нису ни могла бити повређена права подноситељке уставне жалбе на имовину и правичну накнаду за рад, односно на правну заштиту за случај престанка радног односа. Ово стога што оспореним решењем Општинског суда у Бору није мериторно одлучено о предлогу подноситељке уставне жалбе, већ је он одбачен из разлога што нису биле испуњене законом прописане претпоставке за његову дозвољеност, док је решењем Окружног суда у Зајечару потврђено решење првостепеног суда. С друге стране, подноситељки је у стечајном поступку признато у целини пријављено новчано потраживање, настало по основу неисплаћених зарада од стране ранијег послодавца, што представља њено утврђено имовинско право које ће се реализовати након доношења решења о главној деоби стечајне масе, у складу са законским прописима из ове области.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је одбио у целини као неосновану уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић