Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Зарубице, на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. новембра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Зарубице изјављена против пресуде Врховног суда Србије – Посебно одељење Кзп. Ок. 7/06 од 24. јануара 2007. године.
2. Одбацује се уставна жалба Милана Зарубице изјављена против пресудe Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж. Ок. 7/05 од 2. фебруара 2006. године и пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кп. 10/03 од 25. марта 2005. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Зарубица, на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, поднео је Уставном суду 4. јануара 2008. године уставну жалбу против пресуда Врховног суда Србије – Посебно одељење Кзп. Ок. 7/06 од 24. јануара 2007. године и Кж. Ок. 7/05 од 2. фебруара 2006. године, и против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кп. 10/03 од 25. марта 2005. године, због повреде људских права зајемчених одредбама 5, 6. и 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 32. став 1, члана 33. ст. 2. и 5, члана 34. ст. 1, 2. и 3, члана 36. став 2. и члана 41. Устава Републике Србије. Пуномоћник подносиоца, Миљан Тимотијевић, адвокат из Београда, је поднесцима од 22. априла и 18. децембра 2008. године допунио уставну жалбу.
У уставној жалби и њеним допунама се, између осталог, наводи да су подносиоцу уставне жалбе, у првостепеном и другостепеном кривичном поступку, низом радњи чињења и пропуштања Окружног суда у Београду и Врховног суда Србије, повређена назначена људска права. Подносилац даље наводи да је Врховни суд Србије, одлучујући о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, игнорисао повреде закона које су првостепени и другостепени суд учинили, правила поступка, као и одредбе Европске конвенције за заштиту људских права, утврђујући да је у првостепеном и другостепеном кривичном поступку дошло до повреде људских права, али да су утврђене повреде небитне и без утицаја на правилност донетих пресуда. На тај начин, по наводима подносиоца, Врховни суд Србије није отклонио повреде учињене у претходним поступцима, што и оспорену пресуду Врховног суда Србије – Посебно одељење Кзп. Ок. 7/06 од 24. јануара 2007. године, чини неправилном и незаконитом. Од Уставног суда тражи да уставну жалбу усвоји, утврди назначене повреде људских права, поништи оспорене пресуде и одреди уклањање последица произашлих из учињених повреда.
2. Уставни суд је у спроведном поступку извршио увид у оспорене пресуде и на основу тога утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе, као организатор криминалне групе, и још тринаест лица, као припадници криминалне групе, осуђени су пресудом Окружног суда у Београду Кп. 10/03 од 25. марта 2005. године због више кривичних дела. Подносилац је осуђен због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 245. став 2. у вези става 1. Кривичног закона Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: КЗЈ) и кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди из члана 139. став 2. у вези става 1. тачка 3) Кривичног закона Републике Србије (у даљем тексту: КЗ РС), на јединствену казну затвора у трајању од 12 година. Истом пресудом од подносиоца су одузети предмети извршења кривичних дела, као и имовина и имовинска корист прибављена извршењем кривичних дела.
Врховни суд Србије је 2. фебруара 2006. године, одлучујући о жалби подносиоца и осталих осуђених против првостепене пресуде, донео пресуду Кж. Ок. 7/05, којом је у односу на подносиоца уставне жалбе првостепену пресуду укинуо у делу који се односи на кривично дело злоупотребе овлашћења у привреди и у том делу је вратио на поновно суђење, преиначио пресуду у погледу одлуке о казни и подносиоца осудио на казну затвора у трајању од 11 година, док је у преосталом делу жалбу подносиоца одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду у погледу изречених мера безбедности, као и у погледу одлуке о одузимању имовинске користи прибављене извршењем кривичних дела.
Одлучујући о захтевима за испитивање законитости правноснажних пресуда, које су изјавили подносилац и други осуђени, Врховни суд Србије је 24. јануара 2007. године донео оспорену пресуду Кзп. Ок. 7/06 којом је ове захтеве одбио као неосноване. У образложењу оспорене пресуде, Врховни суд Србије је подржао ставове првостепеног и другостепеног суда, утврђујући: да ни првостепени ни другостепени суд нису повредили кривични закон на штету осуђених; да ови судови нису начинили повреде одредаба кривичног поступка прописане у члану 368. став 1. тач. 1), 5), 8), 9) и 10) Законика о кривичном поступку; да првостепени суд ниje повредиo права осуђених на одбрану на главном претресу, нити je другостепени суд повредио одредбе кривичног поступка у жалбеном поступку, односно да није повређен закон у случајевима предвиђеним као основ за испитивање законитости правноснажне пресуде.
3. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Чланом 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту, као и да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Према одредби члана 84. став 1. наведеног Закона, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Чланом 113. истог Закона је прописано: да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.); да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
Из наведених одредаба Устава и Закона произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Разматрајући допуштеност уставне жалбе, Уставни суд је пошао од свог утврђеног правног става да, уколико је уставна жалба изјављена против одлуке Врховног суда Србије донете по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, као и против судских одлука које су претходиле том захтеву, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова, донете пре ступања на снагу Устава, одбацити као недопуштену.
У конкретном случају, оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. Ок. 7/05 од 2. фебруара 2006. године одлучено је о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе изјављеној против оспорене пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кп. 10/03 од 25. марта 2005. године. Како из наведених одредаба Устава и Закона о Уставном суду произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године, а оспорене пресуде Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж. Ок. 7/05 од 2. фебруара 2006. године и Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кп. 10/03 од 25. марта 2005. године су донете пре ступања на снагу Устава, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у односу на ове пресуде недопуштена, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
5. Уставни суд је приликом одлучивања имао у виду да подносилац, поред повреде Уставом зајемчених права, истиче и повреду права гарантованих чл. 5, 6. и 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. С обзиром на то да су назначена људска права и основне слободе из Конвенције зајемчени одредбама Устава Републике Србије, Уставни суд је оцену постојања повреде права ценио у односу на одредбе члана 32. став 1, члана 33. ст. 2. и 5, члана 34. ст. 1, 2. и 3, члана 36. став 2. и члана 41. Устава.
Одредбама Устава на чију повреду се у уставној жалби позива, а које се односе на повреду људских права подносиоца у поступку по захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, а кривична дела и кривичне санкције се одређују законом, као и да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. ст. 1. до 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да је тајност писама и других средстава комуницирања неповредива, а да су одступања дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (члан 41.).
6. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02, и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 46/06), који је важио у време извршења кривичног дела и пресуђења, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.); да окривљени који је правноснажно осуђен на безусловну казну затвора или малолетничког затвора може поднети захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде због повреде закона у случајевима предвиђеним овим закоником (члан 428. став 1.); да о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде решава суд одређен законом (члан 429.). Одредбама члана 430. овог законика било је предвиђено да се захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде може поднети у следећим случајевима: 1) због повреде кривичног закона на штету осуђеног прописане у члану 369. тач. 1) до 4) и тачки 6) овог законика, или због повреде из тачке 5. тог члана ако се прекорачење овлашћења односи на одлуку о казни, мери безбедности или одузимању имовинске користи; 2) због повреде одредаба кривичног поступка прописаних у члану 368. став 1. тач. 1) 5) 8) 9) и 10) овог законика, или због учествовања у решавању у другом, односно трећем степену судије или судије-поротника који се морао изузети (члан 40. тач. 1) до 5)), или због тога што је окривљеном, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу или претресу пред другостепеним судом употребљава свој језик (члан 9.); 3) због повреде права осуђеног на одбрану на главном претресу или због повреде одредаба кривичног поступка у жалбеном поступку, ако је та повреда била од утицаја на доношење правилне пресуде. Члан 368. став 1. Законика, између осталог, прописује да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји: ако је суд био непрописно састављен или ако је у изрицању пресуде учествовао судија или судија-поротник који није суделовао на главном претресу или који је правноснажном одлуком изузет од суђења (тачка 1)); ако је суд повредио прописе кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца или предлога оштећеног, односно одобрења надлежног органа (тачка 5)); ако је оптужба прекорачена (члан 351. став 1.) (тачка 8)); ако је пресудом повређена одредба члана 382. овог законика (тачка 9)); ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати (тачка 10)). Одредбом члана 351. став 1. овог законика било је прописано да се пресуда може односити само на лице које је оптужено и само за дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној, односно на главном претресу измењеној или проширеној оптужници. Према члану 382. Законика, ако је изјављена жалба само у корист оптуженог, пресуда се не сме изменити на његову штету у погледу правне квалификације кривичног дела и кривичне санкције. Члан 369. Законика је гласио: „Повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању: 1) да ли је дело за које се оптужени гони кривично дело; 2) да ли има околности које искључују кривичну одговорност; 3) да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена; 4) да ли је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити; 5) да ли је одлуком о казни, условној осуди или судској опомени, односно одлуком о мери безбедности или о одузимању имовинске користи или о опозивању условног отпуста, прекорачено овлашћење које суд има по закону; 6) да ли су повређене одредбе о урачунавању притвора и издржане казне.".
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 и 46/06), који је важио у време пресуђења, било је прописано да Врховни суд Србије о правним средствима одлучује у већу од пет судија (члан 29. став 1.), односно да веће од седам судија Врховног суда Србије одлучује о правном средству изјављеном на одлуку већа Врховног суда Србије. (члан 29. став 2.).
Одредбама Основног кривичног закона („Службени лист СФРЈ“, бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90, „Службени лист СРЈ“, бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01, и „Службени гласник РС“, број 39/03), који је био на снази до 1. јануара 2006. године, било је прописано, поред осталих, кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога (члан 245.). Одредбама истог члана овог закона, између осталог, било је предвиђено: да ће се казнити затвором најмање пет година ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају, или ради продаје купује, држи или преноси, или посредује у продаји или куповини, или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанције или препарате који су проглашени за опојне дроге (став 1.); да ће се учинилац казнити затвором најмање седам година ако је дело из става 1. овог члана извршило више лица која су се удружила за вршење тих тела, или је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника (став 2.).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, поред осталих, прописано је кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у члану 246, тако што је предвиђено: да ће се казнити затвором од три до дванаест година онај ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге (став 1.); да ће се учинилац казнити затвором од пет до петнаест година ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране групе, или је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника (став 3.); да ће се учинилац казнити затвором од најмање десет година ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране организоване криминалне групе (став 4.).
Одредбе члана 2. Закона о производњи и промету опојних дрога („Службени лист СРЈ“, бр. 46/96 и 37/02 и „Службени гласник РС“, број 101/05) прописују: да се опојним дрогама, у смислу овог закона, сматрају супстанце природног или синтетичког порекла чијом се употребом могу створити стања зависности која могу да изазову оштећења здравља или на други начин угрозе људски интегритет у физичком, психичком или социјалном смислу (став 1.); да се опојним дрогама сматрају и психотропне супстанце (став 2.); да опојне дроге решењем утврђује надлежни савезни орган (став 3.).
7. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права на које се подносилац позива, Уставни суд је утврђивао да ли је у поступку пред Врховним судом Србије, по поднетом захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда, односно пресудом Врховног суда Србије – Посебно одељење Кзп. Ок. 7/06 од 24. јануара 2007. године дошло до повреде Уставом зајемчених права подносиоца.
Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона у коме ће се јавно расправити и одлучити о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд је становишта да је оспорену пресуду донео Уставом и законом установљен суд, који је поступао у границама своје надлежности, у правилно и законито вођеном поступку, у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање, те да се оспорена пресуда заснива на на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права. Тачан је навод подносиоца да је Врховни суд Србије у оспореној пресуди констатовао да је првостепени суд повредио поједина правила поступка. Међутим, с обзиром на то да су у оспореној пресуди ове повреде констатоване, оцењене и да је образложено због чега те повреде, по оцени Врховног суда Србије, нису утицале на правилност пресуђења, за шта је у пресуди пружено на закону засновано и уставноправно прихватљиво тумачење процесног и материјалног права, Уставни суд оцењује да овакво поступање Врховног суда Србије не указује на постојање повреде права на правично суђење.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије – Посебно одељење Кзп. Ок. 7/06 од 24. јануара 2007. године није повређено подносиочево право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од садржине осталих наведених права, Уставни суд је утврдио да је у поступку одлучивања о захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда Врховни суд Србије одржао седницу већа у присуству подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца, из чега произлази да му је омогућено право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, па, по оцени Уставног суда, у оспореном поступку пред Врховним судом Србије подносиоцу уставне жалбе нису повређена посебна права окривљеног зајемчена одредбом члана 33. став 2. Устава. У поступку по захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда се не испитују сведоци одбране и оптужбе, тако да се повреда права из члана 33. став. 5. Устава не може ни односити на поступак по овом ванредном правном леку.
Остале наводе уставне жалбе Уставни суд није испитивао, с обзиром на то да подносилац уставне жалбе наводи да је до повреде осталих уставних права која се истичу дошло у првостепеном и другостепеном кривичном поступку, које Уставни суд ratione temporis у конкретном уставносудском поступку не оцењује, јер се односе на период пре 8. новембра 2006. године, када је важећи Устав ступио на снагу.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. Ок. 7/06 од 24. јануара 2007. године нису повређена уставна права подносиоца чију је заштиту тражио овом уставном жалбом, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану.
|
|
ПРЕДСЕДНИК УСТАВНОГ СУДА др Боса Ненадић |